Ako niste primetili, prethodnih nekoliko godina najprovokativniji filmovi ne dolaze iz onog šinjela erotskih trilera, niti golišavih umetničkih drama. Ti filmovi ili ne postoje, ili jednostavno ne dobace do veće publike da bi uopšte neka šira javnost tračarila o tome. Najviše priče po medijima, društvenim mrežama ili javnim okupljanjima odlazi na nova čitanja dečjih filmova, ili neke originalne animacije, uglavnom zbog toga što se neko drznuo da razmišlja drugačije od onoga kako su ljudi iz srednjeg veka postavili stvari, pa je tako svaki mogući nagoveštaj LGBT priče okarakterisan kao svetogrđe, ili ne daj bože da slučajno zamislimo da se u novim scenarijima obrnu rodne i polne uloge, ili pu pu daleko bilo da dođe do menjanja rase glavnih junaka. Tako je svakom redneck-u sa zastavom Juga u podrumu neke američke zabiti zasmetalo, i već mesecima predstavlja veliku duševnu bol, što su dirnuli u najsvetije od svega svetog – Diznijevu Malu sirenu koja će u novoj live action inkarnaciji biti crnkinja.
I taj spor koji se dešava bih možda mogao da razumem (kažem mogao, ali svakako ne podržavam) kad bi se pojavila od strane nekog kome smeta prevelika upotreba woke sentimenta, gde se sve boje Benetona mešaju u paleti stranih glumaca. Ali ovde imamo ipak morsko stvorenje, koje, ajde da kažemo, ne postoji zaista u realnom životu, i samim tim ona može da bude bela, crna, žuta, zelena, jer je u startu plod pripovedačeve mašte.
Sa druge strane, svaka moguća ljutnja bradatog tipa sa kačketom, koji sedi u nekom podrumu ispred južnjačke zastave i viče u svoj podkast mikrofon, nije bitna jer imate sigurno negde malu crnu devojčicu kojoj će značiti više nego bilo šta to što je neka Diznijeva princeza njene boje kože. Tu se sva moguća rasprava realno završava. Odnosno, vi nastavite, ako želite da budete tupson. Pravo da budete tupson vam niko ne može oduzeti. Osim ako ne ugrožave druge ljude, tada reaguju zakoni.
E sad, ako sam izvukao sve ono što sam mogao od arsenala odbrane, red je da kažem i koju rečenicu ipak o konačnom proizvodu, to jest ovom krajnje neinspirativnom i veoma dosadnom filmu. Naime, izgleda da su autori rešili da izvuku svu moguću hrabrost i želju za originalnošću i pričanjem neke nove priče time što su slavnoj junakinji rešili da promene boju kože. Dalje od toga nisu otišli, čak su krenuli i par koraka nazad, pa su u odnosu na animirani predložak iz 1989. godine na neki način usporili, učinili ga staromodnim i od njega napravili gotovo pa negledljivo delo.
Animirani film traje 90-ak minuta, dok je ovaj novi oko 2 sata i 10 minuta. E sad, kad uzmemo da live action izdanje predstavlja na neki način čitanje istog onog scenarija koji smo već gledali, postavlja se pitanje na šta je reditelj Robb Marshal potrošio tih 40-ak minuta razlike u materijalima? Pa, za početak, on se prema ovom filmu ophodio kao prema novom svetskom čudu u koje mi moramo da gledamo zaljubljeno, kao ljudi u dvadesetim godinama (ali prošlog veka), fascinirani pokretnim slikama. Bez mnogo radnje, sa mnogo više pevanja nego što ga pamtimo. I samo pevanje, očekivali smo da će se ipak proigrati malo modernizovanija varijanta zvuka, što ne da se nije desilo, već pesme iz crtane verzije zvuče mnogo modernije nego ove nove, u kojima glavna glumica Halle Bailey zvuči kao tek izašla iz neke srednjoškolske pevačke sekcije, a rege i karipske pesme, koje najviše pamtimo iz crtanog (Under the sea, Kiss The Girl) zvuče kao da ih svira neki svadbarski tribute band.
Nisam siguran da treba da prepričavam film, realno je da svi znamo priču o sireni koja čezne za kopnom i avanturama u životu, i koja se zaljubi u lepog princa, da bi nakon faustovskog dogovora sa svojom tetkom vešticom Ursulom (Melissa McCarthy), dobila noge ali i izgubila glas, i ima tri dana da poljubi lepog princa ili, u suprotnom, njena duša postaje vlasništvo oktopod veštice. Pomažu joj, kako to obično biva u bajkama, kraba, galeb, i riba (David Diggs, Awkwafina, Jacob Tremblay).
Ovaj film svakako nije pravljen za mene, i previše sam ja matori cinični magarac u srednjim tridesetim za ovu priču, jer meni na pomen reči Ariel prvo padne na pamet prašak za veš, a ne ime sirene, dok njen riblji donji deo, sa svetlucavim kičastim zeleno-ljubičastim bojama, više podseća na nešto sa kineskog buvljaka što su svojevremeno nosile hard core obožavateljke grupe Lollobrigida.
Međutim, postavlja se pitanje kako i da li će klinci kojima se ovo delo obraća uspeti da se nakače na ovakav spor i staromodan film. Njihovi mozgovi su naštelovani na TikTok brzinu, tako da ovaj tempo može da bude poprilično problematičan za praćenje radnje. Uporedimo sa crtanim – sirena tek posle sat i 15 izlazi na kopno, do tad peva i pliva među koralima i svađa se staromodnim ocem (Javier Bardem).
Na kraju, bez obzira na sve, buka i frka je već dovoljno napravljena da će se ovaj film gledati, makar u svetu, i vrlo lako može da postane, ako je nekome do toga, simbol rasne borbe i promene, sa verom u novo i bolje sutra. Međutim, van postera i članaka da Afroamerikanka glumi Ariel, ništa drugo nam se ne nudi. Kao da vam je neko prodao DVD kutiju sa omotom, ali je zaboravio da istu tu kutiju popuni diskom sa sadržajem i samim filmom.
0 Comments