Obožavam lepe reči u našem jeziku, kao što su oblakoder, nadražaj, bajadera, promaja, pa i košava. U narodu se kaže – ako ne prestane posle prvog, duvaće tri dana, ako ne prestane posle tri, duvaće sedam, ako ne stane ni tada, duvaće dvadeset jedan. Kada duva košava setim se Zorice Brunclik. Volim pesmu Košava, ali ne volim kada duva taj brzi vetar i nisam jedina. Svi se žale u autobusu, taksiju, pošti, na poslu. Posle žalbe sledi odgovor – nema veze, makar će očistiti vazduh. I to nas uteši. Smanjimo aktivnosti na minimum. Nema uobičajenih tumaranja bez cilja, razgledanja izloga, mogla bih sad to da obavim iznenadnih odluka. Čekaj da prođe ova košava, pa ćeš obaviti, nemoj da ti vetar razduva glavu, rekle bi starije žene iz moje porodice.
Košava svašta izvuče na videlo. Naravno, na prvom mestu, tu mislim na kese. Sve te kese koje se i inače vuku po ćoškovima beogradskih ulica sada se provode kao na nekom dobrom rejvu. One lete – levo desno, slete na asfalt, pa ponovo polete visoko. Najtužnije je kada se zaglave među granama. I tu ostanu do sledećeg jakog udara.
Pamtim priču o maminoj prijateljici, koja živi negde na zapadu, a posetila je Beograd nekoliko puta. Probudila se jednog jutra negde u centru grada i kroz prozor videla drvo okićeno kesama. Pomislila je da je reč o nekom performansu, da nije moguće da vetar tako precizno rasporedi šarene kese po granama jednog velikog drveta.
Nisam se mnogo šetala ove nedelje. Uskakala sam iz prevoza u prevoz, sedela kod kuće nad laptopom, pisala, čitala, pa ponovo pisala. Kako sam pušač, čime se ne hvalim, već sebe često kudim, zatvorila sam se u sobu – da ne bude promaje. Prozor nije mogao biti otvoren ni na kip, ili na kant – kako vam je draže, jer su vrata iritantno lupkala, što mi je oduzimalo koncentraciju. Posle sat ili dva sedela sam u oblaku dima, nemirna, neraspoložena, nezadovoljna tekstom koji pišem, gledajući jadne muškatle na terasi kako se savijaju i ispravljaju, kako ih muči i cedi ta jaka košava. Kad odjednom – bum. Nešto puče.
Mačka se probudi i skoči kao oparena. Izlazim na terasu odakle je zvuk lomnjave došao i vidim da je pepeljara puna pikavaca pala i pukla, da su metalni držači mušeme počeli da lete po terasi, a za njima, naravno, i mušema. Pokušavam da je uhvatim, obraćajući pažnju na staklo, mačka izlazi i počinje da se šunja, ja je glasno teram da se ne bi posekla. Čini mi se da vetar i nju može da odnese, kao u crtaćima. Za sekund dramatično pada i sklopljeni suncobran, ruši biljke i lomi saksiju. Sednem na stolicu koja je okružena pikavcima, komadićima stakla i mokrom zemljom, sa mušemom u jednoj ruci i mačkom u drugoj. Odjednom mi se zaplače. Ne počnem da plačem, već sedim tu i pustim da mi košava produva glavu.
Otvorena vrata od kuće proizvode ujednačene zvukove, a u glavi mi se javi:
aj duvaj košavo
pa rasteraj crne oblake
aj duvaj košavo
pa ubrzaj naše korake
Kako li sam ovu pesmu zaboravila?
0 Comments