Premijerno izvođenje teksta, rađenog po adaptaciji romana Ostrvo devica naše spisateljice Nataše Marković, inače prve žene izdavača u Srbiji. U svom stvaralaštvu veliki akcenat daje i bavi se životima naših najvećih ženskih stvaralaca poput Jelisavete Načić, Marine Abramović i Ledi Pedžet, pa je i njen jedini roman Ostrvo devica prožet snažnim ženskim principom i idejom stvaralačke energije žene. Monodrama u tri čina, savremena priča u jugonostalgičnom ambijentu.
Predstava je podeljena u tri jasna prelaza kroz unutrašnja stanja junakinje Hane, koju tumači Đurđica Đurović, glumica i izvršna producentkinja predstave. Ovo možda zvuči kao noćna mora svakog gledaoca (jedna glumica, tri čina), ali ne brinite, predstava traje 1 sat i 15 minuta, a jasno definisani činovi daju joj posebnu dinamiku i ritam. U tome dodatno pomažu i ostali likovi koji se čuju u monodrami, a koji svojom sjajnom interpretacijom podižu predstavu na još jedan nivo, poput Tihomira Stanića u ulozi Haninog oca, zatim misterioznog popa u
tumačenju Nikole Rakočevića, kao i ništa manje sjajnih interpretacija ostalih likova koje tumače Natalija Stepanović, Sofija Radović, Nikola Šurbanović i Milan Babić.
Predstava je rezultat nezavisne produkcije koja je okupila mladu žensku ekipu već afirmisanih umetnica. Ekipa ističe da je posebno ponosna što je autorska ekipa u potpunosti ženska i što su njihov potencijal i kvalitet prepoznali i podržali brojni iskusniji, zreliji i uspešniji umetnici, kao i jedan od najpoznatijih pokrovitelja kulturnih dešavanja u regionu – UniCredit banka, glavni sponzor predstave.
Režiju potpisuje rediteljka i dramaturškinja Nina Plavanjac, dobitnica Sterijine nagrade za dramski tekst Ime u pepelu(2024), čija se master predstava Akvarijum (u kojoj je ujedno i rediteljka i autorka teksta) igra na redovnom repertoaru Narodnog pozorišta u Subotici.
Dramatizaciju potpisuje talentovana Nađa Mišković, studentkinja treće godine dramaturgije, a njen tekst 80 očiju imao je već premijeru u Rumuniji i Beogradu.
Kostim je radila Isidora Đurović, naša svetski priznata dizajnerka koja živi i radi u Londonu, a za potrebe ove predstave donirala je svoj glavni odevni duo, premijerno prikazan na London Fashion Weeku, čime je predstavi dala jedan novi, neuobičajen i vizuelno upečatljiv identitet.
REČ AUTORSKOG TIMA
REČ REDITELJKE – NINA PLAVANJAC
„Na početku svog razvojnog luka, Hana Mitrović je cinična, impulsivna, samodestruktivna mlada žena, čija je karijera glumice u fazi raspadanja, kao i njena reputacija, porodični, prijateljski i ljubavni odnosi. Pokušava da spali svaki most, a ne može da pobegne od načina na koji dopušta da prošlost i trauma definišu njen identitet.
Hana nije savršena žrtva. Hana, zapravo, nije čak ni naročito dopadljiva devojka. Ali to ne čini njen bol, i njenu dubinu manjom. Hanina majka Aneta, koja kao mitsko biće lebdi nad narativom i sa one strane smrti, takođe je svojim karakterom – odlučnim, beskompromisnim, čak surovim – privlačila kritiku okoline. Ali ni nju to ne čini manje žrtvom obrazaca koje društvo očekuje da žena odigrava, i manjka podrške u njenim najslabijim trenucima. Hanu i Anetu ne definiše to da su muze, medicinske sestre, majke, kurve. One ne moraju da budu simpatične – ali jesu komplikovane i kontradiktorne, neustrašive a lomljive, licemerne a brutalno iskrene.
Savršene žrtve me ne zanimaju. Ovom tekstu i procesu pristupila sam u želji da oživimo i istražimo ženske likove, bez udovoljavanja statusu kvo i stereotipima. Zajedno sa Hanom, težile smo tome da se oslobodimo i oprostimo sebi. Ako nismo savršene žrtve, to ne znači da nismo vredne spasenja, a možda savršene žrtve ni ne postoje – ali postoje stvarne žene, i to je više nego dovoljno. Jedino oslobođenje koje nam pripada, je ono koje sebi same priznamo.“
REČ GLUMICE – ĐURĐICA ĐUROVIĆ
Uvek mi je iznova teško da ovu predstavu nazovem monodramom jer se, od prve probe sa rediteljkom Ninom, pozorišni proces u malo čemu razlikovao od rada na velikoj, ansambl predstavi i upravo smo mu tako i pristupale.
Iako ne deli sa mnom scenu, moj partner je sve vreme tehničar Pavle Popović, koji mora da poznaje tekst gotovo jednako dobro kao i ja. Osim što je zadužen za svetlo, on u skladu sa mojom igrom „pušta“ i druge likove koji su svojom sjajnom interpretacijom i energijom učinili da, iako fizički nemam partnera na sceni, stalno osećam njihovo prisustvo. A to je, zapravo, i srž problema naše junakinje Hane, koju tumačim – ona je konstatno izložena i okružena ljudima, a ipak strašno sama. Otuda i naš tagline: „Šta se desi kada su jedino što čujemo odjeci tuđih glasova u sopstvenoj tišini?“
Hana, atraktivna glumica koja bi mogla da se pohvali pedigreom koji bi svako poželeo da ima u svojoj biografiji i kojim bi se svako ponosio, zasigurno je najnesigurniji i najkrhkiji lik koji sam imala priliku da igram. Saterana u ćošak, bez vere u bilo sta, svesna da se sve u njenom životu raspada, do iznemoglosti pokušava da to sakrije i dokaže sebi i svetu da je jaka i da sve drži pod kontrolom. Količina krivice koju nosi u sebi uvek me duboko dira i, možda će zvučati pomalo uvrnuto, ali svaki put imam potrebu da je zagrlim iako sam ja ta koja je igra.
Kako Nina kaže – Hana nije savršena žrtva, niti naročito dopadljiva junakinja. Ali baš to je ono što nas je toliko inspirialo da je branimo, razumemo i damo glas njenoj tišini. Njena usamljenost, izgubljenost i težnja da pronađe ravnotežu između tradicije, slobode i autentičnosti, teme su u kojima se i sama jako prepoznajem, a verujem i svaka „savremena” žena danas. Mislim da upravo ta težnja u mnogome oblikuje društvo danas i čini ovu priču važnom za sve nas, bez obzira na pol. Verujem da smo uspeli da to dočaramo i da će publika koja dođe da gleda predstavu osetiti težinu tog unutrašnjeg rascepa i možda pronaći malo više razumevanja, za sebe i za druge.
REČ PISCA – NAĐA MIŠKOVIĆ
Da li možemo da oprostimo onima koji su nas naučili da mrzimo sami sebe? Nakon smrti svoje majke Anete, hladne i slavne novinarke, mlada glumica Hana ostaje sama u sobi punoj prašine i neispričanih priča. Usamljena u svom suočavanju sa surovim nasleđem porodice i javnom aferom koja preti da je uništi, Hana mora da odluči: da li će nastaviti da igra uloge koje su drugi za nju osmislili, ili će konačno pronaći sopstveni glas? Osuditi je lako – dovoljno je coknuti, odmahuti glavom i skloniti pogled. Ali šta ako su i oni koji greše pokušavali?
U svetu koji ne prestaje da traži savršenstvo, a daje vrlo malo prostora za pad, Ostrvo devica nas uvodi u prostor u kojem se davno zakopani strahovi, traume i slutnje, konačno bude. U njemu, Hana po prvi put ogoljeno i ranjivo stoji pred pitanjem: kako nastaviti dalje onda kada nemamo više krivca za sve neuspehe?
0 Comments