fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹

Koliko znamo o toksičnom maskulinitetu?

O rodnim ulogama na filmu i van njega razgovarali smo sa Markom Stankovićem i Ivanom Marinković

5. April 2024

Da li vam se dogodilo da, prilikom gledanja određenog filma, pojedine likove opisujete kao „tipično muške”? Takvi likovi često podstiču agresiju, dominaciju, emocionalno potiskivanje, nedostatak empatije i stvaranje pritiska na muškarce da se ponašaju na određeni način kako bi ispunili društvene norme. Toksični maskulinitet, kojim se može definisati prethodno navedeno ponašanje, može rezultirati štetnim posledicama kako po muškarce same, tako i po ljude oko njih, uključujući druge muškarce, žene i decu.

Primer takvog filma je „Fight Club”, koji prodire u kompleksnost savremene muškosti kroz enigmatičnog protagonistu koji se suočava sa konvencionalnim shvatanjima muškosti, otkrivajući destruktivne posledice toksičnog ponašanja. Slično tome, „American History X” pruža zastrašujući prikaz ekstremne toksične muškosti oličene u liku Dereka Vinjarda, neonacističkog propagatora mržnje i nasilja. Kroz Derekovu priču, film istražuje kako mržnja i predrasude proističu iz toksične muškosti, dovode do tragičnih ishoda za pojedince i zajednice. „Vuk s Vol Strita” takođe nudi kritiku toksične muškosti u svetu finansija, otkriva kulturu prekomerne potrošnje, nemoralnosti i eksploatacije. „Taksista” pruža studiju karaktera Travisa Bikla, čije se propadanje u nasilje i opsesija dominacijom prikazuje kroz destruktivnu muškost, što na kraju dovodi do tragedije.

Ovi filmovi samo su primeri toksičnog maskuliniteta, a koliko su rodne uloge zastupljene i na filmu i van njega, pitanje je kojim su se bavili Marko Stanković i Ivana Marinković u okviru kampanje koju je organizovala Fondacija Ana i Vlade Divac. No, pre nego što pređemo na samu kampanju, evo nekoliko reči o Marku i Ivani.

Marko Stanković ima 26 godina i završio je Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, na kome trenutno pohađa i master. Od 2017. godine je aktivan u volonterskim, studentskim i projektnim aktivnostima, a tema koja ga posebno zanima jeste bezbednost shvaćena u najširem društvenom kontekstu – pre svega pitanja rodne ravnopravnosti, položaja nacionalnih manjina i položaja mladih u društvu i njihov uticaj na bezbednost.

Ivana Marinković je apsolventkinja novinarstva i komunikologije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Ima 23 godine i trenutno radi u produkciji Srpske naučne televizije, odnosno Brainz TV-a. Kroz studije je dve godine provela na studentskom radiju u okviru fakulteta, a zatim je ušla u PR službu fakulteta gde završava dvogodišnju praksu.

Njih dvoje su sa nama podelili iskustvo učešća u kampanji i utiske koje je ona ostavila na njih.

Kako ste se osećali nakon učešča u kampanji o toksičnom maskulinitetu i šta vas je motivisalo za to?

Ivana: Za projekat Y4IET sam čula na fakultetu, s obzirom na to da se jedan deo tog projekta sprovodio u saradnji sa FPN-om, a drugi sa fondacijom Divac. Odlučila sam se za taj drugi deo, s obzirom na to da sam već imala priliku da mi predaju profesorke koje sprovode projekat na fakultetu, pa sam htela da vidim kako bi to izgledalo sa drugim mentorima. Kroz dva dana treninga sam već otprilike mogla da pretpostavim čime bih se bavila u okviru svoje kampanje – odmah sam znala da će to biti video format, s obzirom na to da imam iskustva i u snimanju i u editovanju, a i više sam lično naklonjena toj formi i smatram da najbolje prolaze takve kampanje na društvenim mrežama (generacijski). Kada je došlo vreme da se odlučimo za temu, toksični maskulinitet mi je zapao za oko jer sam u tom periodu i sama dosta razmišljala o tome, jer je nasilje na internetu sve učestalije, a nažalost su se desili i zločini u školama, pa sam nailazila na komentare: „vidi njih, slušaju to i to, gledaju takve i takve filmove i serije, odatle su pokupili obrasce ponašanja…” Naročito na TikToku sam nailazila na takve komentare, pa sam analizirala i pričala sa društvom koliko to zapravo može imati uticaja. Na internet pretrazi mi nije izlazilo mnogo stvari o tome, tek po neki naučni rad ili članak, ali ništa sa više posvećenosti od te, pa me je to i podstaklo da ja zakopam po površini i vidim kakav je uticaj, da li je sve samo do toga, kako to promeniti… Bilo mi je drago što ta tema postoji u opticaju, jer se može iz mnogih aspekata posmatrati, pa nisam imala dilemu oko toga čime ću se baviti na projektu.


Meni je bilo sjajno! Čak i kad je posao spao samo na Marka i mene mislim da smo to dobro odradili. Celokupan scenario sam ja smislila, on je pomogao oko studija, usaglašeni smo bili oko sagovornika, samo što, nažalost, nismo dobili izjavu ni od koga stručnog, ali mislim da smo uspeli da nađemo balans. Bilo mi je izuzetno drago što su došli moji drugari sa Opsega koji su pravi filmofili i koji kroz svoj sajt već dugo komuniciraju sa mladim autorima i publikom koja ih prati, pa sam smatrala da su oni idealni da pričaju o tome. Zapravo mi je razgovor sa njima najviše pomogao da stvarno razumem ulogu filma i toksičnog maskuliniteta u filmu. Ono što bih volela da naglasim je da treba uzeti u obzir društveni kontekst u kome je film nastao i nameru reditelja da neke stvari u filmu promoviše. Ako govorimo o jugoslovenskom filmu, tu se jesu promovisale rodne uloge, ali na način koji se podrazumevao u to vreme, mi smo patrijarhalno društvo. Noviji film, kao i novija muzika, podložni su konzumerizmu i naravno da će promovisati ono što publika voli i želi da gleda, jer će njima to doneti gledanost i profit. Na nama je da biramo šta će okupirati našu pažnju, a mlađoj publici neko treba da to objasni, a smatram da za to najveću ulogu ima porodica.


Marko: Posle iskustva učešća u ovoj kampanji sam bio i motivisan i inspirisan. Jako puno sam naučio radeći sa Ivanom i mentorima na planiranju i osmišljavanju kampanje, a posebno u diskusijama sa sjajnim mladim ljudima koji su govorili na ovu temu u kampanji. Tema je veoma kompleksna i može da se sagledava iz različitih uglova, kako iz muške, tako i iz ženske perspektive. Kroz ovaj proces sam shvatio da je ključno osnažiti muškarce da budu emocionalno otvoreni, da otvoreno govore o stereotipnim ulogama muškaraca i žena, teškoćama sa kojima se suočavaju u dosta patrijarhalnom društvu kakvo je naše i da budu empatični i podržavajući jedni prema drugima. Ova kampanja mi je pomogla da osvestim i neke svoje stereotipne stavove i kako su me oni ograničavali u različitim životnim situacijama.

U kampanji ste govorili o ulogama i filmovima, ali da li ste primetili neke načine na koje mladi ljudi ispoljavaju toksični maskulinitet u vašim zajednicama?

Ivana: Naravno, zato taj pojam i jeste nastao. Uz sve ovo što sam radila sam radila i sa decom, kao animatorka, a jedno vreme i dadilja i da, klinci uopšte ne vole autoritet. Postoji taj odnos: dečaci su bahati, jaki, jedva čekaju da porastu, oni treba da budu glavni svuda, emocije ne postoje itd. Devojčice su podložnije više stereotipima koji se tiču tela i izgleda, o čemu verujem da je kolega Luka govorio u svojoj kampanji vezanoj za body image. Ali da, rekla bih da je tu propust u ranom detinjstvu, gde očigledno ne postoji autoritet, pa se onda sve može i ne razmišlja se o greškama. Odatle i ide toksični maskulinitet i mislim da će i postojati uvek, nažalost, a sve u sklopu društvenog konteksta.

Marko: Posebno bih izdvojio koliko se u našem društvu ceni i podstiče agresivnost kod muškaraca kao simbol muškosti u skladu sa stereotipnom slikom kako treba da izgleda i da se ponaša „pravi“ muškarac. On ne sme da pokazuje emocije ni slabosti i mora uvek da bude spreman da uđe u borbu kako bi se pokazao kao zaštitnik. To stvara ogroman pritisak na one koji ne žele tu ulogu, ali im je društvo nameće. Važno je stalno identifikovati ove obrasce i raditi na njihovom prevazilaženju kroz edukaciju i promociju zdravih modela ponašanja. Ovo podrazumeva promovisanje raznolikosti u izražavanju identiteta i podršku individualnom autentičnom razvoju. Uz to, važno je stvoriti bezbedne prostore i resurse koji omogućavaju mladima da se otvoreno izraze, traže podršku i izgrade zdrave odnose zasnovane na uzajamnom poštovanju i razumevanju.

Kako su vaši prijatelji reagovali na učešće u kampanji? Da li su je podržali ili ste se susreli s nekom vrstom otpora? Da li se kod njih možda primetila neka promena nakon kampanje?

Ivana: Moji prijatelji su navikli da sam ja na deset strana istovremeno i da im često dolazim sa idejom: ,,e, sada ću raditi ovo, šta misliš, da li je ljudima to dosadno…” (smeh). Pozitivno su reagovali, bilo im je zanimljivo što je fokus na filmu, tražili su da malo razmislim i o starom jugoslovenskom filmu, a i o novom, pa da napravim paralelu jer razlika definitivno postoji. Podržali su me, naravno, imam sreću da sam okružena ljudima sa kojima se razumem, imam ista interesovanja i nama su ovakve teme predmet na skoro svakoj kafi, tako da sve je bilo okej i tokom i nakon kampanje.

Marko: Iako su moji prijatelji iz jako raznovrsnih zanimanja, bilo mi je iznenađujuće koliko informacija imaju na temu toksičnog maskuliniteta. Apsolutno su podržali moje učešće i nije bilo otpora, niti skepticizma. Naravno, uvek postoje različita mišljenja i perspektive. Kod onih koji nisu bili zainteresovani ili upoznati sa temom, uspeo sam da probudim interesovanje. Konkretno, prijateljica koja se bavi psihologijom je počela dodatno da istražuje mentalne posledice stereotipnih rodnih uloga, što će joj pomoći da pruži kvalitetniju terapeutsku podršku svojim klijentima u budućnosti.

Kakav uticaj misliš da bi kampanje poput ove mogle imati na buduće generacije mladih ljudi u razumevanju i suzbijanju toksičnog maskuliniteta?

Ivana: Ja bih zaista volela da ima uticaj, ne mora da postoji taj momenat ubeđivanja gde mi sad kroz kampanju pokušavamo da ,,podignemo svest i ubedimo mlade da smo mi u pravu”, već bih smatrala kampanju uspešnom ako bi makar neko od njih pogledao to, seo i razmislio šta to znači njemu, prodiskutovao sa roditeljima i prijateljima šta njima to znači i da se na taj način iskomunicira šta je u redu, a šta ne. Ovakve stvari treba da postoje, ali treba postupati analitički i uključiti više strana, jer nije sve tako crno-belo pa da se vrti ista mantra uvek: svi smo u problemu, a nema konkretnog rešenja. Kada se spomene toksični maskulinitet, odmah se vezuje za stereotipe o muškarcu i o ženi. Ako postoji opcija da se suzbije, prvo bih je potražila u porodici i odrastanju, u praćenju toga šta dete voli, šta prati na internetu, šta ga interesuje, a zatim odmah saseći ako je to nešto što je loše po njega, pričati mu šta treba, a šta ne i onda će ono znati sutra kako da bira svoje okruženje i kako da ti stereotipi uopšte ne utiču na njega, jer zaista ništa ne znače.

Marko: Verujem da kampanje poput ove mogu imati pozitivan uticaj i na sadašnje i na buduće generacije mladih ljudi, prvenstveno u razumevanju samog pojma toksičnog maskuliniteta i osnovnih pojmova rodnih uloga i rodnih stereotipa. Jako je važno da mladi ljudi u svom formativnom periodu dobiju prostor i podršku da razvijaju svoju individualnost i autentični identitet. Važno je napomenuti da promena kulture i normi ne dolazi preko noći. Potrebno je dugoročno i posvećeno angažovanje kako bi se postigle trajne promene. Ova kampanja predstavlja samo jedan korak u tom procesu, ali svaki korak je važan. Kroz kontinuirane napore u ovoj oblasti, možemo stvoriti otvorenije društvo u kojem su svi ljudi slobodni da budu svoji, bez straha od osude ili diskriminacije zato što se razlikuju od onoga što je trenutno društveno poželjno.


Kampanja opisana u tekstu je realizovana u okviru regionalne inicijative „Youth 4 Inclusion, Equality & Trust“ (Mladi za inkluziju, jednakost i poverenje) koju realizuju Fondacija Ana i Vlade Divac i Populacioni fond Ujedinjenih nacija u Srbiji, u saradnji sa 
UNDP Srbija, UNESCO i UN Women, uz finansijsku podršku Fonda za izgradnju mira generalnog sekretara UN-a.

Preporučeni tekstovi

1236 dana bez presude

1236 dana bez presude

Na društvenim mrežama pokrenuta kampanja podrške za Milenu Radulović i 14 devojaka koje i dalje čekaju presudu

Svetski dan laboratorijskih životinja

Svetski dan laboratorijskih životinja

Kako bi se okončale patnje životinja koje se koriste za testiranje u laboratorijama širom sveta od 1979. godine, svakog 24. aprila, obeležava se Svetski dan laboratorijskih životinja

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *