Najveća zamka za čoveka je da sebe mnogo ozbiljno shvati

Njuz.net, poznati satirični sajt koji svakodnevno donosi „vesti u ogledalu“ nastao je pre 12 godina. Osim vesti u ogledalu, ekipa Njuza radi i na emisiji 24 minuta sa Zoranom Kesićem, imaju svoj podkast koji praktično predstavlja prikaz kako izgleda brejnstorming proces redakcije kada se pojavi neka vest ili, kako sami kažu, to „lupetanje koje može nekom da bude zanimljivo“, kao i rubriku #nijenjuz, gde objedinjuju vesti koje zvuče kao njuz ili su luđe od njuza, ali to nisu.

Iako se na sajtu Njuza, kao i u emisiji 24 minuta koje rade sa Kesićem, nalazi pregršt materijala, Njuzovci ipak ne sede po ceo dan ispred TV-a, već često, kako govore, „sumanuti“ snimci i izjave dolaze do njih – ili im neko pošalje, pa oni prvi to puste (sitaucija sa „vazduplohovom“ i Babićem) ili primete na društvenim mrežama „biser“ koji je neko već izdvojio. Ipak, kažu da im posao nije previše jednostavan, iako tako može da deluje, jer je često teško smisliti komentar koji će da nadmaši smešne izjave koje se pojavljuju u mejnstrim medijima.

Njuz.net je nastao iz hobija, a urednici Njuza Marko Dražić i Viktor Marković, koji su deo redakcije od samog početka, kažu da sebe nikad nisu percipirali kao novinare, iako su 2011. godine dobili nagradu UNS-a za uređivačku politiku. Danas, najveći izazovi Njuza su, kako kažu Marko i Viktor, da budu istrajni u ovome što rade i da sve što rade održavaju na nivou na kome je, kao i da smisle neke nove sadržaje, a da ne sagore u svemu tome, kao i da ubede brendove da nisu toliko „opasni“, tačnije da nije toliko strašno vezati se i za političko-satirični portal. Najveća zamka čoveka je da sebe mnogo ozbiljno shvati, pouka je razgovora sa urednicima Njuza Markom Dražićem i Viktorom Markovićem.

Disklejmer: Činjenica je da bi razgovor verovatno bio atraktivniji da je u formi podkasta, jer je u velikoj meri bio obojen smehom i digresijama koje u pisani tekst ne mogu da stanu. Ipak, u nedostatku istog, verujemo da će i tekst biti dovoljan.

Vaš najpoznatiji podvig je trenutak kada ste napisali vest da je srpski turista ubio ajkulu. U tom trenutku se dešava da veliki broj svetskih medija prenosi ovu vest kao stvarnu. Danas, deceniju kasnije, da li se i dalje dešavaju takve stvari?      

Viktor Marković: Ne dešavaju se, barem se ne dešavaju toliko često. U početku, prve godine Njuza, je baš bilo dosta vesti na koje su se ljudi „upecali“, a najbolji primer je ta ajkula. Danas se retko kad desi. Mora da bude nekako ili vezano za neku ličnost za koju očekuješ da izjavi tako nešto, ili nešto slično. Uglavnom je za Vulina bilo u poslednje vreme.

Marko Dražić: Šta god da napišete da je Vulin rekao, ljudi poveruju u to.

Viktor: Da, ima veze sa tim. Iako smo se mi uvek trudili da odmah bude jasno da je lažna, izmišljena vest. Nije nam cilj da navučemo ljude, to je prilično lako (smeh), ali, eto, desi se.

Marko: U poslednjih nekoliko godina mislim da ozbiljni mediji nisu prenosili naše vesti, ali kada je reč o čitaocima, to se i dalje dešava. Uvek su to ljudi koji ne prate Njuz i ne znaju šta je Njuz i onda raznim čudnim algoritmima dođu do naslova i po komentarima vidiš da su poverovali. To se dešava kada su u pitanju tekstovi o nekim političarima ili kada su u pitanju naslovi u vezi sa sportom.

Viktor: Sad je bilo i za Đokovića. Na primer, za naslov da će između svakog gema morati da ide na suđenje – po komentarima se videlo da je par ljudi poverovalo.

Marko: Toliko je bilo vesti o Đokoviću, toliko su ih svi pratili i toliko smo bili bombardovani svim mogućim informacijama da je normalno da je i do Njuza došao neko ko ne prati Njuz. A toliko je bilo i sumanutih vesti, pravih, da je i ta vest, koja je bila dosta luđa, mogla da deluje nekome kao stvarna, jer su svakojake vesti dolazile tih dana do ljudi.

Viktor Marković i Marko Dražić

U trenutku kada je Njuz nastao, satirični mediji u Srbiji gotovo da nisu postojali, koji faktori su uticali na to da Njuz privuče pažnju velikog broja ljudi i da ova vrsta sadržaja postane popularna?

Marko: U tom momentu nije bilo mnogo ni štampanih medija, ni sajtova. Ti nisi imao mnogo nekih satiričnih osvrta na realnost. Postojale su rubrike, stripovi, ali su to drugi oblici, forme. Nisu više postojali časopisi kao što su Naša Krmača, Brevos, tako da je očigledno postojala potreba za duhovitom i satiričnom reakcijom na vesti i dešavanja. A mislim da kod Njuza postoji i ta neka egzotika što su ti tekstovi bili upakovani u formu pravih vesti, pa se onda dešavalo i da dosta ljudi poveruje. Čak su se naši tekstovi i nastavljali u komentarima, gde su ljudi „ložili“ druge ljude da je u pitanju prava vest, uveravali ih, pa bi se dalje prepucavali.

Viktor: I to je isto momenat kada internet kreće da se razvija malo većom brzinom nego do tada. U jednom trenutku je u toku ekspanzija neta i društvenih mreža, pogotovo Fejsbuka, tih godina se desio taj mali skok broja korisnika i to se poklopilo sa Njuzom, tako se sve zakotrljalo i tu smo imali sreće.

Pošto je prvobitno bila u pitanju samo stranica koja se pretvorila u sajt, u kom trenutku ste pomislili – „dobro, mi sada ovo stvarno radimo“?

Marko: Shvatili smo u jednom momentu da se sve to previše brzo kotrlja. Viktor i ja smo se površno poznavali, ostali ljudi se i nisu poznavali i odjedanput se pojavila ta vest da je Srbin ubio ajkulu, nakon čega su krenuli da nas zovu u dnevnk, u jedne, druge vesti da gostujemo i mi smo shvatili da se maltene ni mi ne poznajemo, a već treba da nastupamo u nekim mejnstrim medijima i pričamo šta se desilo – a da ni sami nismo sabrali šta se desilo. Nekako, mi nismo pisali te tekstove u želji da u njih neko poveruje, a pogotovo nismo imali ideju da će to doći do pravih medija, naročito do medija na maltene svim kontinentima. A to se sve dešava u periodu od mesec – dva.

Viktor: Tu je, takođe, ključnu ulogu odigrao Dejan Nikolić, osnivač Njuza, koji je sada više tu u savetodavnoj funkciji. On je u početku sam pisao tekstove i odigrao je ključnu ulogu jer je video da od ovoga može da se napravi jedan pravi sajt koji će imati prave oglašivače i koji će imati prave plate. Mi ostali nismo tada ni razmišljali o tome.

Marko: Ja sam razmišljao da mi je super ako dobijem neki honorar od kog mogu da odem na neku večeru ili da kupim neku knjigu. Nisam dobacivao u tom momentu do ideje da će mi to biti full-time posao, da ću od toga živeti i da će se to dalje granati na druge stvari, kao što je emisija i druge stvari koje radimo.

Viktor: Srećom pa je Dejan razmišljao o tome, inače je sasvim sigurno da Njuz ne bi postojao danas – da smo mi samo tako nastavili da piskaramo za sebe.

Kako se kasnije struktuirala cela priča, koja je postala zaista ozbiljna i danas, kada se bavite uređivanjem, kako posmatrate šta je ono što vi radite?

Marko: Potrebno je bilo da postoji strategija. Dejan je već imao iskustvo i kontakte, sve što mi, ostali, nismo umeli u tom momentu da uradimo. Možda bismo sami kasnije naučili, ali možda bi i bilo prekasno. Čak i uz njegovo iskustvo i znanje, bilo je dosta klimavo na početku. Sa jedne strane, vi možete da imate jako čitane, šerovane i lajkovane tekstove, ali sa druge strane, vi morate da ih imate iz dana u dan, a to opet nije garancija da ćete imati oglašivače, već je u pitanju jedan dosta dugačak i neizvestan proces. Malo smo možda imali i sreću, ali, eto, pregurali smo taj period od neke 3 – 4 godine kada je bilo klimavo.

Viktor: Da, krenuli su da se javljaju ljudi da se oglašavaju tu, a i Dejan je imao kontakte. Međutim, on je namerno formirao cene koje su bile više od ostalih medija u tom trenutku i čak je nekim oglašivačima rekao da još uvek ne primamo reklame, pa su oni sami krenuli da nude više para, i onda je prva reklama koju smo imali pokrila, recimo, ceo mesec. Tu smo i mi videli da je moguće i da ima ljudi koji su spremni da plate da bi se reklamirali na Njuzu, što je odogovaralo u tom trenutku tom hajpu i poseti koju smo imali. Tu smo negde skontali da ovo može da bude i posao.

U međuvremenu se i sama reč njuz brendirala, pa ima jasno značenje i koristi se samostalno. Kako biste vi opisali šta je njuz, osim što je izmišljena vest?

Viktor: Pa, neka vest koja pokušava da nađe neki novi smešan ugao na neki događaj koji se desio i koji je bio u, da kažemo, pravim vestima. Novi ugao, u smislu da se trudimo da, ako je već neka fora bila na Tviteru ili Fejsbuku, izbegnemo da napišemo istu kako ne bismo ostavili utisak da smo je ukrali. Opet, to je vest koja ima i neku primesu kritike na to što mi mislimo da treba da se iskritikuje. Imamo, naravno, i vesti koje su smešne samo radi smeha, ali se trudimo da postoji taj kritički ugao.

Marko: Njuz je, zapravo, izmišljena vest koja bi možda negde i mogla da se desi. Nekad je ta granica mala, pa ljudi mogu da poveruju, a nekada je veća, pa namerno napišemo vest koja je stvarno malo apsurdnija. Ali, kada već pričamo o lažnim vestima, zanimljivo je da smo, za ovih 11 godina, shvatili da, koliko god da je vest apsurdna i koliko god bilo nenormalno da je napišemo, skoro će svaki put barem neko u nju poverovati. To je malo obeshrabrujuće kada shvatiš da zaista ljudi, šta god da im serviraš u formi vesti, sa naslovom, tekstom i slikom, mogu da poveruju u to. I onda je negde deprimirajuće kada shvatiš da su to provalili i urednici tabloida i ostalih „pravih medija“ i da to svakodnevno zloupotrebljavaju, i to vrlo svesno. To je razlika – mi, kada napišemo izmišljenu vest, ne želimo da prevarimo nikog. A to sada neki mejsntrim mediji i tabloidi iz dana u dan rade.

Viktor: Plus, ovo naše je smešnije.

Marko: Mada i oni umeju da pogode.

Viktor: Da, to je ono što nije njuz, mora da se zabeleži.

Kada govorimo o vašim sadržajima, kako izgleda kreativni proces – kako izgleda pisanje nekog teksta?

Viktor: Imamo jednu grupu na Fejsbuku i, kada se desi neka velika vest, a svi pratimo vesti, neko da odmah predlog da bismo mogli da obradimo tu vest. Ako predloži dobar naslov – super, ako ne, ljudi u komentarima pokušavaju da poprave ili daju svoj neki ugao. Jedan onlajn brejnstorming.

Marko: Kako smo blago povučeni i introvertni, nekada se dešava da, čak i kada smo u redakciji, neko ni ne predloži temu, nego se dopisujemo preko grupe. I super je što često kada i ti imaš neku ideju koja nije bog – zna – kako epohalna, nije loše napisati je, jer ona može da inspiriše nekog tvog kolegu da dođe do nečeg boljeg.

Da li nekad nailazite na probleme koji se odnose na pravni okvir, s obzirom na vrstu sadržaja kojim se bavite, tačnije na to da su pitanju izmišljene vesti?

Marko: Postojala je opasnost u početku, u prvih par meseci, ali je srećna okolnost bila da je Njuz dosta rano postao poznat, pa je verovatno i tim političarima bilo glupo da išta komentarišu jer je vrlo brzo postalo jasno šta je Njuz, a, takođe, mnogima je bio i vrlo kul. Bila je jedna pretnja tužbom, ali to je bio neki lingvista iz Crne Gore koji nije znao šta je Njuz, ali kada smo objasnili, više se nije javio. Sa fotografijama smo imali problema, ali smo brzo naučili koje fotografije smemo, a koje ne da stavljamo u tekstove.

Dosta je poitičkih vesti, jeste li imali probleme zbog toga?

Marko: Nismo imali nekih problema, da su nas zvali iz nekog kabineta ili slično. Meni se čini da je moguće da to utiče malkice na oglašavanje. Možda će zbog toga neki brendovi lakše da nas zaobiđu. Zanimljivo je da nijedna državna firma, a ne pričamo samo o ovom režimu, nego i za vreme prethodne vlasti, nikad nije imala oglas na našem sajtu, niti bila sponzor, a oglašavaju se u raznim štampanim medijima. To je jedna od stvari u kojoj vidiš da ne dobijaš pretnje, ali ni reklamu.

Viktor: I, naravno, svi brendovi su uvek bežali od bilo kakve politike, ne vole da to čačkaju i da ih dovode u vezu sa tim, što jeste nezgodno jer naš sadržaj jeste 90% politika.

Da li vam se desilo da napišete nešto i da se nakon objavljivanja vaše vesti stvarno dogodi nešto slično ili isto?

Viktor: Pa, par puta se dešavalo nešto slično. Meni sada pada na pamet samo Grafin tekst o Gluglovom vozilu koje se izgubilo u Kaluđerici, još pre nego što je Gugl počeo da snima u Srbiji. Tek je najavljena vest da će doći u Srbiju za par meseci, a Grafa voli dosta da vozi i onda je napisao vest jer je i sam rekao da je bio u Kaluđerici dva puta i da se svaki put izgubio. Posle nekoliko meseci se pojavio naslov da se Guglovo vozilo stvarno izgubilo.

Marko: I to baš u Kaluđerici. Lik izašao iz Guglovog vozila i pitao kako da se snađe. Sigurno je bilo još nekih primera, ali je ovo bila baš preslikana vest.

Neretko se dešava da ljudi, pošto su prezasićeni vestima, krenu da se informišu koristeći Njuz. Šta vi mislite o tome?

Viktor: Pa, znaš šta, bolje je i preko nas da se informišu, nego da se uopšte ne informišu. Tako nekako nalazim utehu u tome.

Marko: Bolje preko nas, nego preko tabloida. Ali se nekad pitam da li, ako se ne informišu, mogu da razumeju svaku našu vest. Nekad je nama problem, kada se pojavi neka udarna vest, pa mi smislimo neku našu verziju, vest koja se nama sviđa, da namerno sačekamo da prođu 2-3 sata od objavljivanja inicijalne vesti jer shvatamo da ljudi koji nisu čuli originalnu vest neće moći da shvate našu foru. Moraš prvo nju da čuješ, pa da vidiš kako smo je mi iskrivili. Onda mi bude žao ako neko nije ispratio stvarnu vest, jer neće moći da shvati foru u potpunosti. Ali, imam i ja prijatelje koji žive u inostranstvu i čitaju na svakih para dana Njuz, koji, čak, iako ne ukapiraju baš svaku foru, shvate kontekst i šta se dešava, bez nekih detalja.

Viktor: Nekad se dešava i da ljudi vide vest, pa onda odu na neki sajt, tipa Naslovi.net da se informišu. Zbog nas se informišu, to isto mislim da se dešava.

Kako se vi informišete?

Viktor: Pa, ja odem na Naslovi.net (smeh). Sad reklamiram naslovi net – to je isto naš kolega Miloš koji napiše ponekad i tekst za nas. To mi je nekako najneutralnije, vidim više izvora odjednom, pa mogu da skontam celu sliku. Inače sam odustao da idem direktno na sajtove. To mi je baš previše hevi, a skinuo sam se i sa Tvitera i Fejsbuka.

Marko: Ja odem na neke portale, ali ne prečesto, dok se sa Tvitera dosta informišem. Sve te najvažnije vesti i najveće bizarnosti koje nam služe i za emisiju pre ili kasnije, ali uglavnom pre, neko okači na Tviter. To mi je izvor vesti vrlo često, a na Instagramu postoji neki profil Naslovne strane na kome bacim pogled na naslovne strane tog dana.

Viktor: Ne gledamo TV, retko ko od nas.

Marko: Ne gledam vesti, ali gledam utakmice. Činjenica je da svi mi malo više pratimo vesti onih meseci kada radimo i sa Kesićem. Tada bude više posla, ali, srećom, ne moraš baš uvek da pogledaš ceo intervju premijerke ili predsednika, već često neko izdvoji na Tviteru ili Fejsbuku neke dve – tri – četiri najzanimljivije stvari. Ako su one baš totalno sumanute, onda pogledamo da li ima dodatnog materijala, jer često bude još nešto.

Kada govorimo o lažnim vestima, ne računajući njuz, kakvo je stanje trenutno u Srbiji?

Marko: Krik je radio neko istraživanje gde su otkrili da je za godinu dana neki tabloid imao oko 400 lažnih vesti samo na naslovnim stranama. Da u proseku imaju 1,2 izmišljene lažne vesti na naslovnim stranama. Mene stvarno zanima šta je u glavama tih ljudi koji rade u tim medijima, ja sam čak neke od njih i upoznao kada sam pre Njuza radio u Blicu i znam da su bili neki baš fini ljudi, a danas rade u tim nekim redakcijama koje svakog dana lažu. Mene zanima da li oni sebe percipiraju kao novinare, šta oni misle o sebi. Taj deo mi je neverovatan.

Kako vi tu sebe percipirate?

Marko: Naša percepcija je da radimo ono što nam je zabavno. Trudimo se da zaista ono što nas je pokrenulo 2010. godine postoji, što nije lako. Nije lako imati i dalje taj isti entuzijazam, pogotovo kada nešto postane posao, gde moraš da radiš nešto i iz rutine i navike. Ne možeš svaki dan da imaš ne znam kakvu inspiraciju. Negde vidimo sebe kao ljude koji vole da se dobro zabave i da ukažu na probleme koje svakodnevno svako od nas vidi. I, ono što se meni sviđa, je da je Njuz dobar način da sve što se dešava oko tebe, na šta bi da opsuješ, kanališeš u nešto kreativno. Mi se trudimo da, čak i kada nas neke vesti jako iznerviraju, naši tekstovi ne odišu tom nekom mržnjom i frustracijom, već da to kanališemo na jedan duhovit i zabavan način, ali da bude u pitanju jasna kritika.

Viktor: Računamo da svi ljudi imaju barem koliko – toliko smisla za humor. I da mogu da skapiraju, čak i kada je neka zapaljiva tema, da postoji momenat da se o toj temi može razgovarati na jedan duhovit način.

Marko: A to je veći izazov, jer lako je reći: jao koja budala, vidi gde mi živimo, koja katastrofa. A mnogo je teže da to iskoristiš da nešto drugo kažeš. I da bude malo i smešno, iako su nekad u pitanju zapaljive teme.

Viktor: Ali, sigurno nam je naša percepcija nas, na medijskoj sceni, bila drugačija kada smo se pojavili nego što je danas, pošto su se mediji promenili u međuvremenu. I to su se skoro svi promenili, malo je možda bezveze da kažem da smo mi ostali isti, ali ostali smo prilično slični kao što smo bili na početku. Sama ta činjenica da su se svi promenili, a da smo mi ostali isti nam je „nabacila“ tu neku dodatnu odgovornost da moramo više da pazimo jer naša reč ima neku bog – zna – kakvu težinu, što je mene malo nerviralo u nekom trenutku, ali sam sada naučio da postoji i taj momenat odgovornosti. Da moraš da paziš kakva će da bude šala. Tu nam se, možda, malo promenila percepcija, da možda sebe shvatamo malo ozbiljnije nego što smo pre.

Marko: Da, ali opet ne smemo da upadnemo previše u to, jer je najveća zamka kada čovek sebe previše shvati ozbiljno. Da postane prepotentan i da misli da je bog – zna – šta, što je horor i drago mi je što niko u ekipi nije prešao tu granicu.

Kada govorimo o lažnim vestima, kao jedno od rešenja postavlja se medijska pismenost. Šta vi mislite o toj mogućnosti uvođenja medijske pismenosti kod nas i na koji način bi ona mogla da bude realno delotvorna?

Marko: Zavisi ko bi je sprovodio.

Viktor: I kako to izgleda. Mi ne znamo kako se obučava neko za to, u kojoj formi.

Šta mislite da bi bilo neko dobro rešenje?

Marko: To je jako teško. Ja gledam koliki imam problem kada moja majka na Vajberu dobije od svojih drugarica raznorazne budalaštine, pa ja pokušavam da joj objasnim da ništa od toga što je dobila nije tačno, iako su to jako lepo sročeni tekstovi – od priča o vakcinama, do toga da je Đoković donirao 10 miliona crkvi. To su tekstovi sa lepim fontom, fotogarfijama i lepim citatima. I onda baš deluje da su te starije generacije prilično izgubljene, da je mnogo teško da ih obučiš, ali da bi sa mladimo moglo da se radi, iako bi opet bio problem ko bi to sprovodio. Koja bi bila njihova motivacija? To bi bilo lepo u teoriji, ali u praksi, šta, je l’ bi urednici ovih nekih tabloida došli da objašnjavaju mladima?

Viktor: Pa, oni, zapravo, i znaju to, oni su medijski pismeni, samo što namerno primenjuju sve suprotne tehnike kako bi opet „prevarili“ čitaoce. Ljudi nas u poslednje vreme pitaju kako da provere da li je neka vest lažna, mislim, lako je proveriti – samo uzmeš i guglaš je.

Marko: Ali je veliki problem što ljudi neće toliko da se bave time, neko ko ceo dan radi neće svaku vest da gugla i da istražuje da li je ona lažna ili ne, da traži prevod, četiri različita tumačenja. Zato mislim da ljudi samo treba da shvate da ne treba apriori da veruju svemu što pročitaju, čak i na nekim portalima, a kamoli kada im neko pošalje nešto na Vajber.

Viktor: Ma, ničemu ne smeš da veruješ. To treba da ti bude prva reakcija. Prva reakcija mora da ti bude kao kod teoretičara zavere, znači – ne veruješ nikome i ni u šta. Ali, sad, ne možeš da odeš skroz u teoretičara zavere – samo prva reakcija je takva. I onda proveravaš. Naročito one stvari za koje veruješ da su istina, one su najopasnije, jer je najteže izboriti se protiv sebe da ne poveruješ u to.   

Na koji način biste mladima objasnili kako da prepoznaju lažnu vest, a da to ne iziskuje previše istraživanja?

Marko: Pa, moraju da istražuju.

Viktor: Isti je savet – prva reakcija mora da ti bude da ne veruješ ljudima.

Marko: Ja pre verujem da će neki mlad čovek od 18 godina da pretraži par sajtova, nego moja majka od sedamedeset i nešto. Njima je mnogo prirodnije i lakše im je korišćenje tehnologija. Ali, svakako moraju da ne prihvataju apriori sve što pročitaju. Jer, jako je lako poverovati. Svi mi viđamo neke citate na društvenim mrežama koji deluju stvarno.

Viktor: Pa, i mi smo se upecali dosta puta.

Marko: Mislim da samo moraju da nauče da sa rezervom prime vest, pogotovo one vesti koje su zapaljive i koje su ključne. Da samo imaju kočnicu i da je pronađu, još u nekom izvoru.