Nikola Stojanović je filmski reditelj i montažer čiji su radovi do sada obišli više od stotinu festivala širom sveta i osvojili brojne nagrade. Diplomirao je kao najbolji student filmske režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a osim kratkih filmova, režirao je i prepoznatljive muzičke spotove za Konstraktu, Repetitor, KOIKOI i druge umetnike. Bio je deo prestižnog programa Berlinale Talents u Sarajevu 2020. godine, a sada će njegov opus biti predstavljen domaćoj publici u okviru selekcije Svetla budućnost na predstojećem Pančevo Film Festivalu koji će biti pdržan od 24. do 28. septembra.
O međunarodnom iskustvu, ličnim temama koje oblikuju njegove filmove, radu na muzičkim spotovima i planovima za prvi dugometražni film razgovarali smo sa ovim mladim i perspektivnim rediteljem.
Nikola Stojanović
Tvoji filmovi su prikazani na preko 100 festivala širom sveta. Kako je iskustvo međunarodne publike uticalo na tvoj rad i pristup filmovima?
Nažalost ne možeš baš da putuješ svuda gde film prođe, uglavnom je, makar za kratki film, film jedini koji vidi te zvučne egzotične lokacije, ja sam putovao najviše po festivalima u regionu i malo šire. Svakako je zanimljivo iskustvo sedeti sa publikom koja ne razume jezik kojim se priča u filmu i osećati salu kako ona čita tvoj film. To iskustvo nekako dodatno iskristališe koji elementi filma, atmosfere, filmskog jezika su prepoznatljivi svima, i šta neko iz malo drugačije kulture vidi kao nešto autentično ili lokalno autenično u filmu. Sa druge strane kada radim film trudim se da se ne opterećujem time i da ne razmišljam o takvim stvarima, ali me je definitivno dodatno poguralo u želju da što više elemenata filma budu preneti vizuelno, kroz slike i zvuke i atmosferu, jer mislim da je to zapravo najčistiji i najkomunikativniji vid filmskog jezika.
A kad ne možeš da odeš na festival na kom je film, možeš na leterboxdu da uhvatiš neki komentar, posle kog budeš u fazonu je l’ su oni uopšte gledali isti film kao onaj koji sam snimio, a ta konfuzija te samo dodatno pogura u to da treba samo da snimaš ono što želiš i osećaš.
Kadar iz filma Biang Biang Exspress
Kadar iz filma Mi smo videli leto
Kadar iz filma Šerbet
Imaćemo prilike da vidimo tvoje filmove u okviru selekcije Svetla budućnost Pančevo film festivala. Koliko ti to znači kao mladom autoru?
Jako je lepo dobiti takvu validaciju i nekako kada se na jedno mesto stavi sav dosadašnji rad, stvarno imaš osećaj kao da je to ipak nešto bitno što si napravio. Mi smo uložili jako mnogo truda i strasti i iskrenosti i dali sebe skroz za svaki film koji smo pravili, i jako je lep osećaj da iako su kratki filmovi u pitanju, da znaš neće biti zaboravljeni tek tako. Radujem se da pogledam filmove jedan za drugim, a posebno mi je drago što će projekcija početi sa mojim prvim ikada filmom, za prijemni, koji je bio spoj mojih najvećih interesovanja u tom trenutku – parkura i filma. Takođe mi je baš zanimljivo da vidim kako su se stvari razvijale i menjale kroz godine rada.
U tvojim kratkim filmovima, poput „Mi smo videli leto“ i „Duhovi na mojim leđima“, često istražuješ intimne i lične teme. Kako biraš priče koje želiš da ispričaš?
Uglavnom su to neke slike, ideje, priče, atmosfere, koje ti se stalno vraćaju, kao da traže od tebe da postanu film. Neki filmovi su više ostvarivanje nekih fantazija, a neki su direktnije bavljenje sa realnošću, ali svaki film je miks trenutnih problema, želja, misli, nadanja. Meni često krenu ideje od atmosfere neke pesme, nekog osećaja koji je uhvaćen, pa se dalje razvijaju na razne načine.
Scenaristkinja Nađa Petrović i ja pred svaki film dođemo sa nečim što znamo da želimo da bude stvar kojom se bavimo u sledećem filmu. Tako na primer za “Sve kako treba” smo želili da se bavimo odnosom majke i ćerke, za “Duhovi na mojim leđima” je to bila anksioznost i strah od smrti i nestajanja, pa od te osnovne misli gradimo svet, likove, priču, istražujemo zašto nas to zanima i na koji način da to prenesemo na platno.
Kadar iz filma Duhovi na mojim leđima
Kadar iz filma Mi smo videli leto
Režirao si i muzičke spotove za Konstraktu, KOIKOI, Repetitor i druge umetnike. Kako se tvoj pristup razlikuje između kratkog filma i muzičkog spota?
Razlikuje se poprilično, ali u poslednje vreme pokušavam da smanjim te razlike i spojim dva poprilično drugačija pristupa i stila u jedan. Spot sam uvek video kao slobodan i bezbedan teren za eskperimentisanje, poigravanje sa formom i jezikom, za igru, a u filmu sam se strožije pridržavao nekih samonametnutih pravila. Tako se ispostavilo da je rad na spotu uvek bio manje stresan, uzbudljiv, nov, osvežavajuć, a film je nosio mnogo više tenzije, stresa, i svega, što ume da te iscrpi. Tako sam razvio dva dosta različita stila i shvatio da nema baš smisla da ne budu u većoj korelaciji, tako da sada pokušavam da pronađem način kako da spojim te dve stvari, na neki zanimljiv i neočekivan način.
Kadrovi iz spota Evo obećavam
Koji su ti planovi za budućnost? Razmišljaš li o dugometražnom filmu, s obzirom na to da „Svetla budućnost“ prati autore koji još nisu snimili svoj prvi dugometražni film?
Razmišljam o dugometražnom filmu već godinama, i to što osećam ogroman pritisak povodom toga mi baš i ne pomaže mnogo, razvijam paraleleno par ideja, ali je trenutno sve to dosta sumanuto znajući da ove godine Filmski Centar Srbije nije raspisao konkurs i pomalo se brinem koliko će mesta ostati za neke pomalo drugačije filmove.
No, ne treba očajavati i sedeti i čekati, već uzeti stvar u svoje ruke, i nekako se snaći, samoorganizovati i pokrenuti priču, što može doneti razna zanimljiva rešenja. Nadam se da ću uskoro to i uspeti.
0 Comments