Konvivijalnost

Ako u gugl pretragu ukucate reč konvivijalnost prvih par odgovora koje ćete dobiti usmeriće vas na pojmove konveksnosti i konkavnosti. Taman kada pomislite da je to samo još jedan termin koji opisuje matematičke funkcije i kada se zapitate da li možda postoji i konvivijalno ogledalo, samo još uvek niste čuli za njega. Zapravo nešto slično tom ogledalu postoji, ali nam ono daje sliku društva, koje je živi u zajedništvu, saradnji, jednakosti i uzajamnoj podršci.

Reč konvivijalnost dolazi iz latinskog od reči convivere i najbliže značenje bilo bi živeti zajedno. I taman kada pomislite da ste sa matematike skrenuli u sociologiju i da naravno svi živimo zajedno u društvu, osim retkih koji su odlučili da se iz društva potpuno izoluju dolazimo do toga da konvivijalnost predstavlja drugačiju „druževnost” kako bi je i Ivan Ilič nazvao.

Upravo je Ivan Ilič autrijski filozof i teolog koji je dobar deo života proveo u Južnoj Americi najzaslužniji i za popularizaciju ovog termina. Prosto rečeno ovaj termin bi predstavljao zajednicu u kojoj ljudi žive i rade zajedno, međusobno se poštujući i pomažući, gde imaju jednaku mogućnost da pristupe dobrima i da zajedno odlučuju, a da pritom zadržavaju svoju autonomiju. Pod autonomijom se smatra mogućnost samostalnog odlučivanja o svom načinu života bez ugrožavanja drugih ljudi i prirode.

Ivan Ilič je to društvo video kao razigrano, jednostavno, gde su potrebe lokalno zadovoljene. Kao kada sa prijateljima biciklama ili pešaka odete na piknik, gde se zabavljate uz frizbi i instrument koji je neko poneo, dok jedete zdravu hranu koju ste upravo pokupili sa lokalne pijace.

To društvo će nekima zaličiti na levičarsku „utopiju”, i jeste konvivijalno društvo bazirano na zajedničkom vlasništvu na sredstvima za proizvodnju i resusima. Dok Marks smatra da do otuđenja ili alijenacije dolazi usled klasne podele i nemogućnosti radnika da kontrolišu svoj rad. Ivan Ilič se nadovezije na ovo i dodaje da bi neka zajednica bila konvivijalna nije dovoljno samo zajedničko vlasništvo nad alatima nego i ti alati ne sme da otuđuju već moraju bitii konvivijalni.

Dok je većina levičara njegovog doba stremila socijalističkom modernizmu i unapređenju mašina uz pogled u svemir Ivan Ilič je gledao u ljude i to one najnamučenije u siromašnim državama Južne Amerike. I video je još tada da postoje određeni pragovi rasta nakon kojih čak i dobre stvari prestaju da budu delotvorne i počinju da stvaraju monopole. I to ne samo one monopole gde postoji samo jedan prodavac robe ili usluga kako se obično definiše, nego i monopole tako da je očigledno da od novih komplikovanih tehnologija ne mogu svi da profitiraju.

Jedan od primera takve tehnologije je i automobil. Koliko god da nam se činilo da je automobil brži od svih drugih gradskih sredstava mobilnosti, on one koji ga ne koriste zapravo usporava. Uz to koristi značajnu količinu neobnovljivih resursa. Dok je ranije pešačenje bilo mnogo tečnije, danas su pešaci kako bi se osigurao prolazak automobila primorani da čekaju na brojnim semaforima i da zaobilaze automobile parkirane često tako da povećavaju distancu koju pešak mora da pređe.

Kada su automobili počeli masovno da se koriste u pojedinim Azijskim zemljama, njihovo korišćenje i pravljenje prostora za njih značajno je usporilo biciklistički saobraćaj koji je ranije bio dominantan. A upravo bicikl Ilič vidi kao pravi konvivijalni alat koji omogućuje mobilnost na sopstveni pogon, a nije potrebno da neko pravi skupe auto puteve da bi ste se njima kretali i ne ometa nikog drugog u svom kretanju.

U konvivijalnom društvu tehnologija, alati i institucije, služe ljudima a ne oni njima. To je društvo gde ljudi mogu lako da razumeju funkcionisanje neke tehnologije i mogu lokalno da je koriste. Zato nuklearna elektrana u bilo kakvom vlasništvu ne može da bude konvivijalno sredstvo, dok solani paneli, male vetrenjače i vodenice mogu. Ali Ivan Ilič se ne zavarava već jasno kaže, dok se ne promeni način korišćenja i način građenja pojedinih alata neće nas sva sunčeva energija ovog sveta spasiti dok repodukujemo iste društvene obrasce.

Koji god alat, prostor ili delatnost da svodi ljude isključivo na potrošače, ne može se nazvati konvivijalnim. Tu možemo videti razliku između pijace i supermarketa, dok supermarket predstavlja isključivo mesto kupovine, pijaca je uz to i još mnogo toga. Pijaca je i mesto susreta, razmene, a i dalje je javni prostor za razliku od privatnog supermarketa. Primera je puno od permakulturnih bašti nasuprot otuđujućoj industrijskoj poljoprivredi ili nekadašnjih internet foruma koji su zajednički administrirani i svako ko poštuje zajednička pravila je imao pravo glasa, nasuprot društvenim mrežama koje poseduju pojedinci, a njima upravlja algoritam koji malo ko poznaje.

Konvivijalnost nije samo reč kojom se razmećemo u društvu srednjeklasnih prijatelja kako bi izgledali pametnije, konvivijalnost je način života. Način života koji su barem delimično praktikovale naše bake i deke, a koji se sada pod uticajem neobuzdanog kapitalizma pogonjenog fosilnim gorivima gotovo potpuno raspao u neke individualne balone. Ali ne treba očajavati nego prepoznati konvivijalnost tamo gde je preostala i negovati je i shvatiti da nam možda nije uvek potrebno više i više nego nam je potrebno drugačija društvenost. Ona koja zna za granice, ona u kojoj radimo zajedno, ali ne gubimo već vraćamo autonomiju u svoj život i ona koja je razigrana. Jer kao što reče Ema Goldman: „Šta će mi revolucija u kojoj ne mogu da plešem.”

Autori: Predrag Momčilović i Tatjana Avramović
Ilustracije: KURS.