Kiša, kao i sneg, često u ljudima bude poriv za maštanjem i romantizovanjem (valjda se tako lakše podnosi nedostatak sunca i toplote). Uz ovakve vremenske uslove obično sledi i slika zamišljenog pogleda, šolja čaja, do pola pročitana knjiga. Kapi kiše na prozoru, kuvano vino. Kiša. Ili kamin. Novogodišnji ukrasi. Okićena jelka i lampice koje svetle. Sneg.
A sada zamislite tu istu kišu i taj isti sneg. I tone natopljenog đubreta. Deponiju. Zapravo, ne morate da zamišljate. Kako je prognoza najavila, sprema se kiša. Šav šut, stari nameštaj, iznošena garderoba, komunalni otpad i izanđale stvari koje formiraju planine đubreta na deponijama širom Srbije pokvasiće kiša. Ostatke hrane, karton, kućnu hemiju… kiša će rastvoriti i upiće ih zemlja. Potom će sve te štetne materije preko zemlje dospeti do biljaka. Preko biljaka, do životinja. Ali i nazad do ljudi. Prema podacima Svetske organizacije za prirodu, nedeljno u sebe unesemo oko 5 grama plastike. To je propocinalno veličini kreditne kartice, a najveći izvor unošenja iste u organizam je voda. Nažalost, problem deponija se podjednako odnosi kako na tlo, tako i na vodene površine.
Registrovane ili ne, skoro sve deponije u Srbiji su divlje
“Glavni izazovi upravljanja otpadom u Srbiji još uvek se odnose na obezbeđivanje dobre pokrivenosti i kapaciteta za pružanje osnovnih usluga, kao što su sakupljanje, transport i sanitarno odlaganje otpada”, navodi se u Izveštaju o upravljanju otpadom koji je objavila Agencija za zaštitu životne sredine. Starost deponija, kako piše u izveštaju, varira od četiri do 53 godine, dok oko 70 procenata aktivnih deponija – smetlišta nije predviđeno prostorno-planskim dokumentima i nema urađenu studiju o proceni uticaja na životnu sredinu.
Osim registrovanih deponija, kojih zvanično ima 164, postoji i na hiljade divljih, mada suštinski gledano – razlike nema. “U zemljama EU kroz razne vrste prerade prolazi oko 75 procenata otpada. U nekim zemljama, poput Danske, Belgije, Finske, Švedske, se skoro sav otpad preradi. Kod nas se najveći deo sakupljenog komunalnog otpada odlaže bez ikakve prerade, i to na deponije koje nemaju osnovne ekološke standarde. Preradi se do pet posto komunalnog otpada”, kaže generalna sekretarka Udruženja reciklera Srbije Suzana Obradović.
Srbija je 2010. godine donela državnu Strategiju upravljanja otpadom koja ističe ove godine. Njome je predviđena izgradnja 29 regionalnih sanitarnih deponija, 44 transfer stanica, 17 reciklažnih centara, sedam centara za kompostiranje i četiri spalionica – do 2019. godine. Prema podacima Agencije, od 2010. do 2017. je izgrađeno tek deset sanitarnih deponija, dok se privode kraju radovi na još sedam. Sanitarne deponije jedine ispunjavaju sve potrebne uslove koji se odnose na pravilno odlaganje i skladištenje otpada. Ti uslovi uključuju: zaštitu zemlje koja sprečava da đubre i štetne materije prodru do podzemnih voda, gasne bunare za sakupljanje štetnih gasova, sistem za kompostiranje, kao i postrojenja za preradu otpadnih voda.
Iako je sanitarnih deponija malo, procedura prilikom odlaganja otpada se ne poštuje
U gradovima postoje različite kante i kontejneri namenjeni za separaciju otpada. Papir. Staklo. Plastika. Onda dođe kamion i sve to sruči na jedno mesto. Sistem bi trebalo da funkcioniše tako da kamion odlazi na gradsku deponiju, gde se ambalažni materijal razvrstava na traci. Kada se taj proces završi, izdvojeni materijali se baliraju i predaju dalje ovlašćenim distributerima na reciklažu. Odvajanje smeća u kućama i bacanje istog u kontejnere namenjene za određenu vrstu otpada izgleda potpuno besmisleno. Kamion, ponavljam, ne samo da pomeša ambalažni otpad (PET i plastičnu ambalažu , karton, papir, tetrapak, limenke, konzerve, staklenu ambalažu), već taj suvi otpad pomeša sa komunalnim (pepelom, pelenama, ostacima hrane i drugim mešanim ili mokrim otpadom).
Ekološke takse troše se nenamenski
Kako osnovna zakonska regulativa u vezi sa upravljanjem otpadom u Republici Srbiji određuje opštinu kao administrativnu i prostornu celinu u čijoj je nadležnosti pitanje upravljanja komunalnim otpadom, pitanje izgradnje preostalih sanitarnih deponija nije prioritet onih koji donose odluke, jer traži ulaganja koja su duža od jednog mandata. Pored toga, lokalne samouprave često navode da nemaju dovoljno novčanih sredstava.
Ipak, gotovo pola milijarde evra koje je država naplatila građanima Srbije za razne ekološke takse u proteklih devet godina, nije potrošeno za zaštitu životne sredine, već za druge potrebe budžeta, kao što su: hvatanje pasa, asfaltiranje ulica, izgradnje bunara, kupovina autobusa… pokazalo je istraživanje Ekološkog centra “Stanište” iz Vršca.
“Ukupno 485 miliona evra iz budžetskih fondova potrošeno je na nešto drugo, a ne na životnu sredinu. To je vrednost 20 regionalnih deponija koje smo mogli da izgradimo i tako rešimo pitanje komunalnog otpada. Jedna deponija u Subotici koja se gradi, a za koju je bilo priče da je skupa, košta 24 miliona evra”, rekao je Dejan Maksimović, direktor Ekološkog centra “Stanište”. On dodaje da treba insistirati na tome da se Zakonom o budžetskom sistemu vrati namenski karakter ekološkim naknadama, kao i da se zakonom reguliše kažnjavanje onih koji nenamenski troše.
No, nisu samo ekolozi svesni ovog problema. I stručnjaci Fiskalnog saveta uvideli su da je drastično povećanje ulaganja u zaštitu životne sredine i društveni i fiskalni prioritet. Jedan od tri ključna problema je prikupljanje i tretman otpada, kojem je znatno doprineo dugogodišnji neodgovoran odnos države, piše u analizi Saveta. Procenjuje se da su za rešavanje nagomilanih problema lošeg upravljanja otpadom u Srbiji potrebne investicije od oko 1,5 milijarde evra. Fiskalni savet smatra da budžetska stabilnost neće biti ugrožena investicijama i reformama, dodajući da trenutno postoje sredstva u budžetu koja se mogu odvojiti za rešavanje problema.
Iako se divlje deponije raščišćavaju, skoro svakodnevno niču nove
Stanovnik Srbije u proseku godišnje proizvede između 300 i 400 kilograma smeća. Veliki deo ovog otpada završi na divljim deponijama. Mnoge predstavljaju izvor zaraza, stanište glodara i skladište deponijskih gasova. Osim velikih divljih deponija, ozbiljan problem su i takozvane mini divlje deponije. „U većini slučajeva, divlja smetlišta se nalaze u seoskim sredinama”, navode iz Agencije za zaštitu životne sredine. Ona nastaju najčešće zbog nedostatka sredstava za pružanje najosnovnijih usluga kao što su sakupljanje, transport i sanitarno odalaganje otpada.
Selima nedostaje, pre svega, sitna infrastruktura poput kontejnera, a i samo odvođenje otpada je jako loše organizovano. Mnoge od ovih deponija je skoro nemoguće očistiti jer nastaju na nepristupačnim mestima, poput jama i vrtača. Kao da nije dovoljno što su divlje deponije postale “domaće” u prirodi, danas su one prisutne i u zatvorenom prostoru: u javnim objektima i toaletima, gradskom prevozu i stambenim zgradama. Ovakvi primeri mini-deponija, mada predstavljaju minijature onoga što se napolju može naći, najbolje pokazuju stanje svesti građana o ekološkoj kulturi, te je, u tom smislu, neophodno raditi na edukaciji građana.
Iako udruženja poput Trash Hero i Zero Waste postoje i deluju, rade i sprovode akcije čišćenja smeća i osvešćivanja ljudi o tome kako treba postupati sa otpadom, potrebna je državna strategija koja će se zaista pobrinuti da se problem deponija u Srbiji reši.
Model regionalnih centara za upravljanje otpadom – rešenje za budućnost?
Nova Strategija upravljanja otpadom za period 2019-2024. godine Republike Srbije označiće prelazak sa koncepta regionalnih sanitarnih deponija na model regionalnih centara za upravljanje otpadom, što znači odvojeno prikupljanje, separaciju otpada i reciklažu, kao i tretiranje nereciklabilnog otpada. Nacrt nove strategije je gotov, a podrazumeva promenu teritorijalnih rasporeda regionalnih sanitarnih deponija i smanjenje broja istih. Takođe, neće se više ići na koncept regionalnih sanitarnih deponija, već regionalnih centara za upravljanje otpadom, gde će se vršiti reciklaža svega što može da se reciklira.
Tretiranjem nereciklabilnog otpada proizvodiće se energija ili kompost, dok će se ostatak iz tog tretmana koristiti u građevinskoj industriji. Biće uveden princip cirkularne ekonomije i prevencije otpada, kao i sve nove EU direktive. Do kraja godine biće gotov i nacrt novog Zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu, o kome se i dalje se vodi stručna polemika. Da li je reč o unapređenju ovog sistema – produžene odgovornosti proizvođača, depozitnom sistemu, ili se rešenje nalazi negde između, videćemo.
Do tada nam ostaje da se pitamo ko će duže izdržati: Sizif, kamen ili đubre?
Naslovna fotografija: preuzeta sa sajta MONDO/Goran Sivački
0 Comments