fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji

KST slavi 70. rođendan, mi stojimo

Svi mi koji nismo jako dugo ušli tamo, i svi oni koji su juče bili tu, čestitamo rođendan mestu na kom smo se barem jednom super proveli

26. February 2024

Siguran sam da nismo svi napravili svoje klabing početke (a ovo klabing uzeti sa najširim mogućim značenjem) u Klubu Studenata Tehnike, a nismo svi uspeli ni da doživimo tu blesavu količinu sreće u životu u izlascima, ali tu smo gde smo.

Nisam siguran da je KST ikad bio kul, čak i onda kada sam bio ubeđen da jeste. Danas to svakako nije, i ako pitate na bilo kom too cool for school mestu, dobićete podsmeh, okretanje očima ili foru na račun toga kako se tamo ništa nikad ne menja, i kako isti oni likovi od pre dvadeset godina plešu u ćošku uz Don’t you want me baby.

Za razliku od njegove mlađe kul sestre, Akademije, za koju će se gomila gradskih blejača, smatrača, mislilaca, poznavalaca popularne kulture, utrkivati da kažu kako je svaki DJ, šanker i izbacivač bio najkul osoba na svetu kakve ste mogli da sretnete samo u CBGB-u ili mančesterskoj Hacijendi, o KST-u nema tih priča.

Ima jedna referenca u Šejtanovom ratniku, u kom dva glavna junaka bace foru na to: gde ćeš, u KST, tamo ću sresti ćaleta (parafraziram), kao i činjenica da je kultna (a ovo kultna uzeti sa najširim mogućim značenjem) kaseta „Bora Čorba priča gluposti” snimljena upravo u podrumu ETF-a. I to je otprilike to. Ali i milion i jedna prepričana interna glupa ili nešto malo manje glupa fora, kao i iskustvo većine nas koji smo proveli jedno ili trista večeri tamo.

Izaći tamo je krindž, ali meni nije bilo tako avgusta 2001. kad sam prvi put kročio u KST. Pločice su bile crno-bele i naglašavale su Tvin Piks atmosferu, a WC-i su bili zapušeni. Imao sam novu ekipu, po prvi put sam puštao dugačku kosu, veče je bilo, naravno, petak, a tad se još uvek zvalo Da li ti znaš za neki drugi ritam. Kasnije će dobiti ono ime Can’t stop the rock. Rekao sam mojima da ću se vratiti u 3, jer sve počinje u 11, i dobio poprilično lagano odobrenje, s obzirom na to da sam imao laganih 15 godina i nikakvo iskustvo u takvim izlascima ranije. Naravno, obiće mi se to kasnije o glavu prilikom prve loše ocene u oktobru, kako ostajem do rane zore sa tamo nekim narkomanima.

A ja kao u nekoj narodnoj pesmi, zavela me svetla velikoga grada, s tim što su moja svetla bila mala prostorija nabijena ljudima, i DJ-em koji lakim korakom prelazi od „Za tebe” Kud idijota, preko Prodižija, pa sve do Megadetha i one njihove simfonije koju sam poslednji put i čuo kad sam poslednji put ušao u neki KST-ovski petak.

Posle sam tu sretao i upoznavao ortake, simpatije, buduće bivše prijatelje i devojke, i svi su nekako bili svesni da ne pripadaju nekom važnom trenutku u mestu i vremenu, kao i da se svi ti sati u memljivom podrumu, i par onih lepih meseci u bašti, neće kasnije prepričavati kao dani kad je Beograd bio živ i kad je bacao svetla daleko. I u tome je bila baš prava čar. Nekad je bleja petkom samo bleja petkom i KST je bio najbolji u tome.

Posle su nastale i posećivale se tematske večeri. U jednom trenutku, ceo Beograd je želeo da se blamira na osamdesetim. Domaćica je skupljala svoje fanove, postojali su manji kutci za alternativu i nešto veći za metal. S obzirom na vreme mog odrastanja, kultne su bile i večeri Nu metal glupiranja, nastalog od grandža i tvrdih gitara koje su bile mahom omražene od strane kul ekipe i muzičkih poznavalaca. Nama glupim klincima je bilo super, a KST je okupljao i to.

Da ne grešim dušu, skupljale su se i razne sumnijve ekipe, trolovi sa foruma, skinsi, pijani magarci željni tuče. Nije uvek bilo lepo vraćati se sam kući uz Bulevar, sa znanjem da su ti takve glave iza leđa.

Danas, odlasci u KST su ipak prepušteni mlađima, a sama pomisao da se pojavimo tamo bi značilo da, kako bi rekao Rast Kol – Time is a flat circle, i sad bih ja bio onaj čudni matorac u ćošku, od kog je zaziralo 70 odsto posetilaca dok se pitaju šta radi tu.

Tek po koja svirka bi označila da može da se svrati, ali sa druge strane, nije baš da se nudi neki svirački ekskluzivni program. Mada, svi su lajkovali i šerovali dolazak Cradle of Filth, fensi blek metal benda iz moje mladosti, koji će se desiti.

Maksenbali su svoja priča. Išao sam nekoliko puta, ali samo sam se jednom maskirao. Program je uvek bio sulud. U hodniku fakulteta je nastupao neki veliki eks-ju rok ili pank bend iz devedesetih, mada je i Svemirko svirao sad pre koji mesec. U bašti bi se napravio šator, služila bi se kuvana rakija, i pevali bi se narodnjaci. Nikad nisam uhvatio Luisa kako peva, a pevao je godinama. Ali jesam Tomislava Čolovića. Da, onog Čolovića što peva Mali mrav. Umro je nekih desetak dana posle toga, tako da je KST bio njegov zvanično poslednji nastup.

Da, to jednom kad sam bio maskiran, nalepio sam pocepan karton na glavu i bio Džek Nikolson iz Isijavanja. Ljudi su trošili stotinak evra na maske, ja sam bio „originalan”.

U stvari, to je jedina fotka koju imam iz KST-a. S obzirom na to da sam mator kao Biblija i u to vreme si morao skup fotoaparat da nosiš sa sobom da bi se slikao. Nešto što nije bilo najpametnije, ako piješ S&S votku pre ulaska u klub.

Kad sam već mator, vreme je da kažem nešto i o počecima. KST je 24. februara proslavio 70. rođendan. Kažu da su na počecima govorili, recitovali i pevali Ljuba Tadić, Olivera Marković, i tako neka glumačka klasa. Nešto malo drugačije od recitovanja Toze Rabase iz Zvoncekove bilježnice, koju sam doživeo mnogo kasnije. Podaci kažu da su 60-ih sa studentskim protestima ovde postajale prave žurke, ali nismo upoznali živog KST-ovca da nam to potvrdi.

Sve priče iz osamdesetih i devedesetih su se uvek svodile na to da je Akademija bila više kul, a da su, kad je rat krenuo, otvorena vrata za pankere iz ostatka Srbije, koje gradska ekipa ne bi možda „na keca” primila u svoja srca.

Ja sam u nekom trenutku postao pretenciozni magarac, počeo sam da izlazim na druga mesta. Negde u to vreme su probali da uvedu one članske karte da bi se zaštitili od dolazaka maloletnika. Iako se to nikad nije primilo, to je bio možda i moj poslednji pozdrav sa dolascima ovamo.

Pa, eto, za 70. rođendan ovog klabing dede, želim stvarno sve najbolje i onima koji izlaze tamo danas, i onima koji se trude i cimaju oko tog mesta, ma koliko pomisao na wc, znoj i muziku koja se nikad ne menja, prevrnem očima, ali mi malo i zatreperi srce i pomislim: ma, šta mi glupo da još jednom virnem. Mislim, nikad nisam čuo tu pesmu između tih zidova, ali sam siguran da bi bilo kao u onoj staroj narodnoj Džarvisovoj – Let’s all meet up in the year 2000, Won’t it be strange when we’re all fully grown?  

Fotografije: KST arhiva

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *