Kada si dete, od nekih prvih svesnijih sećanja i prve igre, do tinejdžerskog perioda, u glavi imaš ideju o nekim zamišljenim godinama koje posmatraš kao godine kada si „odrastao“. Za mene, sećam se, odrastao broj je bio 17. Uvek, kada sam se igrala sa Barbikama ili Bratz lutkama (koje sam iskreno više volela), imala bih 17 godina – jer to su godine kada si odrasla osoba. Naravno, u tim maštanjima, sa 17 bih imala posao, dečka, živela bih sama, bila bih nezavisna, rečju – odrasla. Malo je reći da sam sa 17 godina u stvarnom životu još uvek išla u srednju školu i da si sa 17 prilično daleko od odrasle osobe (da ne kažem beba), iako ponekad izgledom možeš da zavaraš da jesi.
Iz dečje perspektive, sve godine nakon toga delovale su mi izrazito ozbiljno. Na primer 22, 25, ili 27. Taj broj 27 mi se isto dopadao, i delovao mi je jako zrelo. Sa 27 sam mislila da imaš ceo život poslagan, realno tada si već uveliko prava, ali prava odrasla osoba. Sa 27 godina sam mislila da ću živeti u trosobnom stanu, sa psom, mužem, jednim ili dvoje dece, blistavom karijerom, na nekoj ekstravagantnoj lokaciji – u Londonu ili na Menhetnu. Trenutno imam 28 godina, i bogami daleko sam od te idealne odrasle osobe. Nema ni muža, nit’ kučića, nit’ dece, ni Menhetna. Umesto toga sam odrasla žena sa poslom koji volim, koja ponedeljak veče provodi umotana u roze ćebe gledajući krimi serije na TV-u ili coming of age serije na HBO-u i Netflix-u, koja zaboravlja da plati račune, pa joj isključe internet, koja ne može da se probudi pre 10, nema u od ušteđevine i koja je pre neki dan ušla u autobus nonšalantno i shvatila da je uspela da zaboravi laptop na autobuskoj stanici (ali je, hvala bogu, stigla da se vrati i uzme ga). Marina tinejdžerka bi imala sve pravo ovog sveta da bude razočarana i skandalizovana činjenicom kako zapravo izgleda imati skoro 30 godina u 2023. godini.
Doduše, moram da kažem da, uprkos izdaji tih megalomanskih detinjastih očekivanja, ne bih volela da budem u drugom trenutku nego što trenutno jesam. Realno, čovek tek kako prevali tu neku 25, 26. godinu postaje zaista – odrastao čovek. Pre toga si nekako, ne mogu da kažem dete, ali u nekom čudnom međuprostoru svega i ničega. Pre neke 26. godine, čini mi se kao da sam funkcionisala kao elektron koji se odbija o sve što stigne, ne staje ni u jednom trenutku i ne zna gde je levo, a kamoli koji mu je sledeći životni potez. Hvala bogu, kako postaneš (značajno) bliži tridesetoj nego dvadesetoj, život počinje da se menja, a i ti sa njime. Međutim, naravno, uvek ima neka kvaka. Ono što sa tim zaista odraslim sazrevanjem dolazi jeste i jedna izrazito neprijatna pojava – počinju da se otvaraju velika životna pitanja. Praktično, samo se jednog dana tako probudiš, nepripremljen, kao odrasla osoba, sa velikim brojem odraslih pitanja, na koja, uglavnom, nemaš ni odgovor. Tipa – da li sam uradila sve što sam želela u životu kako sam želela i da li se nalazim na putu na kojem želim? AHA. Hladan znoj i talas anksioznosti za efikasno buđenje i dobro jutro. Što da ne.
Pitanja i misli mogu biti zaista različitog karaktera. Šta tačno radim u životu, da li ovakav život želim da živim, da li sam sve uradila kako je trebalo, možda ipak nisam, gde želim da živim, je l’ ovo ono što želim da radim, kakve ja odnose gajim u životu, da li sam iskoristila sve prilike koje su mi se otvorile, da li je trebalo ipak da iskoristim onu neku od pre 5 godina, da li bi trebalo da krenem na trčanje, da li ću ikada u životu imati dovoljno para koliko želim, šta ako bih otišla na 6 meseci u Vijetnam ili Brazil, da li je trebalo da ostanem u Americi, da li je trebalo da upišem osnovne studije u inostranstvu, kakvi su bili moji životni izbori, a ljubavni izbori, šta to znači idealna osoba i kakva je ta osoba za mene, ima li kraja ovom pranju veša, da li treba da se odselim iz države zbog zagađenja vazduha, da li bi trebalo samo da pređem u programiranje, da li imam dovljno prijatelja, zašto u ovom gradu nema novih mesta za izlaženje, da li ja uopšte poznajem sebe, da li će ikada postati lakše i da li ovako izgleda biti odrasla osoba i koji je smisao svega ovoga???
Pitanja su, dakle, prilično neprijatnog i solidno provokativnog karaktera i imaju tendenciju da ostaju prisutna, kao kada se najedeš crnog luka uveče i kada sutran, iako si oprala zube pet puta, osetiš njegov čudan gorak ukus u ustima.
Praktično, dobijete jedan nepresušan katalog pitanja, pa možete, u bilo koje doba dana ili noći da izberete jedno i da se animirate u narednih nekoliko časova. Česte nuspojave su anksioznost, agresivno ispijanje kafe, lupanje srca, znojenje dlanova i blaga vrtoglavica, ali to vam je sve odraslost.
Pričajući o svemu tome sa svojim prijateljima i poznanicima, saznala sam da ova pojava ne samo što se dešava meni, već se dešava velikom broju ljudi mojih godina i ima i ime – kriza srednjih dvadesetih.
U pitanju je pojava koja se dešava mladim ljudima između 25. i 30. godine i koja tek odnedavno u savremenoj psihologiji dobija ime. Dakle, više nemamo samo krizu srednjih godina, već imamo i krizu srednjih dvadesetih godina. A ima i par kriza koje se dešavaju (kako objašnjava moja psihoterapeutkinja) – sa 35 i sa 50, i naravno velika kriza kada treba da odete u penziju. Dakle, život je pratično serijal procepa između različitih faza kriza, pa ko se snađe – snašao se!
Ali, da se vratimo na krizu srednjih dvadesetih. U pitanju je prelomna tačka pred 30. godinu kada ljudi kreću da preisputuju da li su postigli sve u životu što su želeli i zašto svi drugi jesu, osim njih? I to je, pogotovo pošto živimo u svetu društvenih mreža, potpuno realna fatamorgana i iskreno pitanje. Zapravo, u pitanju je faza izrazitog preispitivanja i odrastanja, koja ima za cilj, uprkos popularnom mišljenju, ne da vas ubije u pojam, već da vas, da kažemo, repozicionira i da vam šansu da se preusmerite, ako niste na putu na kojem biste hteli da budete. Jer realno, tek kada se nađemo u situaciji u kojoj nas nešto žulja, pomerićemo se iz iste. Ukoliko nas ništa ne žulja, zbog čega bismo se menjali?
Velika pitanja zaista nisu laka, ali nisu ni loša. Kao što APSOLUTNO nije loše imati 28 godina u 2023. godini. Jeste da nikada nećemo moći da kupimo kućerine i da živimo kao bogovi, da ne kažem bumeri, kao i da ćemo doživeti ekološko uništenje ove planete, ali realno, oni nisu dobili ovo produženo tinejdžerstvo i prostor da istražuju svoje životne želje koje mi danas imamo (u privilegovanom zapadnom svetu, moram da se ogradim). U tom tonu, ako je poenta krize srednjih dvadesetih da nas upozna sa samima sobom i za našu dobrobit pozicionira, a da su nuspojave samo anksioznost i poneka nesanica – samo napred. Jer ionako, biti odrastao u stvari predstavlja svakodnevno pravljenje da razumeš šta se oko tebe dešava i imaš jasne planove, dok je zapravo apsolutno suprotno, da ne kažem – što si stariji, sve je čudnije i sve manje stvari razumeš. Što očigledno svi znaju, samo niko ne sme da prizna, pa te niko ni ne pripremi – veoma solidarno. A i valjda se neke stvari, stvarno, razjasne do te tridesete. Ako ne – tada ćemo da paničimo. Ili ćemo dati sebi ipak još maaalo prostora. Ne mora baš sve da se reši danas. A i čoveku se stalno produžava životni vek, bože moj.
0 Comments