Prethodni putopis
Nakon što sam izašao iz manastira na Tajlandu, bio mi je potreban jedan dan nepodnošljivo lakog postojanja kako bih se vratio u dinamiku otvorenog sveta. Naime, tempo u manastiru je bio toliko usporen i bezbrižan da sam jedva prevezao motor od manastira do obližnjeg smeštaja uz puls od 80 otkucaja u minutu, što je, iako normalan puls, subjektivno bar duplo veći nego što sam doživeo u manastiru. Nakon nekoliko (12) sati vožnje, stigao sam u Kambodžu, a nisam ni bio svestan da će mi puls istovremeno biti na 60 i 150, u zavisnosti od toga kako se gleda.
Kambodža
Niko nije skovao kovanicu „ružan kao Kambodža”, verovatno zato što nije stigao do te misli od silnog nereda. Svakodnevne apsurde uočavamo uglavnom kada nas život opali šamarom surove realnosti, a veština uočavanja razlika kao da direktno zavisi od razlike intenziteta levog i desnog šamara.
Naime, iz Tajlanda, koji se čini kao zreli, pomalo haotični stariji brat sa šest saobraćajnih traka i lokalima koji su pomalo prljavi, ali logični, prelazi se u Kambodžu – zemlju koja je u ovom kontekstu tinejdžersko dete koje je krenulo da puši u vrtiću i ne samo da ne zna šta želi, već i komunicira dvadeset želja istovremeno – sa jedva dve saobraćajne trake, prašinom na ulici i lokalima koji ne samo da nisu utvrđeni, već se hrana služi direktno sa te prašine.
Nije prvi put da doživljavam ovakve preokrete prikaza realnosti, ali i dalje ne mogu da pojmim i sažvaćem činjenicu da jedna imaginarna linija, koja postoji samo u ljudskim glavama, pravi toliku razliku u svakodnevnom životu. Ono što me je još više zgranulo je razlika u realnosti – gde su ljudi iz mesta koja imaju manje srećniji i spremniji da podele, kao i podsetnik da ja više uživam u takvom haosu nego u sterilnom uređenju Evrope.
Siem Reap
Grad koji postoji samo iz jednog razloga – da turisti imaju gde da odspavaju, najedu se i napiju između dve posete najvećem kompleksu manastira na svetu pod nazivom Angkor Wat. Kada se osvrnemo na neurednost Kambodže i pogledamo uređenje Siem Reapa, ne možemo da ostanemo ravnodušni i kažemo da nije slatko.
Ulice su pune ljudi koji se smeju, razbacanih štandova na ulici koji nude hranu za jedan dolar. Mali restorani iza malih štandova nude istu tu hranu za dolar i po, dok se iza njih kriju veliki restorani koji nude istu tu hranu za deset i više dolara. U čemu je razlika? U onome na šta smo navikli – na ulici hranu dobijamo na tacni ili papiru, u malom restoranu jedemo u tišini, a u velikom uz svako jelo postoji i opis. Kada je o ukusima reč, bar meni lično, hrana na ulici je najsočnija. Ponuda se sastoji od raznih zapečenih nudli, pečene piletine, pečenih zmija i prilično ukusnih variva sa piletinom i kokosom.
Sam grad je prijatan i razumno mali. Uz restorane postoji par malih pijaca koje, uz robu za turiste, i dalje prodaju voće, povrće i raznorazne više i manje poznate začine. U samom centru je reka uz koju se prostire šetalište sa bezbroj malih štandova sa hranom, pešačkim mostovima i rasvetom u stilu novogodišnje jelke (jesam bio tamo u januaru, ali je rasveta takva svaki dan – nepoverljivo sam se raspitao). Saobraćaj je, blago rečeno, neuredan, a odsustvo saobraćajnih pravila čini vožnju zanimljivim iskustvom.
Na ulici i u lokalima su, zbog enormnog uticaja Amerike (i, podvući ćemo, niskog standarda života, koji je gotovo sigurno korelisan tim uticajem), sve cene postavljene u dolarima, a tek nakon razgovora predstavljene u lokalnoj valuti, koja je direktno vezana za dolar.
Kao što možete primetiti, ovaj opis je prilično suv, jer sam u gradu, kao i uvek, provodio vreme koje moram, a uživanje sam usmerio ka okolini.
Lido na steroidima
Ne šalim se, jedina razlika je što njihovo Lido (ratno ostrvo) nije u centru grada, već je udaljeno sat vremena kombijem. Ok, i ima još jedna razlika – ovo je Lido na steroidima i sve je duplo veće. Nakon vožnje kombijem dolazi se do improvizacije luke čija ponuda najavljuje ulaz u drugačiji svet, a to su pečene zmije, krokodilsko meso, neka riba koju ni oni ne znaju da imenuju, kao i krokodilske lobanje. Luka vodi do reke koju bismo mi ovde zvali pritoka i mogli bismo da je uporedimo sa uvećanom rekom Mlavom, dok se odjednom ne stigne u ribarsko selo.
Ribarsko selo koje izgleda kao post-apokaliptično naselje u kome na zvučnicima gruva tvrd tehno, kuće se nalaze na visokim stubovima od pet metara, a uz reku lokalci odvajaju ribu od mreže čudnim zarđalim alatima. Uz obalu trče deca koja, opet začuđujuće, izgledaju kao esencija neuprljanog deteta, puštaju zmajeve od najlona i trče naokolo sa plastičnim flašama koje su u isto vreme avioni i sablje.
Usred naselja se nalazi jedna katolička, može se reći, crkva i jedan budistički, može se reći, manastir, dok svaka kuća na tremu ima vidno izložene verske simbole koji mi nisu jasni i ne mogu da ih svrstam u nešto što sam video ranije. Dok smo hodali kroz selo, stanovnici su izgledali srećno, a vodiči su nas molili da ne dajemo deci novac, jer su lokalci shvatili da najviše para dolazi od deteta koje je pet godina staro, dok nakon toga ne znaju ni sami šta da rade sa tom decom, te ih šalju po zemlji da prose ili pecaju.
Kada se uporedi reka sa veličinom naselja i količinom ribe koju vade iz mreža, malo je povezanosti koja nam nije bila objašnjiva dok nismo doplovili do nečega što liči na more.
Bez šale, voda bez kraja, dugačka i široka po nekoliko kilometara, gde se kopno sa druge strane ne vidi. Pored te količine vode se nalazi šuma drveća koje naprasno raste iz vode kroz koju smo prvo provezli kanu. Vratio mi se osećaj iz Amazona, gde kao da me nešto non-stop gleda sa tog drveća i ispostavilo se da sam bio u pravu.
Dok je Kambodža bila zemlja sa manjom populacijom, ljudi su se sahranjivali tako što su bili postavljani na vrhove drveća te šume kako bi ih prvo pojele ptice, nakon čega bi telo palo i bilo hrana za ribe, a zatim pratilo tok reke i ušlo u vodeno prostranstvo. Čak i sa tom mišlju, zalazak je bio prelep, kao na otvorenom moru, dok je noć pojačala muziku u selu i osećaj da treba da se vratimo u smeštaj što pre.
Angkor Wat
Sutradan sam krenuo na jedno od onih mesta na koje čovek pre nego što ode misli da je dan dovoljan. Ukratko, ostao sam četiri dana i i dalje sam prošao možda polovinu. U pitanju je najveći kompleks manastira na svetu i to je okej. Video sam hram Svetog Save, velik je, ali je realno par sati dosta, najveći kompleks manastira na svetu znači nekoliko ovoga razbacanog, plus koja piramida i to je to. Netačno.
Angkor Wat je jedan manastir po kome ceo kompleks nosi ime. Oko Angkor Wata je iskopano veštačko jezero. Veličine Dunava u Zemunu (?!), a unutra je manastir toliko velik da je potrebno četiri sata da se prošeta kroz većinu lokaliteta u tom manastiru, gde postaje još luđe to što u kompleksu ima još nekoliko tolikih manastira i još jedan koji je pet puta veći.
Pošto ove putopise čitaju i odrasli ljudi, moraću da iznesem i nekoliko brojeva kako bih podržao svoje izjave i načinio ih validnim. Površina celog kompleksa je 160,6 hektara (1.626.000 m2). Kao uporedna veličina iz bližih krajeva je kompleks Keopsovih piramida koji zauzima 12 hektara, što je više nego deset puta manja površina. A iz komšiluka cela Sveta Gora je 33 hektara, što je i dalje pet puta manje. Pri tome, kompleks je sagrađen oko 1113. godine i Kmerska imperija koja ga je sagradila je pala oko 1431. godine.
Sad kad smo prošli i tehničke detalje, možemo malo da pričamo i o neobjašnjivom.
Ovaj kompleks je sagrađen kao hinduistički kompleks manastira posvećen pretežno bogu Višnu i u svoje vreme se preobrazio u budizam. Višnu je u hinduizmu bog vode, što se može videti iz svake vrste snimka, jer je područje manastira prekriveno neverovatnom količinom vode koja i dalje nije presušila, a u pitanju su sve veštačke tvorevine. U samom hramu se nalazi bezbroj statua Bude i svim statuama su odlomljene glave. Velike statue koje se nalaze u centrima imaju između četiri i šest ruku i predstavljaju boga Višnu.
Svi zidovi su prekriveni reljefima iz nekoliko nivoa, gde je jedan nivo, na primer, bio uklesan u parove od tri žene koje igraju. Iznad se nalaze slike brodova i raznih drugih simbola koji su delimično ili potpuno izlizani. Svaki hram u kompleksu sadrži različite motive koji se menjaju između ženskih i muških figura koje igraju u parovima od tri ili sami. Oko svake gravure se nalazi plamen sa sedam nivoa, nešto što jako podseća na sedmoglave zmije koje se nalaze iznad Bude. U jednom od manastira Ta Phrom se takođe nalazi i reljef dinosaurusa.
Jedan od lepših manastira je manastir u centru Bayon koji ima veliku količinu kupola, dok se na svakoj kupoli nalazi po jedna glava Bude koja gleda u četiri strane sveta, dok se u „dvorištu“ hrama nalaze dve piramide sa preko deset bazena vode. Svaka linija manastira i veštačkih jezera je precizno okrenuta sa nula stepeni odstupanja prema određenoj strani sveta, dok je Neak Pon hram napravljen kao malo ostrvo sa hramom koji se nalazi usred veštačkog jezera koje zauzima površinu od 12 hektara, što je maltene isto kao ceo kompleks Gize?!
Kao što vidite, ovde ništa nema smisla i sam sam u opisu izgubio strukturu od enormnosti ovog kompleksa manastira. Međutim, kada se gleda srcem, a ne mozgom, postoji jak odjek u meni da sve tamo u stvari jako ima smisla. Svaki manastir ima drugačiju strukturu, broj stubova i visinu. Svaki manastir sa sobom nosi drugačiji energetski i duhovni potpis. U jednom manastiru, kad sednete i meditirate (ups, tihujete), osećate senzaciju treperenja tela, dok u drugom osećate apsolutni mir i potpuno okrepljenje.
Ništa nije slučajno, osećaj je kao da svaki kamen ima tačno svoje mesto na kom pripada, a opet nauka još ne može objasniti šta se to tamo dešava. Postoje mnoge teorije, od kojih je jedna da pod seizmičkim snimcima manastiri izgledaju kao matična ploča kompjutera. Nekako je sve to i dalje van domašaja razumevanja čoveka sa zapada. Ono u šta sam siguran, da je za sada dovoljno, jeste da se zatvore oči i oseti mesto srcem. Odraslima ćemo objasniti šta se dešava kad dođe vreme za njih.
Nazad za Tajland i povratak kući
Bio sam motivisan da se vratim za Tajland. Jeste da su Kambodža i Angkor Wat bili izuzetni domaćini (osim što sam zakačio dizenteriju u nekom fensi restoranu, ali o tome ćemo drugi put), ali na Tajlandu me je čekala velika budistička ceremonija. U prethodnom putopisu sam posetio manastir Wat Marp Jan i upoznao prosvetljenog učitelja. Ova ceremonija je bila ceremonija njegovog učitelja čija kulminacija je bila nošenje cveća od sale za meditaciju do budističke stupe (zvonastog objekta).
Kolonu su činila četiri prosvetljena učitelja iz različitih krajeva sveta, nešto više od osamsto monaha i oko dve hiljade drugih gostiju. Nakon nošenja cveća smo meditirali celu noć. Još jedno iskustvo zbog kog mi je žao što ću većini ljudi ovo preneti kroz tekst u putopisu, a ne na nekoj od meditacija uživo.
Posle svega ovoga sam išao drugom klasom voza i vozio se osam sati sa svima osim sa domaćim životinjama. Stvarno sam osetio da narod može videti najbolje tamo gde nema novca i komfora, gde je osmočasovna vožnja manje od osam evra. Na svakoj stanici ulaze prodavci raznorazne lepe i manje lepe hrane, većina ljudi je u vozu bez kofera, sa kesom stvari koju nosi za Bangkok, verovatno kako bi doživeli bolju sudbinu nego na selu.
Beograd me je dočekao kao i uvek, ne bih mogao da ga zamislim bez prijatelja koji su me uz osmeh saslušali i nahranili pravom hranom sa roštilja. Kod kuće je nemir koji je nažalost opravdan. Studenti su na ulicama, a nadležne vlasti ih obasipaju nesrećom. Nadam se da će uz prolećno sunce u našu kuću stupiti svetlost. Do narednog putopisa, čujemo se na Instagramu @niceshhh.
0 Comments