Tribina pod nazivom „Priča o rokenrolu: pogled iz kulturne antropologije“ održana je u četvrtak, 11. juna, u prostoru Kvake 22. Tema predavanja bila je kontrakultura, koja je započeta na prethodnoj tribini, a ovog puta fokus je stavljen na zbivanja koja su prethodila čuvenoj šezdeset osmoj godini i na pravljenje paralele sa aktuelnom situacijom koja potresa SAD.
Predavač i moderator predavanja bio je nezavisni kustos i doktorand na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu Miloš Zarić, koji je temu uveo prikazom dvadesetminutnog odlomka serijala posvećenom upravo društvenim pokretima i šezdesetim godinama u SAD. Priču o ovoj burnoj deceniji dvadesetog veka, započeo je isticanjem značaja i aktuelnosti pomenutih dešavanja za društvenu klimu u kojoj se danas nalazi svet.Govoreći o kontrakulturi, Zarić je kao glavno pitanje istakao način na koji se, tokom šezdesetih, desio nagli prelaz od reforme do ideje revolucije.
„Godine 1963. desio se čuveni protest kada je Martin Luter King održao svoj govor ’I Have a Dream’. On je polazio od ideje ’univerzalnog čovekoljublja’, koja u osnovi jeste religijska. Zbog toga je insistirao na mirnim građanskim protestima i političkoj borbi nenasilnim sredstvima. Poenta njegove ideje jeste da mržnja izjeda čoveka iznutra i da takav čovek ne može da napravi bilo kakvu pozitivnu promenu u svetu“, priča Zarić.
Nakon prikaza pomenutog govora Martina Lutera Kinga, usledila je priča o rokenrolu, kao bitnom „katalizatoru“ tadašnjih društvenih promena. Kako Zarić ističe, američka muzičarka i aktivistkinja Džoan Baez bila je svetao primer toga kako „promena može da dolazi iznutra“.
„Priča o Hipi pokretu, iako predstavlja bitan deo kulturnog pejzaža šezdesetih, nije prvo što mi padne na pamet kada se pomene ta decenija. Uvek se najpre setim Pokreta za građanska prava, Martina Lutera Kinga i Džoan Baez. Ona je bila veoma ’budna’ i svesna svog vremena“, kaže Zarić i podseća na pesmu „We Shall Overcome“, koje je u tom periodu postala himna Pokreta.
Kada se osvrnemo na 1965. godinu, formalno je zabranjena rasna diskriminacija i Afroamerikanci su dobili pravo glasa, ali kako Zarić napminje, to nije bio slučaj na nivou stvarne prakse. U tom momentu dolazi do preispitivanja učinkovitosti političke borbe nenasilnim sredstvima. Tako se u 1966. pojavljuju Crni panteri, kao jedna vrsta radikalizacije borbe za prava Afroamerikanaca.
„Pokreti šezdesetih godina bili su hibridnog karaktera i imali su taj ’postmoderni kvalitet’. Zanimljiv je u tom smislu bio Pokret za prava žena koji se upravo rodio iz Pokreta za građanska prava, a čiji je značaj bio upravo taj što je sva važna pitanja premestio iz javne u privatnu sferu. Najilustrativniji primer hibridnosti su Jipiji (Youth International Party), koji su nastali 1967. godine, kao ’ispolitizovani Hipiji’. Oni su od političkih protesta napravili neku vrstu ’teatra’, gde su se najviše istakli Ebi Hofman i Džeri Rubin. Iako su ih neki označavali kao ’gručomarksiste’ ili ’pesudomarskiste’, ipak njih treba uzeti za ozbiljno u smislu efekta koji su imali za društvo“, objašnjava Zarić.
Praveći osvrt na događaje iz 1968, on je istakao kako je zapravo reč o jednoj vrsti političkog mita u koji su upleteni i mnogi drugi mitovi. Jedan od njih jeste i mit o heroju koju se najviše vezuje za Martina Lutera Kinga.
„Kad prepoznajemo mitsku matricu mišljenja, bilo da je u vezi sa ljudima ili događajima, to ne znači da u istoriji nije stvarno bilo izuzetnih ličlnosti. Jedan od takvih je bio Martin Luter King. U svesti crnačke zajednice, nakon njegovog ubistva u Memfisu, su ostali samo bes, tuga i oštri protesti u preko sto gradova Amerike. Samo kratko nakon toga desio se i atentat na Roberta Kenedija. To je, i za crnce i za belce, bio još jedan od pokretača promena. Ta dva ubistva su bila zapravo okidači koji su doveli do svega onoga za šta vezujemo 1968. godinu. Čudesan ’déjà vu’ svega toga imamo i danas“, kaže Zarić.
Nakon prikazanog dela poslenjeg govora Martina Lutera Kinga, usledio je antropološki osvrt na priču o rokenrolu i ključnim pesmama i albumima koji su obeležili pomenutu epohu. Krajem 1968. godine, Bitlsi su objavili pesmu „Blackbird“, koja je posvećenja Pokretu za građanksa prava. Ui stoj godini, Rolingstounsi izdaju album „Beggars banquet“ , sa čuvenom pesmom „Sympathy for the Devil“.
„Kada obratite pažnju na njen tekst, videćete da se gospodar tame pojavljuje sa obe strane Gvozdene zavese. Njena ideja jeste da se pred jedno društvo, u stanju raspadanja, stavi ogledalo“, ističe Zarić.
Još jedna pesma koja je obeležila deceniju društvenih promena bila je Dilanova „All Along the Watchtower“, iz 1967, čiju je popularnu obradu godinu dana kasnije napravio Džimi Hendriks.
„Hendriks je dodao tu vrlo upečatljiv muzički aranžman i napravio apsolutno remek – delo. Pesma može da se tumači na različite načine. Ono kako je ja doživljavam jeste da je reč upravo o šezdesetosmoj godini kao jednom političkom mitu. I ona zaista u svoje četiri strofe ima mitoliku strukturu. U svim mitovima postoji neki enigmatičan lik koji postavlja pitanja i zagonetke, koji testira aktera priče, kao i u ovoj pesmi. Glavni akteri su ’šaljivdžija ’ i ’lopov’ , oni ne pripadaju mejnstrimu, već su neka vrsta ’kontratipova’. Kroz njih se govori o neravnoteži moći između bogatih i siromašnih, o ekološkoj krizi i vidimo jedan sistem koji je u fazi rasapdanja, slično kao danas. U poslenjoj strofi imamo neku vrstu sinteze, gde metaforično vidimo pincezu koja stoji u zamku, njoj u susret idu dva jahača. Moguće je da su u pitanju ’jahači apokalipse’ i sve nagoveštava da će doći do nekakve konfrontacije, vetar počinje da zavija i pesma tu staje“, tumači Zarić.
Zanimljiv je bio osvrt antropologa na lokalni kontekst i povezavanje metoda borbe pomenutih Jipija sa studentskim protestima u Jugoslaviji 1996/1997. godine, gde su performansi i „teatar“ upravo služili kao sredstva za slanje ozbiljnih političkih poruka. Ipak, priča o društvenim pokretima i roknerolu zaokružena je analizom trenutne situacije u svetu i otvaranjem pitanja „Šta možemo naučiti iz šezdesetih?“. On je zaključio da stanje, koje je zadesilo SAD nakon ubistva Džordža Flojda, nosi jaku notu idealizma, da ono čitavu priču o šezdesetinma čini relevantnom i da nam to može poslužiti kao jedna vrsta okvira za razumevanje sveta u kome se trenutno nalazimo.
Autorka teksta: Aleksandra Popović
0 Comments