Srazmerno nedavno čuo sam prelepu vest da dvoje mojih prijatelja, koje poznajem već desetak godina i koji su se venčali jeseni prošle godine, očekuju bebu. Ta vest me je veoma obradovala. Bez namere da zvučim dživdžanski, ali u danima kada do vas dopiru ili vesti koje vas iznerviraju ili one koje su u svom emotivnom naboju nebitne, čija kazaljka titra oko proseka, ovakve radosne novosti zaista umeju da razgale čoveka. Setio sam se onog citata Sema Eliota iz filma Big Lebowski, kada nakon Donijeve smrti saznamo da Dude očekuje klinca sa Mod Lebovski: ,,Nije mi se dopalo što nas je Doni napustio. Ali veoma je utešno što znam da nam stiže maleni Lebovski.’’
Prvu grešku sam napravio kada sam, onako ovlaš, za porodičnim ručkom rekao da moji prijatelji čekaju dete. Naravno da sam odslušao dva monologa – zašto ja nisam, pre svega u braku, a drugo – eh, kad li ću ja svojim roditeljima podariti unučad.
Nisam to toliko primio k srcu, međutim, dobro sam se zamislio nad čitavom opcijom dobijanja, a zatim i odgajanja klinca u Srbiji 2018. i narednih petnaestak godina (pubertet je ipak mnogo tvrđa stvar, o tom potom).
Sumrak bogova
Pretpostavio sam situaciju. Pomislio sam da je neki osnovni minimum za odgajanje deteta stalan, dobro plaćen posao oba roditelja, sopstveni stan te nove mlade porodice, kao i ljudski kvaliteti i svaki mogući kapital roditelja prinove. Što se mene tiče, jedva da mogu da stavim ček znak pola jedne tačke u navedenoj listi, a primetio sam da nema mnogo mojih prijatelja koji su mi manje ili više vršnjaci koji nisu u istoj situaciji. Retko je slučaj da neko ima više od jedne cele tačke.
Poznajem i nekoliko parova – vršnjaka koji su već izrodili i dvoje, troje dece, sve jedno drugom do uva. Makar u njihovim slučajevima, imali su toliko sreće (ili su se izborili) da poseduju sopstveni stan, jake poslove, kao i ogromne podršku i razumevanje od strane svojih roditelja, rodbine i prijatelja. Opet, gotovo sam siguran da je slučaj udesio da poznajem upravo mali broj parova gde okolnosti stoje tako. Ubeđen sam da 90 posto mladih parova sa bebom na putu ili sa detencetom oko 2-3 godine starosti mora da živi i radi u daleko gorim okolnostima.
Došao sam do zaključka da mali broj situiranih i privilegovanih vršnjaka imaju dovojlno životnog pokrića da mogu da se usude da na svet donesu jedan novi život. Odlučio sam da ipak ispitam ljude između 20 i 30 godina o njihovim mišljenjima u vezi podizanja deteta. Pošto je ipak reč o vrlo intimnim mišljenjima, imena ljudi u anketi su potpuno izmišljena, a naravno, prava imena i brojevi lične karte poznati su ovoj redakciji i gloduru. Ovo su, dakle, njihovi odgovori, uz minimalnu gramatičku korekturu:
Sofija, 26
Planiram da imam decu i volim da provodim vreme sa klincima, generalno. Volela bih da dobijem dete pre 30, ali mi je sasvim u redu da to bude i kasnije. Naravno, u svakom smislu bih imala podršku porodice i okoline. Neki imovinsko-materijalni minimum je definitivno posedovanje sopstvenog stana ili kuće, ili eventualno, niska kirija za iznajmljeni stan. Verujem da je neki finansijski minimum (prihodi) 150.000 ukupno. Verujem da bih, žrtovala bih se, ako ne bude bilo minimuma, jer šta ako se desi da nikada ne dočekamo neke idealne uslove? Do koje mere ne znam tačno, jer kao što sam rekla, imala bih sigurno podršku porodice, tako da i sve da nemam taj ostvareni minimum, imala bih podršku sa strane, te bi i u tom smislu to bilo izvodljivo, ukoliko bi postojala jaka želja. Mislim da se na minimum koji je potreban porodicama da bi zaista izdražavale decu i sebe, gleda kao na luksuz. Što se tiče mojih vršnjaka koji imaju decu, jedan član porodice uglavnom ima veću platu, tačnije otac, dok majke koje znam ili nisu zaposlene ili imaju izuzetno nisku platu. Takođe, znam i parove koji su otišli iz Srbije, pa im je u tom smislu lakše.
Jovana, 23
Ne smetaju mi mala djeca, ali kad se ponašaju neodgojeno nisu mi baš ni omiljena. Iskreno, ne bih voljela imati djete prije 30. Oko 35 mislim da je optimalno jer tad već (nadam se) imaš neki ok život i karijeru, pa se možeš posvetiti tome kako treba. Djeca su ozbiljna stvar i mislim da za uspješno roditeljstvo prvo sam moraš biti barem relativno izgrađena i funkcionalna osoba. Mislim da bih imala podršku svih (moja mama jedva čeka unuke već sad). Imati djete je užasno skup sport i par ili pojedinac bi trebao imati barem riješenu stambenu situaciju (dakle živjeti u vlastitom stanu kupljenom na kredit ili kako već). Uz to mislim da je važno da zarađuješ dovoljno, tako da u slučaju nepredviđenog troška (aparatić za zube, skupi pregled, školski izlet,…) ne moraš birati između plaćanja računa za struju ili vodu i tog troška. Ipak, mislim da bih u ovom momentu hipotetički prekinula trudnoću jer stvarno nisam sigurna što djetetu trenutno mogu ponuditi. Kasnije, sigurno bih se žrtvovala do krajnje mjere. Mislim, ja sam to hipotetsko djete rodila, ono je moja odgovornost i napravila bih sve u legalnim (a vjerojatno i izvan) granicama da mu pomognem. Puno ljudi ima djecu onako rekreativno, logikom da ako su mogle njihove bake mogu i oni. To rezultira određenom količinom djece kojom se roditelji slabo bave ili jednostavno ne znaju šta s njima. Paralelno, imamo negativan prirodni priraštaj jer ljudi u pravilu ne zarađuju dovoljno da bi si mogli prijustiti djete. Nema nekog osjećaja sigurnosti, nego mladi rade na ugovore na određeno i to po mogućnosti za minimalac. Zbog toga ne mogu planirati ništa, a kamoli obitelj. I onda se odsele u Njemačku. Znam nekoliko ljudi mojih godina koji imaju djecu, mislim da im je dosta teško, prvenstveno zbog predrasuda okoline, a zatim i financijski. Vjerujem da oni zaista vole svoje potomke, ali od tih nekoliko slučajeva, samo za jedan mislim da su zaista dobri roditelji.
Ljubinka, 25
Volela bih da dobijem dete do 26-27 godine. Pretpostavljam da me niko ne bi odbacio jer imam dete i da bi svi bili uz mene, samo bi bili blago tužni jer verovatno ne bih stigla da ispunim sve svoje želje i planove u vreme u koje sam planirala. Mislim da je imovinski minimum za dete siguran posao, samim tim sigurni prihodi koji prevazilaze minimalac, obezbeđeno stambeno pitanje, po mogućstvu bez kreditnih obaveza od 40 godina ili minimalna kreditna obaveza koja ne bi drastično uticala na kućni budžet. Bila bih spremna da se žrtvujem za dete sve dok to ne ugrožava moju egzistenciju toliko da treba da kalkulišem da li da odvajam od nekih svojih bitnih potreba zarad njegovih, poput ako ću detetu da kupim čizme za zimu, za mene ih neće biti. Trenutno stanje u zemlji ne ispunjava moje kriterijume za imanje deteta jer bi iziskivalo odricanje koje ja ne bih mogla da podnesem, posebno jer ne bih umela da rasporedim platu od 30.000 tako da opstanemo i dete i ja, tojest 60 hiljada dinara ukoliko bismo računali i platu od partnera. Poznajem nekoliko parova sa decom, niko od njih nema finansije sa kojima bi mogao samostalno da izdržava dete, deca uglavnom na teretu baba i deda. Najveći problem je stambeno pitanje. Skoro svi su saglasni u tome da im je greška što su se odlučili da iznesu trudnoću jer su uglavnom bile slučajne trudnoće i da je imati dete divno, ali nažalost ne sa dvadeset dve, tri, pet.
Nikola, 25
Imao bih decu, i volim da se družim s decom, ali ne kao neki drugi koje znam… Načelno bih voleo da imam klinca pre 30. godine, ali godine su samo broj Od porodice bih imao podršku, za prijatelje ne znam.. .Načelno da, ali suštinski… Nadam se da su dve prosečne plate okej… Ali kako dete raste… Rastu mu i potrebe. Stanje je kod nas teško… Najteže je onima koji nisu iz Beograda pa moraju da plate stan sebi u BG. u Kad nađu posao, onda se čeka ugovor, žena ne može da računa porodiljsko ako nije, koliko, 16 meseci na nekom radnom mestu… Koliko mogu da decu pomognu roditelji, pogotovo ako su “tranzicioni gubitnici” Teško je: stan, okruženje, zaposlenje, ugovor, radno vreme, trudničko… Svakako je ženi teže nego muškarcu. Znam za neke iz tipa srednje ili iz kraja sa kojima sam se družio pre X godina da imaju decu… Mada su me moji dobili dosta rano, pa se informišem preko njih o toj temi (mladim roditeljima).
Radoš, 22
Voleo bih da imam decu poželjno pre nego napunim 30, i generalno sam super sa svom decom sa kojom imam kontakt. Minimum uslova je mesto stanovanja i dve normalne plate, ne minimalac. Bio bih spreman da se žrtvujem za dete, ali ukoliko uvidim da nisam u mogućnosti da obezbedim detetu ono što mu je potrebno, tj potrebne minimume, ne bih još ulazio u roditeljstvo. U većim gradovima je povoljnije podizati dete u odnosu na manje gradove i mesta. Međutim, celokupno stanje u zemlji nije na adekvatnom nivou, pogotovo u odnosu na ostale države Evrope.
Đura, 24
Trenutno nisam raspoložen za druženje s klincima, ali smatram da su sva deca lepa, pametna i slatka. Voleo bih da decu dobijem oko 30e, ali ne znam, videćemo kad za to dođe trenutak. Mislim da bih imao apsolutnu podršku porodice i prijatelja kada do toga bude došlo. Minimum za dete je relativna stvar, ali mislim da je 2000 evra mesečno za jedan par i dete dovoljno. Mislim da se velika većina mladih roditelja baš baš žrtvuje kako bi izgurali do kraja meseca.
Janja, 25
Volim da provodim vreme u društvu male dece, radila sam i radim i dan danas povremeno kao bebisiterka. Bilo bi mi okej da dete stigne oko 30 godine, tri godine gore dole, ali ne ranije i ne kasnije od toga. Mislim da bih imala svu potrebnu podršku okoline. Stabilna mesečna primanja koja su malo iznad proseka životnog standarda u Srbiji, krov nad glavom koji ne podrazumeva lični stan ili kuću, ali svakako život odvojen od roditelja su za mene minimum za odgajanje deteta. Ne bih mislila o roditeljstvu ako nema tog minimuma. Poznajem svega jednu vršnjakinju, koja zajedno sa mužem živi kod svojih roditelja, u stanu od 60 kvadrata, nema privatnost sa svojim mužem i detetom i bori se da svakog prvog sklopi kraj sa krajem sa što manje roditeljske pomoći, kaže da je srećna.
Sve slike: Youtube screenshots
0 Comments