Beogradski sint indi pop bend dram održaće svoj prvi veliki koncert u Domu omladine Beograda u sali Amerikana 21. oktobra. Koncert je ujedno i promocija njihovog novog albuma Previše svega, koji su nedavno objavili za PGP-RTS. Kako sami navode, njihovo drugo izdanje je kolekcija najpatetičnijih, anksiozno-nezrelih i plesno-depresivnih pop pesama o dražima i strahovima mladosti. Pesme su nastajale u prethodne tri godine, a sem par singlova koje su objavili kao najavu albuma, sve numere izvešće po prvi put uživo. Kako ističu, tema mentalnog zdravlja im je jako važna, pa se i njihovi novi tekstovi u velikoj meri osvrću na to, stoga ne čudi i to što će zajedno sa njima, kao predgrupa, nastupiti Olivera Popović, mlada pop kanuatorka, koja i sama u velikoj meri govori o toj temi.
Pred njihovu prvu veliku svirku u DOB-u razgovarali smo sa jednim od članova benda – Markom Arizanovićem.
Za početak, koliko ste uzbuđeni pred vaš prvi veliki koncert u Domu omladine?
Marko Arizanović: Još uvek smo dosta u haosu iako je koncert sutra, jer smo praktično nas četvorica organizovali ovaj koncert, totalno indie! Trema je prisutna jedino u pogledu tehnikalija od saunda, mercha i scenografije, da sve bude onako kako smo zamislili. Jedva čekamo!
Koliko vam je sam Dom omladine važan kao prostor? Zašto ste se baš odlučili da tamo pravite vaš veći koncert?
Dom omladine je legendaran prostor, svi bendovi i umetnici su tu imali one svoje prve važne koncerte. I drugi prostori u gradu su kul, ali ipak ako napuniš Dom omladine i napraviš bomba svirku, o tome se priča. Dom je mnogima bio prekretnica. Žao nam je što marta 2020. godine nismo svirali u Amerikani, jer je kovid otkazao sve desetak dana pred koncert. Ali eto nas opet, ovoga puta sa dva albuma.
Koncert je ujedno i promocija vašeg drugog albuma Previše svega, pa čega vam je to previše?
To „previše svega” u sebi sublimira mnoge lepe ali i traumatične doživljaje koje smo doživljavali tokom prethodne 2 godine. Šta je nama značilo to previše svega – to su osećaji koje smo imali na proteklim koncertima, doživljaji iz bekstejdža, sa žurki po gradu, zajednička bendovska letovanja, sve su to neki momenti kada se događa upravo to – previše svega. U negativnom kontekstu, dosta je fejkovanja, folira se masovno, dosta se spava posle posla, previše je komfornih zona, previše anksioznosti.
Drugi album ste okarakterisali kao kolekciju najpatetičnijih, anksiozno-nezrelih i plesno-depresivnih pop pesama o dražima i strahovima mladosti. Recite mi nešto više o tom samom opisu?
Stalno nestabilni, često menjamo raspoloženja u ovim okvirima, što je zapravo hronično u srednjim dvadesetim, koliko sad imamo. Pa onda dođu svakodnevne anksioznosti koje uveče nestaju posle nekoliko žestokih pića, patetični startovi na žurkama, pa bol u glavi sutradan, nedostaci i naleti novca, poslovi od 9 do 5 snovi o yugo turneji. Zapravo mi smo po prirodi melanholici koji nekad znaju jako da se izlože.
Koliko vam je bilo važno da govorite i o mentalnom zdravlju mladih?
Bilo je komentara da smo postali psihološko savetovalište mladih. To nam jako prija, jer teme depresije, aksioznosti i uopšte mentalne higijene se izbegavaju, uzimaju se dosta lagano, sa čak kul konotacijom. Kao gotivno je kad neko pije rivotrile, ksanakse, lorazepame. To uopšte nije gotivno ni kul. Kako smo i neki od nas u bendu anksio dečaci i proživljavamo dan danas sve te knedle u grlu, znojenje u dlanovima, drhatnja ruku, hteli smo to da podelimo sa mladim ljudima koji na sličan način pate svakoga dana. O problemima treba pričati i nikada nije blam otići kod psihijatra ili psihologa.
Još jedan od epiteta kojim ste opisali album je jugopatetika, šta pod time mislite?
Nekako smo se skontali sa Fantomom, producirao je dve pesme sa ovog albuma i zajedno uradili „Ti me voziš“, pričali smo o nekim new wave momentima jugoslovenske muzičke zaostavštine osamdesetih i prirodno smo se izložili na rane radove Olivera Mandića, Kineskog Zida i Prljavog kazališta. Rezultat toga je „sipaj sve te vodene klavijature i dodaj dosta reverba na gitaru“. Kako smo mi onako dosta patetični dečaci ili se tako samo predstavljamo, a takođe volimo kad nam je neprijatno, shvatili smo da nismo ni jugonostalgični, već jugopatetični. To je na izvestan način spoj muzičkog pravca i mentaliteta.
Kada su nastajale pesme?
Tokom pandemije i 2020. godine bili smo dosta produktivni sa demoima, snimali smo svakodnevno, a prve teme, rifovi i delovi teksta nastajali su na skajp seansama kad je bio onaj aplauz u 20h za lekare. Tekstovi su se upodobljavali i pisali spontano, u zavisnosti šta nam se dešavalo u životu. Kada smo okupili većinu pesama, imali smo ideju da koncept ne treba da postoji, već da koncept treba da bude odsustvo istog, jer smo shvatili da smo možda malo preterali sa jugopatetikom, ali to nam se najviše svidelo. Album je bio samo neophodna potreba za eksperimentisanjem, redefinisanjem i upoznavanjem.
Imate li neke pesme sa drugog albuma koje su vaši favoriti?
Posle 4, Frendzona, Duge priče, Anksio boj. Još se nismo zasitili drugog albuma.
Zanimljiv vam je i kaver za album, koja ideja stoji iza toga?
Hteli smo da se multipliciramo, da pokažemo faze koje smo imali kroz ove dve godine. Svideo nam se rad Tamare Tasić Brusnice, pa smo je startovali i pristala je da nas pozicionira i učetvorostruči. I sve to oboji rozom i plavom. I baš je pokidala. Iza svega stoji ideja coming of age albuma, instrospekcija kroz tinejdžersko doba koje još uvek zna da se zakasnelo pojavi i sve nas iznenadi. Osetili smo se ponovo kao adolescenti dok smo ga radili. Otuda i nekoliko slika kad smo bili todlerčine, pa kao jao slatko je ovo, može i to jer previše svega.
Da li ste već izvodili neke od novih pesama na nastupima? Kakve su bile reakcije?
Osim singlova koje smo svirali nakon što su izdati a to su „Ti me voziš“, „Vikend ubija“ i „Ceo grad“, sve ostale pesme nismo svirali nikad. U petak gube nevinost, ako se to tako kaže. Odrastanje uživo.
Koliko vi uočavate promenu u samim pesmama, ali i vašem pristupu, u odnosu na prvi album?
Najpre smo hteli da budemo ličniji sa tekstovima, da se pogledamo u ogledalo i kažemo glasno kako se osećamo i šta nam je važno. Slično je i sa muzikom, promenili smo zvuk, sve je lepršavo, ima dosta sintova, uželeli smo se dugačkih tema na gitarama i klavijaturama. Baš smo jako eksperimentisali do te mere da, iako je kliše reći da nijedna pesma ne liči na prethodnu sa albuma, zapravo to je ovde slučaj. A ne liči ni na stare pesme. Možda se to nekome od stare publike neće dopasti, ali nama to sve šljaka i ne brinemo. Sa druge strane, sami smo skockali aranžmane za pesme, dosta smo se izvežbali u Abletonu.
Pored vas nastupiće i Olivera Popović kao predgrupa, koliko se poklapaju vaši senzibiliteti?
Vrlo. Olivera je naša drim pop kraljica. Nastupali smo zajedno u martu u KC Gradu i tu nas je skroz kupila. Takođe, bavi se mentalnim zdravljem u pesmama, imamo sličnu estetiku, izbor je bio prilično jednostavan.
Šta mogu da očekuju svi oni koji u petak dođu u Dom?
Sviramo sve pesme koje smo ikad izdali, previše soliramo, previše suza i znoja, previše patetike, očekujte providnu scenografiju i kostimografiju. Imamo dva rođendana u bendu oko same svirke, Marku je rođendan 20. oktobra, Nikoli 22. oktobra, dakle tri dana haosa, sve prenabijeno emocijama.
Fotografije: Kosara Luketić
0 Comments