Kada se pojavio, MeToo pokret imao je za cilj da ukaže na zlostavljanje žena i nasilje nad njima. Tačnije, počeci ovog pokreta sežu u 2006. godinu, kada je aktivistkinja Tarana Berk osmislila izraz „Me Too” kao deo kampanje podrške za žrtve seksualnog zlostavljanja. No, ovaj pokret je tek u oktobru 2017. godine dobio drugačiji oblik, kada je glumica Alisa Milano na Tviteru pozvala žene koje su doživele seksualno uznemiravanje ili nasilje da podele iskustva koristeći #MeToo. Prvog dana njenog tvita, ovaj hešteg upotrebljen je na društvenim mrežama više od 200.000 puta, a narednog dana ta brojka je iznosila više od pola miliona.
Iako navedeni brojevi potvrđuju rasprostranjenost seksualnog nasilja i zloupotrebu moći koja se nalazi u rukama privilegovanih, u Srbiji je tek pre šest godina (odnosno 2019. godine) glasnije krenulo da se govori o ovoj temi kada je Marija Lukić iz Brusa rešila da istupi javno i ukaže na seksualno uznemiravanje koje je doživljavala na radnom mestu od strane Milutina Jeličića Jutke, u to vreme predsednika opštine Brus. Iako je ovaj politički moćnik osuđen na simboličnu kaznu zatvora, Marija Lukić je na svom Tviter nalogu napisala sledeće:
„Ne, nisam srećna jer je osuđen na tri meseca. Mirna sam jer znam da sam dala sve od sebe, za sve nas. Mirna sam jer se agonija završila. Uslovno rečeno, jer još uvek presuda nije pravosnažna. Mirna mi je savest. Čula sam ono: „Kriv je”. Posle svega, samo mi je to trebalo.”
Već krajem 2020. godine dogodila se i ispovest glumice Danijele Štajnfeld o seksualnom nasilju koje je doživela od Branislava Lečića. Zbog svog iskustva odlučila je da snimi dokumentarni film Zaceli me kako bi na neki način prevazišla sopstveni strah i uticala na druge žrtve da se osnaže i prijave silovatelje. Njena prijava je odbačena, ali je Danijela naišla na veliku podršku koleginica i organizacija koje se bave pravima žena.
Nekoliko meseci kasnije, glavna tema kako u medijima, tako i na društvenim mrežama, postala je glumica Milena Radulović koja je, zajedno sa šest devojaka, među kojima je i Iva Ilinčić, pokrenula sudski postupak protiv Miroslava Aleksića, vlasnika privatne škole glume, koji se tereti za četiri krivična dela silovanja – od toga dva u produženom trajanju i pet krivičnih dela polnog uznemiravanja, od kojih su dva takođe u produženom trajanju. Suđenje Aleksiću i dalje traje, a obeleženo je krajnje neprimerenim pitanjima kako advokata odbrane, tako i samog Aleksića.
Kraj 2021. godine doneo je nova svedočenja i lavinu progovaranja koja je pokrenuta nakon što je Nina Stojaković na Tviteru objavila priču svoje sestre Lidije, koju je godinu i po dana fizički i psihički zlostavljao tadašnji dečko – reper Uroš Radivojević Numero.
Nakon ove priče, aktivistkinja Dejana Dexi Stošić je pod heštegom #NisamPrijavila napisala svoje razloge zašto nije prijavila nasilje koje je pretrpela. Zatim je više od 20.000 žena pod ovim heštegom počelo da piše razloge zbog kojih su ćutale o nasilju i zlostavljanju koje su pretrpele.
A onda je javnost saznala i i za slučaj seksualnog uznemiravanja od strane Ramba Amadeusa, kao i za seriju zlostavljanja u obrazovnom centru „Petnica” i školi jahanja MBM. Sa ove vremenske distance, pitali smo devojke koje su rešile da o zlostavljanju progovore javno šta se u međuvremenu promenilo, a njihovi osvrti nalaze se u nastavku teksta.
Lejla Kašić: Na svojoj koži osjećam tiho shadowbann-novanje i komentare tipa „ovo je ona…”
„Želim da vjerujem da su se stvari makar milimetar pomjerile ka razvijanju svijesti ljudi koliko je važna ova tema, koliko je važno prepoznati nasilničko ponašanje i ne dozvoliti ga, a oštećenima dati punu podršku koja se zasniva prvenstveno na povjerenju.
Nakon mog slučaja, seksualno uznemiravanje je uvršćeno u novi Krivični zakonik čiji je predlog naša Vlada usvojila u julu prošle godine. Da li je to povezano sa konkretnim slučajem ne znam. Znam da se nasilje koje sam pretrpjela u toj situaiciji nastavilo kasnije, na društvenim mrežama, pa i evo skoro dvije godine od tada u javnom prostoru. Na svojoj koži osjećam tiho shadowbann-novanje i komentare tipa „ovo je ona…” Sve to je uveliko uticalo na razvoj nekih mojih angažmana.
Još uvijek imamo tendenciju da oštećene ljude etiketiramo i stvaramo stigmu oko njih, dok nasilnike i dalje valorizujemo i opravdavamo, jer za muškarca uvijek psotoji opravdanje, za ženu ne. I dan-danas se nosim sa komentarima vezanim za taj slučaj. I dan-danas svakodnevno u novinama čitamo kako je druga žena prebijena, silovana ili ubijena. I dan-danas PRAVDAMO ono za šta nema opravdanja, a očigledno ni PRAVDE. Koliko žena treba da propati da bi sistemi i pojedinci shvatili da je dosta i da nijedna više ne smije da strada od muške ruke? Mislim da me strah odgovora.
Možda najgore, još uvijek nemamo svijest šta sve određene vrste nasilja podrazumijevaju. Rastužuje me pomisao na to koliko žena trpi… jer možda i ne znaju da je to nasilje, jer je vremenom to postala normalnost.
Prije nekoliko dana muška osoba je dramatično napustila moje društvo kada se povela priča o pravima žena. Bliska, obrazovana osoba. Toliko o pomacima. Šta lude feminstkinje hoće? Hoćemo da nas ne sluđujete. Hoćemo da nas ne ubijate. Prvo u pojam, a onda i doslovno.
Takođe, moj slučaj mi je pomogao da još više podebljam granice i izgubim toleranciju na bilo kakav, ali bilo kakav vid nasilja. Uvijek ću vrlo rado ispraćati od svog stola i iz života bilo koga ko nema razvijenu svijest o neravnopravnom položaju žena i ko nije voljan da uči o tome.”
Jelena Riznić: Mi, hrabre Petničarke, jesmo preživele! Oni su omogućili nasilje
„Ovo je pitanje koje postavljam sebi iz različitih perspektiva stalno, jer je to zaista u svakom smislu bilo i lično i političko pitanje za mene. Jedna od ključnih ideja #MeToo pokreta bila je da osnaži žene da govore o sopstvenom iskustvu nasilja i da traže nove načine za transformisanje osećanja srama, krivice, očaja u nešto što je za svaku od nas dobro. Sa druge strane – življena stvarnost žena u Srbiji pokazuje da se o nasilju govori onda kada je to jedina peostala mogućnost da se nešto praktično i institucionalno uradi po tom pitanju. Iz tog razloga sam i ja govorila o svom slučaju i sada kada je prošlo više od godinu i po dana od tog izlaska u medije, a više od dve od samog nasilja, moram da kažem da tu traumu na kraju tumačim i doživljavam na tri nivoa – ličnom, instutucinalnom i medijskom. Drugim rečima, ne bih nikada o nečemu toliko ličnom i bolnom govorila javno da to nije bilo pitanje nužnosti i straha za sopstveni život, jer koliko god osnažujemo jedna drugu da govorimo, ništa u vezi sa tim nije ni lako, ni podrazumevano, čak ni onda kada je podrške puno.
Realnost nije mnogo bolja, a čak ni ja nisam bila zadovoljna ishodom svog procesa. Uz to je jasno da su posledice koje deljenje iskustva nasilja gotovo uvek ozbiljnije za žene nego za nasilnike – one ostanu obeležene kao večne žrtve, a oni se na kratko sklone iz javnog života dok javnost i inače kratkog pamćenja ne zaboravi. Srbija ili Holivud – procesi ženske borbe i nekakve ,,kontrarevolucije” su uvek isti.
Međutim, duboko u sebi osećam da se nešto jeste promenilo. Smisao tih promena se nažalost još uvek ne meri nekim direktnim, opipljivim dobicima. Smisao, u stvari, leži u postepenom, upornom i teškom popravljanju realnosti za žene. To osećam u činjenici da su sada češće protesti, pobune, borbe ono što je među prvim reakcijama na nepravdu. Osećam je u tome što žene češće govore i onda kada im glas drhti. Osećam je u tome što se stvaraju novi prostori za solidarnost i zajedništvo. To, nažalost, nije one brzine i intenziteta koji su nama potrebni jer najčešće pomeramo planine da bi se nešto pomerilo za milimetar u korist žena, ali verujem da je reč o procesima koji su nezaustavljivi ipak.”
Katarina Šolaja: Nikada nisam bila tako ponosna što sam uradila nešto za sebe
„Na početku bih da naglasim da je svačije iskustvo drugačije i da ne postoji tačan put i način oporavka za žrtve seksualnog nasilja. Ono što ja mogu da uradim je da podelim svoja iskustva, osećanja i razmišljanja i najbolje što mogu prikažem kroz šta žrtva seksualnog nasilja prolazi, i na koji način je meni priča o tome pomogla.
Delim to zato što znam koliko znači kada se osećaš izopšteno, drugačije, posramljeno i neshvaćeno, od same sebe pa i od drugih, i pročitaš ili razgovaraš sa nekim ko je isti osećaj prevazišao.
Smatram da je jako bitno da bude svima jasno da priča o groznim stvarima koje su nam se desile nije tabu, da nije strašno da se ispriča, zapravo je lekovito.
Takođe je važno da ljudi koji srećom nisu proživeli ništa slično, steknu što bolju sliku o poziciji i osećanjima nekoga ko je žrtva, a to se ne može postići ćutanjem. Naravno, ne treba da se pravi nikakav pritisak da svi moraju da pričaju, svakako ne javno, ali treba da se stvori atmosfera u društvu u kojoj neće biti neprijatno i u kojem će se žrtve osećati slobodno i sigurno.
Ko nije upoznat sa mojim slučajem – 2022. godine sam, uz šest drugih devojaka, prijavila Miloša Đukića za silovanje i seksualno zlostavljanje koje sam doživljavala od moje 15 .godine pa do početka dvadesetih. Đukić je bio moj trener, čovek koji me je „voleo i brinuo o meni”, kako je on govorio. Tipičan predator koji iskorišćava i manipuliše decom koja mu veruju. Prošlo je mnogo godina od početka zlostavljanja pa do priče o tome, a zatim i prijavljivanja istog, tako da sam maltene pola života provela noseći to u sebi. Iako sam znala da nisam okej, jako je teško priznati da si ti nečija žrtva. Priznati sebi da si dopustila da te neko zlostavlja i da budeš okej sa tim. A tek da kažem „silovana sam”, i dan-danas mi je čudno.
Najvažniji korak koji sam napravila je bio odlazak na psihoterapiju, nekih godinu dana pre nego što sam ga prijavila. To je bio korak ka novom, lakšem životu, koji nisam ni sanjala da mogu da imam. Promena koja se desi naravno nije nešto što će svi ljudi sa strane videti, pogotovo kada se navikneš da živiš u tom mraku tolike godine. Ali kada počneš da se „popravljaš” izunutra, tebi život bukvalno postaje prvo podnošljiv, pa onda i lakši, jednostavniji. Kakav i treba da bude. Odlazak na terapiju je ujedno verovatno najbolji savet koji bilo kome mogu da dam. Kada si sam sa sobom „načisto”, znaš šta si i ko si, znaš šta je do tebe, a šta je do drugih, lako ćeš razgovarati i sa drugima. Ja sam, na primer, i pre terapije pokušala da ispričam par bliskih osoba šta mi se desilo, ali kao što nisam umela sebi da objasnim, nisam umela ni njima.
Pre našeg prijavljivanja Đukića već je pokrenut slučaj Miroslava Aleksića, koji je ostavilo na mene veliki utisak. Cela priča me je prvo neverovatno pogodila. Dok sam čitala izjave devojaka, koliko sam imala snage da pročitam, delovalo mi je kao da ponovo proživljavam neka od mojih iskustava. Znala sam tačno kako su se osećale. Delovalo mi je neverovatno, i ohrabrujuće, to što su one imale hrabrosti da u našem društvu ispričaju najtužnija i najstrašnija sećanja koja su imale, što su imale snage da prijave nekoga ko je toliko dugo uticao na njihov život. I to mi je dalo nadu da ću i ja možda, jednog dana, isto tako imati snage i hrabrosti da uradim nešto za sebe. Baš iz tog razloga, kada je došao trenutak prijavljivanja Đukića, ja nisam imala dileme u sebi da li to hoću da uradim javno. Znala sam da će biti teško, da možda neće svi biti prijatni nakon toga, da će i mojoj porodici biti teško, ali ako ću time uticati makar na još jednu osobu, biće vredno svega.
Dve i po godine nakon toga sam prijavila Đukića, i nakon toga ispričala moju priču javno. Ono što mogu da kažem o izlasku u javnost i davanju intervjua za novine – bolju stvar nisam mogla da uradim. Imala sam podršku porodice, prijatelja i kolega, ali i dalje sam nekako imala tremu pre izlaska članka. Nije me je bilo sramota, ali ipak sam mislila kako ce ljudi da reaguju, prirodno valjda. Međutim, od dana kada je sve izašlo u javnost i svi su saznali, laknulo mi je i više nego što sam se nadala. Nema više objašnjavanja, pričanja, pitanja; evo ti novine pa pročitaj. A ono što je najbitnije – nema više te užasne tajne koja ti je nametnuta. Njegove tajne. Svi znaju i to je neverovatno olakšanje. U tom periodu mi je bilo jako zanimljivo kako me pojedini ljudi bojažljivo pitaju kako sam, valjda su mislili da mi je teško zato što se sve saznalo. A meni obrnuto, nikada nisam bila tako ponosna što sam uradila nešto za sebe. Bilo je mnogo pozitivnih reakcija od poznatih i nepoznatih ljudi, negativnih komentara je možda i bilo ali to sam zaboravila, a iskreno – to mi nije ni bilo bitno.
Sada mnogo lakše pričam o temi seksualnog nasilja, u ovakvim prilikama i rado. Mogla bih da ponovim pedeset puta i i dalje ne bi bilo dovoljno – jako je važno da se priča na tu temu u društvu. Da to ne bude neka neprijatnost na čiju pomen se skreće pogled i snižava ton. Problem postoji i ne sme da se ignoriše, zlostavljanja u celom svetu ima mnogo više nego što možemo da zamislimo. Muškarci, uključujte se, pričajte sa devojkama, ženama, sestrama, majkama i ćerkama, a i među sobom. Ovo nije nešto što žene hoće i mogu da rešavaju same, a takođe nije ni napad na muškarce. Ja sam imala sreće da imam muških prijatelja i kolega uz mene kroz ceo proces i njihova podrška mi je neverovatno značila. Od žena se nekako očekuje da se međusobno podrže, i to je naravno važno, ali kada kroz ovako nešto muškarci stanu uz tebe, to je ohrabrujuće na drugačiji način. To ženi koja je nešto loše doživela znači da može i dalje da veruje muškarcima, da je taj jedan bio samo loš primerak koji se na njenu nesreću našao u njenom životu.
Za kraj, ako čitaš ovo i misliš da trpiš seksualno zlostavljanje (podvlačim misliš zato što ni ja dugo nisam znala šta mi se dešava): počni da pričaš sa nekim kome veruješ što pre, ne vredi da se ukopavaš u sopstvene misli. Ljudi su tu da te razumeju i da pomognu i iznenadićeš se koliko mogu da ti olakšaju život.
I poruka za sve koji imaju kontakt sa žrtvom seksualnog nasilja: pitanja i komentari tipa „zašto nisi ranije prijavila”, „kako te je silovao, a ti si nastavila da ga viđaš”, „baš se sad setila”, „sigurno je malo i htela”, „kako nije od dede mogla da se odbrani” itd. su upravo ono čega se svaka žrtva plaši i razlog zašto neko nikada ne progovori. A odgovore na njih možete skapirati i sami ako se samo malo pozabavite psihologijom žrtve. Budite oni koji će razumeti i pomoći nekome, koji će vraćati sigurnost u ljude.”
Ilustracija: Nataša Mihailović
0 Comments