fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹

Koliko su mladi upoznati sa svojim radnim pravima?

Moramo se podsećati da neke stvari ipak mogu bolje

9. April 2024

Anastazija Govedarica Antanasijević je dvadesetogodišnja studentkinja kineskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu i novinarka portala Mašina. Završila je nižu muzičku školu i Filološku gimnaziju. Od njegovog nastanka 2017. godine, bliska je RocHoir-u, prvom srpskom dečjem rok horu. Nekad je pevala, pa je bila asistentkinja dirigenta, a sad za sebe kaže da je… svašta, po potrebi. Takođe, Anastazija volontira u Solidarnoj kuhinji nešto više od godinu dana.

Međutim, povod da razgovaramo sa njom nešto je drugačiji od svega navedenog. Naime, Anastazija je osmislila i realizovala kampanju koja je inicirana od strane Fondacije Ana i Vlade Divac o radnim pravima mladih.

„Dobili smo slobodu da sami osmislimo teme naših kampanja, a ova tema mi se nekako sama nametnula. Od kad pišem za Mašinu mnogo sam više u toku sa temama koje obuhvataju radna prava, ali ranije ni sama nisam bila ni blizu upućena kao danas. Čak sam i ja naučila neke nove stvari u toku kampanje, naročito u razgovoru sa Teodorom Gavrilović iz udruženja za radna prava žena „Roza“. Razlog zašto ja ili moji vršnjaci nismo mnogo znali o radnim pravima je prost. Niko nas nije naučio, a kako stvari stoje – neće nas ni učiti. Danas nikome nije u interesu da radnici budu svesni svojih prava i mehanizama zaštite istih”, objašnjava Anastazija na početku intervjua.

Dalje prepričava kako je u razgovoru sa prijateljma shvatila da je tema radnih prava za mlade danas potpuno neopipljiva.

„Priviknuti smo na loše uslove rada, diskriminaciju i eksploataciju – kao na nešto što je normalno. Jedna od ideja ove kampanje je bila da ovu temu ujedno približim mladima, ali i ukažem na to koliko mladi znaju ili ne znaju o ovojoj temi i zašto ih često ne zanima”, navodi Anastaazija, dok nam u nastavku odgovara na još neka pitanja.

Kako je izgledao sam proces rada na osmišljavanju kampanje i realizaciji iste?

Nikad pre ovoga nisam napravila reel u životu, tako da – čupavo. Kourednik Mašine mi je dao i kameru, ali ja nisam baš znala da je koristim, pa je jedan snimak bio potpuno van fokusa. Ja sam rekla da je to štap&kanap produkcija i da je bitna suština. Time se tešim. Ovako mi je bilo dosta interesantno da razgovaram sa ljudima i čujem kako oni razmišljaju i kakva su iskustva imali do sad. Bilo je tu svačega – od rada na crno, nepročitanih ugovora, do zarade ispod minimalca. Sve u svemu, iako nije ispalo kako sam zamišljala u nekom tehničkom smislu – mnogo sam naučila, a nadam se i uspela da prenesem neke poruke mladima.

Zbog čega smatraš da je važno da mladi budu upoznati sa radnim pravima?

Svaka (mlada) osoba ima pravo na dostojanstven rad. Tim rečima sam i započela kampanju. Mislim da je, pre svega, važno da mladi budu upoznati sa time šta sme i šta ne sme da se dešava na radnom mestu da bi izbegli stvari poput radne eksploatacije i trgovine ljudima u svrhu iste, mobinga i drugih vidova teških povreda radnih i ljudskih prava. Pored toga, smatram da mladi ne treba da se navikavaju ni na „lakše“ povrede radnih prava. Radna kultura treba da se gradi i pre nego što neko stupi na tržište rada, što nažalost nije situacija.

Kakva si ti iskustva imala prilikom izlaska na tržište rada?

Mislim da sam prvu dnevnicu dobila dok sam glumila u omladinskom pozorištu Dadov, bila sam još u osnovnoj školi. Posle toga sam leti sa drugaricom statirala u filmovima, serijama i slično. Nekad bismo provodile 13-14 sati na snimanju za 1000-1500 dinara i sendvič. Tad nam to nije bilo važno, imale smo vremena i bilo nam je zabavno. Sad kada pogledam unazad, sećam se da je tu bilo i ljudi koji su se od toga prehranjivali, koji su imali porodice i decu. Prve ugovore sam potpisivala tokom srednje škole kada sam počela da prevodim.

Koja je tebi informacija do koje si došla tokom rada na kampanji bila najznačajnija?

Koliko su mladi razočarani, ili možda bolje – obeshrabreni. Mladi ljudi sa kojima sam razgovarala uočavaju da su svi ljudi u Srbiji ugroženi kada govorimo o radu. Osim toga, svesni su da mnogo mladih radi na crno i da poslodavci koriste njihovo neznanje. „Mladi nemaju mnogo izbora i mogu samo da ignorišu prava koja nemaju“, rekao mi je jedan od sagovornika. Nisam se nadala da ću čuti ovakve stvari. Nadala sam se nekoj pukoj nezainteresovanosti jer mnogi, u stvari, i nisu izašli na tržište rada, jer ih još izdržavaju roditelji. Mislim da je ovo mnogo lošija situacija.

Zbog čega misliš da je važno da se razgovara o ovoj temi i kakav uticaj misliš da kampanje poput ove na kojoj si, od početka do kraja, sama radila, mogu da imaju na buduće generacije mladih?

Dopada mi se ta ideja da nešto ostavljam „budućim generacijama“, ali nažalost to zvuči malo ambiciozno. Ako sam samo nekoliko ljudi inspirisala da se malo zamisle, poslušaju neki snimak, pročitaju nešto sami – meni je to uspeh. A ako neko sutradan i nešto uradi povodom toga, na primer, učlani se u sindikat ili potraži pravnu pomoć ako mu zatreba – onda je ova kampanja ispunila svoju svrhu. Sama sam bila zadovoljna time da tema radnih prava bude zastupljenija u javnom diskursu, da o njoj govore mladi – mladima. Moramo se podsećati da neke stvari ipak mogu bolje.


Kampanja opisana u tekstu je realizovana u okviru regionalne inicijative „Youth 4 Inclusion, Equality & Trust“ (Mladi za inkluziju, jednakost i poverenje) koju realizuju Fondacija Ana i Vlade Divac i Populacioni fond Ujedinjenih nacija u Srbiji, u saradnji sa
UNDP Srbija, UNESCO i UN Women,
uz finansijsku podršku Fonda za izgradnju mira generalnog sekretara UN-a.

Preporučeni tekstovi

1236 dana bez presude

1236 dana bez presude

Na društvenim mrežama pokrenuta kampanja podrške za Milenu Radulović i 14 devojaka koje i dalje čekaju presudu

Svetski dan laboratorijskih životinja

Svetski dan laboratorijskih životinja

Kako bi se okončale patnje životinja koje se koriste za testiranje u laboratorijama širom sveta od 1979. godine, svakog 24. aprila, obeležava se Svetski dan laboratorijskih životinja

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *