Mobilni telefoni su nam danas poput šestog prsta, prilepljeni za šaku i neophodni za svakodnevno funkcionisanje. Mali milion razloga za pogledati u ekran na 10min. Tri miliona povoda za proveriti sandučiće svih društvenih mreža i neretko uslikati realnost koja nas okružuje. Bilo bi fantastično da očima možemo da uslikamo ono što vidimo, mnogo prirodnije i lakše. Nemogućnost da se to desi je razlog zašto većina nas koristi mobilni kao notes, beležnik trenutne situacije. Kao i sve, ovaj fenomen uzeo je maha, pa je percepcija kroz mini kamere nadjačala percepciju očiju. Zbog te stvarčice ispred naših lica, blokira se mogućnost da zaista prisustvujemo i doživimo situaciju koja je u toku.
I eto kamerice telefona, pošla je u pozorište. Skup ljudi gladnih kulture, željnih govora, pokreta, promene, zabave. Masa dolazi da percipira dešavanja na sceni, doživi pozorišnu realnost i izgubi se iz sopstvene svakodnevnice. Kao obaveznu opremu pri polasku u teatar, telefoni su uskočili u džepove.
Razvodnici svakog pozorišta osim protokola i usmeravanja publike, vode računa o svim potencijalnim situacijama koje nisu deo plana tokom trajanja predstave. Na scenu izlazi glumačka postavka, iza kojih je armija razvodnika spremna da reaguje. Pozorišna publika se zaista menja u odnosu na tip predstave. Omladina i studenti hrle podjednako kao i lojalne, starije generacije ljubitelja teatra.
Problematika nije u telefonima koji se nalaze u džepovima publike, već u nekontrolisanom korišćenju istih tokom izvođenja. U strahu da će zaboraviti viđeno ili da utisci neće biti adekvatno prenešeni prijateljima, publika se hvata za uređaje i snima svojim veštačkim očima. Mini kamere pakuju scene u memorijske kartice tako da više niko ništa ne mora da pamti. Ne moram da pamtim ja, pamti moj telefon.
A ti? Probaj da se setiš neke daleke situacije, bez ulaska na Facebook, Instagram ili galeriju svog telefona. Probaj da se setiš doživljaja i osećaja, reakcije, atmosfere… Bez uređaja.
Što je memorijska kartica veća, memorijski prostor našeg nervnog sistema je manji. Kodiranje podataka pri kontaktu sa novim je naizgled lako, ali posle samo par sati shvatamo da se informacije nisu skladištile i da padaju u zaborav. Ali, naš telefon pamti, zato se na njega oslanjamo. I baš zato smo odlučili da ga povedemo u pozorište.
Autorska prava režisera pozorišnog komada ugrožena su prisustvom telefona u sali, dekoncentrišu se izvođači, narušava se bonton, dok sama publika oduzimama sebi mogućnost da živi u trenutku predstave. I tu na scenu nastupa armija razvodnika čiji se posao pretvorio u pritiskanje lasera, trčanje sa jednog na drugi kraj partera i dozivanje publike koja ne vidi problem u snimanju i fotografisanju pozorišnog komada. Lica ljudi koji bivaju ’’uhvaćeni’’ često su zbunjena. Oni ne vide problem u snimanju monologa Jasne Đuričić u predstavi Lepa Brena project, jer baš taj deo žele da pošalju svojoj prijateljici i malo prodiskutuju na Whatsapp-u.
Sistem lasera je do sada bio najefektivniji. Publika se prenerazi kada na sebi u sred mraka vidi crvenu ili zelenu tačku, odmah pogleda u pravcu odakle svetlost dolazi i konačno ugleda razvodnika-snajperistu. Nekada, okupirani dobrim kadrom koji beleži njihov mali ekran, publika ne primećuje zrake lasera, pa je lično prisustvo razvodnika sa sve uključenim blicem telefona neophodno. Dešavali su se i selfiji, srećna lica najboljih drugarica koje su pošle u pozorište, live stream na Instagramu tako da svi pratioci mogu preko ekrana da uđu direktno u pozorišnu salu. Prvi red je najbliži glumcima na sceni, ali se čak ni taj front partera ne ustručava da izbliza fotografiše izvođača. Telefoni sede u vašim stolicama umesto vas, draga publiko.
Bonton je skup pravila koja se vremenom menjaju, ali ne i nestaju u potpunosti. Dobrodošao digitalni svete, ne smemo ti dozvoliti da realano zameniš virtuelnim. Razvodnicima je ostalo da upozoravaju, skakuću iz prvog u peti red i raznobojnim kineskim laserima ciljaju mete u publici. Isključite telefon, uključite pozorište.
0 Comments