Bend Daze već neko vreme stvara hajp oko svog rada. Iako vrlo mladi, čulo se za njih u indie, padavičarskim krugovima, a našli su svoje mesto i na drugoj Hali Gali kompilaciji, sa pesmom „A ti, da ti”. Međutim, ta jedna pesma nije i jedina novost u njihovim životima. Pred nama je njihov prvi mini album Fever Dreams (demo), sa podcrtanim ovim demo u zagradi.
Na ovih nekoliko pesama bend nam je pokazao koliko veliku širinu zvuka i imaginaciju ima. Koriste i neobuzdanu klinačku energiju, ali i emotivne i melanholične zvuke gudača. Album tehnički ne zvuči savršeno, otud ono demo iz naslova, ali i takav kakav je predstavlja odlično polaznu tačku za praćenje ovog benda od kog se zaista mnogo očekuje.
Pre nego izađu na jednu od Hali Gali bina 23. marta u Dragstoru, Katarina, Ilija i Aleksa su nam odgovorili na par pitanja. O novom albumu, Hali Gali kolektvu, pevanju na engleskom i budućnosti koja čeka njih i nas sa njima.
Kakav je osećaj kad imate svoje prvo izdanje?
Ilija: Čudan je osećaj, ali sa druge strane i nije čudan. Danas je takvo vreme da svi možemo da kačimo sve na striming, ja sam već ranije izbacio dva solo EP-a. Prvi put imamo neko Daze izdanje, ovaj album stoji već dve godine na polici i mnogo smo želeli da ga izbacimo, pa je najčudnije, u stvari, videti te trake u svojoj plejlisti ili na Instagram mjuziku.
Koliko ste ga snimali, kako ste ga pravili, šta vam je bio glavni cilj koji ste trudili da ostvarite?
Ilija: Snimili smo ga sra**e, jer smo ga sami snimali u vikendici na Avali, i plan nije bio da bude studijski snimak, već baš demo, a da kasnije snimimo profi.
Aleksa: Kroz vreme su se mnoge stvari promenile. Shvatili smo da ne možemo da ga ponovo snimimo studijski sada kada smo u mogućnosti, jer to više nije ni isti zvuk, ni ista emocija, ni isti momenat u životu. Zato smo na kraju odlučili da nam je lepše da izađe baš ovako sirov.
Zašto potenciranje na tome da je ovo demo, odnosno zašto je bilo bitno da bude demo napolju, a ne da se nastavi u sređivanju i peglanju u produkciji, ne bi li zvučalo drugačije?
Ilija: Upravo zbog ovog što smo rekli, ta sirovost i autentična emocija ne može da se ponovo napravi sada u studiju. Može, ali jako teško. Ovaj album i jeste proizvod toga što nismo imali para za studio, i proizvod nekog društva, iskustva adolescenata u muzičkoj industriji. Demo album je samo reč koja prati estetiku cele stvari, još jedna stavka na paleti koja ga pegla da bude do kraja ono što jeste, a on jeste zapravo neka muzika kad smo imali 15-16 godina.
Odakle ideja da imate pesme sa gudačima? To nije nešto što se često inkorporira u alternativnu muziku vaše generacije.
Katarina: ilija se bavi kompozicijom i bliska mu je klasična muzika, dok sve troje slušamo bendove poput Radiohead-a, u čijem opusu su gudačke deonice nezaobilazna pojava.
Najveća zamerka su tekstovi na engleskom, zašto ste krenuli u tom pravcu?
Ilija: Odrastamo u vremenu gde je većina sveta bilingvalna, u internet svetu gde je sve na engleskom, i zato smo i mi nekako bilingvalna generacija. Ubacujemo drugi jezik u govor, nekad kažemo po celu rečenicu na engleskom. Nama je to jednostavno prirodno, nije bio neki stav uopšte. Između ostalog, mnogo je lakše pisati na engleskom, reči su mnogo melodičnije, lakše je prebaciti melodiju u tekst nego na srpskom.
Kako izgleda kad se vrane krljaju na kanti za đubre?
Ilija: Ja sam imao 15 godina i vraćao sam se iz muzičke škole, i video sam dve vrane na kanti. Mislio sam da je to baš smešno, pošto, kao, jedna je krala drugoj hranu ili tako nešto. To je zapravo bila priča sa nekom devojkom tada, više nije bitno. Ali, u principu, o tome sam napisao pesmu kad sam se vratio kući, i nazvao je po vranama, bio mi je smešan naziv samo i tako je onda i ostalo. Pesmu sam inače odmah okačio na Saundklaud, tako da prva verzija nje i dalje postoji tamo.
Šta je ono što želite da uradite sa svojim bendom? Zabava, karijera, velike poruke… nešto peto?
Katarina: Mislim da ni mi ne znamo još. Ovo nam verovatno neće biti karijere, u smislu da se bavimo svi isključivo bendom, osim ako se ne desi neko ogromno čudo koje niko ne može da očekuje. Ali želimo da mu se posvetimo više nego samo hobiju, tako da je tu na liniji između karijere i hobija.
Ilija: Prioritet nam je da pravimo muziku i prenosimo osećanje u instrumente i frekvencije. Lepo je imati neku publiku, biti popularan, ali nama je poenta doći na svirku i oznojiti se, ne praviti pare.
Šta radite kad ne svirate? Gde blejite, šta gledate, kako provodite vreme? Da li smatrate da ste tipični predstavnici svoje generacije ili ste autsajderi?
Aleksa: Mislim da nismo tipični predstavnici naše generacije, ali da smo dobra ideja kako izgleda biti klinac u Beogradu. Muzika nam prenosi tu konfuziju, jako je neuredna, ali nama ima smisla. U slobodno vreme volimo da odemo i malo van grada, idemo na koncerte, pijemo pivo, rudarimo kripto.
Deo ste Hali Gali priče. Koliko vam je prirodno da se krećete među bendovima koji su po prirodi tvrđi?
Katarina: Prirodno je zato što su nam kolege, sada i ortaci. Zvuk nije presudan, jer delimo mesta po gradu, mesta i vreme za svirke, studije za probe, bendove koji nas inspirišu, domaći i strani. Mnogo nam je to značajnije od kategorizacije zvuka koji proizvodimo.
Kakav je bio rad na kompilaciji? Kako ste se uklopili u priču sa ostatkom bendova?
Ilija: Kao Legolend. Shoutout Uroš Milkić, Matija Ilić. Bilo je jako zabavno, jako lep osećaj. Sećam se kad sam se vratio posle prvog dana mrtav umoran, ali toliko ispunjen i zadovoljan.
Aleksa: Interesantno mi je koliko su se sve pesme dobro uklopile, iako su međusobno dosta različite. Teme i emocije sa kompilacija su se tako dobro sklopile, verovatno jer živimo u istom gradu neke slične živote.
Kako zamišljate idealno razvijanje svoje karijere, kad bi sve se sve pogodilo kako treba (dream big)?
Ilija: Ja bih voleo da ljudi slušaju pesme, voleo bih da imamo neke veće koncerte, regularne koncerte sa gudačima i možda horom, neku turneju. Bilo bi do jaja pokupiti neke nagrade, ali u principu bilo bi najbolje kada bismo imali dovoljno uspeha da samo možemo da idemo u studio i da snimamo pesme koje će ljudi da slušaju i tako u krug.
Pozovite ljude na svirku u subotu, ali posebno fanove Nevena i Naboda, sa kojima delite binu, da dođu malo ranije i daju vam šansu.
Aleksa: To su naši dobri ortaci, a njihovi fanovi im sigurno veruju da znaju šta je dobro. Baš smo uzbuđeni oko svirke u subotu jer smo sa Hali Gali ekipom i prvi put izvodimo album uživo, tako da izliva energija iz nas i prenosimo je na publiku.
Fotografije: Marija Cerović Arsenijević
0 Comments