Nisam pisao putopise otprilike tri godine, delom jer sam se fokusirao na knjigu Ogledalo u koje se ređe gleda, izdatu prošle godine u Laguna i Delfi knjižarama, delom jer su putovanja vremenom postala sve manje fizička, sve više mentalna.
U meni i dalje stoji želja da opišem život i religiju hinduizma na Baliju, i ovom prilikom obećavam i tebi i sebi da ću to učiniti. U međuvremenu, delim s tobom jedno od čudnijih putovanja, gde sam imao priliku da upoznam velike učitelje Theravada budizma i hodam kroz drevne hramove Angkor Wata, drevne kmerske civilizacije.
Ali prvo, van sveta i enormni
Bangkok
Kada ljudi pričaju o velikim gradovima kao betonskim džunglama, sigurno misle na svetske metropole koje su ogromne i divlje, ali ipak imaju neki smisao zakona, određen na principima prirode.
Bangkok nije takav. On je enorman, zakon se utvrđuje subjektivnom percepcijom – da li je semafor dovoljno crven u datom trenutku – dok rodovi ljudi strogo prate principe Šredingerove mačke, gde je osoba istovremeno oba pola dok se lično ne ustanovi šta se nalazi između nogu.
Bangkok je jedan od onih gradova u kojima se ne hoda, ne zato što je kriminal visok – naprotiv, veoma je siguran – već zato što pešačkih zona gotovo da nema, parkova nema uopšte, a ulice su zaposeli prazni lokali ili nepregledni nizovi uličnih tezgi s hranom.
Jednom sam razmotrio mogućnost da peške pređem razdaljinu koja je na mapi delovala blizu, da bih shvatio da mi treba preko trideset minuta hoda, dok su pešaci usput gotovo nepostojeći, a pešački prelazi ređi od mitskih bića.
Bez obzira na to, ovaj grad ne spava – ulice su pune automobila i motora u svako doba dana i noći. Kao slučajnom prolazniku, bilo mi je gotovo nemoguće da rasudim da li ljudi tek kreću na posao ili se vraćaju s njega.
Saobraćaj je gust, ali i dalje ne dostiže gužve na Gazeli, jer kroz ceo Bangkok idu četiri trake autoputa čije se korišćenje naplaćuje, četiri trake autoputa čije se korišćenje ne naplaćuje i još četiri trake magistralnog puta. Jasno vam je da od tih trideset minuta pešačenja bar trećina odlazi na prelaženje ulice.
Ipak, ovaj grad ima lepotu. Čak i meni, kome nije bio sasvim jasan, izazvao je određenu dozu FOMO-a (straha od propuštanja). Zbog prirode mog putovanja, planova i namere da deo puta provedem u budističkom manastiru, nisam baš najbolja osoba za savete o Red Light distriktu, ali sam zato naučio ponešto o hrani.
Tamo Mišelinove zvezdice postoje već desetinama godina, ali na drugačiji način – tamo postoji Mišelinova zvezdica za uličnu hranu. To je, reda radi, kao kada bi Pinokio napokon dobio dugo zasluženu Mišelinovu zvezdu (nažalost, nisam plaćen za ovu reklamu).
Lokali s jednom zvezdicom, koju iznova i iznova dobijaju godinama, izgledaju (blago rečeno) katastrofalno: plavi metalni, zarđali stolovi, hrana izložena na suncu, escajg prilično čist, a usluga gotovo nepostojeća. Ali to je i poenta – zaboraviti na sve ostalo i posvetiti se hrani, jer je hrana zvezda večeri. I ti restorani to jako dobro znaju.
Od školjki u puteru i belom luku, preko neidentifikovanih želatinastih supa, do pačetine sa pačjim crevima u pačjoj krvi – Bangkok je uklonio kritičara hrane iz mene i pretvorio me u čoveka koji prosto jede i uživa u nepresušnom dijapazonu ukusa i oblika.
Naravno, Bangkok nije samo asfalt i hrana – u njemu postoji još mnogo dimenzija koje sigurno opravdavaju život preko 11 miliona ljudi, ali za koje nisam imao ni dovoljno vremena, ni interesovanja. Bez obzira na to, pre nego što sam napustio ovaj grad, posetio sam još nekoliko mesta.
Muzej savremene umetnosti me je oborio s nogu. Sadržajnost i mističnost budizma i hinduizma, u spoju s modernim medijima, snažno ističu sudar kultura između Istoka i Zapada.
Nivo kvaliteta radova i količina boja, spojeni s drugačijim senzibilitetom u odnosu na ono na šta sam navikao, ostavili su me s utiskom da je preko 80% izloženih dela izvanredno – za razliku od Londonskog muzeja, gde bih jedva mogao da izdvojim 10% radova koji su mi se dopali.
Osim muzeja, imao sam priliku da meditiram pored statue Bude sačinjene od 5,5 tona zlata. Tona! A u jednom trenutku sam se osećao kao da sam u Kairu, jer se na sredini ulice, kilometrima pre nego što bih stigao do nje, videla budistička stupa visoka nešto više od 120 metara – što, u poređenju s Keopsovom piramidom od 137 metara, nije zanemarljiv poduhvat.
Još jednom, to dokazuje konstantno umanjivanje vrednosti Istoka pod zapadnim uticajem i građenje percepcije o neponovljivo velikom i grandioznom – gde, zapadno od Egipta, prema dominantnom narativu, „nema ništa vredno viđenja,” osim možda poneke planine i tog famoznog zida.
Ayutthaya
Verovatno ne toliko poznat grad, iako je samo sat i po udaljen od Bangkoka, zato što ima ime koje sam mnogo puta izgovorio, a nijednom uspešno. U pitanju je stara prestonica Tajlanda koja izgleda kao ruine iz Knjige o džungli. Pregršt malih i lepih hramova mirne energije, zaštićenih pouzdanim UNESCO-m koji je tu da naplati svaku kartu i osigura da unutra čovek ne može da sedne na miru kada zađe sunce.
Ceo kompleks sa visokim stubovima, nebrojenim nizovima Budinih statua kojima ili fali glava, ili ruka, ili oba, daje istinski osećaj da je posetilac prošao kroz vreme i video jednu prijatnu i čistu iskopinu koja jako podseća na ono što je nekad bila. Objekti su toliko stari da su obrasli velikim drvećem gde je i jedno drvo obraslo celu Budinu statuu, ostavljajući vidljivom samo glavu.
Nešto dalje od Ayutthaye se nalazi hram koji je širine nekih 400m i iznutra ceo obložen ogledalima. Od zidova preko stubova do plafona, jedino je pod temeljno prekriven tepihom. Ovde se reflektuje duboko verovanje budizma da smo sami svoj najveći neprijatelj i da istinu možemo videti samo ukoliko pogledamo sebe direktno u oči.
Sve patnje, nedoumice i problemi, čak i oni koji dolaze iz okoline, ukorenjeni su u našoj reakciji i percepciji sveta. Još daljom praksom se utvrđuje da je koren patnje u tome što mislimo da je ovaj svet u kom živimo realan, a ne samo iluzija ili Matrix.
Život sa budističkim monasima
Od gore navedenih stvari ništa nisam ni očekivao, ni planirao. Ovo takođe nisam planirao i očekivao, ali sam duboko u sebi želeo. Da živim u manastiru čiji je glavni monah zvanično i legitimno prosvetljen.
Vedro nasmejano lice, otvoreno da razgovara i prima na stotine ljudi nedeljno kako bi podelio savete, krije iza sebe u stvari jednog dekicu koji ima 71 godinu. Kada sam čuo da je prosvetljen, nisam verovao dok ga nisam lično pogledao u oči. Istinski sam se osećao kao da se ceo svet otvorio ispred mene, video je svaku poru i molekul mog bića i rekao da mogu da ostanem da živim u manastiru narednih nedelju dana.
S obzirom na to da sam tada bio na doručku, cunjajući se po hramu, i pokušavao da dođem do momenta da bar vidim tog čoveka, daleko od bilo koje misli mi je bilo da ću uopšte tamo ostati nedelju dana. Kad kažem živeti nedelju dana, ne mislim na spavanje u hramu i odmor, već celodnevnu integraciju u njihov život.
Dan počinje u 4.30 ujutru i odlazi se na jutarnju meditaciju. Nakon toga, moj zadatak je bio da čistim lišće na parkingu dok su monasi odlazili u selo da prose hranu. To je možda i najveći kulturološki šok koji sam imao dok sam bio tamo.
Naime, monasi ne smeju da stupe u kontakt sa novcem, već smeju da koriste samo ono što im se da. Odatle oni i odlaze svako jutro da prose hranu po selu, a već oko 6.30 ujutru i ljudi koji ne žive u okolini dolaze ispred hrama da donesu hranu.
To su mali tetrapaci mleka, male kesice unapred pripremljene hrane, slatkiši i voće. Bez obzira na dan, svako jutro dođe preko 20 ljudi da ponudi hranu monasima. Nakon što se hrana prihvati, sortira se u kuhinji, dok su gosti manastira u sali za meditaciju.
Nakon meditacije, monasi i ljudi koji žive u hramu imaju priliku da jedu, jer to je jedini obrok u naredna 24h. Nakon obroka se čisti kuhinja, zatim se odmara do 15h, nakon čega sam imao zadatak da ponovo čistim lišće, ali ovog puta na platou u hramu.
U 17h je dozvoljeno da se popije sok ili čaj, nakon čega sledi slobodno vreme za meditaciju i zatim noćna meditacija od 19h do 21h uz koju sledi i govor glavnog monaha.
Da se vratimo prvo nazad i uvidimo šta uopšte znači prosvetljenje (bar po mom razumevanju).
Po budističkom verovanju, svi mi živimo u ciklusu reinkarnacije, bezgraničnog točka ponavljanja rođenja i smrti. Kroz te živote iznova i iznova prolazimo kroz iskustva koja se ponavljaju, a najviše od svega kroz patnju. U ovom ciklusu se nalaze i sva mitska bića, kao i mali i veliki bogovi. Prosvetljena osoba je osoba koja uviđa prirodu tog točka reinkarnacije, da je sve iluzija i maltene izlazi iz tog kruga, postaje slobodna od ciklusa rađanja i smrti.
U budizmu je prva osoba koja je dostigla taj nivo svesti Buda, a nakon toga veliki broj njegovih učenika i učenika ove doktrine. Smatra se da ti ljudi imaju razne sposobnosti i uvide koje zapadni svet smatra ludilom, dok svaka osoba koja doživi ili upozna takvo iskustvo, nakon što se konstantno ponavlja, izlazi iz polja statističke greške i postaje jasna realnost, a pojedinima i cilj.
Ja tamo za sedam dana nisam stigao da se prosvetlim, što nije ni čudo jer je taj monah – monah već 63 godine. Ono što sam uspeo da doživim je mir, blizak kontakt sa ljudima koji su odlučili da se odreknu svega što imaju i više ne steknu ništa osim spoznaje života. Ovo mi je bila prilika da se presaberem, uporedim svoja dosadašnja učenja šamanizma i hinduizma i mapiram ih u odnosu na budizam.
Lekcije su bile brojne, a jedan od većih učitelja mi je bilo čišćenje lišća. Naime, ta tišina u manastiru, nasumično rasprostranjeno lišće na podu, svakodnevni drugačiji spoljni uslovi i unutrašnje stanje uz povremen „šćp” su me zalepili za sadašnji trenutak i podsetili na srednjoškolske dane dok sam veslao. Jer je jednostavnost misli u tom trenutku zapanjujuća, a imao sam i vremena da te misli zapišem i uporedim sa svakodnevnim životom.
- Sve je prolazno, sav naš trud nestane i pre nego što ga završimo.
Kao što lišće padne svaki dan iznova i poništi sav moj napor, tako i u svakodnevnim aktivnostima, od nameštanja kreveta do posla – kako nešto dovedemo u red, tako red nestane i moramo da ga uspostavljamo ponovo. Ono što ostaje iza toga je zasluga i suma naših dela. - Kad je sve već prolazno, možemo bar da to radimo kako treba.
Ako već svaki dan čistim lišće i radim taj posao, mogu i da iznesem tu radnju na najbolji mogući način, uključim se u to, unesem neki smisao, lepotu ili uradim posao brže ili bolje. - Gledaj svoja posla.
Rad je lakši ako ga obavljamo kako treba, ne poredeći se sa drugima, a misli su mirnije i jednostavnije kada se posvetimo svom poslu i ne komentarišemo druge. - Kako bismo krenuli ili prestali, moramo da presečemo negde.
Kao što lišća ima beskonačno, tako i obaveza i posla ima beskonačno. Dovoljno je da odredimo šta ćemo uraditi za dati period i strpljivo da idemo ka cilju. Dan po dan. - Interni uslovi utiču na naš rad, jer prosto ima dana kada nam se ne radi ništa.
Tada je u redu usporiti, prihvatiti niže rezultate i prosto nastaviti drugom prilikom. - Eksterni uslovi utiču na metod.
Ako vetar duva zdesna na levo, tako i treba čistiti lišće. Tako je i sa drugim stvarima. - Svaki dan smo drugačiji, tako i svaki dan zadatku možemo pristupiti na drugačiji način – nekad dostići bolje, a nekad lošije rezultate.
- Iznenada sav rad može da se obriše.
Jedan dan sam očistio sve lišće, dunuo je vetar i plato je izgledao kao da nisam ni počeo. Pitao sam jednog monaha šta sada da radim. Rekao je: „Ništa, uradio si svoj posao, sutra ćeš opet.” - Kada čistim svom snagom, brže se umorim, a lišće se zbog siline manje pomera. Kada koristim 80% snage, lišće se čisti brže, a ja mogu da radim isti posao znatno duže.
Dok su ove misli prolazile kroz moju svest, tako je i prošao moj ostanak u manastiru. Dok sam bio tamo, zbližio sam se sa dosta monaha, razgovarao par puta sa glavnim monahom i meditirao nekoliko desetina sati. Ovaj život, iako posvećen ličnom razvoju i miru, nije za mene – bilo je vreme da nastavim dalje. Da ponovo pređem granicu i stignem u Kambodžu i Angkor Wat, najveći kompleks hramova na svetu, ali o tome u sledećem putopisu.
Ukoliko te interesuje više ova tema, dostupan sam na Instagram profilu @niceshhh za pitanja i komentare.
Naredni putopis
0 Comments