Pretprošle godine svi smo otkidali na film Past lives, priču o dvoje Koreanaca koji su oduvek imali tu veliku povezanost i kojima se nikad nije dalo. Kad je on došao u Ameriku da je vidi posle dugo vremena, mogao je samo da je gleda čežnjivo, da se slučajno dodirnu i da uzdišu za onim što se nikad nije desilo. I tu je bio i njen muž koji je razumeo sve. I zaista, ova priča je pored ljubavi i sete pucala pre svega od pristojnosti koju sa sobom nose azijske kulture.
A da li neko može da zamisli kako bi se ova priča odvijala kod nas? Pa ne mora mnogo da zamišlja, može da pogleda samo novi film Roberta Egersa Nosferatu. Da, imamo nečastive sile, vampire i ostale karakondžule, to su sve nijanse, ali što bi rekao Balašević – princip je isti. Pazi, dakle, ovamo.
Priča stara ko Biblija, to jest, gotovo isto kao i Bram Stokerov Drakula za kog nemački reditelj nemih filmova FW Murnau nikad nije uspeo da nabavi prava, pa je rešio da malo promeni imena i kraj. Odatle imamo 2 rimejka Nosferatua, onaj Hercegov iz 70-ih i ovaj novi koji nam dolazi od proslavljenog hipsterskog reditelja nalickano-stilizovanih mračnih priča Roberta Egersa. Ako i ima nekog od vas koji se sad pita ko beše ovaj, pa ovaj je radio The Witch, Lighthouse, i The Northman.
Egers se drži osnovne priče o Tomasu (Nikolas Holt) koji je poslom krenuo za Transilvaniju, a ostavio svoju ženu Elen željnu ljubavi (Lili Rouz Dep). Tomas treba da potpiše ugovor sa grofom Orlokom (pola filma u senci Bil Skarsgard) koji je (kao što pretpostavljate i znate) ovaj vampir iz naslova, a koji je, u stvari, povezan već godinama sa ženom mu, dolazi joj u snove i krenuo je ka njoj čim joj eliminiše muža.
Dok Tomas beži, a Orlok putuje, Elen je u stanju raspada i ekstaze i u konstantnoj komunikaciji sa svojim bivšim vampirom, dok porodični prijatelji i doktori pokušavaju da je paze i leče, ali ko što kaže pesma – ne pomaže voda sa korita Ivanova, ni lekari, ni travari. Orlok će doći, vratiće se i Tomas, kljakav, ali živ, i sve će voditi tome da će morati doći do konačnog susreta dvoje povezanih bivših ljubavnika.
Film već mesecima prati ogroman hajp, govorkanja o nominacijama za Oskara (zaboli čak 4 nominacije), a svakako su ga razni strani kričari koji su imali prilke da ga gledaju u 2024. godine uvrstili na listu najboljih. Nisam najpozvaniji da pričam o samim kvalitetima celokupnog horor gotskog dožvljaja jer jednostavno nisam nikad bio u tom fazonu, ali kao turista u tom svetu mogu da primetim da je Egers, stvarajući svoj sivkasti svet bez boje, pun lake preverzije i sa po kojim jump scare-om uradio dobar domaći zadatak.
Deluje da je ipak na tome sve i ostalo, bez uplivavanja u neke nove originalnije, opasnije i luđe zamisli, što je skroz okej za mene kome je stvarno svejedno da li se lik zove Orlok li Drakula, ili Elen iili Mina. Kapiram da je onima koji su dublje u priči imalo štošta da zasmeta.
Za mene je ovo bio jedan dobar eye candy u kojem je Egers sklopio finu mračnu atmosferu kojom nas je lagano navlačio čekajući tu konačnu eksploziju sa kraja. Orlokov lik s početka jedva i da vidimo i u naredna 2 sata on se polako otkriva kao da se naše oči navikavaju na mrak u kojem ga gledaju i traže. Sve do samog kraja, kad ga gotovo celog vidimo – matorog, koštunjavog, sa velikim hajdučkim brkovima koji nas vraćaju na tezu sa početka teksta.
Orlok je povezan sa Elen još od ranije, sanja je i čeka priliku da konačno dođe, a kad dođe, napraviće sve što može da bude sa njom. Doneće kugu na njen grad, a muža joj osakatiti, kao i druge oko nje. Samo da bi je imao. Znači, realno, ko svaka balkanska budaletina koja se zainati da je nešto njegovo vlasništvo.
Iako lik Nosfertua još od Maksa Šreka koji ga je tumačio 20-ih godina prošlog veka, pa do ovog danas, ne bi trebalo da ima tu dozu privlačnosti i seksualnosti koju ima njegov brat blizanac. Egers je ovim brkovima još više naudio svom liku, pa cela eksplozivna erotičnost koja privlači Elen ka svom mučitelju biva još čudnija. Ali sudeći po komentarima ženskog roda, svakako radi posao. I ne, džabe je što je pod kilo maske jedan od braće Skarsgard, bukvalno se ne vidi.
U prethodnim nedeljama je izašao razgovor sa Egersom koji je najavio prikazivanje filmova koji su uticali na njega u pravljenju Nosferatua, i tu se na listi pojavio naš veliki Kadijević sa filmom Leptirica. Javili su i svi portali da je Nosferatu rađena pod uticajem Leptirice, kao i da ima elemenata balkanskog i istočnoevropskog folklora.
I šta znam, kao što Radojka, glavna junakinja Leptirice, nevino leži na travi dok je neki zvukovi dozivaju iz dubine šume želeći da oduzmu njenu nevinost, tako je i Elen jednom kao mlada bila dozvana od strane Orloka, kad je njihova veza učvršćena, ali tu se sa ovdašnjim klasikom horora svaka veza završava. Mislim, da se ne lažemo – Nikolas Holt je lepši od mladog Pere Božovića.
I dok je, s vremena na vreme, ovaj film vrištao da bi ovde Anja Tejlor Džoj sjajno legla u glavnoj ulozi, Lili Rouz Dep nije loša. Nije ni dobra. Na nekoj raskrsnici se nalazi, i biće joj potrebno još nekoliko godina (decenija) da se otrese svog nepotizma i da na prvi pomisao nje nemamo u glavi roditelje joj Džonija Depa i Vanesu Paradi.
Nikolas Holt je zato zvezda, i u paru sa sjajnim ulogama u filmovima Juror no. 2 i The Order Holt je vladao 2024, i uz Sebastijana Stana može slobodno da ponese titulu glumačkog MVP-a za prethodnu godinu. To što neće biti sankcionisan nagradama, to već ide na čast onima koji o tome odlučuju. Skarsgard posle It-a igra još jednog od likova iz panteona horor čudovišta, i zaista je jeziv njegov spori i stari vampir. Ali pitanje je koliko je to do njega samog, a koliko do maske, Egersove režije i, naravno, brkova, jer – što je vampir bez brkova?
Naravno, kao što ne možemo da zamislimo Egersov film u savremenom dobu i bez precizne dinamike i fotografije, tako više ne možemo da zamislimo i njegov film bez Vilijama Defoa. Defoov profesor, koji je parafraza Van Helsinga, samo doprinosi sumanutoj atmosferi grada koji tone pod naletom kuge, i ne znam da li postoji drugi glumac na svetu koji bi trenutno mogao to bolje da odglumi.
Film se polako pojavljuje na striming servisima i torentima, ali film možda ipak treba najbolje osetiti u bioskopima, dok ga još ima, jer Egers je spremio kompletan ugođaj za čula fotografijom, muzikom i dobrim kastingom. Barem za nas koji smo kao klinci od gotik bendova slušali Him, a ne Typo o Negative. Da, znam koliko ovo blamantno zvuči, pustite me.
0 Comments