fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹

Poteškoće u razvoju nisu prepreka za uključivanje u zajednicu

Razgovarali smo sa Anicom Spasov predsednicom socijalnog preduzeća Naša Kuća koje se bavi pružanjem podrške osobama ometenim u razvoju
Piše: Marija Milić

29. July 2023

Poslušaj audio verziju ovog teksta:

Socijalno preduzeće Naša Kuća nalazi se na Mirijevu i od svog osnivanja 2007. godine, prošli su kroz različite faze, od proizvodnje papirnih kesa, preko pokretanja kuhinje, pravljenja slatkiša, pa sve do proizvodnje papira od iskorišćenih paklica cigareta, što je poslenjih godina njihov glavni fokus. Anica Spasov osnovala je ovo socijalno preduzeće sa ciljem da mladima koji imaju poteškoće u razvoju pruži sigurno okruženje za napredak i obezbedi im mesto u zajednici, a uz to korisnici ovog centra imaju i ekonomsku dobit od svog rada. Kako bismo saznali čime se sve socijalno preduzeće Naša Kuća bavi, našli smo se sa Anicom koja nas je srdačno dočekala i sprovela kroz njihovu malu fabriku za prozvodnju papira.

„Ja sam majka i moj motiv je bio da osnujem udruženje koje će da pruža drugačije usluge za decu sa smetnjama u razvoju. Ideja nam je bila da sve ono što sistem ne stigne, mi to nadoknadimo. Pored obrazovnog programa koji su imali, uglavnom su odlazili u dnevne boravke koji nemaju potpune programe, tako da smo ovim hteli da tu ogromnu rupu popunimo malo drugačijim programom“, objašnjava Anica.

Anica Spasov je već dvadeset četiri godine aktivna u ovom domenu, a sve je počelo kada su je iz specijalne škole Boško Buha pozvali da bude predsednica udruženja. U prvi mah nije videla prostor da se tada time bavi, međutim, ubrzo je shvatila da, ako ona kao majka nema vremena, ko bi se drugi time bavio, govori nam i objašnjava da je vrlo brzo shvatila da bez aktivizma roditelja nema većih pomaka.

„Svi drugi profesionalci odrađuju svoj posao, međutim, oni posle radnog vremena odu svojim kućama i posvete se svojim porodicama. Nama je podrška potrebna praktično 24 sata i to u različitim oblicima.“

Na samom početku, uključivanje mladih sa posebnim potrebama u zajednicu bio je jedan od motiva, kako Anica objašnjava, i dodaje da su tada uveli socijalni model, čime su istisnuli medicinski model, jer osobe sa poteškoćama u razvoju treba posmatrati kao kompletna bića kojima je pre svega potrebna ljubav, podrška, podsticanje njihovih talenata i želja, kao i svim ljudima.

„Kada je Naša Kuća krenula sa radom, počeli smo upravo sa tim individualnim pristupom, svakog od njih smo posmatrali kao kompletnu ličnost i išli u susret njihovim potrebama. Nije nam bio cilj da to bude neki široki plan i program u koji oni moraju da se uklapaju, već da program prilagodimo njima.“

Kako svi mi imamo svoje faze razvoja, tako i osobe sa smetnjama u razvoju teže ostvarivanju, te u određenom periodu života dolazi i do potrebe da se ostvare u poslu, a uz to i ekonomski.

„Najbolji način za nas i za njih kako bi bili aktivni članovi društva bio je da im obezbedimo neke poslove, neka zanimanja. Naš obrazovni sistem nema ni u toj oblasti neke dobre programe, individualni pristup i programe koje su segmentirani po principu korak po korak, tako da smo mi išli ka tome da mi napravimo segmentaciju radnog procesa, da ih uključujemo u faze proizvodnje onoliko koliko njima odgovara i koliko im je to zanimljivo.“

Anica nam objašnjava da se kasnije ova njihova intuitivna zamisao ispostavila kao praksa u ostalim zemjama u svetu kada je reč o socijalnim preduzećima. Ipak, na samom početku, još jedan od izazaova bio je kako objasniti roditeljima da je ovakav vid udruživanja dobar za njihovu decu.

I sada je čudno, a pre dvadeset godina bilo je još čudnije da svoju viziju predstavi ostalim roditeljima, priseća se Anica: „Jako je teško jer smo mi vrlo zatvoreno društvo i filozofija palanke ništa ne dozvoljava da se menja, mi sve promene odbijamo, a tek kada lično nešto iskusimo, tek onda malo otvorimo vrata da uđu promene.“

Na samom početku, te 2007. godine počeli su sa proizvodnjom papirnih kesa. U tom periodu sve je išlo ka tome da će se preći na razgradive papirne kese, te su oni odlučili da se okrenu ka toj vrsti proizvodnje, posebno jer su im održivost i zaštita životne sredine jako važan segment u radu.

„To je bio sjajan eksperiment, imali smo tu mašinu desetak godina uz pomoć koje smo pravili kese za apoteke, pekare, prodavnicne. Tu smo se prvi put susreli sa efektom rada. To je za mene bila fantastična stvar, a oni su već posle nekoliko meseci shvatili da, ako rade, mogu da zarade. Tada su počeli i sebe mnogo više da vrednuju“, naglašava Anica.

Ovaj prvi korak je bio uvod u sve naredne poslove kojima se ovo socijalno preduzeće sada bavi. Korisnici su veoma brzo savladali praktično učenje i rukovanje sa mašinama, dok su iz Naše Kuće zajedno sa njima savladavali načine na koje mogu da im jednostavnije približe neke kompleksne radnje, što je bio proces učenja za obe strane.

„Priča o ljudima koji imaju prepreke u funkcionisanju kod nas je veoma mistifikovana, a zapravo je to jedna vrlo jednostavna stvar“, dodaje Anica.

Nakon toga su kupili mašinu za kartonsku ambalažu, priseća se ona i objašnjava da na samom početku ni roditelji nisu imali prevelika očekivanja, dok sada mladi na toj mašini rade bez ikakve podrške, potpuno samostalno.

„Ta samostalnost u radu se ne vidi u drugim organizacijama. Naravno, ovo kažem vodeći računa o tome koji je nivo, ovde su ljudi koji po nekim merilima imaju neke teže i komplikovane oblike prepreka, tako da je to za nas veliki uspeh.“

Anica se priseća da je tokom poseta raznih seminara i obuka u ovoj oblasti često nailazila na nerazumevanje njihovog koncepta, te su im savetovali da se fokusiraju na samo jedan vid proizvodnje, dok je njihova zamisao bila suprotna. Oni su želeli da ponude više opcija, baš zato što su i interesovanja ljudi različita, te svako može da se bavi onim što najviše odgovara ličnim afinitetima.

„Socijalno preduzetništvo nije prvenstveno namenjeno zbog biznisa, jeste inovativno i jeste biznis, ali je socijalna komponenta mnogo značajnija i preko te socijalne komponente uticaj na društvo je posebno važan.“

Nakon što su ostvarili dobru saradnju sa raznim firmama za ketering i proizvodnju hrane, GO Zvezdara je pokrenula inicijativu da podigne javne kuhinje na viši nivo, da usluga pružanja hrane bude mnogo humanija. Tada su iz udruženja uvideli prostor da oni mogu da naprave Kuhinju na točkovima gde će korisnici da dostavljaju obroke starijim građanima.

„Naši korisnici koji su uvek bili u podređenom položaju, u smislu da primaju usluge od drugih ljudi, a sada imaju priliku da pomognu drugima“, objašnjava Anica i govori da je ovo vrlo dragoceno iskustvo za sve njih.

Od firme za ketering su otkupljivali obroke koje su raznosili starim sugrađanima. Tada su uvideli koliko nedostaju usluge u zajednici i koliko ima mesta za ljude sa invaliditetom koji mogu da budu od velike pomoći drugim ljudima.

Kuhinja na točkovima funkcioniše i danas, iz te kuhinje je proizašla i slatka linija u okviru koje prave čoko šljivu i čoku malinu.

U međuvremenu je krenula intenzivna saradnja sa Japanom, tačnije sa Agencijom za međunarodni razvoj – JICA, te su pri studijskoj poseti Japanu shvatili da su na pravom putu i da preduzeća tamo funkcionišu na sličan način kao i Naša Kuća. U saradnji sa njima odlučili su da krenu da uzgajaju i japansko povrće, salate, začinsko bilje, po najmodernijoj hidrofonskoj tehnologiji, bez upotrebe zemlje, već samo uz pomoć vode. Biljke koje uzgajaju sada koriste za pripremu hrane, te se otvorio prostor za uključivanje većeg broja ljudi.

Nakon sugestija jednog od volontera koji je došao iz Japana i određeni period radio sa njima u toku pandemije, otkrili su još jedan način za proizvodnju papira. U pitanju je reciklaža koja se vrši od iskorišćenih paklica cigareta od kojih, nakon određenog procesa, nastaje papir koji ima različite primene.

„U okviru ovog projekta mi smo došli do papira, za koji nismo ni bili svesni koliko je kvalitetan. Sada smo se već izveštili, imamo papir koji je odličan za štampu, radimo i knjige. Međutim, taj papir koji je lošiji smo do skoro odbacilivali i prerađivali. Kada su nam u posetu došli slikari koji su baš zahtevali taj grubi papir, uvideli smo da i to može da bude primenljivo. Sada imamo proizvod sa kojim nema greške, koliko god da se pogreši, postoje umetnici kojima će to možda odgovarati za njihove radove.“

Njihov papir korišćen je i za izložbe u Akademiji umetnosti Novi Sad, zatim u ULUS-u, a nedavno i u Paviljnu Cvete Zuzorić gde su podelili papire slikarima na kojima su oni radili različitim tehnikama.

Ono o čemu ovo socijalno preduzeće posebno brine jeste i decentralizacija i otvaranje socijalnih udruženja i u ostalim gradovima u Srbiji. Za sada, paralelno sa udruženjem u Beogradu radi i udruženje u Kragujevcu, ali se uskoro otvaraju još dva nova u Beogradu, kao i u Zaječaru, Novom Sadu, Aranđelovcu i Leskovcu.

„Ideja je da mi aktiviramo zajednicu, da damo maksimalan doprinos da zajednica iz Kragujevca ne šalje nama paklice, već da ima svoje organizacije, da obiđe njih, da vidi kako ti ljudi žive i koliko to njima znači, da njihovi umetnici kupuju papir od njih. Onda se u tim manjim gradovima stvaraju male zajednice koje su održive i tako se povezuju. Zamisao nam je da se dugoročno život ljudi sa invaliditetom podigne na mnogo viši nivo, a da u njemu ne učestvuju samo porodice, već i zajedinica“, govori Anica Spasov.

Već za petnaestak dana počinju sa opremanjem svih centara za proizvodnju papira. Takođe, nedavno su uspostavili saradnju sa Tehnološkim fakultetom u Beogradu, sa kojim zajedno rade na pronalaženju aditiva koji se dodaje masi od papira i daje nova svojstva papiru. Njihova ideja je da on bude nepropustiv na vodu i masnoću i da od toga prave posude za dostavu obroka i na taj način smanje upotrebu plastike. Posude bi takođe bile i reciklabilne i biorazgradive.

U Našoj Kući trenutno radi dvadeset petoro mladih ljudi, dok se do kraja godine očekuje da će oko 200 ljudi imati prilike da bude zaposleno širom ostalih centara u Srbiji. Anica je takođe uspela da se izbori i da umesto dva velika zvanična centra u Beogradu, u okviru opšina postoje i manji centri za osobe sa preprekama u razvoju. Ipak, država ne obraća previše pažnje na ovu grupu ljudi, te svaki vid podrške gotovo da izostaje.

„To je jedna jako tužna priča, uopšte nas država ne podržava, finansijsku podršku nemamo ni od države, niti od lokalne samouprave. Finansiramo se od projekata i prodajom naših proizvoda. Možda i to nije toliko loše, jer sam bila u jednoj organizaciji koju je država podržavala, tada sam shvatila da je to jedna ustaljena tradicionalna priča. Kada bi podrška postojala, stvari bi morale fundamentalno da se promene.“

Čak ni sistem obrazovanja, kao ni drugi državni centri za osobe sa poteškoćama u razvoju ne žele da sarađuju. Anica nam govori da se sprat iznad njih nalazi državni dnevni boravak za osobe sa invaliditetom i smetnjama u razvoju, međutim, oni nikada nisu želeli da sarađuju ili dođu u posetu.

„Oni nikada nisu došli kod nas da vide šta mi radimo, a tamo ima tridesetak ljudi. Sa druge strane, dolaze nam privatni vrtići, a preko puta je državni vrtić, međutim, oni takođe nikada nisu došli u posetu. Dok iz privatnih vrtića dolaze deca sa Novog Beograda, Karaburme, sa Vračara. Nažalost, strašno je što smo se svi utopili, niko ne želi glavu da podigne. Postoji jedan lep primer državne osnovne škole Jelena Ćetković, išla sam tamo u posetu, ali se to desilo na inicijativu dve nastavnice.“

Pored manjka inicijative od strane nastavnika i pedagoga, ono što je još jedan problem o kome nam je Anica govorila jeste manjak volontera, pre svega iz Srbije.

„Naših volontera na duži period, nažalost, nema, iako dolaze i Japana, Holandije, Kanade“, ističe Anica.

Ona dodaje da su uvek otvoreni za mlade koji su specijalzovani za psihologiju, pedagogiju, androgogiju, ali i mlade koji žele da volontiraju bez obzira na obrazovanje i iskustvo, te ističe da je empatija zapravo glavna stvar koja je naophodna za sve ljude koji žele da se uključe u volontiranje.

U planu im je da 2025. godine naprave i fabriku za proizvodnju papira, koja će imati tri proizvodne linije, klasičnu reciklažu, kozo papir i proizvodnju posuda. Nakon što usavrše tehnologiju, cilj im je da to svoje iskustvo i znanje prenesu u druge centre u Srbiji i na taj način pruže mogućnost što većem broju ljudi sa preprekama u razvoju.

„Sve ovo vreme utičemo na čitavu zajednicu da sagledaju kvalitete ovih ljudi. Jesu oni drugačiji, ali je toliko vrednosti u njihovoj specifičnosti. Zajednica mora da shvati da smo mi ljudi i da se moramo pomagati, planeta zavisi od nas i naše saradnje“, zaključuje Anica.

Cilj socijalnog preduzeća Naša Kuća je da ovaj višegodišnji rad i zalaganje jednoga dana zaista ima efekat na živote velikog broja ljudi sa poteškoćama u razvoju. Pored udruženja građana i socijalnih preduzeća koja se u većini slučajeva samostalno bore, država, kao i ljudi, treba da sarađuju i da daju priliku ljudima sa poteškoćama kako bi postali članovi zajednice. Najbolji način da prevaziđemo predrasude je da im zaista pružimo mesto u društvu, kao i da širimo krugove podrške i budemo osetljiviji na različitosti, jer svako ima svoje mesto na ovoj planeti i svako ima šta da ponudi svojoj zajednici.

Ilustracije: Olga Đelošević

Tekst je podržan od strane Evropske unije i nemačkog Saveznog ministarstva za ekonomsku saradnju i razvoj. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu „Scroll’n’Share” Oblakoder magazina ne izražavaju stavove Evropske unije i nemačkog Saveznog ministarstva za ekonomsku saradnju i razvoj.

Preporučeni tekstovi

Svetski dan laboratorijskih životinja

Svetski dan laboratorijskih životinja

Kako bi se okončale patnje životinja koje se koriste za testiranje u laboratorijama širom sveta od 1979. godine, svakog 24. aprila, obeležava se Svetski dan laboratorijskih životinja

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *