fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Svetlosno zagađenje ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Svetlosno zagađenje ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Svetlosno zagađenje ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Svetlosno zagađenje ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Svetlosno zagađenje ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Svetlosno zagađenje ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Svetlosno zagađenje ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Svetlosno zagađenje ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Svetlosno zagađenje ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Svetlosno zagađenje ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Svetlosno zagađenje ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Svetlosno zagađenje ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Svetlosno zagađenje ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Svetlosno zagađenje ✹

Stray Dogg: Najbolje probe su nam na samoj svrici

Sa frontmenom Dukatom Strajnićem o desetom rođendanu benda

8. October 2021

Pre tačno deset godina kao predgrupa na koncertima muzičarki Chinawoman i Scout Niblett pojavio se bend Stray Dogg – sastav koji je svirao nežne, melanholične, uglavnom ljubavne pesme na engleskom jeziku. Deset godina kasnije, nakon nekoliko promena članova, ovaj sastav važi za bend koji je probio amerikanu u Srbiji, ali i jedan od retkih koji se može pohvaliti mnogobrojnim turnejama po Evropi. Trenutnu postavu sastava čine Dušan Strajnić, Marko Ignjatović, Vladimir Milićević, Ana Janković i Andrej Mladenović. Iza sebe imaju četiri albuma: Almost (2011), Fire’s Never Wrong (2012), Come Along Wind (2015), Look at the Moon (2018), a, kako kažu, sebi bi za ovaj jubilarni rođendan poželeli da izdaju peti album. Nakon deset godina, 9. oktobra se vraćaju u Dom omladine Beograda, gde su i davne 2011. godine imali prvu veću svirku sa bendom Bitipatibi.

Tim povodom, sa Dušanom Strajnićem Dukatom, frontmenom sastava, razgovarali smo o najvećim postignućima benda, najboljim svirkama, izazovima i najvećim promenama za ovih deset godina.

foto: Milena Popović

Kako gledaš na ovih 10 godina rada? Da li bi uopšte mogao da ih nekako sumiraš?

Dušan Strajnić: Teško pitanje. I dalje ih sumiram i imam utisak da bih za, možda, deset godina mogao da sumiram prvih deset. Meni, lično, je ono što se desilo za to vreme sa Stray Dogg-om i svim, ono što je obeležilo moj život sada. To je ono što sam ja danas.

Prva veća svirka vam je bila u Domu omladine sa bendom Bitipatibi. Sećaš li se kako je izgledala?

Tek smo izdali prvi album ili prvi spot, ni ne sećam se više. Pre toga sam imao par solo svirki i mi smo imali dve svirke kao predgrupa Chinawoman i Scout Niblett i tu negde sam mogao da shvatim da će biti prostora za naš bend i za taj zvuk gitare, ali ne one kako se do tada slušalo kod nas u nekoj distorziji, već malo mekše. Posle toga smo imali svirku u Kragujevcu sa bendom Felon iz Hrvatske i tu smo, čini mi se, prodali 23 karte, što je meni bilo super i sećam se da je za svaki bend bila zarada 1 evro po karti. Onda mi je Ambrozić javio da smo u Malom klubu u Domu omladine prodali sve karte i da nas prebacuje u Amerikanu, a karte su nastavile da se prodaju i mislim da je oko 500 ljudi bilo na tom koncertu. Došli su ljudi da nas čuju u ogromnom broju, što ne da nisam očekivao, nego mi nije bilo ni na kraj pameti i bio je neverovatan doživljaj. Bilo je to dosta nemušto svirački, sada kada posmatram iz ove perspektive, ali nije to ni toliko bitno. Bio je dobar vajb i neverovatno iskustvo.

Rekao si da si ranije više voleo rad u studiju, dok ti je ogoljavanje pred publikom teže padalo. Kakav je slučaj danas?

To je nešto što se sigurno najviše promenilo i tačno se sećam trenutka kad se to prelomilo, zahvaljujući radu na sebi i iskustvu. Bio je problem što u početku sebe nisam doživljavao kao izvođača, a ne sam nastup. Nisam to imao u planu, a kada nemaš to u planu, nisi ni spreman. Bilo mi je uzbudljivo, ali i previše stresno. Kako sam postajao iskusniji i veštiji, više sam se opuštao i prihvatao sebe kao muzičara i izvođača. Kada sam to sa sobom prelomio, i nastupi su mi postali mnogo bolji i onda sam u nekom trenutku počeo baš da uživam u tome. U početku mi je zaista bilo stresno, nisam se uopšte dobro osećao i razmišljao sam čak i da batalim sve, nakon tih prvih koncerata. Nisam imao nikakvu komunikaciju sa publikom, ali danas sam, eto, stigao do toga da imam i solo koncerte na kojima dosta vremena pričam o pesmama koje izvodim. Sa bendom smo, zbog te sigurnosti, došli do toga da su nam najbolje probe na samoj svirci i da je taj drajv kada sviramo najbolji tada.

foto: Milena Popović

Na neki način sam se udaljio od značenja, a približio više samoj muzici, i možda estetici – ovo si rekao u jednom intervju. Koliko kod tebe treba da prođe vremena da pesma počne da gubi to svoje ,,istorijsko nasleđe’’ trenutka kada je nastala i čime je bila inspirisana?

Definitivno je bitno vreme, da se malo otkačiš od tih pesma i da te više ne podseća na to o čemu pevaju ili da si je dovoljno puta odsvirao. Mada, shvatio sam da nekada i nije više toliko ključno vreme, jer sada se ekstremno brzo otkačim od neke pesme. Uhvatio sam i neki sistem kako to uradim – završim pesmu kod kuće, napravim prvi demo, slušam je bez prestanka, i po deset sati dnevno, i kada je preslušam, jako je retko posle pustim. Posle toga, kada radim sa bendom, ona dobije i neki drugi zvuk i onda se ti koristiš samo tom linijom i idejom koju si imao i znaš koju si emociju hteo da napravi, ali nema više taj kontekst i brzo se udaljiš od njega. Kada sviram sa bendom, muzika je takva da ona sama po sebi proizvodi neko stanje, a može i da mi proizvede emociju u odnosu na nešto što mi se danas dešava, pa mi ta pesma odgovora. Pre ću da vežem neke svoje stare pesme za nešto novo što mi se dešava, nego za nešto od ranije. Naravno, za svaku se sećam šta je bilo i kako je bilo, ali više to ne evociram uz pesmu.

Tebe i kritičari i publika vezuju za amerikanu i njen proboj kod nas, koliko su se tu stvari promenile u poslednjih deset godina?

Sigurno da su se promenile dosta što se tiče sastava koji su stavljeni u taj koš amerikane. Tada je to postojalo sa znatno manjom pažnjom, definitivno bendovi nisu prodavali neke velike koncerte, svirali turneje po Evropi, sarađivali sa stranim izvođačima. Najveća prednost amerikane je što su se otvorile mogućnosti i u Srbiji i u Hrvatskoj, povezujem dosta te dve scene, za saradnju sa ljudima iz inostranstva, što je otvaralo put za turneje napolju, kao što smo mi uradili sa Devendrom Banhart i Lissom Hannigan. To je bila nova stvar za scenu u Srbiji. Ja sam pravio i Amerikana festival gde mi je bio cilj da okupim sve te bendove dok su bili u svom prajmu i okupim ih na jednom mestu, da se vidi da ih ima, da prave dobru muziku i da je to zaista nešto moderno, jeste za neku nišu koja to voli, ali definitvno nije nešto što je staromodno, već aktuelno. Oko 90% njih i dalje stvara i pravi albume. Jako sam ponosan na to i ne samo da se osećam kao deo te scene, već, na neki način, i kao njen kreator. Bavio sam se povezivanjem svih nas i na neki način i uspeo u tome, zbog čega sam jako srećan.

Na poslednjem albumu snimili ste pesmu Kraj, učestvovao si u filmu o Vladi Divljanu gde si pevao Nebasku temu, Anjuta iz benda i ti ste snimili Pesmu Mesecu za film Asimetrija. Kako si se snašao u pevanju na srpskom, s obzirom da je to nešto što publika nije očekivala?

Meni je to bila baš velika stvar, jer mi je došlo u zanimljivom trenutku. Prvo je bila pesma Nebeska tema za koju su mi maltene svi muzičari koji su radili na tom filmu rekli da sam dobro odradio. Išli smo na te premijere i pričao sam i sa Rundekom, Bajagom, Giletom i stvarno se svima to jako dopalo, a oni su ipak i dalje neke legende na našoj sceni, a opet, nisam ih poznavao do tad. Stvarno su svi do jednog prilazili da mi kažu kako im se dopada ta obrada i nekako nikada nisam imao takve reakcije, sem od nekih fanova Stray Dogg-a, a pritom je to obrada, koju obrađuje dosta ljudi. Kod nas je činjenica da se mnogo lakše dolazi do osećanja slušalaca kroz naš jezik i uopšte se ne radi o tome da li znaš ili ne engleski jezik. Došla mi je tada ideja da bi možda nešto novo trebalo da se desi. Sada aktivno radim na tome da napravim novi projekat na srpskom i imam nekih sedam, osam pesama. Kada smo radili pesmu za Asimetriju, shvatio sam da mi je to jako uzbudljivo i vratio mi se potpuno taj osećaj sa početka, čak me je malo bilo i strah i imao sam tremu. To me probudilo i shvatio sam da stvarno uživam u pravljenju muzike, opet. Ipak, i kad promeniš maternji jezik, to je potpuno nova stvar. Kada sam počeo da pišem na srpskom, kao da sam ušao u neki novi svet u nekoj igrici i sada mi je to sve novo i jako zanimljivo i još uvek istražujem, ali definitivno uživam u tome.

Je li to onda znači da će Stray Dogg snimati još pesama na srpskom ili je to sada više rezervisano za neki tvoj drugi projekat?

Voleo bih da objavimo peti album, zamislio sam za deset godina da imamo pet albuma i dobro sam držao taj tempo do sada, ali me malo zeznula korona. Imam neke pesme u šteku za njega, ali nekako sada, najviše zbog tog uzbuđenja, kao da mi se polako prioritet prebacio na ove pesme na srpskom, koje su i dalje u začetku. Ali, sada kada sam to otkrio, kada sednem da pišem i pevam, mnogo me više vuče da pevam na sprskom, što je neverovatno, jer su me ranije ljudi stalno pitali zašto to ne radim, a ja sam odgovarao da ne umem, niti  da mogu da zamislim kako to radim (smeh). Ali, eto, možda to stvarno nije loše, jer sada kao da sa sobom doživljavam revival u tom muzičkom smislu. Voleo bih da sada, kad menjam jezik, malo menjam i pristup. Stray Dogg sam uvek doživljavao lično i pisao sam iz najličnije perspektive i toga šta ja doživljavam, sad sam nekako ostario i sam sebi više nisam zanimljiv. Malo mi je i degutantno da se toliko bavim sobom u svojoj trideset petoj godini i svojim osećancima (smeh). Ovde na srpskom se ne bavim više toliko sobom i trebalo mi je puno godina da shvatim da ne moraš sve da proživljavaš kao autor, što pisci znaju, a pesnici malo manje.

Šta bi rekao šta je dosadašnji najveći uspeh Stray Dogg-a, a šta najveći izazov?

Najveći izazov je bio što smo ostali deo rokenrol scene, a nismo skliznuli u neki pop sa kojim sam uvek koketirao, već smo uspeli da ostanemo deo alternativne scene i nađemo publiku i sa tim nežnim pesmama na engleskom. To što smo se održali deset godina je, po mom mišljenju, veliki uspeh, kao i to što smo uspeli da izađemo u Evropu i toliko proputujemo i odsviramo.

Stray Dogg sad više ne ubrajamo u mlade bendove, koliko pratiš današnju beogradsku scenu? Koje bi tu bendove izdvojio?

Sitzpinker mi je super, po mom ukusu, Vizelj takođe. Pratim koliko mogu i koliko dođe do mene. Deluje mi da je dosta živo, što nije uvek tako, jer postoje periodi kada se ne dešava skoro ništa. To se i desilo od 2011, 2012. kada smo se pojavili mi, Bitipatibi, Artan Lili, Ti i gomila tih bendova, a nakon toga se jedno pet godina ništa nije dešavalo. Sada mi se čini da se opet desio taj neki talas što je nešto najbolje što može da se desi sceni, jer to uvek pokreće i ljude da idu na koncerte i lepo je da nastaje nova muzika.

Nakon 10 godina, vraćate se odakle ste i krenuli – u salu Amerikana u Domu omladine. Šta publika može da očekuje od ove proslave desetogodišnjice?

U subotu će Jelena Damjanović na klaviru svirati sa nama, koja nije bila u Stray Dogg-u poslednje tri godine, to nam je bila želja i dosta smo proživeli sa njom. Naša prijateljica Katarina Vukoman iz Weird Fishes će pevati prateće vokale, tako da će nas na sceni biti malo više. Pripremili smo zanimljivi akustični set u sred koncerta, koji se nadam da ćemo uspeti da dobro izvedemo. Sviraćemo pesme sa svih albuma i one koje duže vreme ne sviramo, a koje su možda nepravedno izostavljene i kojih se oni koji su nas na početku pratili sigurno sećaju. Bilo bi mi drago da vidim i te ljude koji su bili tu od početka i išli na naše koncerte.

Iz ove perspektive, koji ti je:

Najdraži kaver albuma?

Sigruno treći za Come Along Wind, koji je radio Davor Gromilović. To je prava slika i čak sam je kupio i stoji mi na zidu.

Pesma koju najviše voliš da sviraš na koncertima?

Menja mi se, ali možda Look at the Moon, uvek su mi nove pesme omiljene, jer ih nisam izgustirao.

Koncert koji rado pamtiš?

Ima ovih najupečatljivijih, poput Sava Centra i Lisinskog u Zagrebu, mada pamtim sve koncerte. Volim da se setim jednog koncerta u Poljskoj, jer bila luda atmosfera, iako je bilo malo ljudi. Bio je lik pre nas koji nas je naterao da se uhvatimo svi za ruke i pevamo njegovu pesmu i baš je bilo čudno. (smeh)  

Omiljeni spot?

Spot za pesmu Away koji je režirao Stefan Đorđević.

Koncert koji bi voleo da se nije desio?

Prva svirka, kao predgrupa Chinawoman. Tada me tonac pitao šta želim u monitorima, ja nisam znao šta su monitori i rekao sam ništa, on je poslušao i ništa mi nije stavio i tako je i svirka zvučala. (smeh)

Omiljeni nastup na festivalu?

Super je bilo na Fusion Stage-u na Exitu, ali najbolji je kada smo svirali na Lake Festu u Nikšiću, gde je bilo oko osam hiljada ljudi. Nastupali smo pre Manu Chao-a i došli su, naravno, njega da slušaju, ali nikada nismo svirali pred toliko ljudi do tada i bilo je baš veliko uzbuđenje.

Za kraj, šta bi ti poželeo Stray Dogg-u za 10. rođendan?

Najviše bih poželeo da stvarno snimimo taj peti album i da potraje, ako može, još deset godina, pa da vidimo za dvadeset šta može da bude.

Preporučeni tekstovi

20 godina albuma Hot Fuss

20 godina albuma Hot Fuss

The Killers su i juče, i danas, a izgleda da će i sutra biti veliki, a sve duguju njihovom prvom veličanstvenom albumu

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *