Poslušaj audio verziju ovog teksta:
Od 2017. godine u ulici Dr Hempta u Novom Sadu se nalazi, sad već dobro poznati, Kulturni centar Lab. Osnivači ovog prostora Stanislav Drča i Luka Prstojević videli su potrebu za prostorom koji će objediniti sve zahteve mladih umetnika da svoje ideje pretvore u praksu, bez osvrtanja na odziv, broj publike ili kritiku. U ovom prostoru spajaju se najrazličitije savremene društvene prakse koje se protežu od umetničkih, i dalje se granaju na vizuelne, auditivne, performativne i mnoge druge. Svojim primerom i sami potvrđuju opštemestašku krilaticu kako reči mogu postati dela, kao i da su održivi prostori, čak i u Srbiji, ipak mogući.
Sa Stanislavom Drčom razgovarali smo o ovom jedinstvenom novosadskom prostoru, programima koje nude, kao i značaju koji KC Lab ima za mlade umetnike i umetnice.
Luka Prstojević i ti ste osnovali KC Lab, koja vam je bila prvobitna ideja?
Stanislav Drča: Nisam siguran da li je ideja ili je više potreba. Obojica smo tada završili fakultet i nekako u isto vreme se desilo da je i Lukina majka Vesna, koja nam je dosta pomogla oko svega, uspela da reši papirologiju oko kuće gde se danas i sam Lab nalazi. Prirodno su kockice počele da se sklapaju – s jedne strane postojala je potreba za prostorom gde možeš da zoveš neke svoje ljude, imaš slobodu stvaranja, izražaja i dobre žurke, a sa druge strane nemaš birokratske i papirološke zahteve koje treba da ispunjavaš. Ušli smo u kuću koja je bila napuštena 30 godina i bez ijednog toaleta, cevi za vodu, struje, plafona, grejanja, tako da smo maltene krenuli od ogoljenog skeleta jedne modernističke kuće iz 1937. godine.
Programi u su raznovrsni – od performansa, preko rezidencija do muzičkog programa – koliko je izazovno imati u prostoru toliko različitih vrsta umetničkog izražavanja?
To se prirodno stvorilo samom idejom da nekom daš potpunu slobodu da nešto postavi, razmesti, zakuca, probuši i potpuno demontira. Mi smo vrlo jednostavni, u tom smislu da svaki dan imamo neku vrstu događaja, a jedino, produkcijski govoreći, imamo tim tehničara koji zna gde šta stoji po kući, gde je koja utičnica, šta može da se razveže… Uvek su spremni da pomognu pri samoj postavci događaja, a ujedno su vešti i sa miksetom kao tonci, znaju kompozicjski da postave izložbu, tehnički su sposobni da nameste mikrofone, projektor ili šta već sam autor ili program zahteva. Sve se to svelo na neku vrstu iskrenog i kreativnog automatizma gde ti daješ potpunu slobodu nekim ljudima koji traže prostor, a koji im onda omogućava određene uslove u smislu i tehničke, logističke i ljudske podrške.
Deo programa su i različite izložbe, ali reklo bi se da pokušavate da izađete iz ustaljenog formata. Koja ideja stoji iza toga?
Po pitanju izložbi, gledamo da izađemo iz te ustaljene forme galerijskog prostora i čistoće i sterilnosti u kojoj se nalaze dvodimenzionalni radovi. Pokušavamo da napravimo formu dobrog događaja i zabave gde je ceo prostor, koji ima četiri sprata, oblikovan i podređen samom autoru – od same postavke do ambijenta, rasvete, njihovog personalizovanog koktela za šankom, muzike koja ide posle toga, same instalacije, približavanje autora publici kroz sito štampu i slično. Na taj način se publika zainteresuje i upozna sa autorom, ali i demistifikuje sam proces kreacije. Poslednje što smo otvorili je galerija u našim WC-ima, gde je ideja da, dok si u toaletu, imaš vremena i da posmatraš i da vidiš nešto novo. Na pola godine menjamo ambijent, gde sam autor definiše i kakav luster hoće i kakvu WC šolju, dasku, lavabo, česmu i opet je to na neki način zanimljiv proces i igra.
Izložbe u KC Lab
Kakva je organizacija samog tima? Da li ste imali i neke konkurse za ljude koji bi se priključili KC Labu?
Imali smo uvek dobre odzive na otvorenim pozivima, recimo i za tim tehničara jednako je dobar odziv kao za usluge za šank ili rezidencije. Dosta je ekipa prošlo i ostavilo svoj trag, ali ne moraš nekoga da formalno uposliš – samo to startno angažovanje i nečija sloboda da krene da predlaže, radi i realizuje, pa da mu daš malo odgovornosti i vidiš da li se to i dalje nastavlja – oformljava naš tim. Pored Luke i mene, koji smo sve započeli i Mileta koji je od starta tu i vodi ugostiteljski tim, tu je i Nina Stojkov koja je od prvog dana otvaranja Laba tu i sa kojom smo svi prošli kroz različite vidove ljubavi i mržnje. Kad si tako dugo sa nekim i prolaziš kroz različite faze, oseti se neka vrsta prisnosti, a sa tom prisnošću onda dolazi i neka vrsta iskrene i otvorene odgovornosti koja zapravo održava kuću i sve te segmente: atelje, co-working prostor, baštu, rezidencije. Ove godine smo doveli i dvojicu momaka koji nam održavaju baštu, pa sada imamo i domaći čeri paradajz, krastavce, grožđe, čili paprike i šta sve ne. Toliko je segmenata koji se polako raščlanjuju i decentralizuju, u smislu odgovornosti prema nečemu, a opet po afinitetima ljudi. Kada sve to funkcioniše, onda funkcioniše i cirkulacija novčanih sredstava, koja su jednako raspodeljena i svi su zadovoljni i vide tu neku svoju perspektivu. Ne može sve na nivou entuzijazma, možda i može prve dve godine, jer je zapravo najbolje kada nema para – onda nema nikakvih svađa, ni toga ko koliko zaslužuje.
Koliko vam se ljudi sami javljaju da organizuju neki događaj u KC Labu?
U proseku, sa Labovog naloga odgovaram na između 20 i 30 mejlova dnevno, a od toga je novih upita za žurku minimum sedam. To nam i omogućava da imamo svakodnevni program i ne samo to, nego i da se sada proširimo i otvorimo novi prostor, koji će biti upravo za tu potrebu. Uočili smo da ljudi vole da se oprobaju u DJ-ingu time što će predstaviti nešto njima zanimljivo, opskurno, drugačije, upravo kroz sam ambijent, zvuk, kostimografiju, različite intervencije u prostoru. Za to smo našli jedan prostor u centru grada, koji otvaramo sredinom oktobra i koji će moći da radi duže od Laba zato što nema komšiluka.
Šta je ono što je najatraktivnije posetiocima ovog prostora? Da li onda najbolje reaguju na tu mešavinu umetničkog izražavanja?
Da, to je dosta dobar model i nailazi na dobre reakcije. To i jeste ono što opisuje neku evoluciju onoga što treba da bude kulturni centar. Neki kanoni treba da se razbiju u tom pogledu. Danas je sve više u umetnosti prisutna multimedijalnost i transmedijalnosti koja se javlja kroz prostorne intervencije, intervencije u javnom prostoru, mešanje različitih materijala, analognog i digitalnog. Pristupačnost i sloboda, prema tome, može da napravi ambijent koji predstavlja celinu umetničkog rada i samog autora. Dobro su nam prolazile i INK rezidencije, gde su dolazili različiti tatoo umetnici sa Tajlanda, Mjanmara, Rusije, Japana. Imali smo isključivo flash tatoo, dakle ne može neko da dođe i kaže da želi Gračanicu na leđima, već su samo njihovi autorski radovi i crteži ono što mogu da rade na samoj publici. Kroz taj proces oni uspeju sebi da isplate rezidenciju i naplate svoj flash. Mi dajemo besplatan prostor, studio i to je ono što bismo vratili čim malo prođe priča sa koronom. Videćemo kuda sve vodi program, stvarno volimo da dajemo mlađima prostor i da ih bez uslovljavanja guramo kroz neki šablon kako jedan događaj treba da izgleda. Ono kroz šta ih guramo je da iskoriste ceo prostor, kao i našu tehničku i logističku podršku.
Kako je prostor postao održiv?
Prvenstvena ulaganja su bila lična – naša i naših roditelja. Više malih segmenata koji stalno kaplju – kapne sa šanka i od nekih donacija, od rezidencija, iznajmljivanja prostora i opreme – tako se taj kolektivni budžet puni. Institucionalna podrška je došla kasnije. Pre nekih godinu, dve dana smo počeli da dobijamo određena sredstva na konkursu grada. Mi nismo bežali od toga, niti smo hteli da budemo neki kvazianarhisti, koji se onda vraćaju kod mame i tate na supu i salamu, nego smo hteli da napravimo nešto što je održivo, finasijski stabilno i što će moći da adekvatno isplati ljude koji tu rade. Postoje budžeti i postoje neki uslovi. Ljudi koji žele da nešto naprave i koji smatraju da im nešto priprada, polako moraju da zakorače u te neke strukture funkcionisanja.
Koji su vam izazovi bili najveći od otvaranja do sada?
Sujeta komšiluka i neosnovane prijave inspekciji, što nije toliko izazovno, koliko je stresno i naporno. Ti moraš da se braniš protiv nečega što ni ne postoji i što je apstraktno. Ono što me je iznenadilo je koliko su sve te službe potpuno otvorene i razumne, ne idu da ti nešto uteruju i pišu neke kazne, već sagledavaju situaciju kakva jeste. Izazov jeste da stalno balansiraš tu neku vrstu održivosti kroz konstantno ulaganje u sam prostor, kuću, uslove za realizaciju drugih programa. Taj balans jeste konstatna vrsta tenzije i anksioznosti koja postoji, jer nikad ne znaš šta te čeka iza ugla. Kao što niko nije mogao da predvidi pandemiju, tako ne znamo šta će sutra da se desi.
Spomenuo si pandemiju, kako je ona uticala na KC Lab?
S obzirom na to da je privatna kuća, bila nam je obustavljena kirija od strane Lukine mame, tako da bar nismo imali taj trošak. Lepo smo iskoristili to vreme da osvežimo ceo prostor – lakiramo nameštaj, okrečimo celu kuću, zategnemo neke sitnice. Nije nam loše legla – malo kao odmor i timbilding, a onda kada se sve otvorilo, posle izbora, nastavili smo da radimo u dvorištu, na otvorenom.
Izdvoj mi:
Najbolji događaj održan KC Labu?
Ako bih morao da izdvojim jedan, to bi bilo otvaranje KC Laba, što nije ni bilo otvaranje Laba, kako su ljudi mislili, već je bilo otvaranje Klinike, koju drže moji prijatelji iz osnovne. Kada su čuli da ćemo da napravimo nešto od te kuće, hteli su i oni da tu naprave radio stanicu, pa smo prvu opremu zajedno nabavili i oni su bili smešteni tamo gde su sada umetničke rezidencije. Onda su Aleksandar Dražić i Aleksa Vujović napravili jednodnevni događaj na četiri stejdža: terasa stejdž, prizemlje, dvorište i podrum i svaki od njih je imao po pet, šest izvođača. Na tom događaju se do pola 10 sjatilo oko osamsto ljudi, tako da smo morali da zatvorimo kapije, jer fizički više nisu mogli da stanu. Tada osetiš kako se ceo Novi Sad sjatio u tu tvoju kuću koju ti još uvek nisi ni otvorio ni sredio, ali postoji neka želja, vibracija, pa je i to pokazalo da ta potreba nije samo Lukina i moja, već i mnogih drugih ekipa, koje su to uzele kao svoju odskočnu dasku.
Omiljena izložba?
Bila je super Albijeva izložba, koji radi Albywear i Crack and the City Milene Trifunjagić. Njih dvoje su nam trenutno izloženi i u naša dva WC-a, tako da posetioci mogu da vide njihovu estetiku, ali i etiku.
Najbolji koncert koji se desio u KC Labu?
Uhh, kod nas je to dosta šarenoliko, imamo sve – od koncerata harfe, do improvizacije i džez ekipe. Ali, tu bih defintiivno izdvojio džez sasatav Čičini čvroci, kao i svaki njihov koncert u KC Labu.
Za kraj, deo si Fondacije Novi Sad – Evropska prestonica kulture, kakve sve tu prilike postoje za mlade?
Kad je o fondaciji reč, dobro je poverenje koje je ona dala mlađim generacijama da oblikuju program. Tu bih izdvojio angažovanje oko konkursa Umetnici, sad za Kaleidoskop kulture, koji je jako bitan za mlade autore. Svake godine je bio odličan odziv sa preko 250 prijava. Poenta je da se autori prijave, bez potrebe da imaju registrovano pravno lice, već to mogu da urade i kao fizička lica i ne pravdaju budžet. To je dobar model i ljudi se prijavljuju sa raznim idejama, a opet je na drugačiji način odskočna daska od, na primer, KC Laba koji im pruža jedan drugi vid podrške. To je dobra prilika za mlade da se pokažu.
Naslovna fotografija: Before After
Ton: Marko Đukić, Digimedia
0 Comments