Prvi mobilni telefon dobila sam sa nekih devet godina, kada sam išla na ekskurziju u trećem razredu osnovne škole. Funkcija istog je bila da se čujem sa mamom, tačnije da joj budem dostupna, čak iako sam otputovala sa školom. Iz savremene perspektive, obožavam što sam imala priliku da živim u tom prvom talasu razvoja mobilne tehnologije i da iz prve ruke ispratim i iskusim njen razvoj – od crno bele Nokie 3310, do Ajfona (izaberi po želji cifru veću od 10) Pro. Ovo će zvučati kao veoma starkeljska izjava – ali današnji klinci zaista nikada neće iskusiti tu muku kucanja poruke preko numerički postavljene tastature. Ni mi, koji smo godinama živeli sa takvim telefonima, se više toga ni ne sećamo. Ali, bogami, nije bilo lako.
Od tada do danas, funkcionalnost mobilnih telefona se toliko puta uvećala, da je to prosto neverovaatno. Možda bih najjednostavnije mogla da sumiram – mobilni telefon razvio se od uređaja koji je služio isključivo za pozive i poruke, do uređaja koji sada čini i sadrži i moderira bukvalno čitave živote. Praktično, sve o jednoj osobi danas možete saznati kroz njen mobilni telefon.
Mobilni telefon je, dakle, postao ruka skoro svake osobe koja živi u ekonomski razvijenijim delovima sveta (procenjuje se da 2024. godine u svetu postoji 5,61 milijardi korisnika mobilnih telefona), te više ne iznenađuje činjenica da se naš screen time, tačnije vreme koje provodimo koristeći mobilne telefone iz godine u godinu uvećava, kao i da sve mlađe generacije sve više i više koriste svoje mobilne telefone. I sve je to nešto na šta smo se navikli i sa čime živimo i šta smo prestali da propitujemo. Tri sata provedena na TikToku – okej. Prva stvar koju ustaneš je proveravanje notifikacija – okej. Beskonačno skrolovanje dva sta pred spavanje – pa, ko to još ne radi? Distopijski, i pre svega, uspešan neoliberalno-kapitalistički scenario je nešto što svakodnevno živimo, i sa čime smo se zaista pomirili. A onda je pre manje od nedelju dana Apple pustio u prodaju svoj Apple Vision Pro.
VR tehnologija, pa samim tim i VR naočare, takođe ne predstavlja ništa toliko novo, jer već duže vreme postoje i koriste se u različite svrhe. Ipak, zbog glomaznosti, kompleksnosti razvoja tehnologije, ali pre svega – skupoće, VR naočare nisu postale baš deo naše svakodnevice. Još 2019. godine kompanija Meta objavila je svoje VR naočare naziva Oculus Quest, koji je dobio još dve nove, naprednije verzije – Meta Quest 2 (2020) i Meta Quest 3 (pušten u prodaju u oktobru prošle godine). Ipak, sve što Meta uradi nekako više nema masovnu upotrebu i pretvara se u neku vrstu promašaja, da ne kažem fejla (Metaverse WHO?) bilo zato što su ljudi izgubili poverenje u ovu kompaniju, zato što je osnovna aplikacija kompanije postala potpuno outdated (rip Fejsbuče), ili zato što mislite da je Cukerberg čovek-reptil, svejedno je. Ali zato, kada Apple izbaci nešto, tada nastaje opšta histerija. Da se razumemo, ovaj tekst piše osoba koja ima Apple telefon, i koja je kao prava pripadnica srpske radničke klase od svoje prve plate na Work and Travel-u kupila sebi Ajfon, tako da ovde nema moralnih pridika. Ali ipak, moramo biti iskreni prema činjenici da je ova kompanija apsolutni kapilistički lider u oblasti mobilnih tehnologija, ali i lider u oblasti marketinga i prodaje istih. Dakle, kada se u prodaji pojavio Apple Vision Pro, ljudi su po prvi put, bez blama, izašli na ulice noseći iste. I svi smo ih videli u različitim situacijama – naravno, na TikToku.
VR naočare sam prvi put probala 2019. godine, dok sam bila na praksi u UN Women-u koji je tada kreirao VR film o nasilju nad ženama. Prvi put sam naočare probala u maloj prostoriji, pa sam, prateći film, krenula da se okrećem, i naravno, porušila pola stvari u kancelariji, ali kada je o interaktivnosti sa sadržajem reč, nije bilo mnogo opcija – mogao si da posmatraš i da se krećeš/okrećeš u svom virtuelnom prostoru. Sećam se da mi se tada nije dopalo i da mi je čak bilo i blago dezorijentišuće kada sam ih skinula. Doduše, ja sam osoba koja je među svojim prijateljima jedna od poslednjih koja je prešla na touch-screen telefon, kao i osoba koja se odrekla svog televizora koji je imao katodnu cev pre 6 meseci, i tek tada kupila smart TV. Dakle, ne bih mogla da budem okarakterisana kao ljudi koje META kada targetira karakteriše kao early technology adapters (ljude koji se među prvima prilagođavaju novim tehnologijama i usvajaju ih). Sa druge strane, neko sam ko se već godinama interesuje za perfidne načine na koje savremene kompanije koriste moderne tehnologije za manipulaciju pažnjom, kao i za dirigovanje ponašanja. I ako mislite da je ovo sci-fi tema, vreme je zaista da taj stav promenite. Bihevioralni inženjering dešava se svakog dana putem društvenih mreža i različitih aplikacija, i svi mi učestvujemo u njemu (kao učesnici u eksperimentu, a kao kreatori istog).
Sadržaji koji se odnose na Apple Vision Pro, naravno, vrlo brzo su se po internetu razleteli u dva potpuno suprotna smera – od apsolutnih reči hvale za ovaj novi uređaj, do ljudi koji komentarišu da ga nikada u životu neće kupiti i da ih budućnost koju čine ovakvi uređaji plaši. I da budem iskrena, prilično su neprijatni videi koji prikazuju „dan sa Apple Vision Pro-om”, koje snimaju ljudi koji bukvalno čim ustanu ujutru stave ove naočare i ceo dan provode sa njima. Ili, na primer, videi u kojima dve osobe igraju društvene igre, koje su zapravo simulacija, ali izgledaju potpuno isto kao prave društvene igre (čemu onda uopšte VR društvene igre, kada možeš potpuno isto da igraš obične, a još i da ih dotakneš). Ili videi osobe koja je, koristeći Apple Vision Pro, „uredila” svoj stan, tako da joj različiti ekrani i različite „mini-simulacije” stoje u različitim delovima stana. Kao najsmešniji, kruže videi ljudi koji se u javnim prostorima kreću noseći ove naočare – prelaze ulicu, sede u parkovima, voze se javnim prevozom, ili voze kola. Svi oni, koristeći pokrete ruku, interaguju sa sadržajem koji vide kroz svoje naočare, a za posmatrače sa strane izgledaju apsolutno bizarno. Poslednji nivo su videi koji ukazuju na to da su Simpsonovi predvideli budućnost, uz paralelno prikazivanje epizode ove serije koja se odnosi na VR naočare i snimke ljudi koji u prethodnih nekoliko dana koriste ove naočare, ili postovi koji referišu na Bodrijara i činjenicu da smo konačno iz simulacije prešli u simulakrum – ne samo da se oslanjamo na lažne slike, već nam one postaju važnije i vrednije od stvarnih.
Ne želim da budem ultimativni pesmista, niti smatram da je bilo koja tehnologija inherentno zla, ali uređaji ovog tipa, poluproširenog (eng. augmented) polusimulativnog, koji imaju tendenciju da u što većoj meri naprave distancu između naših čula i stvarnosti, predstavljaju ozbiljan novi korak u tome kako će moderne tehnologije oblikovati naše živote. Naša zavisnost od mobilnih tenologija već je postala izrazito problematična, ali ova, nova vrsta dislociranja čoveka iz prostora i mesta u kojem postoji, hiperfokusiranje samo na jedno čulo (vid), individualizacija i prefinjeno isključivanje iz socijalnog sveta, postaće ozbiljan izazov u budućnosti. Potreba za profitom, za totalnim praćenjem naših aktivnosti i sve većim i većim generisanjem „velikih podataka” (big data), kao i bihevioralnim inženjeringom (koji sam već pomenula) zaista počinje da vodi bitku nad običnim, ljudskim iskustvom. I upravo oni koji je najviše zagovaraju su propagatori liberalno-kapitalističke ideologije (izvinjavam se, ali we had to go there), a to su influenseri, koji će, bez ikakvog kritičkog promatranja, kako bi dobili na poklon jedan uređaj, snimiti 25 videa o tome kako je Apple Vision Pro najbolja stvar na svetu, i tako uticati na ogroman broj korisnika, a posebno dece. I niko neće promisliti o tome koje su sve posledice apsolutne integracije ovakve tehnologije u našu svakodnevicu. Ili ako postavi to pitanje, verovatno će biti okarakterisan kao bumer, retro ili nesavremen. Jer, u suštini, ionako ništa ne možemo da uradimo? Svaki uređaj ikada nametnut, koji je imao za cilj da donese enorman profit, uspeo je da pronađe svoj (kroz različita ulaganja i marketing), način da postane deo ljudske svakodnevice. A posebno, kada govorimo o novim tehnologijama.
Da li će ovaj tekst za pet godina zvučati potpuno staromodno i nihilistično i da li ćemo ga čitati preko nekih vrsta VR naočara? Ili će biti osvrt na trend koji je proleteo, ali nije uspeo da opstane? Ostaje da vidimo. Ali ono što je izvesno – Apple ne ulaže u proizvode za koje ne misli da nemaju sigurnu budućnost. Isto tako – vreme je da se pozabavimo ovim temama i počnemo da im kritički pristupamo. Jer, koliko god volela i Blade Runner filmove (da, oba), i Black Mirror, i distopijske knjige, scenario u koji ulazimo jednak je scenariju Vrlog novog sveta (pogotovo završetka). I to još samo na perfidniji način. Jer u Black Mirror-u, kada ga ugasiš, ostaje crni ekran u kome ćeš videti svoj odraz. Sa VR naočarama nećeš.
0 Comments