U julu ove godine u ulici maršala Birjuzova otvoren je bar Supertramp tima iz Sankt Peterburga — Supertramps Worldwide. Momci već imaju nekoliko barova u Gruziji: u glavnom gradu Tbilisiju i odmaralištu Batumi na obali Crnog mora. Ovaj bar je posvećen putovanjima i namenjen putnicima, a sami putnici su ga i napravili. Posvećen je nomadskom načinu života i avanturama. Razgovarali smo sa osnivačem i suvlasnikom mreže, Aleksandrom Boltjanom.
Zašto Beograd? Malo je verovatno da ste slučajno ovde završili.
Aleksandar Boltjan: Naravno, nije slučajno. Većina naših stalnih gostiju iz Sankt Peterburga sada putuje širom sveta, a Beograd je postao jedno od popularnih čvorišta. U februaru ove godine došao sam ovde da posetim prijatelja i proveo celu nedelju u gradu. Beograd me je podsetio na studentske godine u Mađarskoj – osetio sam nešto poznato. I, naravno, ljudi: donekle su slični stanovnicima Sankt Peterburga – ne žure i vole da piju. Sviđa mi se što ovde ljudi idu u barove i ujutru i uveče.
Rekli ste da je ovde mnogo vaših gostiju. Da li to znači da je vaš bar samo za ruske migrante?
Nema šanse. Mi smo, pre svega, birtija za ljude, bez obzira na nacionalnu pripadnost. Štaviše, malo je verovatno da će ruski iseljenici naći nešto „domaće“ kod nas, kao što su nacionalna kuhinja ili događaji na ruskom. Naš cilj je da pokažemo da svet može da postoji bez granica, a ljudi različitih kultura mogu da komuniciraju u istom baru. Idealan bar je mali Vavilon, ali na dobar način. Naravno, naši sunarodnici nas u početku podržavaju, ali vremenom se integrišemo u lokalnu zajednicu. Tako je bilo u Gruziji, a mi ovde idemo istim putem. Čini se da sve uspeva: već imamo mnogo stalnih gostiju iz Srbije.
Kako privlačite goste različitih nacionalnosti? Ovde ipak postoji već mnogo barova.
Da, zaista ima mnogo barova, i to je dobro. Trebalo bi da bude još više dobrih barova. Pre otvaranja, proučili smo tržište i shvatili da u Beogradu postoji mnogo mesta gde možete ukusno da doručkujete, ručate, večerate, a zatim pređete u bar ili igrate bilijar. Kombinovali smo sve ove formate na jednom mestu. Ovde možete provesti ceo dan – od doručka do večernjeg koktela – pa čak i igrati bilijar. Da bismo diverzifikovali glavni meni, pokrećemo posebne ponude. Na primer, sada pripremamo božićni meni, koji će biti dostupan od početka decembra do kraja januarskih praznika.
Organizujete li neke događaje?
Događaje, događaja radi – verovatno ne. Svakako se svakog dana okupljamo i pijemo. Ali, ako to može da koristi društvu ili planeti, onda smo, naravno, spremni da nešto organizujemo i nazdravimo u ime dobra. Nedavno smo, na primer, zajedno sa Volonterskim skloništem Svora održali akciju Happy Dog Monday. Unikatno štampane majice i hot-dogovi prodavani su tokom celog dana, a sav prihod doniran je u dobrotvorne svrhe. Uspeli smo da prikupimo 44 hiljade dinara. Teško je reći da li je to mnogo ili malo, ali, po našem mišljenju, ovo je dobar početak. Sarađujemo i sa časopisom Liceulice: volonteri slobodno nude publikaciju našim gostima. A u novembru smo organizovali dobrotvornu večeru za urednike i zaposlene. Planiramo da slične događaje održavamo i u budućnosti.
Da li je vaš meni uglavnom američki? Imate puno hamburgera.
Nudimo hranu koja može da zasiti, koju je zgodno jesti u baru, u pokretu ili čak u kolima. To je zbog našeg načina života: hrana u jednoj ruci, pivo u drugoj (ako ne vozimo). Burgeri se savršeno uklapaju u ovaj format, ali imamo i druge stvari. Ujutro služimo pun, obilan doručak. Takosi dobro idu uz jaka pića i odlično uz koktele. A za one mamurne, tu je naša mičelada sa potpisom.
Izgleda da se dobro uklapate u srpski ukus: meso, hleb, obilna hrana.
Da, tako je. Ali imamo i vegetarijanske proizvode, na primer, hamburgere iz Beyond Meat-a. Takođe su veoma ukusni.
Ima li nešto na meniju što posebno cenite?
Da, ovo su proverena jela koja sa nama „putuju” od Sankt Peterburga, preko Gruzije, do Srbije. Naši stalni gosti u tri zemlje ih poznaju i vole. U jelovnik se postepeno dodaju nove stavke koje se oslanjaju na lokalne sastojke, ali klasici ostaju, kao što su hamburger iz Alabame, čili kon karne supa ili sendvič od tunjevine.
Rekli ste da pratite isti kurs u Gruziji i u Srbiji. Da li to znači da je vaš lanac zapravo franšiza?
Ne volimo baš reč „franšiza“. Iako svi naši lokali imaju isti naziv i slične karakteristike, svaki od njih je individualni projekat sa svojom atmosferom, timom i stilom upravljanja. Prerano je govoriti o franšizi: prvo, sami imamo dovoljno snage, a drugo, razmere našeg formata je teško uvećati, jer je snažno vezan za nas same.
Šta vaš bar čini jedinstvenim i otežava uvećavanje obima?
Oslanjamo se na atmosferu, a atmosfera su ljudi. Naše osoblje postavlja ton za sve. Mi stvaramo mesto prožeto pričama sa naših putovanja, a da biste to uradili morate biti učesnik ovih događaja.
Svakog novog zaposlenog biramo kao člana porodice koji je u stanju da usvoji duh projekta. Potrebno je vreme i energija. I još uvek nemam pojma kako da to uvećam obim.
Ali ovo nije vaš poslednji projekat? Koliko još napora imate u sebi?
Dobro pitanje. Sami još uvek ne znamo. Možda ćemo jednog dana doći do franšiznog formata, ali to će biti drugačiji projekat. A mesta kao što je bar kod maršala Birjuzova treba da ostanu jedinstvena.
Hoće li to ponovo biti Beograd ili neki drugi grad? Možda neka druga država?
Nemamo planove da „preuzmemo svet“. Mi smo sanjari, a ne biznismeni. Kako kažu: The Road Will Tell.
0 Comments