U trenutku kada većina mladih čuje reč „politika”, slika koja im se formira uglavnom je ozbiljna i dosadna, ispunjena složenim izrazima i suvoparnim diskusijama koje, na prvi pogled, deluju kao da pripadaju nekom drugom svetu. Politika je za njih nešto strano i daleko o čemu stariji ljudi razgovaraju za vreme ručka ili se o njoj raspravlja u političkim emisijama koje mladi ljudi retko gledaju. Period koji sledi intenziviraće ovu temu, a razlog za to je raspisivanje vanrednih izbora u Srbiji za 17. decembar.
Međutim, politika nije apstraktan koncept koji se odvija daleko od naše svakodnevice. Ona je tu u svakom trenutku. Kada se probudite i odlučite koje vesti ćete pročitati, kada razgovarate s prijateljima o tome šta je važno, kada birate koje filmove ili serije ćete gledati, čak i kada odlučujete koju hranu ćete naručiti – politika je tu.
To je upravo i razlog zbog koga se stalno govori o važnosti izbora. Ali kako razumeti sve kompleksne procese koji se događaju pre i nakon raspisivanja izbora? Kako se osloboditi osećaja da politika nije za nas, obične mlade ljude, već nešto rezervisano za „stručnjake”?
Možda ste već postali svesni važnosti svoje uloge u političkom procesu ili se, pak, pitate kako vaš glas može imati stvaran uticaj. Bez obzira na vašu trenutnu poziciju, namera ovog teksta je da se dotakne ključnih aspekata političkog sistema u Srbiji i proba da pruži informacije koje će vam pomoći da donosite informisane odluke. Pa, da počnemo.
Koji izborni sistem se primenjuje u Srbiji?
Izbori su, kako smo već naveli, raspisani za 17. decembar i oni su lokalnog, pokrajinskog i parlamentarnog karaktera. To znači da će se, drugi put u godinu i po dana, birati novi sastav parlamenta (a samim tim i vlade), nova pokrajinska skupština u Vojvodini, kao i vlast u desetinama opština i gradova, uključujući i Beograd.
Međutim, pre nego što se dotaknemo pojedinosti u vezi sa samim procesom raspisivanja izbora, važno je da razumemo da se u Srbiji primenjuje proporcionalni izborni sistem koji ima nekoliko značajnih karakteristika.
„Svi poslanici, što nije uobičajeno u uporednoj praksi, se biraju u jednoj izbornoj jedinici. Dakle, Srbija nije podeljena na veći broj izbornih jedinica, što znači da činom glasanja na parlamentarnim izborima mi svih 250 poslanika biramo istovremeno i oni predstavljaju celokupnu državu u parlamentu, a ne neke uže teritorijalne jedinice“, objašnjava Dušan Vučićević, profesor na Fakultetu političkih nauka.
Uz to je važno i da Srbija ima zatvorene izborne liste što, kako profesor Vučićević navodi, takođe nije uobičajeno u uporednoj praksi. Birači izlaze na izbore bez mogućnosti da glasaju za pojedine kandidate na izbornim listama, što neke države dozvoljavaju, već glasaju za listu u celini. To znači da, ukoliko partija osvoji, na primer, 20 mandata, ona mora da ispoštuje redosled kandidata na listi koju je građanima ponudila i da prvih 20 kandidata sa liste osvaja poslanički mandat.
Izborna lista je spisak kandidata za narodne poslanike, to jest, odbornike koji podnosi politička stranka upisana u Registar političkih stranaka, koalicija političkih stranaka ili samostalno grupa građana. Lista se podnosi neposredno Republičkoj izbornoj komisiji (RIK), koja o izbornim listama odlučuje u roku od 48 sati od podnošenja, odnosno proglašava ih po redosledu po kom su ispunile sve zakonom propisane uslove za proglašenje.
Treća važna karakteristika, prema rečima profesora Vučićevića, je da je cenzus snižen sa 5% na 3% i da partije moraju da „preskoče“ tu zakonom utvrđenu prepreku da bi uopšte učestvovale u raspodeli mandata, osim ako se ne radi o partijama koje predstavljaju nacionalne manjine, za njih taj cenzus ne važi. Izborni cenzus, odnosno prag, predstavlja procenat glasova birača izašlih na izbore koji mora da ostvari svaka izborna lista da bi dobila poslaničke mandate u parlamentu.
Kako dolazi do raspisivanja izbora?
Postavlja se pitanje – ako znamo da mandat traje 4 godine i da su u pitanju vanredni izbori, zbog čega su oni raspisani i šta im je prethodilo?
„Jedna varijanta je da, nakon izbora, kada se konstituiše narodna skupština, ona ne izabere Vladu u roku od 90 dana i onda po Ustavu moramo da idemo na izbore i tu nema nikakvog izbegavanja. Druga opcija bi bila da skupština izglasa nepoverenje Vladi i da u roku od 30 dana ne uspe da izabere novu Vladu, pa se opet mora na parlamentarne izbore, a treća bi bila varijanta u kojoj je moguće da premijer, odnosno premijerka podnese ostavku, ali se opet ne ide odmah na izbore, nego postoji rok od 30 dana da se izabere nova Vlada, pa ako se ne izabere, onda se raspisuju izbori“, navodi profesor Vučićević.
U Srbiji, međutim, u poslednjih petnaestak godina nije se dešavao nijedan od navedenih slučajeva, a profesor Vučićević veruje da se zbog kampanje u kojoj, ako kažete da je Vladi izglasano nepoverenje ili da je Vlada podnela ostavku, šaljete nepopularnu poruku biračima, pa se koristi četvrti modalitet kako se može na nove izbore, a to je da Vlada predloži predsedniku da on raspusti narodnu skupštinu, što se u slučaju raspisivanja izbora za 17. decembar i dogodilo.
„Predsednik to ne mora, naravno, da uradi, već može da odbije, zato je ta varijanta fakultativna, za razliku od svih prethodno nabrojanih gde je obavezujuće da idemo na nove izbore. Predsednik kod nas, po pravilu, u poslednjim ciklusima kada Vlada i parlament nisu ispunjavali svoj mandat 2014, 2016, 2022. i sada, 2023. godine, prihvati taj predlog i raspusti narodnu skupštinu. Logika parlamentarizma je takva da, čim se raspusti narodna skupština, i vlada ostaje u tehničkom mandatu, i onda se raspisuju novi izbori, tako da je raspušten parlament na obrazložen predlog vlade i to je iskorišćeno kao Ustavni osnov da se ide na izbore“, govori profesor Vučićević.
Međutim, za raspisivanje lokalnih izbora morali su da se steknu drugačiji uslovi, a oni su, u ovom slučaju, značili podnošenje ostavki na nivou lokalnih samouprava.
Od podnošenja ostavki do biranja gradonačelnika
U opštinama u kojima se ide na lokalne izbore, dogodilo se da su predsednici opština ili gradonačelnici podneli ostavke, a kada lokalna skupština ne uspe za mesec dana da izabere novog predsednika opštine (ili gradonačelnika, ako se radi o gradovima), onda se raspisuju izbori za lokalni nivo.
Međutim, na pitanje zbog čega lokalni izbori nisu raspisani u svim opštinama, već samo u pojedinim, profesor Vučićević kaže da nema logično objašnjenje.
„Dosta lokalnih samouprava u južnom i u istočnom delu Srbije ima raspisane lokalne izbore. Jedno od objašnjenja, kad se pogleda mapa opština u kojima su lokalni izbori raspisani, je bilo da se ide na izbore u onim opštinama gde je vladajuća stranka dominantna i gde neće postojati problem da na tim lokalnim izborima odnese pobedu. U ovo objašnjenje se ne uklapaju izbori u Beogradu jer trenutna istraživanja javnog mnjenja pokazuju da će tu postojati ozbiljna kompeticija i da će partije opozicije – građanske i desne, imati šanse da osvoje većinu mandata“, navodi profesor Vučićević.
Politikolog Boban Stojanović takođe ističe kako ne vidi jasan razlog za raspisivanje izbora u decembru.
„Da li je skraćen ili pun mandat – izbori se raspisuju u skladu sa tim kada odgovara politički najmoćnijem čoveku i to nije samo praksa u Srbiji, već je tako i u svetu. Iskreno, ja i dalje nisam uspeo da prokljuvim šta je to što ide u korist predsedniku Srbije da izbore raspiše u decembru, a ne, na primer, u junu. Za izbore u junu korist bi bila spajanje parlamentarnih izbora sa lokalnim, da se ne bi vodile lokalne kampanje, već da bi se lokalni izbori natkrili parlamentarnim. Sada imamo pola tih lokalnih u decembru, ali ne znam zaista zašto sve to nije moglo da sačeka jun“, navodi Stojanović.
Iako obojici naših sagovorika u ovom konkretnom slučaju nije vidljiva korist koju vladajuća stranka ima za lokalne izbore u decembru, jedno je, izgleda, sigurno – u Srbiji je postalo pravilo da imamo redovne vanredne izbore na svim nivoima.
Ono što, međutim, kod određenog dela javnosti stvara zabunu jeste proces biranja gradonačelnika kog u Srbiji, uprkos uvreženom mišljenju, ne biraju građani direktno.
„U jednom kraćem periodu početkom ovog milenijuma smo imali direktne izbore za gradonačelnika (ili predsednika opštine ako se radi o opštini), po sličnom modelu kako se bira predsednik republike (dvokružni većinski sistem). Međutim, postojali su određeni problemi u funkcionisanju lokalnih vlasti zato što se moglo desiti, to jest, dešavalo se da gradonačelnik dolazi iz jedne stranke, a da većinu u lokalnoj skupštini ima neka druga stranka i onda je to dovodilo do određenih blokada u funkcionisanju lokalnih institucija, pa je taj model napušten i zamenjen i zapravo na lokalnom nivou gradonačelnike i predsednike opština biraju lokalni parlamenti“, pojašnjava profesor Vučićević.
On dalje navodi i da na osnovu toga koje liste imaju većinu u lokalnom parlamentu možemo pretpostaviti koga će oni birati za gradonačelnika. U praksi, prema njegovim rečima, iako nema direktnih izbora, često se građanima nude određeni kandidati za gradonačenike, premda formalno oni nisu kandidati za gradonačelnike, nego tek za odbornike u skupštinama.
„Mi smo negde navikli, ja mislim, u poslednje vreme da izbore na određeni način personalizujemo, pa onda to i partije prepoznaju i kažu nam nekako unapred, iako nije obaveza, da će ti ljudi na kraju biti gradonačelnici, ko su njihovi kandidati za gradonačelnike, pa se na lokalnom nivou u Beogradu spominju stari gradonačelnik Aleksandar Šapić, Ratko Ristić, Vladimir Obradović… ali oni, jelte, gradonačelnici mogu da budu samo ukoliko većina odbornika u skupštini grada Beograda bude za njih glasala posle izbora“, ističe profesor Vučićević.
Svi ovi procesi posledica su proporcionalnog izbornog sistema koji, iako ima određene prednosti, ima i dosta mana.
Relativno dobra proporcionalnost – relativno jednaka zastupljenost?
Jedna od odlika proporcionalnog izbornog sistema jeste srazmeran odnos između osvojenih glasova i osvojenih mandata. To znači da, na primer, neka partija koja osvoji 7% glasova može da očekuje da će imati 7-8% madata, partija koja osvoji 30% glasova će imati malo iznad 30% mandata. Dakle, ukoliko u našem društvu postoje određeni interesi i ideologije koje nisu dominantne, nego ih se, recimo, drži samo određeni deo građana, oni će ipak imati svoje predstavnike u parlamentu.
Druga prednost bi, prema profesoru Vučićeviću, bila da su nacionalne manjine relativno dobro predstavljene u parlamentu zato što za njih ne važi zakonski cenzus, što je dobro za svako društvo jer integriše nacionalne manjine u institucije.
„Treća prednost se odnosi na kvote za manje zastupljeni pol, a u Srbiji su to žene, pa onda u prvih 5 mesta na listi moraju biti najmanje 2 žene, i tako za svakih sledećih 5 mesta. Onda su tu i žene relativno dobro predstavljene u parlamentu, ima ih blizu 40%, iako to nije paritet, a u populaciji otprilike jeste, pa možemo govoriti o nekoj relativno dobroj zastupljenosti“, napominje profesor Vučićević.
On, međutim, smatra da je problema i nedostataka ipak mnogo više i da su oni vidljivi već pri samom činu glasanja.
„Mi kao pojedinci i kao birači zapravo ne biramo ko će nas predstavljati u parlamentu. Mi izlazimo na izbore i glasamo za neku listu u celini, a nemamo nikakvu mogućnost da glasamo za nekog kandidata koga više cenimo. U stvari, da ga direktnim glasom za njega uvedemo u parlament, i onda kao posledicu toga imamo situacije u kojima ti poslanici ne predstavljaju u parlamentu građane direktno, nego su pod velikim uticajem stranačkih lidera i stranačkih organa zato što su, zahvaljujući njima, oni u parlamentu“, navodi profesor Vučićević.
Prema njegovim rečima, ukoliko stranka kaže da ste vi na desetom ili petnaestom mestu na izbornoj listi, imate ogromne šanse da uđete u parlament i to, na neki način, guši slobodu delovanja poslanika u parlamentu.
„Oni nisu povezani sa bilo kojom užom teritorijalnom jedinicom, pa smo onda imali slučajeve u prošlosti, recimo, da poslanici koji dolaze iz određenog grada u parlamentu glasaju za neke zakone koji su direktno upereni protiv interesa građana koji u tom gradu žive zato što oni, zapravo, ne predstavljaju građane iz te sredine iz koje dolaze, nego su izabrani u jedinstvenoj izbornoj jedinici kakva je Srbija i mnogo su zavisniji od stranačkih šefova i centrala“, objašnjava profesor Vučićević.
Kao posledica toga javlja se loša teritorijalna geografska reprezantativnost parlamenta. To se jasno vidi i na primeru Beograda, u kome živi otprilike četvrtina biračkog tela u Srbiji, a često se dešava da polovina, a nekada čak i nešto više od polovine poslanika dolazi iz Beograda. Samim tim, neke druge sredine u Srbiji ostaju potpuno nepredstavljene.
„Dakle, postoje opštine koje nikada od 1990. godine, otkada je uveden višestranački izborni sistem, nisu imale poslanike, i to su po pravilu nerazvijene ekonomski devastirane opštine sa jakim trendom iseljavanja, pa interese te opštine nema ko ni da zastupa u parlamentu. Kad dođemo do kraja cele ove priče, parlament igra vrlo podređenu ulogu, dakle zakonodavna vlast je podređena u odnosu na Vladu i u odnosu na predsednika Republike. U Vladi ministri obično jesu vodeće partijske figure, a u parlamentu ostaju manje poznati pojedinci pošto je jedna od glavnih uloga parlamenta i kontrolna – dakle, on treba da kontroliše Vladu, a to se, u stvari, ne dešava u Srbiji“, podvlači profesor Vučićević.
On zapaža i da poslanici veoma retko postavljaju poslanička pitanja, pokreću interpelacije i drže odgovornom Vladu i sve to na određeni način rađa neku vrstu apatije i pasivizacije kod građana jer oni vide da ne biraju, u stvari, direktno predstavnike u narodnoj skupštini, da ti ljudi, kada u narodnu skupštinu uđu, njih baš ne predstavljaju tako kako oni to očekuju, a sve to je multiplikovano jer se isti izborni sistem koristi ne samo na nacionalnom, nego i na pokrajinskom i na lokalnom nivou.
Nakon ukidanja direktnih izbora za gradonačelnike i predsednike opština, mi, u stvari, u Srbiji direktno i neposredno biramo samo jednu instituciju – predsednika Republike.
To, međutim, ne znači da izlazak na izbore nije važan – naprotiv, glasanjem se svakom od nas pruža prilika da biranjem određene izborne liste probamo da promenimo vlast, ukoliko njome nismo zadovoljni ili da je ponovo izaberemo, ako mislimo da je društvo u kome živimo dobro.
U sledećem tekstu donosimo objašnjenje kako cenzus i nevažeći listići utiču na raspodelu mandata.
Ilustracije: Katarina Jovičić
0 Comments