Sredinom septembra more ljudi krenulo je ulicama naše prestonice na plato ispred Skupštine grada Beograda za doček naših zlatnih basketaša, srebrnih košarkaša i Novaka Đokovića, koji je nekoliko dana ranije osvojio US Open. Mediji su opisali ovaj događaj kao najemotivniji, najbolji doček koji je Srbija ikada videla, a neki su čak iskoristili i reč „najnestvarniji“. Pevalo se, plakalo, držali su se emotivni govori, palile baklje – ništa neuobičajeno za proslavu uspeha naših sportista. Srbija je utvrdila svoju poziciju kao zemlje sporta, i poslala poruku svima da na parketu, šljaci, travi ili bilo kojoj drugoj podlozi ostavljamo suze, znoj i srce. Na balkonu dovoljno velikom za sve uspešne sportiste, svi su se pitali – gde je Ivana Španović?
Ivana Vuleta, devojačko Španović, u avgustu iste godine, nešto manje od mesec dana pre „najnestvarnijeg“ dočeka naših sportista, postaje svetska prvakinja u skoku udalj na 19. atletskom mundijalu u Budimpešti. Naša „kraljica sportova“ dobila je prvo svetsko zlato ikada sa skokom 7,14 cm u petoj seriji. Njen lični ali i državni rekord. Do mesta na balkonu za nju, čini se, trebalo je prostreti crveni tepih, ali ipak nije bilo tako. Velike polemike vodile su se na društvenim mrežama zašto nije pored svojih muških kolega, a sama Vuleta je stavila tačku na raspravu na svom zvaničnom nalogu na „X“- u (bivšem Tviteru) – „Ja samo ne idem tamo gde nisam pozvana. Između ostalog“. Doduše, za ovu tačku moglo bi se reći da je više tačka-zarez na širu konverzaciju, jer poziv na balkon najmanji je problem žena u sportu u našoj zemlji.
Šta je starije – finansiranje ili medijska (ne)zastupljenost?
Kako se navodi na sajtu Instituta za ženski sport, u našu zemlju žene u poslednjih 30 godina donose gotovo isti broj medalja sa Olimpijskih igara kao i muškarci. Od 15 osvojenih medalja Srbije u Pekingu, Londonu i Riju šest su donele žene (zlato Milica Mandić, srebro Ivana Maksimović, Tijana Bogdanović i odbojkašice i bronze Ivana Španović i košarkašice), pa od devet medalja u Atlanti, Sidneju i Atini četiri su donele žene (Aleksandra Ivošev zlato i bronzu i Jasna Šekarić dva srebra) i u Seulu i Barseloni šest od 15 (Jasna Šekarić zlato, srebro i bronzu, košarkašice srebro, a Aranka Binder i par Fazlić-Perkučin bronzu). Dakle, talenta, ulaganja, truda, i u krajnjoj liniji, uspeha ne manjka našim sportistkinjama. Zašto se onda sportistkinje ne slave i ne podržavaju kao sportisti u našoj zemlji?
Nini Kolundžiji se san iz detinjstva ostvario 2007. godine. Počinje da se bavi sportskim novinarstvom i gotovo dve decenije kasnije postaje jedno od najvećih imena ogranka koji se i dalje smatra dominantno muškim. Ekspertkinja cenjena i među kolegama i sportistima, Kolundžija ima jedinstven uvid u stanje sporta u našoj državi, koji se ogleda, između ostalog, u načinu medijskog izveštavanja muške i ženske utakmice.
„Stanje ženskog sporta daleko je od idealne situacije – vrlo malo se prati i zna o tome, i nema prenosa nijedne utakmice bilo kog ženskog sporta. Kada poredimo s muškim sportom, recimo sa fudbalom i košarkom, možete da vidite sve lige Evrope i sveta na svim kanalima. Ali kada je reč o ženskom, toga ima minimalno“, rekla je Kolundžija za Oblakoder.
Napominje da pokrivanje ženskih utakmica nije ništa bolje ni na sajtovima, uprkos tome što na njima postoji veći prostor u odnosu na televiziju.
„Na sajtovima se ženski sport prati samo kada igra reprezentacija. Ali i tada su to šture vesti, dok se muške utakmice prate play by play, odnosno iz minuta u minut, prave se razni blogovi, tome se daje posebna pažnja. Razlika je više nego očigledna kako većina medija tretira ženski u odnosu na muški sport, i ona govori koliko se ženski sport manje ceni“, ističe ona
Andrea Lekić rukometom počinje da se bavi 2000. godine, a od 2006. do 2021. igrala je za reprezentaciju Srbije, sa kojom osvaja srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu 2013. godine. Trenutno igra za ženski rukometni klub Ferencvaroš u Mađarskoj, a sa 19 godina odlučila je da se u drugoj zemlji bavi sportom jer je verovala da u inostranstvu ima više šanse da napreduje.
„Fundamentalno ima više problema u ženskom sportu, ali finansijska ulaganja su jedno od glavnih. Potom zastupljenost u medijima, i od toga najviše zavisi da li će popularnost ženskog sporta biti na višem nivou“, navela je ona kao glavne razloge.
Marina Maljković, legenda ženskog sporta, ne samo da je selektorka ženske košarkaške reprezentacije Srbije više od deset godina, već vredno radi na popularizaciji i destigmatizaciji ženskog sporta u našoj zemlji. Njena impresivna biografija puna je titula i postignuća sa i van terena. Na Evrobasketu 2013. dovela je Srbiju do polufinala, kao najmlađa i jedina žena trener na šampionatu u Francuskoj. Od aprila ove godine može da se pohvali i najvažnijim evropskim klupskim trofejem – trofejem Evrolige, koji je pridodala dvema titulama prvaka Evrope, olimpijskoj bronzi iz Rija, i Evrokupu. Osim što je selektorka naše ženske reprezentacije, takođe je i trenerica japanskog ženskog košarkaškog kluba Denso Iris.
Ona je za Oblakoder navela da se problem ženskog sporta kroz godine zapravo rešava. Polako, ali se rešava.
„Ogromna je razlika kako je danas a kako je bilo pre desetak godina, tako da definitivno ide nabolje, ali i dalje se oseća slabiji tretman u odnosu na muški sport. Moramo da pokrenemo celokupnu javnost da tretira velike sportistkinje na isti način tokom svih 365 dana u godini, a ne samo u onih pet do šest dana kada se sa nekog velikog takmičenja vrate sa odličjem“, rekla je Maljković.
Ali sudeći po tretmanu Ivane Vulete nakon osvajanja zlata, sportistkinje ne dobijaju priznanje ni tih nekoliko dana. Kolundžija ovo smatra velikom nepravdom.
„To je najveći uspeh naše atletike i ona je jedna od najboljih sportistkinja koje smo ikada imali, istinska zvezda na koju bi devojčice i devojke trebalo da se ugledaju, naša nada na narednim Olimpijskim igrama u Parizu. Njeno mesto je bilo na tom balkonu, jer je njena medalja bila sjajnija od medalje košarkaša“, istakla je ona.
Lekić je priznala da nije sigurna kako se odvijala čitava situacija sa balkonom, jer postoji nekoliko verzija događaja, ali ako vlasti zaista nisu pozvale Vuletu, mnogo joj je žao zbog toga.
„To je devojka koja je obeležila jednu eru dominacije koja i dalje traje u atletici. Nadam se da se slična situacija nikada više neće dogoditi“, navela je rukometašica za Oblakoder.
(Ne)Popularnost ženskog sporta je problem celog sveta
Kolundžija ističe da Srbija nije ništa gora u potcenjivanju sportistkinja odnosu na ceo svet. Iako nam se čini da je u drugim državama mnogo bolje, slavljenje sportista a ne sportiskinja nije izuzetak, već pravilo, te naša zemlja prati globalni trend.
„Fudbalerke na čelu sa Megan Rapino (prim. aut. fudbalerka u penziji i društvena aktivistkinja koja je osvojila dve titule Svetskog kupa i zlatnu olimpijsku medalju sa ženskom reprezentacijom Sjedinjenih Država) dugo su se borile za svoj ravnopravni položaj da budu isto plaćene kao fudbaleri – a američka ženska reprezentacija je neuporedivo uspešnija od muške. Jaz je ogroman i to je svuda tako“, navela je naša sagovornica, koja je priznala da u svojoj profesiji nije nailazila na diskriminaciju, ali da je svesna da je bila u kolektivima koji su otvoreni, dok neke njene koleginice nisu bile te sreće.
Maljković ne smatra da je ona manje vrednovana od svog muškog kolege, „daleko od toga“.
„Sigurna sam da naše društvo ceni moje sportske rezultate, ali isto tako i društvenu inicijativu. Na kraju krajeva, sve što radim, radim za moj narod i društvo, kako bih pokušala da pomognem da se stvore najbolji mogući uslovi za okruženje u kome će se jasno znati prave društvene vrednosti. Verujem da sam na dobrom putu što se društvenih promena tiče, a naravno da radim na tome da naša košarkaška reprezentacija iznedri novu šampionsku generaciju“, navela je Marina.
Andrea ističe da ženski sport nikada neće biti na istom nivou popularnosti kao muški sport, ali da je to ne muči.
„Ni ne treba da se takmičimo sa njima, nego treba da radimo na njegovoj popularnosti i obrazovanju stručnog kadra u sportu kako bismo iznedrili više poznatih i uspešnih sportistkinja“, rekla je Lekić za Oblakoder.
Dodaje da popularnost nije merilo za trud i ulaganje.
„Ne opterećujem se da li me društvo manje vrednuje – uspeh je uspeh. Ali globalni poredak je takav, svima je jasno da su žene definitivno u podređenom položaju, ali to ne treba da nas obeshrabri, već moramo više da se aktiviramo i radimo na tome da nas više vide, posebno devojčice“, ističe.
Budućnost sporta je u motivaciji devojčica
Određeni društveno utvrđeni narativi krivi su jer devojčice zaziru od sporta, a njih nema malo. Počevši od toga da devojčice nemaju takmičarski duh, preko toga da im sport nije važan ili da nikada neće biti dobre kao dečaci. Uprkos tome što bavljenje fizičkom aktivnošću umnogome pomaže mentalnom i fizičkom razvoju svakog deteta, često se čuje da sport nije ženstven, i da je čak u potpunoj suprotnosti sa ženstvenošću, tako da se devojčicama katkad savetuje da njime ni ne treba da se bave. Ovakav stav reflektovala je poslednji put i naša javnost kada je Milena Miletić osvojila dve zlatne medalje na Svetskom prvenstvu u bodi bildingu u Španiji – jednu u bikini fitnesu u juniorskoj (16 – 20 godina, do 166 cm) i drugu u seniorskoj (do 164 cm) konkurenciji. Reprezentacija Srbije u bodi bildingu je na ovom takmičenju donela kući ukupno 12 medalja (od kojih su šest osvojile žene) a predsednik Saveza Srbije za bodi bilding, fintes, bodi fitnes i aerobik Goran Ivanović istakao je da je „ovo je najveći uspeh Srbije na svetskim prvenstvima“. Na ovom takmičenju se najviše istakla ova osamnaestogodišnjakinja iz Požarevca, koju, umesto da javnost pohvali na društvenim mrežama i čestita joj, naposletku vređa, gnusno bodišejmuje, poredi sa muškarcem, i sve drugo što možete da zamislite jer se ne uklapa u javnu percepciju kvazi ženstvenosti. Njeno ulaganje, predanost i uspeh u tako mladim godinama pali su u senku malicioznih komentara koji su joj poručivali da joj u ovom sportu nije mesto. Ovi komentari neretka su svakodnevica svim devojčicama koje se bavi sportom tako da se mnoge obeshrabre i na kraju i odustaju.
Prema studiji organizacije „Women in Sports“ sprovedene prošle godine na 4.000 dečaka i devojčica, 43 odsto devojčica koje su se nekada aktivno bavile sportom reklo je da u tinejdžerskim godinama više ne uživa u treniranju, dok se tako izjasnilo 24 odsto dečaka. Oko 68 odsto devojčica reklo je da su prestale da se bave sportom jer su se bojale osude, a 61 odsto navelo je da im nedostaje samopouzdanja pri bavljenju sportskim aktivnostima. Više od pola ispitanih devojčica, tačnije 55 odsto, prestalo je da se bavi sportom do svog 18. rođendana.
Fiktivna klasifikacija na muške i ženske sportove jeste prostor za razne vidove diskriminacije, navodi Kolundžija, ali smatra da ta podela zavisi od jednog bitnog faktora.
„U tenisu se godinama vodila polemika da li treba da postoje jednake novčane premije za oba pola, i tu se često čuje da su muški i ženski tenis drugačiji, muški je popularniji i slično. Ali mislim da je za etiketiranje da li je nešto muški ili ženski sport bitno ko u tom trenutku ima više zvezda u sportu – žene ili muškarci. Kad su dominirale sestre Vilijams, pa Belgijanke na čelu sa Kim Klajsters, taj sport, ili ako moram da kažem ženski tenis, bio je i te kako popularan“, navela je Nina Kolundžija i dodala da devojčicu koja želi da odustane od sporta zbog stigme treba ohrabriti da to ne čini i pružiti joj svu podršku.
Marina u deci vidi budućnost i godinama se zalaže za što veće uključivanje devojčica u sport. Krajem 2015. godine osniva Pokret za žensku košarku, koji je aktivan u Srbiji i Šangaju u Kini, a već tri godine vodi i Institut za ženski sport i nastavlja da omogućava devojčicama besplatno bavljenje svim sportovima.
„Moramo da devojčice dodatno ohrabrimo da ostanu u sportu i tokom tinejdžerskih godina. Nema odustajanja, borba za ženski sport mora da bude istrajna, ubedljiva, sa dobrim idejama”, istakla je Marina Maljković.
Andrea navodi da veliki broj devojčica odustaje od sporta u godinama kad kreće pubertet. Zato je važno pričati sa njima kako bismo ih imali što više u sportu – i kao sportisktinja sa dobrim rezultatima i uspehom, ali i kao stručnog kadra.
„To bi mnogo doprinelo boljitku, kao i kada bi se sportistkinje više javno izjašnjavale i jasno govorile o problemima sa kojima se suočavamo. Moramo da nađemo način da zainteresujemo sponzore i podignemo svest na viši nivo, jer što smo prisutnije u medijima i glasnije, i što su nam jasniji planovi i ideje, doći ćemo do zacrtanog cilja“, objasnila je Andrea Lekić za Oblakoder.
Gde su rešenja?
Žene jesu svesne svog nepravičnog položaja u sportu, i razmišljaju o tome često, ali napredak ide mravljim koracima, smatra Kolundžija.
„Ono što bi pre svega trebalo učiniti da bi se promenilo stanje ženskog sporta jeste da ima više žena na izvršnim pozicijama, jer ih jako malo ima u ministarstvima i po Savezima. Nikada nismo imali predsednicu fudbalskog Saveza, košarkaškog… Kada je reč o košarci, imamo potpredsednicu, ali nikada nismo imali predsednicu. U fudbalskom Savezu žena ima u marketingu, možda u PR-u, i tu se uloga žena u sprskom fudbalu završava“, istakla je Kolundžija i napomenula da će žene dobiti na značaju onog trenutka kada budu na rukovodećim pozicijama.
Svesna je toga da je „lako pričati“, jer neće svako da se uhvati u koštac sa toliko problema.
„Ne znam da li su žene spremne da uđu u tu borbu sa muškarcima, ali ja tu situaciju kao planinu. Ubaciš jednu ženu koja će posle sa sobom da povuče druge. Kako se jedna penje, tako drugu uhvati za ruku i vuče, i polako idemo ka vrhu i cilju“, navela je ona.
Dodala je da ženski sport mora da bude i vidljiviji u medijima, jer ako nemaš ni priliku da pratiš i onda ne možeš ni da zavoliš.
„Sonja Vasić je kod mene u podkastu rekla da su je ljudi hvalili kad je počela da igra za reprezentaciju, a ona bi mi odgovorila da ona godinama igra u svom klubu isto tako, ali da to narod nema priliku da vidi. Da bi se te devojčice poistovetile sa košarkašicama, odbojkašicama, rukometašicama, teniserkama, atletičarkama, one moraju da to vide na televiziji, po medijima ili uživo. Mora da bude vidljivo da bi moglo da se prati i da bi bilo popularnije“, objasnila je Nina.
Maljković prve korake ka boljitku prvenstveno vidi u edukaciji, i da mnogo truda mora da se ulaže prvenstveno u dečiji sport. Smatra da je motivacija devojčica najbitnija za boljitak ženskog sporta u godinama koje dolaze, kao i istrajnost u borbi za ravnopravnost.
Lekić smatra da je potrebno da se premesti fokus sa takmičenjem u popularnosti sa muškim sportom na izgrađivanje mreža podrške među samim sportistkinjama i njihovom samoorganizovanju.
„Žene moraju da podržavaju jedna drugu i moramo se zauzimati za sebe. Podržavam svaki oblik organizovanja u svim ženskim sportovima – predavanja, podizanje svesti, trudu da sport bude prisutan u raznim formama posebno u životima devojčica“, navela je ona.
Kako su navele naše sagovornice, finansiranje i medijska zastupljenost žena u sportu nejednak je u odnosu na njihove muške kolege, i to je temelj neravnopravnog tretmana ženskog u odnosu na muški sport. Međutim, kada se potegne ova problematika upadamo u vrzino kolo – bez medijske zastupljenosti često nema značajnijeg finansiranja, a bez finansiranja nema odlazaka na takmičenja koji bi s jedne strane privukle sponzore a sa druge omogućile medijima da ih prate. I tako u krug.
Ali što je više devojčica u sportu, to je više sportiskinja u budućnosti. A više sportistkinja znači više glasova u borbi za dobijanje zasluženog mesta pored muških kolega. Samo brojne i zajedno mogu da izvrše pritisak na medije, sponzore i Saveze, u nastojanju da se ženski sport značajno pomeri napred. U ženski sport sada se ne ulaže zato što nije profitabilan, a ni popularan kao muški, a jedno od ta dva kriterijuma mora da ispuni. Ni muška košarka nije profitabilna ali je makar popularna i u Evropi i u svetu, pa i kod nas, i zato se u nju ulaže. A ženski sport nema tu šansu, jer retko gde može da se vidi. Ako niste ispratili neku utakmicu i ne znate da je naša sportistkinja uzela medalju jer tog dana baš niste bili pri bilo kom uređaju, trebalo bi da možete makar da je vidite na balkonu.
A balkon je metafora. Pored nedostatka finansiranja, manjka pažnje javnosti, i opšte stigne o ženama u sportu na globalnom nivou, činjenica da na „najnestvarniji“ doček ne bude pozvana ni Ivana Vuleta a ni Jelena Rašić koja je osvojila zlato na Evropskom prvenstvu u paratekvondu u slično vreme kada je Vuleta postavila državni rekord, samo je ogledalo kako se sportistkinja tretira u našoj državi. U septembru Uprava grada Beograda donela je odluku da će svim sportistima podjednako, citiramo, „izlaziti u susret“, i davati na raspolaganje organizacione i druge kapacitete koje poseduje za doček na balkonu. Tako da je makar jedan, doduše najmanji, problem ženskog sporta, naizgled, rešen. Olimpijske igre u Parizu su sve bliže, tako da ćemo tek tada videti da li će Srbija prvo dosledno finansirati a potom pratiti i naposletku i pozdraviti i slaviti naše zlatne, srebrne i bronzane devojke i žene, isto koliko njihove okićene kolege.
Autorka teksta: Sanja Dojkić
Vizuali: Sve su to vještice
0 Comments