Od svih užasnih pubertetlija koje znam, ja sam bila najužasniji. Padala sam na popravni, bežala sa časova, muljala sa opravdanjima od lekara i zubara, imala keca iz vladanja… Uporno se nisam javljala na mobilni, uporno nisam odgovarala na poruke, kao spavala kod drugarice, a zapravo išla na žurke i sedeljke u sred nedelje. Ipak, ne baš svakog puta. Sećam se da sam jednom odgovorila mami na poziv iz toaleta nekog kluba. Šaputala sam: evo ulazimo kod Maše, idemo da spavamo. Mama je počela da se dere, a ja sam samo spustila slušalicu misleći da drami bez potrebe, jer pobogu – javila sam se! Živa sam, zdrava sam, sve je okej. Sada može da legne, a naravno da nije. To je bio onaj period kada roditelji nisu mogli da spavaju baš najčvršćim snom dok ne čuju ulazna vrata, odnosno, dok se ne uvere da sam fizički ušla u kuću.
Razume se, nisam se ovako ponašala samo ja. Koliko su puta drugarice dale moj broj telefona svojim roditeljima, pa me je iznenadio njihov poziv u sred noći sa potpuno očekivanim pitanjima o tome gde smo, da li smo normalne, da li znamo da je sutra radni dan i da bi trebalo da se pripremimo za školu. Svemu tome smo se smejale i neumorno izmišljale nove načine za izbegavanje obaveza.
Srećom, pubertet ne traje predugo (rekoh ja koja nikada nisam imala posla sa tinejdžerom, verujem da svim roditeljima traje kao gladna godina). Prolazi vreme, ja na fakultetu, tati kažem da idem na kratko do drugara koji stanuje u komšiluku. Verovatno je bilo osam ili devet sati kad sam izašla iz kuće. Bilo je baš hladno. Skupilo se nas pet, šest, pretežno momaka, te su odlučili da puste nekakav predosadan film. Sklupčala sam se se u ćošak ugaone garniture, popila jedno pivo i još malo drugog pa, kako to obično biva u susretima sa omiljenim mi pićem sa penom, utonula u san. Probudila sam se oko četiri ujutru. Svi su i dalje sedeli i pričali, a ja sam se ukočena pridigla i uzela telefon u ruku. 12 propuštenih poziva od tate. Odmah sam ga pozvala. On je, naravno, bio budan i javio se sa rečenicom dobro bre, Saro. Izvinila sam se i krenula odmah kući. To što sam zadremala pred televizorom u komšiluku nije smanjilo stepen njegove zabrinutosti, jer mračno je ovde noću, rekla si da ideš na kratko, svašta mi je prošlo kroz glavu. Zagrlio me je, a onda i malo psovao kada sam konačno ušla u kuću.
Par godina kasnije, opet se nisam pojavila celu noć. Uveliko je svanulo kada sam se ušunjala kroz dvorište i popela se uz stepenice na prstima. Ubacim ključ u bravu, polako ga okrenem, otvorim vrata taman toliko da mogu da prođem i polako zatvorim. Izujem cipele, stavim ih u desnu ruku i, opet na prstima, kroz hodnik promilim glavu u dnevnu sobu. Kad tamo četiri oka pilje u mene: oho, ala si poranila, mi mislili ti negde zaspala. Pije se kafa, gleda se jutarnji program, kao i uvek nedeljom ujutru. Mahnem im ja, pričaćemo posle. Odvučem se u krevet.
Jedan drugi osećaj sasvim nesvesno počinje da se javlja baš negde u tom periodu. Prikrada se nekako u trenutku kada slavimo diplome, idemo na prve svadbe u društvu i saznajemo da nam je najbolja drugarica trudna. Možda bismo ga mogli nazvati kontrabrigom. Osećaj u kome počinjem da osećam nelagodu ako mamu nešto boli ili ako se tata ne javlja na telefon. Osećaj da bih bila mirnija ukoliko bi mi, kada roditelji krenu na put, stigla poruka: smestili se, sve okej. I, da se razumemo, oduvek je takav osećaj bio prisutan, samo vremenom postaje sve jači. Čini se kao da mi klinci sve bolje razumemo onu brigu sa početka, onu brigu na koju smo često prevrtali očima, a mogli bismo je nazvati: Mama (3 missed calls).
Svakako, takvu brigu razumem bolje nego ikada u ovoj godini, kada sam preventivno grdila majku – lepo stavi tu masku na lice, preko celog nosa, tako jebote, jel si ponela alkohol, popij sve vitamine, nemoj da zaboraviš. Pitam se ovih dana kako li ću je tek razumeti kada moja ćerka uđe u pubertet pa mi se javi iz toaleta nekog kluba i kaže mi da ulazi kod drugarice u stan. Ili se, kako sam ja najčešće birala, uopšte ne odazove.
0 Comments