Oduvek sveprisutna i često posmatrana kao sajam taštine i sfera interesa nekih tamo, naizgled površnih, ljudi koji ne doprinose razvoju društva – modna industrija i moda kao takva sa sobom nosi polarizujuće stavove.
Sa jedne strane, nalazi se veliki broj ljudi koji želi da zaviri „iza zavese”, fasciniran ovim kreativnim univerzumom (prividnog) glamura, svetom probranih, poznatih i bogatih i industrijom misterioznih poslova koje nećete naći na LinkedIn platformi.
Sa druge strane, izjave kao što su „Šta uopšte radi..(ubaci titulu)?“, „Budalaštine za dokone“, „Dao bih ja njima lopatu, pa da vide“, itd. često oslikivaju to koliko ostatak populacije, pogotovo u Srbiji, uopšte ne razume šta rade ti ljudi u modi, koliko je modna industrija eluzivna i često netransparentna (deo šarma, shvatate..), ali i koliko se interesovanje za odeću i modu tretira kao zabava za „praznoglave”, „(politički) neosvešćene” i „ništa zaista bitno”.
Ovaj stav u nekom svom nesvesnom, korene ima u tome što modna industrija u većini okuplja žene, gej muškarce i kvir zajednicu kao primarne potrošače i profesionalce – samim tim nosi konotaciju „ženskog” i „ženstvenog”, inherentno stavljajući ga u kontekst manje vrednog u odnosu na neke druge industrije i profesije. Hrabro je izraziti takav stav, ako uzmemo u obzir da je modna industrija kao takva samo u 2024. godini generisala globalno oko 1,7 trilijardi američkih dolara, i jedna je od retkih koja beleži rast usred inflacije i krize u kojoj smo trenutno.
Međutim, u onom svesnom i u praksi, trenutni protesti širom Srbije pokazali su, ipak, da modni establišment i influenserske veličine koje profitiraju od svih nas – u dosta slučajeva jesu gluvi, nemi i slepi za društvene borbe, jer im u cilju i jeste očuvanje statusa quo (vratite se na brojku iznad). Ipak, odeća i moda istorijski idu ruku pod ruku sa političkim borbama, aktivizmom i vizuelnim identitetom brojnih promena i protesta, nekada jasno i glasno, a nekada suptilno.
Odeća je jedno od ključnih sredstava komunikacije (vidimo nekog, pre nego što ga čujemo), kao i važan oblik identifikacije. Nasuprot stavu da „to trenutno nije važno jer imamo veće probleme” i deluzije mnogih da deluju inteligentnije ili superiornije ako smatraju da je „odeća nebitna” (Mene uopšte to ne zanima, ja uzmem prvu stvar iz ormara), važno je shvatiti da se i nečija nezainteresovanost za odeću i modu izražava upravo kroz istu tu odeću i modu (gle, krug života).
I dok se nudizam u javnosti ne legalizuje u celom svetu, jedino što možete da uradite da biste iskazali nezainteresovanost je da obučete iste farmerice kao i svakog dana uz neku staru majicu sa ilustracijom benda – upravo ste time demonstrirali svoj stil. Ipak, odeća sa sobom uvek nosi neku poruku, odražava naše vrednosti i interesovanja, uz to što je sredstvo za raspoznavanje, izražavanje uverenja i komunikaciju sa „sličnima”.
Vrlo često kroz istoriju do danas, odeća je služila kao alat baš onima na margini ili onima kojima su najčešće neophodne promene u društvu da bi bili shvaćeni, saslušani i prihvaćeni. Pa hajde da se kroz primere osvrnemo na to kako je odeća služila raznim grupama i zajednicama kao izraz protesta, aktivizma i političke borbe, za iskazivanje nezadovoljstva i lociranje „saboraca”.
Feminizam i tzv. „sufražetske boje”
Kao demografija koja prema različitim statistikama danas troši u proseku 226% više sredstava u odnosu na muškarce kada pričamo o modi, uopšte ne iznenađuje činjenica da su baš žene koristile odeću i aksesoare kao izraz nezadovoljstva, kao sredstvo za bolji položaj u društvu i u bici za ravnopravnost.
U drugoj polovini 19. veka i početkom 20. veka, čuvene su bile tzv. „sufražetske boje” kojima su žene (sufražetkinje) vodile bitku za ravnopravnost i pravo glasa. Te boje nisu bile samo estetski izbor, već su imale duboko simboličko značenje i služile su za jačanje identiteta i jedinstva među pripadnicama pokreta.
Najprominentnije sufražetske boje bile su ljubičasta (i lila nijansa), bela, zelena i nijanse zlatne.
Povezana sa plemenitošću i snagom, ljubičasta se koristila za izražavanje dostojanstva, pravde i lojalnosti prema cilju. Bela boja simbolizovala je moralnu snagu pokreta i služila je za naglašavanje mirnih namera, kao i moralnu superiornost u odnosu na nasilne metode za postizanje rezultata, dok je zelena oslikavala nadu, regeneraciju i obnovu i predstavljala je optimizam i veru u svetliju budućnost, sa jednakim pravima za žene.
U savremenom kontekstu, i uglavnom heterenormativnom, odeća se i dalje koristi među ženskom populacijom za preispitivanje i/ili odbacivanje društvenih normi. Emancipacija (politička, ekonomska, obrazovna), porast svesti, prilika i platformi koje žene guraju u prvi plan i drugi faktori doprineli su tome da žene svoj fizički izgled više ne temelje na tome da žele da se dopadnu drugima (već sebi) ili da privuku partnere. Ovo se svakako ne odnosi na celu populaciju, ali odbacivanje takozvanog male-gaze postulata iz mode oslikava se i u porastu female-gaze prikaza ženskog identiteta i u filmovima, književnosti i muzici.
U toku 2010-ih je bila izuzetno popularna i Leandra Medin, čiji je blog The Man Repeller (doslovan prevod „ona koja odbija muškarce”) značajno doprineo razvoju diskursa. Žene češće i više eksperimentišu sa modnim izrazom i formama, i više u fokusu nije biti lep i seksi drugima kao dokaz vrednosti jednog bića, već je cilj za mnoge da se osećaju lepo i seksi same sa sobom. IN je osećati se udobno i osnaženo bez obzira na to šta će misliti neko drugi o vašem autfitu, ali je važno da reflektuje vaša druga interesovanja, identitete i potrebe koje najmanje imaju veze sa prisustvom, odnosno odsustvom muškaraca u privatnim životima žena. A pick-me mentalitet? Toliko passé i OUT.
Kvir zajednica i kodeks boja
Iako je opštepoznato da zastave duginih boja predstavljaju simbol LGBTQIA+ zajednice i pokreta, mnogi ne znaju da su se ove boje koristile i ranije tokom 60-ih, 70-ih i 80-ih godina prošlog veka kao tajni signali među kvir zajednicom.
Kompleksna teorija, uz još kompleksniju istoriju – ne zna se kad i gde je tačno nastala ova „teorija boja”. Neki tvrde da je to San Francisko, gde su muškarci na žurkama i igrankama nosili plavu bandanu oko vrata kako bi komunicirali da su „ženska uloga” u plesu, dok je crvena bandana iskazivala muževnost i „mušku ulogu” u plesu, kako su je tada nazivali.
Ipak, modernizacija i proširenje spektra boja dešava se upravo u Njujorku sedamdesetih godina. Nošenjem platnene maramice u zadnjim džepovima farmerica, gej muškarci Njujorka komunicirali su jedni sa drugima svoje preference i želje.
Poput tajnog jezika, kodeks je pomagao gej muškarcima da se pronađu u klimi koja ih je terala da se kriju, a u odsustvu dejting aplikacija koje imamo danas. Tako je crna maramica koja viri iz džepa predstavljala interesovanje za S&M, svetlo plava za oralni seks, siva je značila da vas interesuje bondage, narandažasta da ste otvoreni za sve, a zelena, na primer, da ste eskort ili seksualni radnik i tako dalje.
Mimo boja, nositi maramicu u levom džepu značilo je da ste submisivni ili bottom, a u desnom džepu da ste dominatni ili top.
Kvir zajednica je oduvek razumela odeću i kako njome da iskaže svoj identitet, ali i kako da odećom i modnim izrazom ruši zadate i nametnute norme o rodu, polu, kao i stereotipe.
Danas, kvir kultura nosi sa sobom jedan glasan i nikad otvoreniji izraz i poruku: nećemo više da se krijemo, tu smo i videćete nas u svim našim različitim bojama.
Savremeni kontekst
Vek u kom trenutno živimo nudi takođe izobilje primera koji dokazuju na koje se načine odeća i aksesoari koriste za slanje poruka solidarnosti, zajednišva i ujedinjenog fronta u borbi za ideale, bolje društvo i pravdu.
U Francuskoj 2018. godine tokom masovnih protesta protiv ekonomskih nejednakosti kao simbol izrodili su se čuveni žuti prsluci. Izuzteno upadljivi, žuti fluorescentni prsluci korišćeni u saobraćaju, postali su alat za skretanje pažnje i iskazivanje brojnosti nezadovoljnih. Jedan od prominentnijih primera i svakako indikator koliko odeća može da pošalje moćnu poruku, jer je i sam pokret dobio naziv „Pokret žutih prsluka”. Finansijski pristupačni, a vizuelno moćni, žuti prsluci su postali simbol borbe koji se posle širio i na Belgiju, sve do Iraka.
U Hong Kongu tokom protesta 2019. godine dominirale su čuvene Guy Fawkes maske, šire poznatije kao Anonymous maske popularizovane filmom V for Vendetta. Uprkos tome što je vlast u Hong Kongu zabranila nošenje maski na protestima nakon ubistva jednog od demonstranata, ova prepoznatljiva maska postala je tada simbol otpornosti i borbe protiv opresije. Ista maska korišćena je i tokom protesta na Tajlandu 2012. godine, u Turskoj i Egiptu već naredne godine, kao i u Saudijskoj Arabiji iste, 2013. godine tokom protesta, uprkos tome što su tamošnje vlasti zabranile uvoz ovih maski kao simbola „buntovništva i osvete”.
Maska je očigledno bila dominantno sredstvo, uz crvene kombinezone, i ključ viralnosti i uspeha „robinhudovske” La Casa de Papel serije. Iako TV format, ovo je takođe demonstriralo na koji način jak vizuelni identitet može lako da se pretoči u izražavanje solidarnosti među svim ostalim ljudima koji su nezadovoljni trenutnim društvenim stanjem i nepravdom.
Majice sa natpisima Black Lives Matter mogle su biti viđene na desetinama hiljada ljudi tokom protesta u SAD-u nakon ubistva Džordža Flojda.
U subverzivnom smislu protesta, onog manje glasnog i očiglednog, porast praksi kao što su DIY (do it yourself) i tzv. upcycling, tokom kog se staroj odeći daje novi život u nekom novom obliku uz porast popularnosti second-hand kulture doprinose ekološkoj borbi i odbacivanju kapitalističke i konzumerističke kulture.
Trift marketi, popularni i često organizovani u gradovima Srbije, su takođe mesto okupljanja istomišljenika kojima je to prostor da razmene ne samo odeću, već uverenja i kreiraju osećaj da nisu sami u tome, i da postoje ljudi koji veruju u neko bolje, zdravije sutra.
Kada je reč o aktuelnim protestima u Srbiji, ostaje da vidimo da li će ovaj pokret sa sobom izroditi i neki vizuelni identitet u kontekstu odeće i izražavanja solidarnosti i verovanja u pokret koji se odvija pred nama. Za sada, jedini prominentni simbol jesu upravo krvavi dlanovi koji iskazuju kako korupcija, uz političke i ekonomske malverzacije, košta građane njihovih života.
Možda nam to nije ni potrebno, a moje mišljenje, kao autora teksta i stiliste, ali pre svega pojedinca, jeste da je zapravo tišina, kao izraz pošte nastradalima u Novom Sadu, glasnija i moćnija od svake boje i autfita, a istrajnost u borbi koju vodimo – nezamenljiv aksesoar. Pa neka tako i ostane.
Autor teksta: Mario Perović
Vizuali: Tamara Tasić
0 Comments