Hanin roman je onaj tip knjige za koji bih volela da jednog dana bude obavezna lektira za tinejdžere – knjiga sa kojom mogu da se poistovete, a ujedno i da iz nje mnogo toga nauče.

Promocija romana zakazana je za 22. januar u CZKD-u, a ja sam tim povodom iskoristila priliku da sa Hanom razgovaram o njenim junakinjama Luči i Savini, ali i o inspiraciji i samom procesu pisanja ovog romana.

foto: Vedrana Vukojević

Tematizovala si mnogo stvari u romanu, a jedna od glavnih je i sećanje, odnosno koliko je zapravo neka situacija drugačija u sećanju dve osobe, zašto ti je to važna tema?

Hana Piščević: Moja sestra i ja se maltene svega iz detinjstva sećamo drugačije. Jedan događaj postoji u onoliko varijacija koliko ima ljudi koji ga se sećaju. To mi je dosta pomoglo da razumem i sebe i druge i da shvatim da nas iste stvari ne bole i ne uzbudjuju na isti način. Postoji ona vežba u kojoj se deci pokaže ista fotografija, a sutradan ih pitaju šta su na njoj videli. Neko se seti crvene kuće, neko konja ispred nje. Zašto se neko seća konja, a neko kuće, to je ono što me zanima.

Tvoj roman je podsetnik (i hvala ti na tome) koliko su važna ženska prijateljstva i da zapravo mnoga osećanja i razgovore koje incijalno vezujemo za partnerske odnose, zapravo prvo proživljavamo sa svojim drugaricama – u kom trenutuku si odlučila da će se ovaj roman baviti i tom temom?

Nisam znala da će roman biti o tome, niti da će biti roman, ali pretpostavljam da mi je bilo potrebno da pišem o toj temi. Većinu toga prvo sam doživela sa drugaricama, a ne momcima. Čini mi se da, kada govorimo o ljubavi, uglavnom govorimo o ljubavnim vezama, a retko o prijateljstvima. Na engleskom je to čak i lingvistički izjednačeno. Reči girlfriend/boyfriend koriste se za partnera/partnerku. Kao da prijateljstva nisu dovoljno važna. Ja bih rekla da je mene više formiralo prvo kampovanje s društvom nego prvi seks. Na kraju dana, i prijatelji mogu da ti slome srce i to je baš lepo.

Porodični odnosi i odnos sa roditeljima je dosta tematizovan u tvom romanu i znam da i sama voliš da čitaš romane sa tom tematikom, šta ti je zanimljivo i inspirativno u tome? 

Fascinira me kompleksnost jedne porodice. To što uključuje toliko različitih ljudi i različitih odnosa koji postoje i svaki za sebe, ali i svi zajedno. Kao neka složena mašina na kojoj, ako li se samo jedan točkić pokvari, sve odlazi dođavola, makar na neki način. Iliti, ako mašina dobro radi, i sve je u pogonu, nema ničeg snažnijeg. Osim moje porodice, koja mi je večita inspiracija, tu je i Selindžer i njegova porodica Glas. Freni, Zui, Bu-Bu, Badi, Simor, blizanci, Les i Besi. To  su moji omiljeni izmišljeni likovi, a rukopis koji trenutno pišem je u velikoj meri o porodici.

Videla sam na Goodreads-u da postoji komentar da je ovo još jedan roman o ženskom prijateljstvu, kao da na svetu treba da postoji jedan roman o toj temi i to je to. Kako generalno gledaš na takve komenatre kada je reč o romanima koji se, između ostalog, bave tom temom? Da li imaš utisak kao da nakon Elene Ferante niko ne sme da se bavi tom temom, kao da je to nešto što je jednom ispričano i to je to?

Da, takvi komentari su mi poprilično smešni. To je kao da kažeš da je neka žena ’još jedna majka’. Razumem da imamo potrebu da klasifikujemo knjige, filmove, pesme, da sve guramo u određene fioke da bismo se lakše snašli, ali dodeliti samo jednom piscu ili muzičaru pravo na korišćenje određene teme je suludo. Stvar je u tome da žensko prijateljstvo i dalje nije najčešća oblast savremene književnosti i onda kada neko piše o tome, postoje ljudi koji bi brže-bolje da prijave Eleni Ferante da ju je neko pokrao.

Kad napišeš ljubavni roman, niko neće reći da je to još jedan ljubavni roman. Sećam se kada su Lanu Bastašić poredili sa Elenom Ferante, kada je objavila Uhvati zeca, tada me je to nerviralo jer, osim što su obe sjajne spisateljice, nema sličnosti u njihovom pisanju. Ne volim kada se za domaće pisce govori da su srpska verzija nekog tamo stranog uspešnog pisca kao da je priznanje moguće tek onda kada ličimo na nekoga iz sveta koji se smatra relevantnijim od našeg. Sada kada i mene porede, shvatam da je ljudima prosto tako lakše da se orijentišu, ako ništa, onda makar da znaju gde u biblioteci da smeste knjigu.

Deluje mi da si neka svoja iskustva prenela u roman, koliko ti je to bilo teško i kako ti je sada kada ljudi čitaju knjigu? Koliko ti je generalno dobro/loše da čitaš komentare ljudi o knjizi?

Za mene je to svojevrsna psihoterapija, kao da ti ljudi ubacuju mala pisamca u poštansko sanduče. Volim da čitam prikaze i komentare, jer čitaoci uglavnom drugačije shvataju stvari od autora i to je baš uzbudljivo. Naravno, čak i najlepši komentari umeju da budu i pomalo zastrašujući prosto zato što su to često ljudi koje ne poznaješ, a oni tebe odjednom poznaju i spoj ta dva mu dođe kao ona šok terapija toplom-hladnom vodom. Sada, kada je knjiga izašla iz mene, deluje mi da više nije toliko moja, kao da je kuća iz koje sam se iselila. Osim toga, trenutno sam toliko zaigrana sa svojim detetom da se osećam kao da mi se cela knjiga dešava u nekoj drugoj zemlji ili kao da je moja najbolja prijateljica napisala roman i ja se jako radujem zbog nje, ali ipak se malo više radujem što je Eni svojevoljno zagrlila nekog džukca na ulici. 

Dosta se provlači i odnos prema životinjama, koliko ti je bilo važno da to bude deo ovog romana?

Pretpostavljam da je to jedna od onih stvari koje sam prosto Ja i koje same nađu svoje mesto u svemu što radim. Kao nepozvana mačka kad ti se ugnjezdi u krilu. Nije mi nikad bio plan da neko od likova ima psa, šta više u prvoj ruci ga nisu ni imale. Uvela sam ih skoro mehanički, intuitivno baš onako kako ih i udomiš kad ih nađeš na ulici. Sada kada su tu, shvatam da ja moram da budem okružena životinjama, i u stvarnosti i u fikciji.

Kada je reč o samoj kompoziciji romana, kako su se tu stvari slagale? Pretpostavljam da si kraj, odnosno sadržaj pisma znala od starta?

Da, znala sam kraj, ali ne i onaj plottwist kraja, to je i i mene iznenadilo, jedno veče nisam mogla da zaspim do pet ujutru kada sam shvatila da se pismo tako završava. Što se svega drugog tiče, nisam pisala hronološki, već kao sećanja, kako mi nešto dođe, ja ga zapišem. Onda sam na kraju, kao film, premeštala scene i montirala do besvesti.

foto: Vedrana Vukojević

Znam da se baviš dramaturgijom, baš zbog toga me i zanima da li bi mogla da ovaj roman vidiš kao film?

Previše sam dugo pisala knjigu i sada ne mogu drugačije da je sagledam nego kao reči na papiru. Neki ljudi su mi rekli da bi voleli da pogledaju film i pitali me da li ću napisati scenario. Mislim da mora da prođe još neko vreme da bih mogla da odgovorim na to pitanje. Ali iz nekog razloga, trenutno je više vidim kao predstavu i to bih baš volela da se desi.

Spojluj nam da li su Luča i Savina nastavile svoje prijateljstvo?

Uf! To zavisi od trenutka u kom mi ovo pitanje postaviš. Nekad bih rekla da su se ponovo vratile jedna drugoj, a nekad, recimo sad dok ovo pišem, da su se vratile sebi. S ljubavlju i poštovanjem  prepuštam taj odgovor čitaocima. 

Naslovna fotografija: Vedrana Vukojević

Članak Jedan događaj postoji u onoliko varijacija koliko ima ljudi koji ga se sećaju se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Podsećamo, reč je o konkursu koji je usmeren na neafirmisane autore, te se rukopisi dostavljaju potpuno anonimno čime se postiže maksimalna objektivnost pri žiriranju i jedini je konkurs tog tipa u Srbiji. Ovogodišnjoj pobednici Hristini Radović Andrić koja se istakla u snažnoj konkurenciji pripala je novčana nagrada u iznosu od 250.000 dinara. Takođe, roman „Arjačkinje barjačkinje, koga ćete“ biće objavljen u tiražu od 3.000 primeraka uz distribuciju i intenzivnu promociju autorke i pobedničkog dela na regionalnom nivou. 

Povodom proglašenja četvrtog pobednika Konkursa Ivan Bevc, urednik Izdavačke kuće Booka, izjavio je:  „Naš, četvrti po redu Konkurs za najbolji neobjavljeni roman, realizovan uz podršku OTP banke, i ove je godine potvrdio da je neophodan domaćoj književnoj sceni pošto je broj prijavljenih još jednom premašio tri stotine. Tematski i žanrovski rukopisi su bili veoma raznovrsni, ali ovog puta se pojavilo i dosta romana sa savremenom tematikom što govori o tome da se i na taj način konkurs profilisao u pravcu u kome i sama izdavačka kuća Booka deluje. Iz najužeg izbora u kome su sva dela bila zrela za objavljivanje, izdvojio se rukopis pod nazivom “Arjačkinje barjačkinje, koga ćete” autorke Hristine Radović Andrić. U pitanju je raskošan i nekonvencionalan roman o ženi na raskrsnici života, rešenoj da napravi veliki, finalni iskorak ka sebi. Nakon pobednice prvog konkursa Mirjane Drljević ponovo je prvo mesto osvojila autorka zrelog i izgrađenog rukopisa pa ne sumnjamo da će i ovaj roman naći put do široke publike”. 

Milica Babić, vodeći konsultant za komunikacije, CSR i održivost u OTP banci Srbija, poručila je da je ova banka ponosna što kroz Konkurs pruža priliku novim autorima da se afirmišu i da njihovi rukopisi dobiju zasluženu pažnju.

„Biti pobednik Konkursa koji je u samo nekoliko godina prerastao u pravi inkubator novih književnih glasova, zaista je izuzetan uspeh. Posebno kad se ima u vidu da je tokom prva dva ciklusa pristiglo više od 1.000 rukopisa, a da i danas interesovanje ostaje jednako snažno. Zato čestitam Hristini Radović Andrić na pobedi i verujem da će, poput dela naših prethodnih laureata, njen roman pronaći put do široke publike. Zahvalni smo našim partnerima iz Izdavačke kuće Booka na divnoj saradnji koja traje godinama. Možda zvuči neobično što jedna finansijska institucija pruža svoj doprinos u oblasti kulture i književnosti, ali za nas u OTP banci ulaganje u kulturu, a samim tim i književnost, jedno je od najvažnijih i najlepših ulaganja. Verujemo da to donosi dugoročnu vrednost za čitavo društvo, a upravo se kroz ovakav konkurs to jasno vidi: nova imena dobijaju priliku, a književna scena dobija sveže glasove koji joj nedostaju.“

O autoru pobedničkog dela

Hristina Radović Andrić rođena je 1970. godine u Beogradu, a svoj život opisuje kao uzbudljiv i emotivno raskošan, pun uspona i padova. Veći deo svog radnog veka provela je kao višestruko nagrađivana grafička dizajnerka, a o njenoj svestranosti i talentu govori i činjenica da se oprobala i u modnim vodama, uređenju enterijera, crtanju, slikanju i digitalnim kolažima. Objavila je zbirku ilustrovanih priča „Kanu sa tankim slovima ide brže“, a rukopis „Arjačkinje barjačkinje, koga ćete“ je njen debitantski roman. 

Inkubator novih književnih glasova 

Prva tri ciklusa Konkursa iznedrila su autore koji su već ostavili trag: Mirjana Drljević sa romanom „Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo“, Mladen Milinov sa delom „Šutnja“ i Savo Bojović sa romanom „Kako ste čuli za mene“. Njihovi rukopisi ušli su u izbor za NIN-ovu nagradu, osvojili regionalna priznanja, a delo Mirjane Drljević doživelo je i pozorišnu adaptaciju u Ateljeu 212. U kombinaciji sa stalno visokim, trocifrenim brojem prijava, ovi rezultati potvrđuju da Konkurs postaje jedan od ključnih izvora novih književnih glasova.

Članak Proglašen ovogodišnji pobednik Konkursa za najbolji neobjavljeni roman Izdavačke kuće Booka i OTP banke Srbija se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Pobednika ovog javnog poziva očekuje novčana nagrada od 250.000 dinara, kao i  objavljivanje romana u tiražu od 3.000 primeraka u izdanju izdavačke kuće Booka, kao i mogućnost distribucije u regionu uz intenzivnu promociju autora i pobedničkog dela.

Ivan Bevc, glavni urednik izdavačke kuće Booka, ističe da se unapred raduje što će nizu uspešnih romana dodati još jedan odličan naslov.

„Sa velikim zadovoljstvom upravo smo lansirali treći konkurs za najbolji neobjavljeni roman koji i ove godine realizujemo uz značajnu podršku naših prijatelja iz OTP banke. Uspesi prethodna dva, kao i veliki broj čitalaca pobedničkih dela daju nam za pravo kada kažemo da je ovo postala bitna i nezaobilazna stavka naše književne scene i događaj na koji nekoliko stotina ljudi sa literarnim ambicijama čeka s nestrpljenjem“, istakao je Bevc.

Svi zainteresovani mogu da do sredine maja pošalju rukopise, a pobednik će biti proglašen 15. novembra.

Milica Babić, vodeći Konsultant za komunikacije, CSR i održivost OTP banke, ističe da broj pristiglih rukopisa tokom prva dva ciklusa konkursa najveće priznanje za organizatore konkursa.

„Za OTP banku kultura predstavlja jedan od najznačajnijih stubova naše korporativne društvene odgovornosti. Naše partnerstvo sa Bookom ima poseban status, jer zajednički uspevamo da ostavimo dugoročni trag u našoj kulturi. Posebno smo ponosni što smo prepoznali potencijal ovog projekta. Broj prijavljenih, kao i uspesi objavljenih romana iz prva dva ciklusa najbolje potvrđuju viziju koju smo imali kada smo pre dve godine lansirali ovaj konkurs. Upravo zato, verujemo kako će i ovogodišnje izdanje pobuditi veliko interesovanje kod neafirmisanih pisaca i doprineti tome da, na zadovoljstvo svih nas, pronađemo još jedan vredan književni glas.“, rekla je Babić.

O svim pravilima i uslovima konkursa zainteresovani mogu da se informišu preko sajta izdavačke kuće Booka: www.booka.rs/konkurs

PRAVILA KONKURSA

Rok za slanje originalnih, neobjavljenih rukopisa na srpskom jeziku je do 15. maja, a konkurs je javan, otvoren za sve zainteresovane književne stvaraoce. Posebnu vrednost daje mu činjenica da je anoniman, odnosno da je rukopise moguće dostaviti isključivo pod šifrom elektronskim putem, preko prijavnog formulara.

Jedan od uslova za učesnike je da dužina teksta ne sme da bude kraća od 180.000 karaktera (sa razmacima), kao i da roman nije ranije objavljivan, integralno ili bilo koji njegov deo. Dostavljanje rukopisa pod pravim imenom i prezimenom značiće i automatsku diskvalifikaciju učesnika. Jedini način da se predaju rukopisi je putem sajta izdavačke kuće, odnosno, putem konkursnog prijavnog formulara. Odluku o pobedniku donosi žiri koji čini urednički tim izdavačke kuće Booka.

Članak Booka i OTP banka raspisuju treći Konkurs za najbolji neobjavljeni roman se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Skoču, kao glas sa radija B92 sam upoznao, sad već davno, u njegovoj emisiji Gistro FM, gde je ponekad mnogo srećan, ponekad pomalo nadrkan, pričao o muzici koju voli i sluša. Uživo sam ga upoznao nekad kasnije, jer smo radili (a i radimo još uvek) na istom Radio Aparatu. Tad je ova nadrkanost izvetrila iz mog shvatanja njega, i upoznao sam ga kao jednog jako finog i toplog tipa, koji ne odustaje od svojih ideja i ljubavi.

Skoča ima knjigu. Iako sam mislio da ćemo ga prvo videti kao pisca romana, ili makar kratkih priča, iznenadio je zbirkom poezije. Tu zbirku, „Ponekad se probudiš u Beogradu“ promovisaće u KC Gradu, 27. jula, ali pre nego ga vidimo uživo te večeri, sa knjigom u rukama, popričali smo malo, u online svetu sa njim – o pesmama, poeziji, muzici, Beogradu, kao i svim onim drugim standardnim temama o kojima vredi pitati Skoču.

Za početak, kako si? Sećam se iz tvojih starih emisija na B92 da si uvek govorio da voliš leto jer svi zapale, pa grad bude prazniji. Je l’ i dalje tako?

Skoča: Dobro sam, hvala na pitanju. Da, tako je još uvek i biće tako dok sam živ. Ima nešto jako intimno u tom praznom gradu tokom leta. Neke od najlepših uspomena koje imam desile su se u praznom Beogradu u letnjim mesecima. A i mnogo volim pesmu koju peva BJ Thomas „Everybody’s Out of Town”.

Ponekad se probudiš u Beogradu. Kako je izgledao ceo put od razmišljanja o pesmama, stavljanja reči na papir, pa sve sad do dolaska u knjižare?

Pesme pišem celog života. Zapravo, sa njima sam i počeo, mnogo pre proze, još u trećem osnovne. Prošlog leta sam se često osećao melanholično i usamljeno, iako realno nisam bio sam. Smetalo mi je i ovo i ono. Vesti su bile groznije nego inače. Moj karakter se saplitao o prepreke koje je mnogo puta u prošlosti preskočio. Osećao sam se kao da sam izgubio rat u kome nisam ni učestvovao. Bekstvo od svega toga pronalazio sam u pisanju pesama. Gotovo svaki dan tokom jula i avgusta napisao bih po jednu pesmu. Vremenom ih se nakupilo. I za razliku od pesama koje sam ranije pisao, koje su bile mnogo ličnije, ove su bile nekako univerzalnije. Skapirao sam da nisam jedini koji može razumeti setu u podacima da je Bob Dilan napunio 80, da je umro Žan Pol Belmondo, odnosno da šibicari sa štajge siluju Beograd. Sa štajge koje više nema. I tako sam došao do odluke da bih mogao da ih objavim.

Koliko se tvoja poezija razlikuje u odnosu na tvoje kratke priče, kolumne,promišljanja koje smo čitali prethodnih godina? I kako si se uopšte odlučio na poeziju (jer si postao poznatiji po drugačijoj vrsti pisane reči)?

Pesme retko pišem kada sam srećan i zato su malo mračnije od moje proze. A rešio sam da ih objavim jer ih je bilo puno i što sam bio zadovoljan većinom njih. A i to što sam znao da ljudi od mene ne očekuju poeziju bio je još jedan razlog. Jer, jebeš očekivanja, ona ionako uništvaju sve što je lepo.

Fotografija: Vladislav Mitić

Koja je veza cele zbirke (i tebe samog) sa Duškom Radovićem? Pitam zbog naslova.

Naslov ima veze sa pesmom „Sometimes You Wake Up in Charleston” koju je pre nekoliko godina snimio Gent Li Filips. Čim sam čuo taj naslov, znao sam da ću ga maznuti za nešto svoje, mnogo mi se svideo. A Beograd zato jer najveći broj pesama ima veze sa njim, nema tu neke filozofije. Iako mnogo volim Duška Radovića, on nema nikakve veze sa tim naslovom. Bar svesno nema veze.

I, koja je generalno tvoja veza sa domaćom poezijom? Koliko ti je ona bliska, koliko strana, a koliko si svoj rad i pečat crpeo više iz same pop kulture?

Kada je domaća poezija u pitanju, jako volim Milenu Marković, Vitomirku Vitu Trebovac, Radmilu Petrović, Draška Sikimića… Ipak, ne mislim da su oni mnogo uticali na moje stihove. Ja pesme pišem na sličan način već 30 i kusur godina, samo što sam ih tek sad obznanio javnosti. Možda uticaja ima u nekoj muzici koju slušam, ali i to je mnogo više nesvesno nego svesno.

Kad se sastavlja zbirka pesma, da li postoji neka veća ideja oko celog zbira? Da li je više kao konceptualni album, ili skup hit singlova?

Za mene, roman je album, a zbirka priča ili pesama je kompilacija. A ja ubedljivo najviše volim albume. Zato sam i hteo da počnem svoju zvaničnu književnu karijeru romanom, ali ispostavilo se da je to prekrupan zalogaj za mene, bar još uvek. Previše tu bude stvari kojima nisam zadovoljan. I onda sam krenuo od onoga što znam da mi dobro ide. Prvo sam iščitavao sve pesme koje imam, odbacivao one koje mi se ne sviđaju, ostavljao one koje su mi okej. To što je ostalo, ušlo je u zbirku. Redosled je otprilike hronološki, po tome kako su nastajale, od najstarijih do najnovijih. Ali redosled je, kao i za svaku kompilaciju, manje važan.

View this post on Instagram

A post shared by Vladimir Skočajić Skoča (@skocatx)

Gde i kako vidiš sebe danas na književnoj sceni Srbije?

Vidim se na moru u septembru i oktobru. Iskreno, ne razmišljam uopšte o književnoj sceni Srbije, ili bilo koje druge zemlje.

U svojim emisijama i tekstovima često imas one vremenske odrednice, tipa muzika za veče, muzika za kišu. Za šta je onda, koje vreme i mesto „Ponekad se probudiš u Beogradu“?

S obzirom na to da je najveći broj pesama nastao u praznom Beogradu tokom leta, recimo da je to najprikladnije vreme za uživanje u mojoj zbirci. Mada, siguran sam da nećete mnogo manje uživati ni ako je čitate tokom snežne večeri u decembru.

Koji je idealni saundtrek ove knjge? Šta bi sjajno leglo uz čitanje ovih stihova?

Recimo, neka ambijent amerikana. Instrumentalna muzika sa slajd gitarama i klavirom. SUSS, Jon Arroyo, Bruce Kaphan, William Tyler, Ezra Feinberg, Chuck Johnson…Većina pesama iz zbirke je nastajala dok mi je nešto od ovoga sviralo u pozadini.

Da li imaš neki omiljeni komentar na knjigu, nešto što te je potpuno raspametilo i razoružalo?

Iako sam svestan da nisam baš nepoznat ljudima, priznajem da me je ostavilo bez teksta to što je moja zbirka, od kada je objavljena 22. maja pa sve do danas, najprodavanije izdanje izdavačke kuće Booka. I još uvek me ostavlja bez teksta. Nikad nisam voleo liste bestselera i sada sam na jednoj od njih. Niko ne može bolje da se zajebava s tobom od života samog.

View this post on Instagram

A post shared by Bookastore (@bookastore)

Poznat si kao neko ko nema dlake na jeziku i kaže uvek ono što mu je na umu. Pa, da li bi mogao da nam daš par saveta za srećan zivot danas? Šta raditi, a šta izbegavati u Beogradu i Srbiji 2023?

Gledati svoja posla. Live and let live. Napraviti mikrosvet. Ne svađati se sa ljudima koje ne poznaješ o ljudima koje ne poznaješ. Slušati muziku, gledati filmove, čitati knjige, gledati Sopranose i Cinema Paradiso. Šetati pored reke ili spavati do podne. Ako imaš love i uslova, putovati što više. Voditi ljubav na krovu zgrade u avgustu. Izbegavati ljude koji imaju potrebu da ti objasne da bog postoji ili ne postoji, one koji imaju reči, ali ne i postupke. Odjebati sve nas koji dajemo nekakve savete.

Bio si u Americi i vratio si se. Kad te neko pita: da li da odem ili ne, šta mu kažeš?

Uvek da odeš. Amerika je divna. Teksas je divan. Ništa u životu ne bih menjao za to, skoro trogodišnje, iskustvo iz Amerike. Kad bolje razmislim, mislim da ne postoji mesto na svetu za koje bih savetovao nekom da ne treba da ode. Možda samo neka koja su nebezbedna.

Šta dalje? Je l’ ovo samo početak, i u kojim pravcima težiš da nastaviš svoje pisanje?

Plan mi je da sledeće godine objavim zbirku priča, a nakon toga, nadam se, za par godina i roman. Možda u međuvremenu sleti još neka zbirka pesama. A možda i ne, ako provalim da se baš očekuje.

Za kraj – kad si napisao svoju prvu pesmu u životu, da li je se sećaš i kakva je ona bila?

Bio sam četvrti razred osnovne. Napisao sam je za svoj prvi virtueni bend The Insects. Bila je na engleskom jer sam očekivao da The Insects pokore ceo svet. Počinjala je stihovima „I dress my Adidas, Texas jacket and five hundred one, and I run to be with her, because sir, she’s my baby, and maybe, she loves me”. Imao sam 10 godina i fond od 100 engleskih reči. Ali ložio sam se. I to je ključ u svemu, za sve i svuda. Loženje. Bez njega nema ničeg.

Naslovna fotografija: Lazar Jablanović

Članak Vladimir Skočajić Skoča: Loženje je ključ u svemu, bez njega nema ničega se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Konkurs je javan, otvoren od danas za sve zainteresovane književne stvaraoce. Posebnu vrednost daje mu činjenica da je anoniman, odnosno da je rukopise moguće dostaviti isključivo pod šifrom.

Prema rečima Ivana Bevca, glavnog urednika izdavačke kuće Booka, nakon ogromnog uspeha prvog konkursa, koji je privukao čak 575 rukopisa, svi sa nestrpljenjem očekuju novi konkurs i otkrivanje nekog novog svežeg književnog glasa. Prošlogodišnja pobednica Mirjana Drljević romanom „Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo“ ušla je u najuži izbor za NIN-ovu nagradu i već tri meseca je na bestseler listama domaćih knjižara.

„Ovakav projekat ne bi bio moguć bez podrške prijatelja iz OTP banke koji su odlukom da sa Bookom sklope petogodišnji sponzorski ugovor jasno prepoznali uspešnost ovog projekta koji će u godinama pred nama sigurno predstavljati pravi inkubator književnih talenata“, istakao je Bevc.

Svi zainteresovani mogu da do sredine maja pošalju rukopise, a pobednik će biti proglašen 15. novembra.

Milena Mićanović, direktor za komunikacije i odnose s javnošću OTP banke, rekla je da velika pažnja kako stručne javnosti, tako i čitalačke publike, koju je izazvao debitantski roman Mirjane Drljević, predstavlja najveće priznanje za organizatore konkursa.

„Uspeh prošlogodišnjeg, prvog ovakvog konkursa, potvrda je njegovog značaja za književnu zajednicu Srbije. Pozivam sve one koji imaju da ispričaju neke velike priče da se prijave, jer će već krajem godine moći svoj roman da vide u knjižarama, baš kao što je to bio slučaj sa prošlogodišnjom pobednicom. Za OTP banku, kultura predstavlja jedan od najznačajnijih stubova korporativne društvene odgovornosti, a partnerstvo sa priznatim institucijama i kućama omogućava nam da podršku i doprinos ovoj oblasti pružimo na najbolji način. Upravo zato,  jako cenimo i negujemo naše partnerstvo sa IK Booka sa kojom delimo iste vrednosti i zadovoljstvo nam je da je reč o dugoročnoj saradnji, što je najbolji pokazatelj naše snažne podrške“, rekla je Mićanović.

O svim pravilima i uslovima konkursa zainteresovani mogu da se informišu preko sajta izdavačke kuće Booka www.booka.rs/konkurs

PRAVILA KONKURSA

Jedan od uslova za učesnike je da dužina teksta ne sme da bude kraća od 180.000 karaktera (sa razmacima), kao i da roman nije ranije objavljivan, integralno ili bilo koji njegov deo. Dostavljanje rukopisa pod pravim imenom i prezimenom značiće i automatsku diskvalifikaciju učesnika. Jedini način da se predaju rukopisi je putem sajta izdavačke kuće, odnosno, putem konkursnog prijavnog formulara. Odluku o pobedniku donosi žiri koji čini urednički tim izdavačke kuće Booka.

O OTP BANCI SRBIJA

OTP banka je najveći kreditor privrede i stanovništva i lider na tržištu faktoring, lizing i e-commerce usluga, a po oceni dva svetska magazina The Banker i Euromoney, OTP je i najbolja banka u Srbiji u 2022. godini. Usmerena je na inovacije i digitalizaciju svog poslovanja, koje omogućava klijentima nove pogodnosti sa fokusom na unapređenje digitalnog bankarstva i korisničkog iskustva. Jedno od ključnih strateških usmerenja je zelena tranzicija, odnosno posvećenost održivom poslovanju i ekološkim projektima. Zahvaljujući prisutnosti OTP banke u 91 gradu sa 155 ekspozitura, klijentima širom Srbije je dostupna široka lepeza proizvoda i usluga, kao i efikasan servis i ponude prilagođene njihovim konkretnim potrebama, dok je mreža 266 bankomata jedna od najvećih u našoj zemlji.

Naslovna fotografija: Nikola Živić

Članak Izdavačka kuća Booka i OTP banka raspisali su drugi ciklus konkursa za najbolji neobjavljen roman se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Nagradni konkurs za najbolji, orginalni i neobjavljeni roman na srpskom jeziku bio je javan i otvoren za sve zainteresovane književne stvaraoce, a ono što mu je dalo posebnu vrednost je činjenica da je bio potpuno anoniman.

Pobednika ovog konkursa očekuje novčana nagrada od 250.000 dinara, objavljivanje rukopisa u tiražu od 3.000 primeraka, kao i mogućnost distribucije romana u regionu uz intenzivnu promociju.

Za OTP banku kultura je jedno od važnih stupova društvene odgovornosti. Podrškom ovom konkursu OTP banka i Booka daju vetar u leđa onima koji tek treba da ispričaju neke velike priče.

Članak Proglašenje pobedničkog romana prvog godišnjeg književnog konkursa izdavačke kuće Booka i OTP banke se pojavljuje prvo na Oblakoder.

„Posle jednog teskobnijeg perioda koji smo prošli dolaskom pandemije, smatram da emotivno osciliramo na dnevnom nivou kao EKG snimak vozača gradskog prevoza i zato su mi jako bitni trenuci koje provodimo u svojoj sigurnoj zoni, odnosno stanu ili kući u koju preko praga ostavljamo jaknu i lepih i negativnih doživljaja koje smo taj dan stavili sebi preko leđa. Koliko god da sa nekim događajima ne mogu da se nosim, znam kada me moj mačak sačeka na polici, pored televizora i pruži šape ka meni, znam da u svakom trenutku i u dobu dana, ja posedujem jedno malo sunce koje me uvek ugreje i osvetli. Sve obroke koje spremamo za druge i za sebe, sve propale piree od celera i paprike pune vode sa Bajlonija, sva ubeđivanja da se proba nešto drugo umesto roštilja, sve su to mali svici koji dolaze i osvetljavaju put kad stvari postanu mračne, a čovek ljut. Mirisi detinjstva, smederevac koji ,,kašlje“ i izbacuje pepeo, a opet krompir nikad nije bio ukusniji. Miris prepečene kafe dok ujutru žurimo na posao i peglamo košulje, a posle tako isto bez glave trčimo nazad u stan, da vidimo da li je pegla zaista isključena. Nekada nam prija tišina, a nekada smo zahvalni što kafu ne ispijamo sami.

Svako kroji svoj prostor po ličnim merama. Ali jedno je stvarno sigurno – da nema veće planine od kućnog praga. Trebalo bi da se trudimo da iza te planine ne bude večna noć, već da smo i u tom mraku hrabri da pritisnemo prekidač i upalimo svetlo.“

O umetnici:

Jelena Milićević rođena je 1992 godine u malom rudarskom mestu, na granici Centralne i Zapadne Srbije. Zvanje i znanje master likovne umetnice stiče u periodu između 2010 do 2016 godine na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, nakon čega je tri godine radila kao majstor štampe- litograf u Centru za grafiku i vizuelna istraživanja. Izlagala je u zemlji i inostranstvu, od toga osam puta samostalno. Crteži i grafike Jelene Milićević nalaze se u javnim i privatnim kolekcijama u zemlji i inostranstvu. Umetnica i dalje veruje da se može živeti od umetnosti, što često dovodi njeno rasuđivanje u pitanje. Dane koje volim, jer si ti u njima

Članak Izložba radova Jelene Milićević – Dane koje volim, jer si ti u njima se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Konkurs je javan, otvoren od danas za sve zainteresovane književne stvaraoce, a ono što mu daje posebnu vrednost je činjenica da je anoniman, odnosno da je rukopise moguće dostaviti isključivo pod šifrom. Pobednika očekuje novčana nagrada od 250.000 dinara, objavljivanje romana u tiražu od 3.000 primeraka u izdanju izdavačke kuće Booka, kao i mogućnost distribucije romana u regionu uz  intenzivnu promociju autora i pobedničkog romana.

Prema rečima Ivana Bevca, glavnog urednika izdavačke kuće Booka, odluka o raspisivanju konkursa doneta je sa idejom da domaća književna scena dobije priliku poput one koju piscima u Španiji pruža izdavačka kuća Alfaguara ili u Hrvatskoj VBZ – da na potpuno anonimnom konkursu bude izabran najbolji rukopis, bez obzira na to ko ga je napisao.

„Na konkursu mogu učestvovati uspešni stvaraoci, kao i autorke i autori kojima će ovo biti debitantsko delo. Identitet onoga ko stoji iza pobedničkog teksta saznaćemo tek kada bude kontaktiran(a). Ovo je najobjektivniji način da se rukopisi vrednuju i nadamo se da će ovaj konkurs, koji planiramo da nastavimo u godinama koje slede, biti mesto lansiranja novih književnih talenata. S obzirom na to da je Booka etablirana kao izdavačka kuća sa najvišim standardima za koju objavljuju svetske i regionalne književne vedete poput Elene Ferante, Mišela Uelbeka, Lane Bastašić, Miljenka Jergovića i Rumene Bužarovske, sigurno je da će i pobednički rukopis zadovoljavati najviše kriterijume. Ovakav projekat ne bi bio moguć bez podrške naših prijatelja iz OTP banke koji su odmah prepoznali značaj i dugoročni uticaj koji će imati na ovdašnju književnu i kulturnu scenu, na čemu smo im izuzetno zahvalni“, istakao je Bevc na konferenciji za novinare.

On je naglasio da svi zainteresovani mogu da pošalju svoje rukopise do 15. juna, dok se proglašenje pobednika očekuje 15. novembra ove godine.

Milena Mićanović, direktor za komunikacije i odnose sa javnošću OTP Banke istakla je da ovaj konkurs odličan način da se i neafirmisanim piscima pruži prilika da pokažu svoj talenat i da naša književna scena postane bogatija, a ponuda domaće literature još raznovrsnija.

„Posebno smo ponosni da je naš partner u ovom projektu izdavačka kuća, čiji su naslovi poslednjih godina veoma popularni među čitalačkom publikom. Za OTP banku kultura je jedan od najvažnijih stubova društvene odgovornosti. Ovo je samo jedan od brojnih projekata iz oblasti književnosti, ali i kulture generalno, koje podržavamo. Želeli bismo da podsetimo i na naš projekat ,,Odgovorno u kulturi” koji realizujemo već duži niz godina i zahvaljujući kojem brinemo o kulturnom nasleđu, tradiciji i podržavamo institucije u ovoj oblasti. Podrškom ovom konkursu želeli smo da zajedno sa Bookom damo vetar u leđa onima koji tek treba da ispričaju neke velike priče. Sa nestrpljenjem očekujemo da prijave za ovaj konkurs krenu da pristižu i da krajem godine u izlozima ugledamo novi naslov i nadamo se budući bestseler”, izjavila je Mićanović.

O svim pravilima i uslovima konkursa zainteresovani mogu da se informišu preko sajta izdavačke kuće Booka www.booka.rs/konkurs

PRAVILA KONKURSA

Jedan od uslova za učesnike je da dužina teksta ne sme da bude kraća od 180.000 karaktera (sa razmacima), kao i da roman nije ranije objavljivan, integralno ili bilo koji njegov deo. Dostavljanje rukopisa pod pravim imenom i prezimenom značiće i automatsku diskvalifikaciju učesnika. Jedini način da se predaju rukopisi je putem sajta izdavačke kuće, odnosno, putem konkursnog prijavnog formulara. Odluku o pobedniku donosi žiri koji čini urednički tim izdavačke kuće Booka.

O OTP BANCI SRBIJA

OTP banka je najveći kreditor privrede i stanovništva i lider na tržištu faktoring, lizing i e-commerce usluga. Usmerena je na inovacije i digitalizaciju svog poslovanja, koje omogućava klijentima nove pogodnosti sa fokusom na unapređenje digitalnog bankarstva i korisničkog iskustva. Jedno od ključnih strateških usmerenja je zelena tranzicija, odnosno posvećenost održivom poslovanju i ekološkim projektima. Zahvaljujući prisutnosti OTP banke u 91 gradu sa 169 ekspozitura, klijentima širom Srbije je dostupna široka lepeza proizvoda i usluga, kao i efikasan servis i ponude prilagođene njihovim konkretnim potrebama, dok je mreža od skoro 300 bankomata najveća u našoj zemlji.

Autor fotografija: Aleksandar Anđić

Članak Pokrenut nov nagradni književni konkurs za najbolji neobjavljeni roman se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Elena Ferante je objavila nekoliko romana, među kojima su „Dani napuštenosti“  i „Mračna kći”, a potom i pomenuti ciklus Napuljskih romana koji joj je doneo veliku svetsku slavu. Prvi roman iz ciklusa, „Moja genijalna prijateljica“, objavljen je 2011. Nakon godinu dana usledio je drugi – „Priča o novom prezimenu“, 2013. treći deo – „Priča o onima koji odlaze i onima koji ostaju“. Na kraju, 2014. je objavljena „Priča o izgubljenoj devojčici“. Sve navedene romane kod nas je objavila i prevela izdavačka kuća Booka.

Magazin Time uvrstio ju je 2016. godine među 100 najuticajnijih osoba na svetu. Danas govorimo o njenom novom romanu kao o posebnom književnom događaju koji je obeležio ovaj mesec.

Kako je Elena Ferante uspela da ostavi ovakav utisak na nas?

Iza pseudonima „Elena Ferante”, koji dobija priznanja i počasti, krije se lik žene o kojoj malo toga znamo, a to čini njene romane dodatno privlačnim publici.

Ona piše pitko i istinito o odrastanju, seksualnosti, ženama, devojčicama, dečacima, muškarcima i podseća nas na to da možda ipak i nismo tako često čitali o junakinjama koje liče na Fanteove muške likove. Skreće nam pažnju nas na to da postoje i tinejdžerke sa egzistencijalnim pitanjima, sudarima sa odraslim životom i naivnim potezima.

Svojim pisanjem ona slika likove devojčica koje odrastaju, njihovo prihvatanje sopstvenog tela i pokušaje da se ukalupe u svet koji već unapred grupiše devojčice. Nakon ciklusa Napuljskih romana usledilo je novo delo koje ponovo u središtu ima junakinju.

Teme sa kojima smo se susretali čitajući Elenine romane, pojavljuju se i u novoj knjizi. Međutim, „Lažljivi život odraslih“, sa sobom nosi i nešto suroviji prikaz bolnog suočavanja sa istinom odraslog sveta i muško-ženskih odnosa.

„Laži, laži, odrasli ih zabranjuju, a istovremeno izgovaraju tolike laži.”

Đovani, junakinji romana, identitet biva poljuljan u trenutku kada prisluškuje razgovor roditelja, razočaranih njenim slabijim školskim uspehom, i čuje kako je otac poredi sa svojom sestrom Viktorijom. To je za nju značilo da počinje da liči na ružnu i zlu očevu sestru, čiji lik je dugo skrivan od nje, precrtan sa svih porodičnih fotografija i skriven u siromašnom i prljavom kraju Napulja, u koji profesorska kćerka nikada nije kročila.

Za razliku od njenog oca, koji je šarmom i intelektom osvajao svet oko sebe i grabio prilike, i majke, koja je nežnom pojavnošću bila uzor dame, Viktorija je bila mračni odraz u ogledalu sa kojim je Đovana želela da se susretne. Uz roditeljsko odobrenje, devojčica dobija priliku da upozna tu tetku na koju počinje da liči.

Čitaoci koji su upoznati sa Napuljskom tetralogijom, u liku Viktorije mogu da prepoznaju Lilu, junakinju iz prvog romana tetralogije „Moja genijalna prijateljica”. Eleninina opsesija Lilinom inteligencijom i nezavisnošću blago se ocrtava i u odnosu između Đovane i Viktorije. Međutim, za razliku od Elene, junakinje iz pomenutog romana, Đovana u sebi prepoznaje narav svoje tetke.

Devojčica je kroz odrastanje bila opčinjena očevim smernim i lepim likom. Njegovi maniri, učenost i strahopoštovanje koje bi osećala svaki put kada bi se našao u prostoriji, ostavili su dubok trag u odrastanju. Ipak, savršeni otac ju je i naveo na put samospoznaje, otkrivši u njoj ružnu stranu. Njemu je značila lepota. Hvalio je Đovaninu lepu kosu, učtivost i uspeh u školi. Trenutak njenog slabijeg napredovanja u školi probudio je drugačiju reakciju.

U svetu u kome ona živi važna je lepota. Dečaci se zaljubljuju u lepe devojčice, njen otac i majka stalno ističu lepotu. Tom svetu ne pripada tetka iz prljavog kvarta, a ne pripada ni Đovana.

Upoznavanje sa tetkom Viktorijom Đovanu odvodi u novi svet, otkriva joj drugu stranu istine o gradu u kome je odrastala, a pre svega o ocu, kome se toliko divila. On potiče iz siromašnog kvarta. Njegova priča je drugačija iz tetkinog ugla. Đovana je odrastala uz očevu priču o tužnoj sudbini neprihvaćenog člana porodice, dok Viktorija pred njom priča o mladiću koji nikada nije želeo da bude deo porodice i koji ju je sprečavao da bude srećna. Brižni otac se tada otkriva kao muškarac koji pokušava da kontroliše sve oko sebe, a naizgled ušuškani život u Napulju, u porodici profesora, pred očima čitalaca počinje da se razrušava vrlo brzo. Odnos između njenih roditelja otkriva svoju novu dimenziju, a ona shvata da nije jedina koja laže kako bi se izbavila.

Iako je otac bio značajan za Đovanu, čini se da se ona tek kroz druženje i razgovore sa ženama iz svog okruženja u potpunosti oslobađa. Upoznavanje sa tetkom, odnos prema majci i drugaricama značajni su za Đovanino sazrevanje i oslobađanje. Sa svojom vršnjakinjom Anđelom ona prirodno i slobodno prvi put istražuje seksualnost, a kroz poznanstvo sa tetkom Viktorijom oživljava u sebi ženu potpuno drugačiju od majke. Šminkanje, doterivanje i lepo vaspitanje nisu ženski princip koji je oživljen u Viktorijinom liku. Devojčica od tetke prvi put čuje kako treba doživeti seksualni čin, a posebnu slobodu pruža joj mogućnost da sluša drugačiji dijalekt i psovke, koje nisu dozvoljene u kući i školi.

Odnos sa majkom, sa druge strane, u sebi ima ostatke odnosa sa ocem. Nakon ljubavnog raskola ona i dalje oživljava ljubavnu priču iz prošlosti. Ipak, život sa majkom navodi je na razumevanje – u njenoj posvećenosti prema ocu ona pronalazi vanvremensku sliku vernosti.

 „Kakvu moć imaju muškarci, čak i oni najbedniji, čak i nad hrabrim i nasilnim ženama poput moje tetke.”

Zanimljivo je kako devojčica vidi uticaj muškaraca. Iako je u detinjstvu, poput majke, bila opčinjena likom svog oca, vremenom uočava kako su sve žene iz njenog okruženja pod uticajem muškaraca. Čak i Viktorija, koja još uvek nije prebolela svoju mladalačku ljubav.

Može li Đovana da pobegne od ustaljenih muško-ženskih obrazaca koji su joj nametnuti?

U svoj odnos sa dečacima Đovana preslikava poznate kalupe iz okruženja. Korado, Rozario i Roberto su mladići sa kojima ona ostvaruje interakcije imitirajući postupke odraslih. Njih trojica potiču iz siromačnog dela Napulja. Međutim, u njima se preslikavaju različiti likovi i uticaji. Korado i Rozario su jednostvani mladići, koji žele da ostanu u Napulju i održe svoj status. Oni su opsednti njenom telesonšću i u njoj bude želju za igranjem, lažima i nestalnošću. S druge strane je Roberto, lepi i elokventni mladić, koji je uspeo da ode iz Napulja i nastavi školovanje u Milanu. On je prvi skrenuo pažnju na njenu lepotu, tako da su njegove reči ostavile na nju utisak poput očevih. U Robertovom društvu, Đovana preslikava odnose iz svoje porodice. Njegov životni put podseća na put njenog oca, a ona se u razgovoru sa njim pretvara u Đovanu sa početka romana, pre upoznavanja sa Viktorijom.

Kraj romana slika njen ulazak u odrasli svet, na način na koji bi društvo očekivalo. Međutim, rast nije završen, a dvojnost njenog karaktera ukazuje nam na to da konačnost ne možemo da naslutimo ni u liku, a ni u kompoziciji romana.

Na ovo se nadovezuje i jedno razmišljanje autorke romana. U odgovoru na pitanje novinara povodom izlaska novog romana, ona  objašnjava zašto su u njenim delima odnosi između muškaraca i žena predstavljeni kao nesrećni:

„Ono što je u književnosti ubedljivo često je ishod čitanja stvarnosti sa poukom. Nisam od onih koji veruju da sreća počinje po završetku priče (mislim tu na obrazac ’i živeli su srećno do kraja života’). Može se opisati srećan par, znala sam ih mnogo. Jednom sam čak napisala priču u kojoj sasvim nesrećna žena odlučuje da sprovede istragu, u maniru detektivskih romana, o srećnom braku svojih starih roditelja. Ne želim da vas zamaram time kako se priča razvijala. Reći ću samo da ste celu priču sumirali koristeći izraz ’relativno srećnu vezu muškarca i žene’. Može se, mislim, pisati o sreći, ali samo ako se to ’relativno’ razvije i ako razlozi zbog kojih ste stavili znak pitanja na ’srećan’ budu istraženi.”

Iako smo u romanima Elene Ferante i ranije susretali lažljive likove, ovog puta laž je u potpunosti osvetljena – kao moralni i estetski problem. Trenutak kada junakinja spoznaje laž značajan je za nijansiranje njenog lika. Za razliku od opšte zablude u kojoj je živela kroz odrastanje, njena laž postaje sredstvo komunikacije i donosi liku i pripovedanju jedinstven stil Elene Ferante.

Članak Lažljivi život odraslih: o dva različita odrastanja jedne devojčice se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U toku njenog gostovanja u Beogradu pričali smo sa Rumenom o Osmom martu, njenoj inspiraciji za pisanje, pokretu „Me too” , za koji je ona jedna od inicijatorki u Makedoniji, kao i angažmanu umetnika u društvenim promenama.

Kritičari za tebe kažu da si jedna od najboljih spisateljica kratkih priča u regionu. Kako si se odlučila za tu formu?

Nisam to svesno odlučila. Čitala sam kratke priče i svideo mi se taj format i ideja, jer su to kratke epizode često iz naše svakodnevice. U principu su kratke epizode koje govore o opštem stanju stvari i oduvek mi se to sviđalo, pa sam nekako prirodno počela pisati priče.

Tvoje priče su, rekla bih čak, brutalno iskrene i stiče se utisak kao da su lično proživljene. Odakle crpiš inspiraciju?

Naravno to nisam ja, već jedanaest različitih žena (govorim, recimo, o zbirci “Moj muž”). Isto iz svakodnevice, posmatram šta pričaju, čitaju, razgovaram sa ljudima i onda tako formiram priču. Uzimam delove iz raličitih priča, pa ih spojim, ako vidim da to može biti narativno efikasno. Priče jesu iskrene svakako, jer se radi o istinitim osećajima. No nisu faktički realne, nego su prepoznatljiva dešavanja svima nama.

Da li imaš neku priču koja je lično tebi draga?

Draga mi je „Osmi mart” iz zbirke „Moj muž”, zato sam napisala i drugu priču istog naziva u poslednjoj zbirci „Nikuda ne idem”. Pomislila sam hajde mogu da napravim neku tradiciju da uvek završavam zbirku takvom pričom. Sviđa mi se taj humor. Inkorporila sam neke komične stvari koje možda i nisu tako primetne srpskoj publici kao što je muzika, krst na vrhu planine Vodno, neke dijaloge koje su ljudi zaista govorili i koji su meni bili zanimljivi, pa sam sve to ubacila unutra u pokušaju da priča bude kritična i smešna. I ova nova u poslednjoj zbirci mi je jednako draga.

Koja je za tebe simbolika Osmog marta?

To je Međunarodni dan borbe žena za ravnopravnost i za mene je to jedina i prilično jasna simbolika, ali debate koje se vode o tome, način na koji se to obeležava su me oduvek zanimale. Na primer imamo izložbu muških autora, koji prikazuju kako oni doživljavaju žene – kao muze, naravno, što i nije baš nešto feminističko. Zatim uvek se vodi debata oko kafane. Nemam  ništa protiv da se žene zabavljaju kako mogu. Svaki način opuštanja i slavljenja za  žene je za mene legitiman, ali zanimljivo mi je što se sve oko togo priča u vezi obeleživanja dana. Neću spojlovati, ali samo ću reću da to što sam sad pričala je u poslednjoj zbirci jedna kritika toga kako se ljudi ponašaju oko tog praznika.

Spremajući intervju naišla sam na podatak da su tvoje priče prevođene u inostranstvu.  Kako ih ljudi doživljavaju na Balkanu, a kako van njega?

Prevođene su samo neke priče, ali nije knjiga objavljena u celini. Objavljena je u Mađarskoj, kroz dva meseca biće i u Italiji, uskoro će biti u Americi, Velikoj Britaniji i Irskoj, tako da nisam još uvek dobila kritike. Ipak mislim da njima neće biti tako zanimljivo kao nama ovde, jer su priče u našem kontekstu, pa su verovatno ljudima iz bivše Republike još zanimljivije. Ja sam iz druge zemlje, mi ipak ne pripadamo jednako istoj kulturi, ali ipak sličnoj, pa mislim da ljudi mogu da vide sličnosti i razlike kroz moju prizmu,koja je regionalna, a ne nacionalna.

Bila si deo Šarene revolucije u Makedoniji , pa u vezi s tim koliko smatraš da je bitan angažman i uloga umetnika u društvenim promenama ?

Uloga umetnika je užasno bitna, kao i svakog intelektualca. Intelektualci imaju zadatak da kritikuju i kritično promatraju svet oko sebe, inače nisu intelektualci. Bilo mi je jako bitno i prirodno da se uključim u to. Postoji ideja da su umetnici „svoji” i da su iznad svega, ali ja ne verujem da čovek živi van društvenog konteksta – to jednostavno ne postoji. 

„Ako ti živiš i radiš u jednoj sredini, imaš i obavezu da napraviš nešto da ta sredina bude bolja i da investiraš u nju.”

Foto: Nikola Vilić

Ko su ti omiljeni pisci?

Uglavnom su američki pisci. Sad baš volim Lusiju Berlin, spisateljicu koju sam nedavno otkrila i koja  je nešto što mi je u poslednje vreme bilo „uau”. Trebali bi svi da je pročitaju i skoro je izdata ovde negde u regionu njena knjiga „Priručnik za spremačice”. Pomenula bih i Alis Manro i Flaneri O’Konor, moje omiljene spisateljice.

Da li pratiš serije, s obzirom da se u poslednje vreme pojavilo dosta njih koje su takoreći „feminističke ?” 

Nakon pokreta Me too čini mi se da se, pogotovo dokumentaristički, svet više otvorio takvim pričama gde žene govore otvoreno i javno o stvarima koje se ne bi usudile i koje niko, pre svega, ne bi snimio kao što je  „Surviving R. Kelly” , čak i film „Leaving Neverland” o Majklu Džeksonu – to se mora pogledati, ali i neke druge stvari kao na primer „Lorena”, koja je isto zanimljiv dokumentarac. Čini mi se da je novi pokret otvorio te priče. Vidim da Netflix, koji je jako popularan, uglavnom ima feminističke serije, gde furaju tu ideologiju da normalizuju feminizam, što je meni jako drago.

U jednom intervjuu si rekla da je Makedonija pogodno tle za feminizam. Zašto to misliš ?

Jeste, to je super kod nas i stvarno se ponosim tim. Imamo i novije generacije feministkinja i srednje i starije.  Dešavaju se stvari, imamo fantastičan feministički festival, koji se zove „Prvo pa žensko” , spisateljice su aktivne, aktivistkinje takođe, žene koje su bile u prvim redovima Šarene revolucije.

Kakve su bile reakcije na pokret „Me too” u Makedoniji?  

Bilo je gomila različitih reakcija. Žene su super reagovale i masovno podržale. Iznenadilo nas je što nas naši drugari uglavnom nisu baš tako otvoreno podržali: prvo su ćutali, pa su onda počeli po malo kako su videli kako se sve to primilo, ali čak ni tada otvoreno, jer su se malo plašili. Žene su masovno podelile svoje priče, dok je bilo puno kritika zašto ne kažu  ime i prezime nasilnika. Ljudi su tražili da nađemo jednog krivca i kažemo da je jedan tip kriv za to, a u stvari je sistemski problem. Taj tip nasilja omogućava društvo: društvo ga ne kritikuje i ne kažnjava. To je bila glavna reakcija, a druga je bila zašto sad govorimo, a ne pre 30 godina – uvek to glupo pitanje. Nažalost, ljudi jednostavno ne shvataju o čemu se tu radi i mi nismo bili agresivni kada smo morali objašnjavati jedno te isto sto puta. Ljudi prosto ne shvataju kakve su to traume i koliko je teško reći javno i podeliti svoju priču, jer si uvek meta svakakve kritike kao na primer u pravcu reakcija „lažeš, tražiš pažnju, izmišljaš” i slično. Dakle, najčešće je postavljano pitanje „zašto sada”, ali i samim imenom našeg pokreta „Sada kažem” smo htele objasniti da nije bitno kada smo nešto rekli: bitno je da to SADA kažemo.

U narednom periodu promovišeš svoju novu zbirku. Da li imaš u planu nešto novo?

Uhh ne, treba mi da se malo odmorim. Napisala sam jednu radio dramu u međuvremenu, sada prevodim „Alisu u zemlji čuda” , a nakon toga  jedan roman kanadskog pisca Iana Rida, za koji je prava kupio Čarli Kaufman, pa će biti snimljen film. Planiram da prevodim i čitam, pa nakon toga sledi nešto novo, ali za početak da se odmorim od ovoga što sam do sada radila.

 Naslovna fotografija: Vice

Članak Rumena Bužarovska: Ako živiš i radiš u jednoj sredini, imaš obavezu da učiniš da ona bude bolja se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Knjižara Booka

Gde god krenem ili odakle god da se vraćam, uvek podsvesno gledam da prođem pored ove knjižare kako bih neobavezno svratila da bacim pogled i vidim šta ima novo, a onda zaglavim unutra minimum narednih sat vremena. Čin biranja knjige je poseban ritual za mene kome volim da poklonim veliku pažnju. Mislim da nikad nisam izašla iz ove knjižare bez minimum dve knjige, a ukoliko baš ne mogu da odlučim, sednem popijem kafu, razmislim na miru. Redovno pratim sva njihova izdanja koja baš odgovaraju mom čitalačkom senzibilitetu, tako da čim vidim da se pojavilo nešto novo obavezno pohitam da uzmem ono što je izašlo sveže iz štampe. Preporuka za Lejlu Simani i “U vrtu ljudoždera” ko nije čitao. 

Dim 

Dim je novo mesto u gradu, u Cetinjskoj, u prostoru gde je nekada bio Kenozoik. Do sada sam tamo bila svega dva puta, ali je to bilo dovoljno da mi postane novo omiljeno mesto za izlazak vikendom, ili čašu vina posle posla radnim danima. Prostor je fenomenalan, naročito ogroman luster od perli koji ukrašava središnji deo i ljubičasti pliš kojim je presvučen nameštaj. Cela atmosfera ima neki njujorško-pariski vajb, a nedeljom se organizuju strava brančevi!

Aerodrom

Možda najinspirativnije mesto na kom volim da provodim vreme i ne radim ništa. Bogatstvo iskustva, profila, mini-radnji koje se dešavaju u jednom sterilnom, svetlom prostoru su ono što me beskrajno inspirše još otkad sam kao mala prvi put letela. Pre nego što otputujem negde avionom ne znam da li se više radujem samom putovanju, boravku na našem aerodromu, ili na onom gde bi trebalo da sletim. 

Crna Ovca

Sladoled je moj najdelotvorniji antidepresiv, kao i biranje ukusa. Moji omiljeni su maskarpone malina sa pečenim pistaćima i kruška u mleku sa orasnicama. Raj za PMS.

Zemunski krov

Ovaj krov ću iskoristiti da pod njega stavim sve što obožavam u Zemunu: od Bežanijske i bureka kod Petrovića, do pijace nedeljom, keja, ledenih kocki u Kapetaniji i letnjeg sunčanja na Lidu. Tek nekoliko godina živim u Zemunu, ali sam se brzo I lako adaptirala i pronašla omiljene kutke. Ipak, najomiljenije mesto je moja osmatračnica i krov na koji se preselim čim ogreje sunce. 

Članak Omiljenih 5 mesta u Beogradu: Iva Parađanin se pojavljuje prvo na Oblakoder.