Pre par nedelja, u mojoj porodici desila se jedna prilično grozna situacija – razboleo nam se pas. I sada, kada ovako kažem, to može zvučati veoma banalno, čak i nevažno – razboleo se, pa šta? Ozdraviće. Ipak, ovo je drugačija vrsta razboljevanja. Razboleo se pas koji ima 14 godina, a odlazak kod veterinara ispratila je informacija da ima ozbiljan problem sa bubrezima, kao i rečenica da, ako joj u naredna dva dana ne bude bolje, sledeći korak jeste – ono najgore.
Postoje brojne rečenice koje u životu žarko želite, a neretko i iščekujete da čujete – biće sve u redu, primljen/a si na fakultet, dobio/la si posao, mama, dobro sam, nedostaješ mi, stigao/la sam, čekam te, volim te. Postoje i one koje nikada ne želite da čujete, koje imaju toliku snagu da u trenutku parališu vaš kompletan život i stavljaju na pauzu sve što se u njemu dešava. Rečenice koje menjaju vaš život u ogromnoj meri, nakon kojih više ništa nije isto. Jedna od takvih jeste rečenica veterinara da je vreme da uspavate svog psa, na šta, sigurno, nikada niste spremni.
Svog psa, Mrvicu, dobila sam kada sam imala 13 godina. Bio je to rezultat duge i uporne borbe – naravno, sa roditeljima (preciznije tatom – koji je, pogađate, sada najveći fan Mrvice), da uzmemo psa. Čitavog detinjstva sam kumila, molila, plakala, cvilela, jaukala da želim psa. Da moj život neće biti potpun dok pas ne postane deo naše porodice. Tako sam jedne godine, dok sam bila na ekskurziji u osmom razredu, poslala roditeljima srceparajuću poruku – kako sam iz autobusa videla neku devojčicu sa psom i kako oni (roditelji) mene lišavaju takve životne sreće, jer nemamo psa. O potencijalnom stepenu sreće koju donosi pas nisam imala pojma (to ću tek kasnije u životu saznati), ali vrlo brzo, ni mesec dana nakon te poruke, u moj život ušao je jedan mali, beli pas.
Kada imate privilegiju da odrastate sa psom, to je jedna neverovatna i teško objašnjiva pojava. Mrvica je sa mnom završila osnovnu, srednju školu i fakultet – osnovne i master studije. Možda i doktorat – to ćemo tek videti. Sa njom sam proživela i prve, i one prolazne, i velike ljubavi. Sa njom sam podelila nebrojane šetnje, izlaske, trčanja, igre. ,,Dobacivke” – od milošte smo tako zvali bacanje igračke, preciznije mede, kojeg bi nekada donela, a nekad tebe terala da joj daš – kako joj dune.
Kada smo se upoznale, ona je prišla meni, a ne ja njoj. Drugog psa nikada u životu ne bih ni htela nakon toga – to je morala biti ona. Kada sam bila tinejdžerka, uvek su me pogađali komentari (koji su, sada shvatam, bili potpuno nepotrebni), da mali pas nije pas. Mrvica je pas sa najviše karaktera kog ja poznajem. Najtvrdoglaviji, najsmešniji, najpametniji pas. Mrvica je moj pas i, kao svakom vlasniku, najbolji pas na svetu.
Život sa psom donosi mnoge nove i drugačije dimenzije. Ne znam sa čime bi mogli da se porede momenti kada dođete kući, a pas vas dočeka, trčeći vam u susret, ili kada spavate zagrljeni sa psom. Jedne godine, otišla sam na Work and Travel i, kada sam se vratila kući, posle 5 meseci, Mrvica nije htela da me pogleda. Kada sam ušla u stan, upiškila se od sreće, ali nije bilo teorijske šanse da mi priđe. Bila je ljuta na mene tri dana, ali je četvrtog konačno došla ujutru kod mene u krevet, da je zagrlim. To su situacije koje ljudi koji nemaju psa jednostavno nisu doživeli, a samim tim, možda i ne mogu da ih u potpunosti shvate i razumeju.
Ipak, kada imate starog psa, svakodnevica nije tako lagodna i jednostavna. U vašem životu postaje trajno prisutna jedna vrsta jezive neizvesnosti. Svaki put kada vaš pas ne odreaguje na vas kada uđete u stan, kada ne zalaje, ili se ne pomera kada ga zovete, jer spava kao top, ili ne reaguje ako ga pomazite, kroz glavu vam sevne ista misao – bože, samo da mi nije umro pas. Iako je izvesno da će se to nekada desiti, iako znate da vas to čeka u budućnosti, uvek je problematično i uvek pomislite – samo ne sad. U najboljem slučaju – samo ne nikada, ali nažalost, život ima drugačija pravila i tokove.
Nakon ove grozne rečenice i situacije sa kojom sam se suočila, mogu samo da budem zahvalna da je život, izgleda, imao druge planove. Usledilo je par mučnih dana, ali Mrvica se oporavila. I dalje ima skoro 15 godina, i i dalje ima ogroman broj problema. I dalje spava skoro 20 sati dnevno, i dalje se teško kreće, i dalje je nekad muka da jede, ali nije terminalno. I dalje imamo vremena. Za poglede, zagrljaje, razgovore. Jer nam to jedino treba, koliko god možemo da ih imamo – svaki novi trenutak je dar, i samo neka što duže bude tu.
U životu ima toliko različitih ljubavi koje imamo privilegiju da doživimo, da je nemoguće napraviti hijerarhiju istih. Ali, kada govorimo o ljubavi čoveka i psa, jedino u šta sam sigurna je da svaki čovek koji smatra da zna šta je ljubav, imao je ili ima sreću da pored sebe ima – psa. To jedna od najlepših ljubavi koja na svetu postoji, koju ja, na sreću, i dalje imam.
0 Comments