fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji

Njeno visočanstvo – tetovaža

Kako je i zbog čega došlo do razvoja trenda tetoviranja među aristokratama i evropskim vladarima?

29. January 2024

Iako svojevrstan spektakl, platinasti jubilej kraljice Elizabete II održan 2022. godine izgleda nije bio dovoljno zanimljiv za pojedine novinare. Ali teško da im to možemo zameriti pošto je u pitanju bio četvrti jubilej obeležen tokom njene sedamdesetogodišnje vladavine, pa zbog toga nije čudno što je pogled mlađih novinara tražio nešto što odudara od uvežbane koreografije kraljevske proslave. Kada se princeza Eženi, ćerka Endrua vojvode od Jorka, pojavila na proslavi sa malom tetovažom iznad levog uveta, pojedini novinari su pomislili da je upravo to senzacionalistički odgovor na njihove molitve. Međutim, uprkos naporima novinara ta vest nije bila preterano zapažena od strane čitalaca i gledalaca. Tetovaže jednostavno više nisu šokirale, posebno ne Engleze–  naciju koja je 10 godina pre toga proglašena za najtetoviraniju na svetu. Ali njena tetovaža nije samo odraz trenutne popularnosti tetoviranja, već je deo jedne čudne predistorije koja spaja evropsku aristokratiju i tetoviranje u drugoj polovini 19. veka. Ali kako je i zbog čega došlo do razvoja ovog trenda među aristokratama i evropskim vladarima?

Kratka istorija tetoviranja u Evropi

Istorija tetovaže na tlu Evrope puna je uspona i padova. U antičkom periodu se na tetovaže pretežno gledalo sa nipodaštavanjem. U Rimu i Grčkoj, kao dvema dominantnim antičkim civilizacijama, tetovaže su tretirane kao žigosanje – obeležavanje vojnika, robova i kažnjenika. Magijska ili estetska strana postojala je samo na granicama pomenutih civilizacija i kao takva smatrala se varvarskim običajem. Ali je ipak postojala, pa makar i na obodima Evrope. Tako su saksonska, germanska i slovenska plemena cenila tetovaže i nije bilo neobično videti više kaste (kao što su ratnici i sveštenici) istetovirane. Međutim, ulaskom u srednji vek i širenjem hrišćanstva i među ovim narodima izumire običaj tetoviranja. Dobar primer za ovo je pomenuta Engleska, koja je prateći saksonsku i dansku tradiciju imala blagonaklon odnos prema tetovažama, sve dok zemlju nisu pokorili Normani u 11. veku i preneli običaje hrišćanske srednjovekovne kontinentalne Evrope. Ulaskom u tzv. „mračno doba” srednjeg veka nastupa i mračno doba za tetovaže koje se tretiraju kao odlika društvenog izopštenja.

Evropa se iznova upoznaje sa tetovažama kao magijskim ili dekorativnim elementima tek nakon velikih pomorskih otkrića. Iako se ovo ponovno upoznavanje često pripisuje Džejmsu Kuku u 18. veku (koji je svakako doneo reč tattoo sa svojih putovanja) još je krajem 17. veka, pomorac Vilijam Dampir otkupio roba nazvanog „Oslikani Princ” poreklom sa Filipina koji je tvrdio da je sin jednog poglavice i da je njegovo telo od glave do pete oslikala jedna od njegovih pet žena. Pretpostavlja se da je pripadao narodu Palaua zbog geometrijskih oblika tetovaža, ali i zbog činjenice da ga je tetovirala žena, pošto su obično žene majstori tetovaže u ovom narodu. Dampir je u ovoj trgovini robljem video dobru investiciju i pošto je morao da namiri velika dugovanja, započinje intenzivnu turneju. Za samo dve godine koliko je „Oslikani Princ” živeo u Engleskoj (preminuo je 1692. od malih boginja tokom boravka na Oksfordu) postao je najpoznatija atrakcija, a pored toga što su mnogi mogli da ga vide uživo, Evropom su kružile i štampane grafike sa njegovim tetovažama. 

Ovaj kratak robovsko-zabavljački život „Oslikanog Princa” poslužiće kao prekretnica u odnosu prema tetovažama. Talas popularnosti zahvata prvo niže slojeve, počevši od mornara i vojnika koji su učestvovali u prekookeanskim osvajanjima i istraživanjima, ali se postepeno širi i na aristokratiju. Popularnost kulminira u 19. veku kada mnogi monarsi odlučuju da postanu „oslikani prinčevi”. 

O razlozima možemo samo da spekulišemo. Moguće da u doba kada monarsi imaju značajnu državnu ulogu i kada su u nemogućnosti da razdvoje javnu funkciju od privatnog života, imati tetovažu za koju zna samo monarh i njegov najuži krug predstavlja određeni vid slobode i kontrole nad sopstvenim životom koji im nedostaje. Sa druge strane, veliki broj monarha provodi mladost i stiče obrazovanje u nekom rodu vojske, najčešće mornarici, pa je moguće da tada dolaze u kontakt sa kulturom tetoviranja. Precizno analiziranje ovog devetnaestovekovnog fenomena sputava pomenuta potreba za privatnošću, pa je jedan broj tetoviranih monarha plod nagađanja i spekulacije. Retki su slučajevi fotografskih dokaza ili dnevničkih beleški koje potvrđuju tetoviranje. Sa druge strane, čini se da su pojedini vladari i aristokrate namerno negovali takva nagađanja, verovatno zbog sopstvenog imidža. Tako se za Čerčila govorilo da ima istetovirano sidro na ramenu, a on nikada nije želeo ni da potvrdi ni da opovrgne ovu tvrdnju, svestan da sama pretpostavka tetovaže može da donese popularnost na izborima čineći ga „čovekom iz naroda”.

Jedan od poznatijih slučajeva koji ide u prilog iznetim pretpostavkama je tetovaža Karla XIV Juana, kralja Švedske i Norveške koji je istetovairao ni manje, ni više nego Vive la république (živela republika, fr.). Rođen 1763. kao Žan Batist Bernadot u porodici siromašnog advokata, veći deo života proveo je u francuskoj vojsci kojoj je pristupio sa 17 godina. Njegov životni put je toliko bajkovit da činjenica da je istetoviran zvuči kao najmanji problem. U vojsci je krenuo od običnog redova, ali je stigao do revolucionarnog generala, kasnije francuskog maršala i bliskog Napoleonovog prijatelja, a nakon toga Napoleonovog protivnika i na kraju prvo kralja Švedske, pa objedinjavanjem dveju kruna kralja Švedske i Norveške. Prvo pominjanje njegove tetovaže javlja se u jednoj drami iz 1833. zbog čega pojedini autori smatraju da je tetovaža delo puke fikcije. Međutim, iako ne postoje dokazi koji mogu da potvrde ovu priču, ne postoje ni dokazi koji bi je opovrgli. Činjenica da je Bernadot odbijao da se skine pred lekarima ili slugama nakon što je postao kralj, ostavlja prostor za spekulacije. Koji bi to kralj želeo da neko vidi njegovu republikansku tetovažu, koju je verovatno uradio kao vojnik tokom Francuske revolucije?

Kakav je odnos aristokratije prema tetovažama?

Za razliku od francuskog republikanca-monarhiste, engleski vladari bolje dokumentuju svoje tetovaže. Sve počinje Edvardom VII, sinom kraljice Viktorije, koji je veći deo svog života proveo u njenoj senci (njena vlast je bila toliko duga da ju je Edvard nasledio u starosti, vladajući nepunih 10 godina do smrti). Zbog svega toga je često imao ispade koji su ponekad delovali kao postupci buntovnog tinejdžera. Jedan takav ispad je tetovaža Jerusalimskog krsta koji je istetovirao tokom hodočašća 1862. Ljubav prema tetovažama prenosi i na sinove – budućeg kralja Džordža V i princa Alberta Viktora. Princ Džordž je u mladosti služio u mornarici, te je iskoristio priliku tokom posete njegovog broda Japanu 1881. da istetovira plavo-crvenog zmaja na podlaktici. Kako navodi u svom dnevniku, tetoviranje je trajalo 3 sata i nije bolelo. Kasnije je istetovirao tigra na drugoj ruci čime je hteo da prikaže spajanje Istoka i Zapada. Njegov brat, sa druge strane, tetovira par roda takođe u Japanu dok je kao tinejdžer služio na bojnom brodu. Verovatno je o ovoj tradiciji razmišljao i sadašnji engleski kralj Čarls kada se istetovirao služeći u mornarici u mladosti, mada izvori bliski kralju navode da je uklonio tetovažu nakon venčanja sa princezom Dajanom.

Ruska vladarska dinastija Romanov je imala jedan kratak izlet u svet tetovaža zbog čega je prednjačila nad britanskom, a koji se javlja tokom vladavine energičnog Petra Velikog. Međutim, nedugo nakon toga nastupa zatišje, pa vraćanje „engleskom modelu” tetoviranja. Kao što je sprovodio drastičnu reformu Ruskog carstva, tako je i na polju tetovaža prednjačio, a sasvim je izvesno da, kao i druge novitete u arhitekturi i brodogradnji, i ovaj novitet donosi bilo iz Engleske ili Holandije. Zna se da je posetio te zemlje tokom svoje diplomatske turneje (tzv. Velikog Poslanstva) krajem 17. veka, baš kada i Dampir ponovo upoznaje zapadnu Evropu sa tetovažama. I u ovom slučaju nema odlučujućih dokaza, ali se uveliko govorilo da je imao istetoviranu borbenu sekiru na ramenu. Svakako je poznato da pod njegovom vladavinom tetovaže menjaju žigosanje, i to ne samo robijaša, već i vojnika, a sigurno je najpoznatija anegdota o smelom stolaru ili brodograditelju koji je jedini imao hrabrosti da postavi krst na visok zvonik hrama Petra i Pavla, značajnije građevine Sankt Peterburga. Petar je rekao da zauzvrat može tražiti šta god poželi, a hrabar krstonoša je zatražio da doživotno pije besplatno votku. Pošto je gubio medalje sa ediktom o besplatnom piću, Petar je naredio da mu taj carski ukaz istetoviraju na vratu. Iako priča verovatno nije istinita iza nje je ostao stvarni ruski običaj da lupkaš kažiprstom po vratu (mestu navodne tetovaže) kada želiš sa nekim da piješ, a govori i nešto o odnosu Petra Velikog prema tetovaži koja ne služi samo kao kazna, već i kao nosilac carske milosti.

Slično se govorilo i za caricu Katarinu Veliku, međutim možemo pretpostaviti da su glasine o tetovaži u ovom slučaju tu da dovedu u pitanje čednost carice u jednom duboko patrijarhalnom vremenu. Na kraju krajeva, njeni protivnici se nisu ustezali i groznijih laži u tu svrhu, kao što je glasina da se među njenim mnogobrojinim ljubavnicima našao i jedan konj iz carske ergele. Kako bilo, činjenica je da nakon Petra i Katarine Rusija zapada u proces retradicionalizacije, usled straha od novih i radikalnih ideja koje su došle sa francuskom revolucijom i Napoleonom, a taj povratak tradiciji se posebno ubrzava nakon ubistva cara Aleksandra II. Tako sudbina tetovaže u Rusiji u malom oslikava sudbinu tetovaže u Evropi koja je prošla period crkvenog i tradicionalističkog odbacivanja. Zbog toga će se tetoviranje vratiti u Rusiju tek krajem 19. veka na način na koji se to odigralo u Engleskoj. Glavni populizator tetovaža u ovom periodu postaće veliki knez Aleksej Aleksandrovič, koji je kao četvrti sin cara Aleksandra II bio oslobođen briga jednog prestolonaslednika, slobodan da udovolji svakom hiru. Mladost je proveo u mornarici, ali je nakon završenog školovanja i obuke odlučio da provede život putujući svetom u potrazi za egzotičnim zadovoljstvima. Iako je bio zadužen za razvoj ruske mornarice, pratile su ga glasine o korumpiranosti i nezainteresovanosti, te se u šali govorilo da voli „brze žene i spore brodove”. Lako je videti zašto je kao mornar, svetski putnik i bonvivan razvio ljubav prema tetovažama o kojima su svedočile njegove mnogobrojne ljubavnice.

Nakon katastrofalnog poraza ruske mornarice u ratu sa Japanom 1905. godine u Sankt Ptereburgu izbijaju popularne demonstracije protiv njega, pa ostatak života provodi u samonametnutom izgnanstvu u Parizu. Nakon smrti 1908. godine car Nikolaj II beleži u svom dnevniku da je skrhan tugom zbog smrti svog omiljenog strica. Možda zbog te ljubavi prema stricu, ili pod uticajem engleskih rođaka, i Nikolaj II donosi odluku da se istetovira, a ono što ga izdvaja od ostalih tetoviranih krunisanih glava je to da za njegovu tetovažu imamo i fotografske dokaze. Naime, kao mladi carević na proputovanju svetom 1890. ni on nije uspeo da odoli čarima japanskih majstora tetovaže. Kako beleži u svom dnevniku, u utorak 16. aprila nakon večere došao je majstor tetovaže na njegovu fregatu usidrenu u Nagasakiju. Tetoviranje je trajalo od 9 uveče do 4 ujutru i nakon sedam sati rada mladi carević je dobio zmaja na podlaktici. Primetio je da ga ruka ne boli, ali da se verovatno ne bi ponovo odvažio na tako nešto. Ali uprkos tom trenutnom raspoloženju čini se da, kao većina onih koji su se tetovirali, nije dugo mogao da se zadrži na jednoj tetovaži. Tokom života je zmaju dodao tetovažu mača na grudima i ime supruge na ruci, samo ostaje nepoznato da li se odvažio da istetovira puno ime carice: Viktoria Alix Helena Luise Beatrice Prinzessin von Hessen und bei Rhein. Kako bilo, tetoviranje u periodu prelaza sa 19. na 20. vek postaje toliko popularno da se 1906. u Kazanskoj ulici u Sankt Peterburgu otvara prvi studio za tetoviranje.

Status tetovaže na našim prostorima

Sva je prilika da ovaj trend upravo preko Rusije uspeva da zahvati i domaću vladarsku dinastiju Karađaorđević. Naime, tokom svog istraživanja za knjigu „Grbovi, zastave i himne u istoriji Srbije” đakon Nenad Jovanović otkriva da je kralj Aleksandar Karađorđević, poznat kao Ujedinitelj, imao tetovažu preko grudi. Ono što ovu tetovažu čini retkošću u ne tako retkom svetu aristokratskih tetovaža jeste to što je Nenad Jovanović uspeo da pronađe i fotografiju tetovaže. U pitanju je orao sličan pruskim heraldičkim simbolima, okrunjen krunom Svetog rimskog carstva, sa mačem u jednoj, a šarom u drugoj kandži (šar- kugla sa krstom koja simbolizuje Hristovu vladavinu nad svetom). Zbog izrazito germanskog izgleda grba, autori spekulišu da je tetovaža nastala ili pre, ili nakon Prvog svetskog rata. U prilog potonjoj tvrdnji navodi se venčanje Aleksandra sa rumunskom princezom Marijom iz kraljevskog doma Hoencolern-Zigmaringena i namera kralja Aleksandra da obeleži ovaj događaj. Međutim, verovatnije je da tetovaža (ili barem ideja za tetovažu) nastaje pod pomenutim uticajem jakih veza sa Rusijom. Kršteni kum kralja Aleksandra bio je ruski car Aleksandar III (otac cara Nikolaja), a tokom svog školovanja provodi značajan period u Rusiji – od 1898. do 1903, da bi nakon 1905. odlazio u Rusiju kako bi polagao ispite. Pored toga, grb sa motivima Svetog rimskog carstva možemo dovesti u vezu sa bliskim odnosom ruskih vladara i različitih nemačkih dinastija kao što je Šlezvig-Holštajn-Gotorp. Naravno, u pitanju su spekulacije, te nije isključeno da se svojeglavi kralj Aleksandar odlučio za tetovažu iz nekog trećeg razloga. 

Karađorđevići nisu jedina dinastija koja je vladala delom Balkana i koja je imala istetovirane krunisane glave. Habzburzi su im u tom slučaju, kao i u ozbiljnijim slučajevima spoljne politike i rata, parirali. Carica Elizabeta Bavarska (poznata kao Sisi) bila je sušta suprotnost svog supruga, konzervativnog cara Franca Jozefa – kao što priliči ugovorenim brakovima. Car je, verovatno uplašen revolucijom iz 1848. koja je prouzrokovala abdikaciju njegovog prethodnika, odbijao sve novotarije, što političke, što one banalnije, pa je tako do kraja života odbijao koristi moderan toalet. Možemo samo nagađati šta je mislio o tetovažama. Sa druge strane, njegova supruga carica Sisi uživala je u svim prednostima koje je 19. vek pružao bogatoj osobi od ugleda, a neke njene nezdrave navike kao što je korišćenje kokaina i heroina u medicinske svrhe, ili pušenje po 30 cigareta dnevno (u doba kada se smatralo da cigare i cigarete nisu za žene), samo su neke od osobenosti i kaprica zbog kojih je ova istorijska ličnost dobila svoju Netflix seriju 2023. godine.

Nakon što je rodila naslednika Rudolfa, odlučila je da napusti Franca Jozefa (ali ne i da se razvede) i provede ostatk života putujući svetom. Može se reći da joj je prava ljubav bila more, te je ovu ljubav obeležila tokom boravka u Grčkoj 1888. kada u 51. godini života tetovira sidro na ramenu leve ruke, kao kakav prevejani mornar ili lučki radnik. More je toliko volela da nije želela da mu posveti život već i smrt– maštala je o smrti na moru tokom plovidbe. Ova želja se donekle ostvarila kada je na nju izvršio atentat italijanski anarhista Luiđi Lukeni, ubovši je zaoštrenom turpijom za obradu metala dok je čekala parobrodbrod na obali Ženevskog jezera. Zanimljivo je to što je njena voštana figura u muzeju Madam Tiso postavljena upravo tako da se vidi tetovaža sidra na ramenu. Samu tetovažu je na figuru naneo poznati tatu majstor Mario Barth.

Pomenuti sin Franca Jozefa i Sisi izvršava samoubistvo 1889. godine, nakon čega prestolonaslednik postaje njihov nećak Franc Ferdinand. Takođe sklon aristokratskom dokoličarenju i luksuznim putovanjima, pa kao i mladi carević Nikolaj u Japanu 1892. tetovira zmaja na ruci, što takođe saznajemo iz njegovog dnevnika. Prijatelji nadvojvode Franca Ferdinanda tvrde da je pored zmaja imao i drugih tetovaža. Pa tako znamo da ga je 1896. godine vest o smrti oca Karla Ludviga (mlađeg brata cara Franca Jozefa) zatekla na hodočašću u Jerusalimu, a iz iskustva engleske aristokratije znamo da je to odlična prilika za tetoviranje. Takođe se govorilo da ima istetoviranu zmiju koja proždire sopstveni rep (tzv. urobor) koji pored toga što predstavlja večnost, treba da donese i sreću nosiocu tetovaže. Međutim, atentat u Sarajevu na Vidovdan 1914. pokazaće da tetovaže imaju estetsku i sentimentalnu vrednost, ali ne i magijsku, pošto Francu Ferdinandu nisu donele ni večnost, ni sreću.

Kulturna aproprijacija tetovaže

Iako republika, nastala iz borbe sa jednom monarhijom, SAD nisu bile pošteđene ovog trenda interesovanja za vladarske tetovaže. Uostalom,
okoštavanjem predsedničkog sistema njihove političke elite postaju jedna vrsta aristokratije, koje čak formiraju i svoje dinastije (porodice Kenedi, Buš itd). Tako se spekulisalo da predsednik Teodor Ruzvelt ima istetoviran porodični grb preko grudi, što bi se svakako uklopilo u predstavu o mačo muškarcu koju je pokušavao da izgradi o sebi u američkoj javnosti. Međutim, ozbiljna istorijska istraživanja ukazuju na to da je ova priča izmišljena i da je Ruzvelt jedino imao ono što nazivaju „tetovažama od baruta”- opekotine od baruta koje nastaju usled problema sa municijom ili vatrenim oružjem, a koje ostavljaju zanimljive geometrijske oblike na koži.

Drugi slučaj, verovatno zanimljiviji od Ruzvelta, vezan je za predsednika Endrua Džeksona za koga su tvrdili da ima istetoviran tomahavk na
butini. Pored same tvrdnje da je jedan američki predsednik iz prve polovine 19. Veka bio tetoviran, zanimljiviji je izbor tetovaže jer je Džekson čovek koji je imao značajnu ulogu Seminolskim ratovima u kojima su američki starosedeoci ostali bez velikog dela svoje zemlje. Nakon što je postao predsednik 1830. donosi tzv. „Akt o uklanjanju indijanaca”, čime su starosedeoci nasilno smešteni u rezervate, tako da je tetovaža tomahavka čudan slučaj obeležavanja i prisvajanja kulture koju je zatirao vojno i institucionalno.

Danas, kada popularnost tetoviranja raste i kada se ruše nekadašnji tabui, možda ne izgleda toliko čudno što ljudi svih životnih poziva žele da se tetoviraju. Kao što smo videli na primeru princeze Eženi, tetovaže su postale deo svakodnevice. Međutim, možda ne bi imali takav odnos prema tetovažama da popularizacija nije došla od strane aristokratskih i vladarskih klasa, te pomenuti monarsi postaju nešto što niko ne bi očekivao od njih– deo modne avangarde.

Autor teksta: Marko Ćurčić, član tattoo studija Good kidz
Autorka ilustracija: Nataša Mihailović

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *