Burnout se javlja kao prolongirani odgovor na hronični stres i smatra se stanjem mentalne, emocionalne i fizičke iscrpljenosti. Najčešće se ovaj čin sagorevanja dovodi u vezu sa pritiscima na poslu, ali se, isto tako, može desiti i kao odgovor na društvena dešavanja, nejednakost i neravnopravnost koji su sve učestaliji u kapitalističkom društvu.
Mlada umetnica Dea Džanković u subotu, 7. maja, organizovala je performans pod nazivom BurnOut, kako bi na taj način, kroz kolektivno sagorevanje, žene ujedinile svoje glasove. Performans je održan na tri lokacije u gradu (Savski trg, Skupština grada i ispred Fakulteta likovnih umetnosti), a učestvovalo je preko pedeset žena. Umetnica je tim putem htela da ukaže na razne individualne i kolektivne probleme sa kojima se susreće društvo današnjice, a pre svega – žene. Dea govori da joj je razmena emocija bila posebno značajna, te da je biti u centru kruga koji su formirale žene jedna posebna vrsta razmene energije i da je osetiti te vibracije za nju bilo neverovatno.
Nakon završenog performansa, razgovarali smo sa Deom Džanković o tome kako je ona doživela performans, kao i kako je tekao ceo prosec – od pripreme do realizacije.
Kakvi su utisci sada, nakon što je performans završen?
Dea Džanković: Moram da priznam da se utisci još uvek nisu slegli, ali ono što mogu da kažem jeste da sam prošla kroz nešto jako intenzivno, psihički i fizički. Još uvek nisam isprocesuirala ovo iskustvo, mislim da će za to biti potrebno vreme.
Kako si ti doživela ceo ovaj proces – od organizacije performansa, do same realizacije?
Ceo proces je bio jako iscrpan, pre svega što sam potpuno sama organizovala sve. Ono što mi je davalo energiju i polet jeste činjenica da sam se povezala sa toliko divnih žena i da koncept stvarno rezonuje. Poslednja tri dana pred performans su bila posebno teška jer zaista nisam očekivala da će toliko medijski da „bukne” cela priča. Naravno, to jeste jedna od mogućnosti kada se nešto ovakve prirode organizujuje u kontekstu javnog prostora, ali nisam bila pripremljena na tako nešto, što mi je zaista unelo određenu dozu anskioznosti, jer mi nije prijala ta količina pritiska. Međutim, sama realizacija performansa je bila toliko neverovatno moćno iskustvo, i više nego vredno svakog uloženog atoma snage.
Koliko ta razmena energije tebi znači, posebno kada se radi o ovakvom umetničkom izrazu?
Na to je i posebno uticala naša formacija u poslednjem trenutku, jer su žene izrazile želju da napravimo krug, kako bi napravile prostor između nas i medija, a da ja stojim u sredini kako bih davala signal za početak. Biti u centru takvog zvuka, razmene energije i osetiti te vibracije je bilo zaista neverovatno. Sam čin takvog protoka emocija nije nešto šta se može svakodnevno iskusiti, i neizmerno mi je značilo toliko poverenje, povezanost i razmena emocija, koja je bila toliko moćna da ja bukvalno u mnogim trenucima nisam mogla da stojim na nogama.
S obzirom na to da se za performans prijavilo oko 140 žena, da li ti se čini da je velika medijska propraćenost doprinela tome da se neke žene ipak povuku, u strahu da ne budu snimljene, iako si i sama zamolila medije za neku vrstu privatnosti učesnica?
Apsolutno. Na kraju se prijavilo 157 žena, ali dosta njih mi je pisalo da imaju nelagodu kada je u pitanju eksponiranje na takav način u medijima, ili je odustalo na licu mesta. Sve je to potpuno razumljivo, s obzirom na to da stvarno nismo mogli da očekujemo ovakav medijski „progon”. Naravno da se ovo ne odnosim na sve koji su bili prisutni, ali dosta njih je bukvalno upadalo u prostor performansa, raspravljali su se sa mnom i učesnicama i zaista nam otežali preformans, što nije u redu. Opet, na samom kraju performansa sam bila toliko iscrpljena celim činom, ali i određenom dozom straha, jer sam se smatrala odgovornom za bezbednost svake žene koja je tu, da je davanje izjave poslednja stvar koju sam u tom trenutku mogla da uradim. Samo guranje kamera i mikrofona u lice me je, iz nekog toliko divnog stanja, opet pomerilo u anksioznost, da je odbijanje davanja izjave i odlazak najbolja stvar koju sam u tom trenutku mogla da uradim za sebe.
Kakve su reakcije učesnica, da li ste razmenile utiske?
Reakcije su divne, naravno da smo razmenile utiske, a sa mnogima se još uvek dopisujem. Dosta njih je predložilo da ovo radimo barem jedno mesečno, što je samo potvrda koliko je svima nama ovo iskustvo značilo.
Kako ti se čine reakcije ljudi, da li naše društvo i dalje nije spremno ili nije naviklo na ovakvu vrstu kolektivnog performansa?
Raakcije su mnogobrojne i oprečne, ravnodušnih nema. Naše društvo nije naviklo na ovakav vid kolektivne akcije, što dokazuju mnogobrojni komentari i poruke koje sam dobila.
Da li smatraš da ovim „malim koracima” pomeramo granice u vezi sa raznim pitanjima ali, pre svega, položajem žena? Da li je ovo sagorevanje odraz svih prećutkivanja žena?
Smatram, i svaki „mali korak” je bitan u tom procesu jer se kreira platforma koja otvara polja diskursa i mogućnost za deljenje narativa iz sopstvenog ugla, što osnažuje pojedinca. Sagorevanje jeste odraz svih prećutkivanja, potiskivanja, strahova, stega i osećanja nemoći, zbog čega je važno znati i da nismo sami u svemu tome, u čemu je i bila poenta performansa.
Da li možda planiraš da i u budućnosti nastaviš sa ovim ili sličnim performansima?
Tek sam počela.
Autorka fotografija: Milena Popović
0 Comments