Nervoza koju sam osećala prve nedelje vanrednog stanja može se dočarati kao kombinacija sledećeg:
izlaziš na važan ispit nespreman
neko pokušava da preko tebe uđe u autobus iz kog izlaziš
ideš u bolnicu
stiže ti poruka moram nešto da ti kažem
treba da priznaš da si lagao
treba ravnodušno da prođeš pored bake koja prodaje zumbule u Vasinoj
I to polako prođe.
Uđeš u drugu nedelju, uđeš u naviku – da se javljaš na video pozive iz kreveta, iz kupatila, iz kuhinje. Da ne hodaš gotovo uopšte. Da ti pijuču sve društvene mreže stalno, jer je svima dosadno. Svima je sve dostupno, ali kasnije ćemo. Sada ćemo da razgovaramo satima, kao što nikad nismo.
Svaki besplatni film, svaka besplatna muzejska tura, svaka besplatna knjiga čeka. HouseParty i Zoom, ipak, ne.
Dan 15
Sećam se jednog običaja nas devojčica u vrtiću i osnovnoj školi. Veoma nas je zanimalo kada ćemo se udati, a to smo izvesno utvrđivale na dva načina. Jedan je baš vintidž – iščupaš dlaku, provučeš je kroz prsten. Potom tu malu konstrukciju staviš nad čašu u kojoj je voda (ili šta god, ali uvek je bila voda) i brojiš koliko će puta udariti u zidove.
Cink, cink, cink.
Gledaš u prsten i ne trepćeš.
Uvek sam se nadala da će udariti 27 puta. 27 je moj broj za udaju. Isto je bilo sa čuvenim iscrtavanjem, ne toliko popularnim u ranijim generacijama.
Dakle, nacrtaš kvadrat na sredini papira i tu napišeš broj (u mom slučaju, uvek 27). To je, razume se, tvoj idealni broj godina za udaju. Oko kvadrata nacrtaš linije – po četiri sa svake strane i pišeš na njima: imena svojih simpatija, gradove u kojima bi volela da živiš, broj dece koji priželjkuješ da rodiš i, naposletku, marke automobila koje bi najradije vozila.
Onda brojiš – 1, 2, 3… do 27, pa precrtaš. Šta ostane, to ti je. Za mene uvek idealan ishod bio je Lazar, 2, London, Opel.
To izgleda otprilike ovako:
Papir koji sam pronašla odveo me je do starih dnevnika, a oni su me naterali na razmišljanje o onima koji sad imaju osam, devet ili malo više godina. Šta beleže u sveske ili telefone? O čemu li ovih dana razmišlja moja komšinica Lena koja igra odbojku u dvorištu nedeljama unazad?
Dalje, zapitala sam se kako ću o ovome pričati svojoj deci kad budu imali osam ili devet godina. Nećemo moći da zaobiđemo tu temu. Zamišljam već sve filmove koji će biti snimljeni, knjige koje će biti napisane, igrice koje će biti napravljene (kao da će nam biti potrebni podsetnici). Kazaću im istinu:
Mama je bila anksiozna.
Bilo je dana kada nismo znali šta ćemo od sebe. Bilo je dana kada nismo ustajali iz kreveta. Bilo je dana kada smo pevali i igrali po kući. Bilo je dana kada nikome nismo hteli da se javimo na telefon i pravili se da spavamo ceo dan.
Takav jedan dan je bio danas. Svima koji su mi pustili poruku uporno sam, satima kasnije, odgovarala: izvini, ja zadremala, dok stvarno nisam zaspala, negde oko 1.
Dan 16
Tokom trajanja vanrednog stanja jedan izazov na Fejsbuku postao je jako popularan. Mnogo mojih prijatelja je na svoje profile postavljalo slike iz detinjstva. Mene niko nije izazvao, a i da jeste, ne znam šta bih radila. Stalno odlažem otvaranje kredenca u kom se nalaze stare porodične fotografije. Malo me rastuže. Pored tog kredenca nalazi se još jedan u kom spavaju moji stari dnevnici, spomenari i leksikoni. Oni me, naprotiv, uvek oraspolože. Protiče drugi dan kako ih proučavam i uspešno sam izvela dva zaključka.
- Opsesivno pisanje spiskova traje duže nego što smem da priznam.
Neretko nisu dovršeni i nemaju nikakvog smisla. Ipak, tu su desetine i desetine ovakvih stranica.
2. Nikada ni u koga nisam bila niti ću biti zaljubljena kao u Lazara Subotu.
Lazar je momak iz mog odeljenja koji je svirao gitaru, pevao O sole mio na uglednim časovima i ložio se na Morisona i Dorse više nego na bilo šta drugo, a onda sam se (naravno) i ja naložila na njih. Bio je moj bog. Naročito se sećam izlizanog DVD-a filma The Doors sa Volom Kilmerom koji sam odgledala više puta nego što smem da priznam.
Pokušavam da se setim broja njegovog fiksnog telefona. Zvala sam ga jednom nedeljno da pitam za domaći, a onda smo razgovarali satima (uglavnom o Dorsima). Mislim da je Lazar bio zaljubljen u sve devojčice u odeljenju sem u mene. Zbog toga sam i sad tužna skoro koliko i zbog toga što mi nedostaje jedan karantinski ljubavnik. Ne bilo koji, već onaj kog uvek molim da mi zamota pljugu, jer navodno nemam.
Dan 17
Posle dvodnevnog kruziranja po uspomenama iz osnovne i srednje škole, bilo je vreme za izlazak iz kuće. Ostavila sam dnevnu sobu u haosu, stavila ajlajner, maskaru, pa masku i otišla na posao.
Čim sam stigla (a posle dezinfekcije ruku, merenja temperature i dva dobar dan na hodniku), otišla sam u sobu 127. Ta divna, mala, tiha soba 127 Radio Beograda. Kakav je tu mir. Kako se tu lepo radi. Još lepše se puši cigareta i ispija peta kafa tog dana.
Tu, kada nije vanredno stanje, ulećem sa dnevnog događaja da pravim prilog za emisiju. Tu pripremam emisije. Tu vadim svako mmm, aaaa, ovaaaj koje izgovore moji sagovornici.
Ima dana kada poranim u radio, samo da bih zauzela kompjuter u sobi 127. Često kolege čuju zvukove odatle, pa samo uđu da mahnu. Neretko donesu kafu ili čaj. Mnogo smo puta sedeli tako i po sat i više, malo lenji, odlažući nastavak rada.
U ogromnoj zgradi Radio Beograda sada ima veoma malo ljudi. Sedela sam nekoliko sati u sobi 127, niko nije ušao da mahne ili popuši cigaretu.
Odjednom sam se osetila jako usamljeno. Okačila sam ovo na zid (da ohrabrim sebe, ne toliko zbog drugih).
Dan 18
Primećujem, posmatrajući društvene mreže, da sređivanja i ribanja kuće ne prestaju. Moram da priznam, u trećoj nedelji, meni želja za tim slabi. Izvlačenjem starih dnevnika vratila sam svoj prostor u stanje urednog haosa i sasvim solidno se snalazim. Preko starih papira sam stavila kompjuter, pa uključila Sims. Nisam igrala danima. Danas sam se uključila samo da bi Sara Swan dobila još jedno unuče, a dobila je dva. Zapravo, dve unuke – Lilu i Soniu. Ne pitajte me odakle izvlačim ta imena. I sama bih se zabrinula kada bih počela da razmišljam.
Sastavila sam, još prve nedelje, to do listu. Delim ono što i dalje nisam uradila, jer sam tih sedam dana provela u čišćenju, a drugih sedam u igranju Simsa. Ako uradim dve od pet stvari, smatraću sledeću nedelju uspešnom.
- spremi orman
- spremi fioke
- očisti terasu
- napravi spisak knjiga koje imaš u kući
- ne šalji poruke bivšima jer ti je dosadno
Dan 19
Malo se smejem ovih dana. Razmišljala sam o svojoj baki koja je stalno govorila da nije lepo kerebečiti se kada sam urlikala kao mala. Uvek tu reč vezujem za nju. Ipak, kerebečila sam se dva puta ove nedelje. Prvi put, kada sam sa mamom podelila svoju autorsku poeziju, napisanu u drugom razredu osnovne. Zapravo kerebečile smo se zajedno. Pitam se šta bi baka na to rekla. Prilažem jedan primer. I više bih, ali ne mogu od sramote.
Drugi put je bio kada sam shvatila koliko internet prodaja cveta ovih dana i sa čim se sve susreću oni koji sada rade u call centrima. Zvala me je najbolja drugarica da mi se požali kako ne može da dobije Aleksandar, a stvarno su joj potrebne individualne trepavice, lepak i pincetica. Ona bi sad to naručila, ali niko se ne javlja. Počinjem da se smejem njenoj ideji, a ona mi objašnjava kako to što su njoj potrebne trepavice nije strašno niti smešno. Njena prijateljica već danima pokušava da naruči beli sto iz Ikee. Zove ih tri puta dnevno i govori im kako joj je to jako važno. Sređuje terasu, pa joj treba sto. Hoće i da ga ofarba na kraju. Ako može, volela bi, kaže, i jedno ogledalo sa ramom. Mora obrve da očupa, našla je savršeni tutorijal.
Smejala sam se pola sata. Mnogo mi fali kerebečenje. Pogotovo sa bakom.
Dan 20 – ponedeljak
Protekao je sasvim običan i dosadan dan u izolaciji. Ako izuzmemo buđenje, naravno.
U 5 ujutru me je probudilo zvono na kapiji.
Širom otvoram oči. Srce lupa. Počinjem da se znojim.
Policija?
Hitna pomoć?
Požar u komšiluku?
Gde je mama? Gde je tata? Ustajem iz kreveta, udarim prst o stočić, opsujem, izađem iz sobe.
Čujem tatu kako se užurbano sprema. I dalje ne progovaram, više špijuniram šta radi sa vrha stepenica.
Tetka?
Baka?
Čujem potom i mamin glas.
Neće kola da mi upale.
Tata otvara vrata, izlazi, pali svoja kola i odoše. Znači, samo su kola. Mama radi jutarnji program. Sve je okej. Mogu da se vratim u krevet. Umesto toga zapalim cigaru. Prošetam malo po stanu. Shvatam da je svaki centimetar mene napet i da, iako ne osećam onu početnu nervozu, ona postoji. Ona me obuzima u svakoj situaciji koja iole izlazi iz onog svakodnevnog, uobičajenog ili očekivanog. Shvatam i da je to osećaj sa kojim moram da naučim da živim dok se sve ne vrati u normalu. Uzmem mačku pod ruku i vratim se u krevet.
Dan 21 – utorak
Možda je vreme za izvođenje nekih zaključaka, iako se vanredno stanje ne približava kraju.
Ako kupiš Smoki, poješćeš ga to veče uz seriju ili film.
Ako pustiš film koji je dugo na čekanju i malo te smara, prestaćeš da gledaš za tačno devet minuta i zavrteti društvene mreže.
Ako se tu predugo zadržiš, pa dopustiš da ti postane dosadno, postavljaćeš sebi neka teška pitanja.
Ako postavljaš sebi teška pitanja, osetićeš mučninu.
Ako osetiš mučninu, počećeš da plačeš.
Ako počneš da plačeš, prestaćeš za desetak minuta. Umiti se, pa opet uključiti film ili dohvatiti telefon.
Ako si još slučajno sinoć gledao Skupljače perija, napravićeš još jednu post corona odluku. Provešćeš se prvog vikenda posle korone kao Bora i Mirta onomad u kafani. Verovatno nećemo slušati Đelem, đelem, ali, naposletku, to neće biti ni važno.
0 Comments