Par priča koje nisu završile u Muzeju prekinutih veza

Za mnoge ljude odlasci u muzej predstavljaju vrhunac zabave ili makar vrhunac kulturnog uzdizanja kako kod kuće, tako i na putovanjima. Ja uglavnom ne poznajem te ljude, ali sam čuo da postoje. Međutim, odlazak da vidiš neko umetničko delo staro vekovima, ili neko moderno, novo, uglavnom nerazumljivo oku normalnog posmatrača je jedna stvar. Druga bi bila ona populistička, kad se muzeji potrude da budu interesantni i vašoj mlađoj sestri koja ne diže glavu iz TikToka. Takve obično osude oni prvi u svom elitističkom zanosu, odbijajući da idu, upravo zato što je to zabava za ove druge. 

E, te druge sam i ja posećivao, a jedan takav ima još nekoliko dana fore da se vidi u Beogradu u ulici Vuka Karadžića 2. Taman u fotofinišu postavke možete da vidite nešto što svako od nas može da razume, ali i da pošalje nešto svoje kao eksponat i tako učestvuje. U pitanju je Muzej prekinutih veza .

Muzej prekinutih veza je autentičan, međunarodno priznat muzej čija glavna misija je da ljude širom sveta poveže kroz priče o ljubavi i gubitku i uspostavi vezu sa publikom i zajednicom u virtuelnom ili fizičkom javnom prostoru. Muzej je stalno rastuća zbirka predmeta i uspomena na prošle veze, koji su propraćeni ličnim, ali anonimnim pričama njihovih donatora. Za razliku od instrukcija za oporavak od tuge i gubitka, Muzej pruža priliku za kreativno prevladavanje emocionalnog sloma – učešćem u univerzalnoj zbirci Muzeja koji čuva i izlaže lične predmete i priče simboličke emotivne vrednosti.

Mislim, tako barem kažu oni koji su ga napravili, službenim rečima. Na nešto kraći način, ovaj muzej skuplja sve ono što ostane, kako Momo Kapor kaže, posle ljubavi. Ono što su vaš bivši ili bivša ostavili za sobom u vašem stanu ili vašem životu. Stvarno ili apstraktno, emotivno kao ožiljak na telu, ili još bolje kao so kojom se svakodnevno taj ožiljak posipa.

Muzej se razvio se kao originalna ideja koju su 2006. godine osmislili Olinka Vištica i Dražen Grubišić. Od tada pa do danas, ovaj koncept je doživeo preko 60 putujućih izložbi u preko 30 zemalja širom Evrope i sveta, uključujući Pariz, London, San Francisko, Berlin, Singapur, Taipei, a odnedavno i Meksiko Siti, Tokio, Šangaj, Toronto, Melburn. Prva stalna lokacija utemeljena je u Zagrebu, a samo u prošloj godini posetilo ga je više od 120.000 ljudi.

Tu sam ga i ja prvi put posetio, sad već davne 2016. godine (kažem davne zato što ne pamtim sad milion tih nekih artikala i predmeta koji su se našli tamo sa svakim mogućim ispisom što je baš to tu i kako). Pamtim da je bio ostatak MDME koji je on ostavio kod nje nikad pojeden, i sećam se da je bio ceo jedan toster kojim ga je ona gađala kad je rekao da je ostavlja.

Nismo imali šta da priložimo kod sebe, jer ne nosiš baš sa sobom u Zagreb (a bili smo i na festivalu pride) begpek ranac ili Game of Thrones knjigu, koju si uzeo od nje za svoju kevu da pročita jer voli te gluposti i nikad je nisi vratio. Međutim, tad je bio aktuelan onaj vrhunski, skoro pa rege album Ane Nikolić iz perioda kad su se Rasta i ona baš voleli. Pa smo ortakinja i ja rešili da napišemo kultni stih u knjigu utisaka – „a tebe pi*ko da ne vidim više” iz pesme 200/100.

Kako kažu, Muzej prekinutih veza nudi 3.500 predmeta i priča, ali ja sam rešio da dodam još nekoliko na taj broj. Pitao sam par ljudi da prilože ovde svoje priče za Muzej, jer sam znao da se neće sigurno iscimati da se jave u pravi, a mene neće odbiti jer ću im platiti pivo ili objaviti neki PR tekst kad im bude trebalo da reklamiraju neke svoje gluposti. Klasična ona konekcija trebaće prsti svrbljivoj guzici. Pa otud nekoliko možda ne baš toliko uber zanimljivih priča, ali svakako dovljno bitnih, jer realno – svaki raskid je bitan. Kao što kaže Goribor, ono što te ne ubije, to te osakati.

Naravno, sve je kao i u Muzeju, ful anonimno. Još jedna napomena – Muzej radi u Beogradu do 30. septembra.

– Ostao je moj pas. Ne znam da li taj tvoj Muzej dozvoljava živa bića u postavci. Ja sam ga našao, usvojio, šetao i kupao, i onda kad sam se odselio, nismo hteli da ga dodatno stresiramo, pa je ostao kod nje, privremeno. I eno ga sad kod nje, a ja ga vidim na Instagramu kad je stokujem jednom u tri meseca.

– Otpusna lista kad sam izašla iz bolnice nakon čira na želucu koji sam dobila od nerviranja posle našeg raskida koji je prouzrokovao da malo legnem i primam infuziju i jedem bolesničku hranu.

– Dete koje sad puni 7 godina jer on nije hteo da ga prizna jer je bio u braku sa drugom ženom. Ma, ložim te, hahaha, duks Sepulture. U stvari nemoj ni to da napišeš, jer moj novi ume da ga obuče, pa bi se smorio kad bi saznao. A ovo je anonimno…onda samo promeni ime benda. (promenio sam)

– Ja sam se okliznuo u WC-u jer ona nije obrisala kupatilo za sobom. Polomio sam ruku, pa sad svaki put kad se menja vreme zaboli me lakat i pomislim na nju. I bukvalno i figurativno.

– Ima ta neka knjiga poezije Marka Tomaša. Ja ne podnosim ništa što je taj čovek ikad napisao, ali držim u sobi kao podsetnik da se nikad ne zaje*em ponovo i da pitam na prvom dejtu šta voli da čita, pa kad kaže Marka Tomaša, da odmah ustanem i odem.

– Majica, gomila čarapa, duks, ranac, neki diskovi i knjige, ćebe, ali ono sa rukavima, sigurno još tako nešto. To je sve ostalo jer ja sam kod nje ostavio neku svoju lakšu polnu bolest, pa me je ona ostavila, i nikad nije htela da joj donesem ove stvari.