Država u kojoj danas živimo nije se oduvek zvala isto. Vekovima unazad ovaj prostor usled migracija nastanjuje stanovništvo različite etničke pripadnosti i veroispovesti. O tome svedoči i Ustav Republike Srbije u kojem se ističu ljudska i manjinska prava i slobode. Članom 43. Ustava Republike Srbije jemči se sloboda misli, savesti, uverenja i veroispovesti, pravo da se ostane pri svom uverenju ili veroispovesti ili da se oni promene prema sopstvenom izboru. Takođe, niko nije dužan da se izjašnjava o svojim verskim i drugim uverenjima. Svako je slobodan da ispoljava svoju veru ili ubeđenje veroispovedanja obavljanjem verskih obreda, pohađanjem verske službe ili nastave, pojedinačno ili u zajednici s drugima, kao i da privatno ili javno iznese svoja verska uverenja.
Član 48. Ustava kaže kako merama u obrazovanju, kulturi i javnom obaveštavanju Republika Srbija podstiče razumevanje, uvažavanje i poštovanje razlika koje postoje zbog posebnosti etničkog, kulturnog, jezičkog ili verskog identiteta njenih građana.
Međutim, postavlja se pitanje koliko je moguće da suštinski, u praksi, prihvatimo različitost u multietničkim zajednicama? Da li postoje problemi u takvim mestima i koliko se lokalne vlasti zalažu da te probleme reše?
Kako bismo uspeli da razumemo probleme sa kojima se susreću mladi, razgovarali smo sa Azrom Hasanbegović, jednom od učesnica projekata u okviru Helsinškog odbora za ljudska prava, Ivanom Barać iz Somborskog edukativnog centra i sa Mehdijom Medovićem, predsednikom Tutinske inicijative mladih.
Koji su problemi najzastupljeniji u multikulturalnim zajednicama?
Azra Hasanbegović ističe kako je nezahvalno govoriti o tome, posebno ukoliko je naše okruženje drugačije od slike na opštem planu. Međutim, društvene mreže kojima se masovno pristupa pokazuju kako nam neretko manjka tolerancije. S druge strane, društvene mreže i internet uopšte postali su značajan medij za širenje ideje o aktivizmu: „Mislim da danas postoji potencijal da se razvijamo i učimo o toleranciji i da treba to da iskoristimo. Podjele postoje. U Novom Pazaru, recimo, postoje ulice ili kafići u kojima možete da očekujete ljude pravoslavne ili muslimanske vjeroispovesti. Naravno, to nigdje ne piše, niti je jasno ustrojeno, ali postoje neizrečene podele u narodu”, ističe Azra.
Ona dodaje da su se, u okviru projekata u kojima je učestvovala udruživali, bez obzira na etničku pripadnost: „Bilo je situacija kada porodica nekih učesnika nije podržavala takvo angažovanje, ali se vremenom mijenjao stav i razvilo se razumjevanje. Međutim, među svima nama i dalje postoje problemi koje ne izgovaramo naglas, a koji se tiču podeljenosti. Deli nas i političko mišljenje ili seksualna orijentacija. Važno je uzeti u obzir kako tradicionalnije vaspitanje utiče na sve nas, bez obzira na to koliko razumjemo problem i želimo da se izborimo sa njim. O mnogim temama se i dalje ne govori dovoljno otvoreno. Ipak, postoji utisak da se stvari među mladima mijenjaju”.
Ivana Barać iz Somborskog edukativnog centra kaže da ima pozitivno iskustvo u saradnji sa mladima. Ovaj centar je osnovan 2009. godine sa ciljem unapređenja položaja dece, mladih i marginalizovanih grupa, a u njemu je realizovan niz aktivnosti i projekata koji su za cilj imali promociju ljudskih prava, prihvatanja različitosti, tolerancije i inkluzije u širem smislu. Ivana Barać ističe da su organizovali brojne radionice, treninge, seminare i slične događaje za mlade putem kojih su se upoznavali sa prethodno navedenim temama, ali ih i podsticali da stečena znanja i veštine prenose na vršnjake i okolinu: „Naše iskustvo govori da su mladi radi da se odazivaju ovakvim događajima, kao i da su ovakve aktivnosti često odličan početak prevazilaženja predrasuda, stereotipa, ali i stvaranja novih prijateljstava među mladima iz različitih etničkih zajednica”.
Ivana Barać
Iako prema Ustavu naše zemlje postoje odredbe koje obezbeđuju prava bez obzira na nacionalnu ili versku pripadnost, postoje brojni primeri nerazumevanja i nepoštovanja takvog principa sa kojima se susrećemo na društvenim mrežama. Razumevanje se razvija vremenom, kroz prihvatanje i slušanje sagovornika, a važan element u širenju svesti o različitosti jeste i obrazovni sistem od koga očekujemo da nas oformi kao ličnosti koje će poštovati različitosti, iako već i sam Ustav zemlje jemči to.
„Nedostaje nam dijaloga. Mislim da je osnov za tu vrstu napretka u školama. Obrazovanje treba da nas uputi u različitosti, posebno akcenat treba da se stavi u multietničkim sredinama, gde, recimo, učimo veronauku i građansko. Trebalo bi da imamo mogućnost da učimo o različitim religijama, a onda i o svojim pravima, tako da već u školi dobijamo odgovore”, ističe Azra Hasanbegović. Dodaje i kako u obrazovnom sistemu formalno postoji ideja o podsticanju razumevanja različitosti i inkluzivnom pristupu. Međutim, nedostaje aktivnosti među đacima. Nedostaje prostora da učenici razmjenjuju iskustva, da se vode dijalozi.
„Brojni su kulturološki problemi. Recimo, često se vodi polemika o obležavanju školske slave, Svetog Save. Nije rješenje da se ta slava ukine, kako se nekad potencira. Sa druge strane, bilo bi mnogo zanimljivije kada bi se pored toga obeležio i istakao značaj ličnosti koje su muslimanske vjerosipovjesti, a borile su se nekada za ravnopravnost u tim krajevima. Tako je zanimljiva i značajna ličnost Rifata Burdževića”, ističe Azra.
Azra Hasanbegović
„Pored nedostatka dijaloga, veliki problem u ovoj zemlji jeste nedostatak prilika zbog ekonomskog deficita. U ekonomski nerazvijenom okruženju postoji i opše nezadovoljstvo. To se ogleda često, nažalost, u problemima psihe među mladima. Znamo koliko je u posljednje vrijeme zastupljena depresija i anksoznost. Postoje i slučajevi kada to nezadovoljstvo eskalira u vandalizam”, objašnjava Azra Hasanbegović.
Mehdija Medović iz Tutinske inicijative mladih koja postoji od 2016. godine kaže da su zapažene promene u razumevanju određenih problema (u oblastima kulture, aktivizma, volonterizma). „Međutim, problem je u tome što je to jako uzak krug mladih ljudi (između 15 i 20 godina) da bi se očekivala neka značajnija promena u društvu. Takođe, jedan od velikih problema je taj što mi kao mlada i mala organizacija ne možemo da dobijemo značajnije projekte kod resornih ministarstava (MOS, Ministarstvo kulture…) i okrenuti smo prema lokalnoj samoupravi. Od strane opštine Tutin već tri godine nismo dobili sredstva i pored toga što nam je projekat odobren, ali je opština rebalansom budžeta sredstva predviđena za OCD „prenamenila” u druge svrhe”, dodaje Mehdija.
Mehdija Medović
Nevladine organizacije – (ne)dovoljna šansa za promenu?
Važno je istaći kako mladi nisu dovoljno zastupljeni u političkom okruženju, te da aktivizam usmeravaju na projekte, društvene mreže i platforme koje neretko ostanu nevidljive široj publici.
„Nažalost, ova tema se naslanja na politiku, pre svega. Lokalne vlasti ne rade dovoljno na širenju svijesti o različitostima. Postoje nevladine organizacije koje često nemaju dovoljnu ekonomsku podršku. To nije dovoljno. Jasno je koliko na naš narod ima i imala je uticaja politika. U Novom Pazaru te podjele dodatno su obojene na osnovu toga koju od dominantnih političkih partija podržavaš. Nemamo dovoljno opcija ni na tom polju”, smatra Azra Hasanbegović.
Mehdija Medović ističe da se problemi mladih u multietničkim zajednicama često ne razlikuju mnogo, ili uopšte, od problema koje imaju mladi u celoj zemlji: „Na prvom mestu je zapošljavanje. Sami ste svesni na koji način se danas zapošljava u javnom sektoru. Zatim, kvalitet provođenja slobodnog vremena je na jako niskom nivou. Infrastruktura za bavljenje različitim sportovima gotovo da ne postoji. I, na kraju, određeni broj mladih koji je odlučio da uđe u politiku (pre svega zbog posla) je pod velikim uticajem manipulatorske politike pojedinaca koji stiču političke poene i održavaju biračko telo na račun politike devedesetih, tako da je taj deo mladih malo opterećen time (nije to veliki procenat, ali je opet značajan)”, dodaje Mehdija Medović.
Ilustracija: Joshuah Xavier Miranda
Medijska zastupljenost problema
Pitanje medijske zastupljenosti nekog problema često zavisi od političke situacije u zemlji. Ukoliko izuzmemo društvene mreže koje su dominantan medij među mladima, otvara se pitanje – na kojoj televiziji možemo da primetimo kako se pitanje problema u multietničkim zajednicama rešava kroz dijalog i uz prisustvo tolerancije?
„Iako postoje projekti, okupljanja i dijalozi o problemima u multietničkim zajednicama, oni nisu dovoljno medisjki propraćeni. Televizije koje su dostupne većini ne stavljaju ove teme u fokus”, ističe Azra Hasanbegović.
Predsednik Tutinske inicijative mladih, Mehdija Medović, takođe kaže kako postoji nedovoljna medijska zastupljenost problema. „Od kampanje koju smo imali sa Forumom 10 iz Novog Pazara (pre tri godine), nisam zapazio da se posle toga ta tema pojavljivala u medijima kod nas”, dodaje Mehdija.
Ivana Barać objašnjava da je njeno iskustvo takvo da su mediji koje kontaktira i mediji koji njih kontaktiraju kako bi ispratili aktivnosti koje u ovom domenu organizuju zainteresovani za izveštavanje o ovoj temi. „Saradnju SEC-a sa medijima u informisanju povodom teme tolerancije mladih u multietničkim zajednicama smatramo uspešnom, a ukoliko govorimo o medijima i temi tolerancije u multietničkim zajednicama uopšteno, smatramo da bi, recimo, prisustvo samih mladih u medijima, kao i deljenje njihovih ličnih iskustava na ovu temu sa širom javnosti značajno doprinelo promociji i afirmaciji ove teme među mladima”.
Međutim, aktivizam postoji i važno je skrenuti pažnju na projekte u kojima učestvuju mladi. Tako je u okviru projekta Helsinškog odbora za ljudska prava pod nazivom „Svi zajedno promovišemo toleranciju u Sandžaku” odigrana predstava „NATAN MUDRI ILI PITANJE: Kome verujem kada kažem da sam vernik?”
Predstava je prvi put održana 31. maja prošle godine, a Azra Hasanbegović, koja je bila deo tima, svedoči o pozitivnom iskustvu u radu: „Predstavu smo održali pred punim teatrom, a publika je mogla da učestvuje kroz postavljanje pitanja. To je bilo zanimljivo jer je bilo škakljivih pitanja (recimo, mišljenja o jevrejskoj zajednici). Oduševljena sam mladim ljudima koji su iscrpno, spontano i sa razumevanjem odgovarali na sva pitanja. To je primer dijaloga. Vjerujem da je to način na koji se rješavaju problemi.”
Predstavu u celosti možete pogledati na YouTube-u:
Problem marginalizacije manjinskih grupa
U slučaju kada u jednoj zajednici postoje manjinske grupe stanovništva, važno je da te grupe ne budu zanemarene i marginalizovane, što često može biti slučaj. Kada govorimo o manjiskom stanovništvu u Republici Srbiji, važno je istaći kako stanovništvo koje se u određenim delovima zemlje izjašnjava kao srpsko nije većinsko.
„U Tutinu je preko 95% stanovništva bošnjačke nacionalnosti i mi, Bošnjaci, činimo većinu. U svim institucijama koje su u nadležnosti opštine, zastupljenost Bošnjaka je skoro identična onom procentu od 95%. Međutim, kada su u pitanju institucije koje su u nadležnosti države (MUP, sud, poreska uprava…) tu je procenat zaposlenih Bošnjaka mnogo manji u odnosu na procenat koji čine u ukupnom stanovništvu. Kada je u pitanju republički nivo, ja sam 2014/15 bio stažista u Kancelariji za saradnju sa civilnim društvom. Projekat „Stažiranja mladih pripadnika nacionalnih manjina u državnim institucijama“ je sprovodila Kancelarija za ljudska i manjinska prava. Stažiranje je trajalo 6 meseci i mi smo bili peta i poslednja generacija stažista. Projekat je finansirala britanska ambasada i ranije je učestvovao i OSCE. Nakon tih 6 meseci ja sam imao sreću da mi je ugovor produžen još godinu dana, a nakon godinu dana je postojala mogućnost dodatnog produženja ugovora, od čega sam ja odustao. Svi ostali kolege stažisti (Bošnjaci, Albanci i Romi), njih 11, su se nakon stažiranja vratili u svoje sredine. I moglo bi se zaključiti da nije bilo tog „stranog faktora”, ne bi bilo ni tog „uključivanja”, objašnjava Mehdija Medović.
Ivana Barać ističe kako Somborski edukativni centar već dugi niz godina sarađuje sa brojnim akterima koji deluju na polju inkluzije u lokalnoj zajednici: „Naše iskustvo do sada pokazalo je da su problemi sa kojima se mladi koji pripadaju marginalizovanim grupama suočavaju ne toliko drugačiji od problema sa kojima se susreću svi mladi, iako se često to tako percipira. Naime, putem formalnih i neformalnih razgovora sa mladima, putem njihovog učešća u aktivnostima koje smo do sada organizovali, kao glavni izazovi sa kojima se suočavaju bili su definisani sledeći: odabir buduće profesije, nedovoljna usklađenost obrazovnog sistema sa zahtevima same profesije nakon što se proces školovanja završi, pronalazak odgovarajućeg radnog mesta, nedostatak određenih veština kao što su: veštine komunikacije, interpersonalne veštine, organizacijske veštine, veštine rešavanja problema, poznavanje stranih jezika i tome slično”, objašnjava Ivana.
Davide Bonazzi, Inclusive Academia
Sve kreće od lokalne zajednice
Ustavom i zakonima pri lokalnim zajednicama prava su izrečena i na papiru piše kako se od nas očekuje da se ponašamo prema onima koji su drugačije nacionalnosti ili veroispovesti. Iz svega navedenog možemo, ipak, zaključiti da brojni problemi postoje. Ali, zašto ih prihvatamo kao takve i da li možemo da ih promenimo?
Azra Hasanbegović zapošljavanje ističe kao značajan problem. Naime, taj problem je posebno vidljiv u manjim i multietničkim sredinama sredinama. „Na osnovu svojih poznanstava znam da etnička pripadnost ima važnu ulogu u odabiru kandidata”, objašnjava Azra.
Ona dodaje kako povod za takvo ponašanje ne mora uvek biti u odnosu između ljudi dve iste etničke pripadnosti. „Zanimljivo je kako se netrpeljivost stvara i među pripadnicima iste vere ili etničke pripadnosti. Česti su primeri gdje Muslimani zamjeraju Muslimanima, a Pravoslavci Pravoslavcima to što podržavaju nešto što nije tradicionalno u toj kulturi, ili, pak, druženje sa jednom ili drugom stranom. Postoji nekakav ponos u narodu, u Novom Pazaru postoji izraz za to – tafra”, dodaje Azra.
Ponekad stičem utisak da bolje razumijemo probleme na globalnom nivou, dok zanemarujemo ono što se dešava u našem dvorištu, u našoj državi. Mislim da nije teško da preslikamo primere iz okoline na ono što se dešava. Postoji diskriminacija ljudi na osnovu etničke pripadnosti i ovdje. O tome treba da govorimo.
U sudarima među generacijama susrećemo se sa prošlošću naših predaka i sa idejom o budućnosti u kojoj ima mesta za sve. Mesto za sve možemo da napravimo pomoću dijaloga, razumevanja, tolerancije i poštovanja svih nacionalnosti, veroispovesti, ali i drugih razlika koje nas dele. Na osnovu razgovora sa sagovornicima koji učestvuju u promeni možemo da zaključimo kako postoji interesovanje. Potrebna je pomoć državnih institucija koje će ovu temu da stave u fokus. Do tada, svaki dan možemo da naučimo nešto novo. Na primer, možemo rešiti Komšimetar, kviz kroz koji ćemo saznati nešto o svojim komšijama.
Fotografije: Pinterest, privatna arhiva
0 Comments