Marija Timotijević je mlada umetnica koja je završila modul Scenografija na Fakultetu primenjenih umetnosti. Sa njom smo razgovarali o znanjima koja je usvojila tokom studiranja, kreativnom procesu osmišljavanja scenografije, umetničkom izrazu koji neguje i njenim dosadašnjim radovima koje posmatra samokritično.
Rad Marije Timotijević: Majka Hrabrost
Šta smatraš najvažnijim što si naučila na fakultetu?
Marija: Moram da priznam da sada znam mnogo manje, i da mi to na čudan način i odgovara. Fakultet kao kondenzovana forma životnih neprilika je, zbog svoje prirode, koja često, ako ne i uvek, oprašta, uspela da održi igru kao glavni pristup ka aktuelnoj problematici. No, igra bez discipline je ništavna.
U kom pravcu misliš da će se tvoj rad razvijati posle fakulteta?
Svim resursima pravo u nepoznato!
Da li smatraš da si do sada potpuno razvila svoj umetnički izraz?
Mogu da kažem da vladam izražajnim sredstvima u domenu gde mi nije teško da objektivizujem zamisao. Problem je ukoliko zamisao sama nije dovoljno dobra i smela.
Opiši svoj kreativni proces.
Potpuna prisutnost i duboka pažnja anuliraju mit o ,,zakazanom” činu stvaranja. Prozaično jeste put ka božanskom. Tvrdoglavo gajenje poštovanja prema svetu uz bezobraznu radoznalost tvori različite puteve osvešćivanja koji su sami po sebi neprocenjivi. Ukoliko iz toga izadje po neka scena, skica, crtež, to je samo dodatno zadovoljstvo.
Od ideje do formata – čime ti je najzanimljivije da se baviš? Šta te kod jednog rada najviše interesuje?
Rad mi predstavlja sredstvo za izbacivanje sebe same iz zone komfora. Volim da negujem liniju i njom uhvatim incijalnu suštinu onoga što želim da kažem, dok me, sa druge strane, privlači dekonstrukcija formata – ulazak u prostor, kontakt, atmosfera, publika. Pitanje koliko se moje shvatanje suštinski promeni ili zadrži u toku rada na jednom delu, jeste glavni interes i nišan pri svakom ,,stvaranju”.
Kakva je perspektiva mladih umetnika u Srbiji?
Diskutabilna.
Na koji svoj dosadašnji rad si najponosnija?
Ponos kao takav ne bivstvuje u mom rečniku. No, sa nezdravom dozom samokritike, izdvajam scensko rešenje za Gogoljevog ,,Revizora”, koje je i izloženo u muzeju na izložbi diplomaca. Prostor je simbolično sveden na zlatno tele iz Starog zaveta, koje, pored toga što predstavlja državu, daje mogućnost za različita čitanja komada. Zlatno tele je postalo reaktuelizovan model savremene države koja pokušava da bude sakrivena od strane svog naroda. Današnji ,,Mamon”, ili bog novca biva prekriven nakog dolaska revizora i nastavlja da prosijava. Rešenje pruža mogućnost da se katarzični paganski trans dovede u prvi plan i zavlada, pa time i otvori mnoga pitanja. Na primer, da li ovako izgleda Genonovo,, Mračno doba”, krajnji stadijum u kome je spas anuliran i nepostojeći?
Rad Marije Timotijević: Revizor
0 Comments