Obrazovanje za veliki broj ljudi predstavlja uobičajen tok životnog i profesionalnog puta. Ipak, koliko je problematičnih stavki obrazovnog sistema sa kojima ste se i sami susretali tokom svog školovanja i da li ste ikada razmišljali na koje bi se načine ono moglo unaprediti?
Iako u prvi mah na pomen reči „obrazovanje“ pomislimo na njegov formalni vid, pored ovog značenja – ne bi trebalo da zaboravimo i neformalno (nezavisno od formalnih institucija), kao i informalno obrazovanje (koje se odvija u situacijama koje se ne doživljavaju kao situacije učenja).
Kada je reč o obrazovnom sistemu Srbije, prisetimo se podataka koji ilustruju problematiku srpskog obrazovanja. Najpre treba pomenuti da u Srbiji 11% stanovništva nema potpuno osnovno obrazovanje, iako je ono obavezno.
Rezultati testiranja Međunarodnog programa procene učeničkih postignuća (PISA) pokazuju da Srbija zauzima 45. mesto, od rangiranih 79 zemalja. Takođe, prema ovim rezultatima petnaestogodišnjaci u Srbiji rangirani su ispod proseka za standarde Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) koja i sprovodi ovo istraživanje.
Pored ovih podataka, tema obrazovanja je atraktivna za promišljanje kako o sopstvenom doživljaju obrazovanja kroz život, tako i iz ugla ljudi koji su se u životu bavili i bave se obrazovnim sistemom.
Postoje različiti pristupi rešavanju problema obrazovnog sistema Srbije. Jedan od njih je iz perspektive osobe koja se obrazovanjem bavi u formalnom obliku, kao nastavnica u srednjoj školi – Vesne Vojvodić. Drugi pristup je iz perspektive urednika izdavačke kuće čiji je rad umnogome posvećen izdavaštvu teorijskih knjiga – Dejana Ilića.
Koja je uloga obrazovanja u jednom društvu i kako prevazići probleme obrazovnog sistema u Srbiji?
Prirodno je zapitati se koja je uopšte uloga obrazovanja u jednom društvu, ali i u životu pojedinca. Da li je i kako moguće prevazići probleme obrazovnog sistema kada govorimo konkretno o Srbiji? Ova pitanja privlačna su za razmišljanje kako iz pozicije nastavnika, tako i iz pozicije učenika, studenata i mladih ljudi uopšte.
„Ukoliko pričamo o školi, rekao bih da primarna uloga škole ne bi trebalo da bude prenos određenog znanja, već bi u njoj deca trebalo da nauče da uče. Na taj način, ona bi naučila kako da stiču neophodna znanja i mimo škole. Stalno treba imati na umu da, kada se dogovaramo o školi – mi se u stvari dogovaramo o tome u kakvom bismo društvu hteli da živimo“, smatra Oblakoderov sagovornik Dejan Ilić, urednik izdavačke kuće Fabrika knjiga i autor knjige „Škola za ’petparačke’ priče: predlozi za drugačiji kurikulum“.
„Stalno treba imati na umu da, kada se dogovaramo o školi – mi se u stvari dogovaramo o tome u kakvom bismo društvu hteli da živimo.“
Dejan Ilić
Ne treba zaboraviti ni činjenicu koliko je obrazovanje važno u odrastanju i sazrevanju dece i mladih zbog sticanja radnih navika, usvajanja bazičnih znanja ali i socijalizacije. Generalno gledano, obrazovanje bi trebalo da bude sveobuhvatan proces u kojem bi dete, odnosno mlad čovek mogao da razvija svoje potencijale.
Vesna Vojvodić, nastavnica srpskog jezika i književnosti i članica sindikata prosvetnih radnika Nezavisnost, smatra da bi ideal obrazovanja trebalo da predstavlja koncepcija celoživotnog učenja. „Verujem da je u prirodi čovekovog bića da je čitavog života kadro da spoznaje i uči, u većoj meri neformalno nego formalno. Rekla bih da je formalno obrazovanje tesno povezano sa obavezama i merljivim stepenom postignuća“, navodi ona.
Čest je slučaj da mladi imaju odbojan stav prema učenju i obrazovanju upravo zbog potrebe za merljivim pokazateljima uspešnosti obrazovanja, što ih može poprilično obeshrabriti. Još kada se tome doda činjenica o nametnutim obavezama koje idu pod ruku sa obrazovnim putem pojedinca, jasno je zbog čega bi deca i mladi mogli biti demotivisani. Ipak, kao neke od najvećih problema srpskog obrazovnog sistema naši sagovornici Dejan i Vesna izdvojili su najpre jednoobrazni nastavni plan i program koji je nefleksibilan, kao i centralizovan obrazovni sistem. Naime, u Republici Srbiji obrazovni sistem je centralizovan i odluke donosi Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. To znači da ostaje malo ili nimalo prostora za nastavnike kako bi prilagodili nastavni program i gradivo svojim đacima.
Dejan je mišljenja kako bi „školski sistem treba[lo] decentralizovati i da nastavni programi moraju biti fleksibilni kako bi se prilagodili datim uslovima u svakoj školi“. Nameće se još jedno pitanje: da li je problem podeljen u deliće ili je u pitanju ceo sistem? On smatra da „nema konkretnih problema koji su najveći i gorući. Problem je čitav sistem. To se ne rešava otklanjanjem pojedinačnih slabosti, već sveobuhvatnom reformom. Mislim da su mala i velika matura jako loša rešenja, na primer. Ali, ako bi sve ostalo isto, a ukinule se mala i velika matura, ne bi se mnogo toga promenilo“.
Da li vam je nekada palo napamet kako bi izgledalo da ste se u školi bavili nekim od kultnih filmova ili knjiga koje su imale veliki uticaj na vas? Imajući u vidu da popularna kultura sačinjava veliki deo naših života, ne čudi da razmišljanje o poboljšanju obrazovnog sistema može ići u pravcu njenog korišćenja u obrazovanju. Popularna kultura u službi obrazovanja bi mogla imati veliki uticaj na stvaranje kulturnih potreba kod omladine i mogla bi predstavljati dobru osnovu za formiranje kritičkog razmišljanja.
Baveći se idejama i predlozima za poboljšanje nastave u školama, Dejan je napisao knjigu „Škola za ‘petparačke’ priče: predlozi za drugačiji kurikulum“, u kojoj je izneo predloge da se u škole uvedu dela popularne kulture kao deo obaveznog školskog programa. On smatra da „ako škola treba da nam da smernice za snalaženje u svetu i ako je taj svet ne samo ispunjen nego i dobrim delom oblikovan delima popularne kulture (od reklama, preko muzike, filmova, do oblačenja i hrane), onda ne vidim kako škola može da radi dobro svoj posao a da se ne bavi popularnom kulturom“.
Kada spominjemo formiranje kritičkog razmišljanja, naša sagovornica Vesna kao značajan ishod obrazovanja izdvaja upravo razvijenu kritičku svest kod dece i mladih. Pored toga, ona smatra da je integrativni pristup u rešavanju problema obrazovnog sistema u Srbiji funkcionalniji od parcijalnih reformi.
„Prvo bi u javnom prostoru trebalo postići konsenzus o tome šta su nam ciljevi kada je reč o obrazovanju. Da na nivou jedne javne rasprave ukrstimo ideje – šta je to što nam treba i na koji način do tog cilja doći? Trebalo bi da svi oni koji su učesnici u procesu obrazovanja (vaspitači, nastavnici, roditelji, ali i mladi) iznesu svoja iskustva i stavove“, predlaže ona.
Sličnog je mišljenja i Dejan, koji smatra da postoji samo jedan način za rešavanje problema obrazovnog sistema – a to je omogućavanje ljudima koji rade u obrazovanju da kažu šta misle i da se zajednički dogovore kako bi trebalo da rade. On zaključuje da „jednom kada se postavi okvir u kome je to moguće, krenuće proces u kome će se (demokratski) identifikovati problemi i pronalaziti rešenja za njih“.
Koji su primeri dobrih obrazovnih modela u svetu i da li bi neki elementi mogli da se primene u Srbiji?
U okviru preispitivanja načina za poboljšanje obrazovnog sistema Srbije, ne možemo a da se ne zapitamo koji su to primeri iz sveta koji beleže uspeh na polju obrazovnih politika. Već pomenuti PISA test predstavlja međunarodno prihvaćeni pokazatelj uspeha obrazovnih sistema zemalja sveta. Najbolje rezultate na ovom testiranju beleže istočno-azijske zemlje (poput Japana, Južne Koreje, Singapura), a kada je reč o zapadnim zemljama Finska je ona koja prednjači.
Vesna kao dobar primer izdvaja upravo obrazovni model Finske jer, kako kaže, tamo „formalne stege nastavnog kadra nisu sputavajući faktor, jer je cilj ono što treba da se ispuni, dok profesori imaju slobodu da izaberu put kojim će do tog cilja doći“. Fleksibilni kurikulumi Finske su primer dobre prakse prema njenom mišljenju.
Ono što izdvaja finski model obrazovnog sistema jeste to što pruža svakom građaninu jednak pristup obrazovanju; deca imaju manji broj časova (oko 5 sati dnevno provode u školi) i manje domaćih zadataka, a jedini standardizovani test koji polažu je onaj na kraju srednje škole. Ovakav (naizgled paradoksalan) model daje rezultate velikim delom i zbog toga što čitavo društvo, verujući u izuzetan značaj obrazovanja, postavlja osnove za njegov kvalitetan razvoj.
„Postoji ishod obrazovnog plana – i smatram da bi mi, kao nastavnici, trebalo da budemo odgovorni za ishode koje smo s učenicima postigli. Ali istovremeno smatram da je potrebna kreativnost i sloboda u pristupu, kako bi se kod učenika mogla probuditi želja za učenjem“, kaže Vesna. S druge strane, ona spominje i to da nastavnici često slušaju o efikasnosti azijskih obrazovnih modela, koje naša sagovornica smatra poprilično strogim. „Azijski sistemi daju rezultate i učenici su dosta sposobni, ali ne zaboravimo da su to društva koja prednjače po broju samoubistava.“
Dejan ipak smatra da u kontekstu priče o finskom modelu može suditi samo na osnovu onoga što je o njemu pročitao. „Ali zapravo, ne znam kako je tamo. Morali bismo da budemo tamo, da bismo znali šta je to tačno. Umesto modela, mogu da govorim o principima na kojima bi škola trebalo da stoji.“
Da li je obrazovanje zaista dostupno za sve?
Kada je reč o dostupnosti obrazovanja, nailazi se na još jedan problem i pitanje. Da li je ono istinski ili pak samo formalno dostupno svima u Srbiji i u čemu je problematika takve situacije?
„Samo deklarativno je prisutna misao da je obrazovanje dostupno i da ga treba učiniti dostupnim svima. U stvarnosti, svedoci smo postupaka koji se tome suprotstavljaju“, navodi Vesna. Ona posebno ističe decu iz područja ugroženih siromaštvom. „Koje su šanse da će ta deca dobiti priliku da ostvare svoje kapacitete? Živimo u društvu u kojem je jako teško ubediti mlade ljude da se isplati biti obrazovan. Dolazimo i do dodatnog urušavanja kvaliteta života onih najugroženijih, koje je skopčano sa konceptom dualnog obrazovanja“, zaključuje.
Mnogima od nas je osnovno i srednje obrazovanje podrazumevani razvojni put, ali da li smo nekad zastali i zapitali se da li postoje deca i mladi ljudi kod kojih situacija nije takva?
Prema UNICEF Situacionoj analizi dece i adolescenata za decu sa smetnjama u razvoju, romsku decu i decu iz veoma siromašnih domaćinstava i ruralnih područja, postoje manje šanse da će deca imati koristi od obrazovanja nego druga deca u Srbiji. „Cena isključenosti iz obrazovanja koju plaćaju deca, porodice, zajednice i cela nacija je velika i računa se u neostvarenom potencijalu dece, lošijem zdravstvenom stanju i opštoj dobrobiti, smanjenom životnom prihodu […] te u izgubljenoj produktivnosti i izgubljenim inovacijama“, navodi se u ovoj analizi.
Naša sagovornica Vesna, iz pozicije nastavnice sa dvadesetšestogodišnjim iskustvom, kao važan momenat na obrazovnom putu deteta navodi senzibilnost za prepoznavanje potencijala dece od strane prosvetnih radnika. Ona misli da je ta osetljivost nedovoljna i da je svako dete, odnosno mlada osoba mikrokosmos za sebe. „Tužna su društva gde pojedincu nije moguće da razvije svoje potencijale“, zaključuje ona.
„Tužna su društva gde pojedincu nije moguće da razvije svoje potencijale.“
Vesna Vojvodić
Priprema za tržište rada – problematičan pristup obrazovanju ili ne?
Često smo se u životu susretali sa podelom profesija, a samim tim i puteva koji se u obrazovanju mogu izabrati, na „profitabilne“ i „neprofitabilne“. O tome da li je i zbog čega problematičan pristup obrazovanju kroz prizmu radne snage i pripremanja mladih za tržište rada, Oblakoderovi sagovornici izneli su svoje mišljenje.
„Na prvi pogled, obrazovanje kao priprema pojedinca za tržište rada može delovati kao racionalno, potrebno i dragoceno. Ali to je samo na prvi pogled. Kada se malo bolje razmisli – može se doći do zaključka da pripremanje ljudi specijalno za tržište rada neće pokrenuti društvo napred. To ne znači da je veza između obrazovnog sistema i tržišta rada nepotrebna. Ali ako sputate pojedinca, namećući mu odabir onoga što se trenutno smatra velikom potražnjom u društvu – rizikujete da se njegovi dragoceni potencijali ne iskoriste. Da li nam je važnije izaći u susret aktuelnim potrebama, da to traje dve, tri ili pet godina i da školujemo kadrove koji možda i nisu potrebni, a pritom su nesrećni?“, pita se Vesna.
Dejan Ilić smatra da je odgovor na tržište rada tek jedan – i to manje važan aspekt školovanja. „Tržište rada je jedna vrlo nestabilna kategorija, uslovljena interesima koji se neprekidno menjaju. Teško je ustrojiti školovanje prema jednom tako nepouzdanom faktoru.“
Uprkos problemima srpskog obrazovnog sistema, moglo bi se reći da obrazovanje uopšteno predstavlja važan stub svakog društva koje želi da napreduje. Takođe, obrazovni sistem ne bi trebalo da od pojedinaca, koji će nositi to društvo na svojim leđima, stvara robotizovanu, bezličnu masu već kritički osvešćene građane. Vesna Vojvodić upozorava da je „najlakše mladog čoveka obeshrabriti da učenje i obrazovanje imaju smisla i da predstavljaju vrednost u društvu u kojem živimo“. Baš iz tog razloga, čini se da bi važnost obrazovanja danas i u budućnosti trebalo da bude veća nego ikada.
Ilustracije: Jun Cen
0 Comments