Vladimira Skočajića Skoču verovatno znate kao onaj radijski glas koji oduševljeno priča o Seržu Geinsburu, grupama Yo La Tengo i Wilco, ili Vladi Divljanu. Vremenom smo navikli na njega i njegove misli u pisanim redovima. Bilo u štampanim medijima, portalima, ili na Fejsbuku, njegove kratke priče, ali i svakodnevna smatranja o pop kulturi i ostalim stvarima koje ga okružuju, postale su teme o kojima se priča i koje se prepričavaju.
Skoču, kao glas sa radija B92 sam upoznao, sad već davno, u njegovoj emisiji Gistro FM, gde je ponekad mnogo srećan, ponekad pomalo nadrkan, pričao o muzici koju voli i sluša. Uživo sam ga upoznao nekad kasnije, jer smo radili (a i radimo još uvek) na istom Radio Aparatu. Tad je ova nadrkanost izvetrila iz mog shvatanja njega, i upoznao sam ga kao jednog jako finog i toplog tipa, koji ne odustaje od svojih ideja i ljubavi.
Skoča ima knjigu. Iako sam mislio da ćemo ga prvo videti kao pisca romana, ili makar kratkih priča, iznenadio je zbirkom poezije. Tu zbirku, „Ponekad se probudiš u Beogradu“ promovisaće u KC Gradu, 27. jula, ali pre nego ga vidimo uživo te večeri, sa knjigom u rukama, popričali smo malo, u online svetu sa njim – o pesmama, poeziji, muzici, Beogradu, kao i svim onim drugim standardnim temama o kojima vredi pitati Skoču.
Za početak, kako si? Sećam se iz tvojih starih emisija na B92 da si uvek govorio da voliš leto jer svi zapale, pa grad bude prazniji. Je l’ i dalje tako?
Skoča: Dobro sam, hvala na pitanju. Da, tako je još uvek i biće tako dok sam živ. Ima nešto jako intimno u tom praznom gradu tokom leta. Neke od najlepših uspomena koje imam desile su se u praznom Beogradu u letnjim mesecima. A i mnogo volim pesmu koju peva BJ Thomas „Everybody’s Out of Town”.
Ponekad se probudiš u Beogradu. Kako je izgledao ceo put od razmišljanja o pesmama, stavljanja reči na papir, pa sve sad do dolaska u knjižare?
Pesme pišem celog života. Zapravo, sa njima sam i počeo, mnogo pre proze, još u trećem osnovne. Prošlog leta sam se često osećao melanholično i usamljeno, iako realno nisam bio sam. Smetalo mi je i ovo i ono. Vesti su bile groznije nego inače. Moj karakter se saplitao o prepreke koje je mnogo puta u prošlosti preskočio. Osećao sam se kao da sam izgubio rat u kome nisam ni učestvovao. Bekstvo od svega toga pronalazio sam u pisanju pesama. Gotovo svaki dan tokom jula i avgusta napisao bih po jednu pesmu. Vremenom ih se nakupilo. I za razliku od pesama koje sam ranije pisao, koje su bile mnogo ličnije, ove su bile nekako univerzalnije. Skapirao sam da nisam jedini koji može razumeti setu u podacima da je Bob Dilan napunio 80, da je umro Žan Pol Belmondo, odnosno da šibicari sa štajge siluju Beograd. Sa štajge koje više nema. I tako sam došao do odluke da bih mogao da ih objavim.
Koliko se tvoja poezija razlikuje u odnosu na tvoje kratke priče, kolumne,promišljanja koje smo čitali prethodnih godina? I kako si se uopšte odlučio na poeziju (jer si postao poznatiji po drugačijoj vrsti pisane reči)?
Pesme retko pišem kada sam srećan i zato su malo mračnije od moje proze. A rešio sam da ih objavim jer ih je bilo puno i što sam bio zadovoljan većinom njih. A i to što sam znao da ljudi od mene ne očekuju poeziju bio je još jedan razlog. Jer, jebeš očekivanja, ona ionako uništvaju sve što je lepo.
Fotografija: Vladislav Mitić
Koja je veza cele zbirke (i tebe samog) sa Duškom Radovićem? Pitam zbog naslova.
Naslov ima veze sa pesmom „Sometimes You Wake Up in Charleston” koju je pre nekoliko godina snimio Gent Li Filips. Čim sam čuo taj naslov, znao sam da ću ga maznuti za nešto svoje, mnogo mi se svideo. A Beograd zato jer najveći broj pesama ima veze sa njim, nema tu neke filozofije. Iako mnogo volim Duška Radovića, on nema nikakve veze sa tim naslovom. Bar svesno nema veze.
I, koja je generalno tvoja veza sa domaćom poezijom? Koliko ti je ona bliska, koliko strana, a koliko si svoj rad i pečat crpeo više iz same pop kulture?
Kada je domaća poezija u pitanju, jako volim Milenu Marković, Vitomirku Vitu Trebovac, Radmilu Petrović, Draška Sikimića… Ipak, ne mislim da su oni mnogo uticali na moje stihove. Ja pesme pišem na sličan način već 30 i kusur godina, samo što sam ih tek sad obznanio javnosti. Možda uticaja ima u nekoj muzici koju slušam, ali i to je mnogo više nesvesno nego svesno.
Kad se sastavlja zbirka pesma, da li postoji neka veća ideja oko celog zbira? Da li je više kao konceptualni album, ili skup hit singlova?
Za mene, roman je album, a zbirka priča ili pesama je kompilacija. A ja ubedljivo najviše volim albume. Zato sam i hteo da počnem svoju zvaničnu književnu karijeru romanom, ali ispostavilo se da je to prekrupan zalogaj za mene, bar još uvek. Previše tu bude stvari kojima nisam zadovoljan. I onda sam krenuo od onoga što znam da mi dobro ide. Prvo sam iščitavao sve pesme koje imam, odbacivao one koje mi se ne sviđaju, ostavljao one koje su mi okej. To što je ostalo, ušlo je u zbirku. Redosled je otprilike hronološki, po tome kako su nastajale, od najstarijih do najnovijih. Ali redosled je, kao i za svaku kompilaciju, manje važan.
Gde i kako vidiš sebe danas na književnoj sceni Srbije?
Vidim se na moru u septembru i oktobru. Iskreno, ne razmišljam uopšte o književnoj sceni Srbije, ili bilo koje druge zemlje.
U svojim emisijama i tekstovima često imas one vremenske odrednice, tipa muzika za veče, muzika za kišu. Za šta je onda, koje vreme i mesto „Ponekad se probudiš u Beogradu“?
S obzirom na to da je najveći broj pesama nastao u praznom Beogradu tokom leta, recimo da je to najprikladnije vreme za uživanje u mojoj zbirci. Mada, siguran sam da nećete mnogo manje uživati ni ako je čitate tokom snežne večeri u decembru.
Koji je idealni saundtrek ove knjge? Šta bi sjajno leglo uz čitanje ovih stihova?
Recimo, neka ambijent amerikana. Instrumentalna muzika sa slajd gitarama i klavirom. SUSS, Jon Arroyo, Bruce Kaphan, William Tyler, Ezra Feinberg, Chuck Johnson…Većina pesama iz zbirke je nastajala dok mi je nešto od ovoga sviralo u pozadini.
Da li imaš neki omiljeni komentar na knjigu, nešto što te je potpuno raspametilo i razoružalo?
Iako sam svestan da nisam baš nepoznat ljudima, priznajem da me je ostavilo bez teksta to što je moja zbirka, od kada je objavljena 22. maja pa sve do danas, najprodavanije izdanje izdavačke kuće Booka. I još uvek me ostavlja bez teksta. Nikad nisam voleo liste bestselera i sada sam na jednoj od njih. Niko ne može bolje da se zajebava s tobom od života samog.
Poznat si kao neko ko nema dlake na jeziku i kaže uvek ono što mu je na umu. Pa, da li bi mogao da nam daš par saveta za srećan zivot danas? Šta raditi, a šta izbegavati u Beogradu i Srbiji 2023?
Gledati svoja posla. Live and let live. Napraviti mikrosvet. Ne svađati se sa ljudima koje ne poznaješ o ljudima koje ne poznaješ. Slušati muziku, gledati filmove, čitati knjige, gledati Sopranose i Cinema Paradiso. Šetati pored reke ili spavati do podne. Ako imaš love i uslova, putovati što više. Voditi ljubav na krovu zgrade u avgustu. Izbegavati ljude koji imaju potrebu da ti objasne da bog postoji ili ne postoji, one koji imaju reči, ali ne i postupke. Odjebati sve nas koji dajemo nekakve savete.
Bio si u Americi i vratio si se. Kad te neko pita: da li da odem ili ne, šta mu kažeš?
Uvek da odeš. Amerika je divna. Teksas je divan. Ništa u životu ne bih menjao za to, skoro trogodišnje, iskustvo iz Amerike. Kad bolje razmislim, mislim da ne postoji mesto na svetu za koje bih savetovao nekom da ne treba da ode. Možda samo neka koja su nebezbedna.
Šta dalje? Je l’ ovo samo početak, i u kojim pravcima težiš da nastaviš svoje pisanje?
Plan mi je da sledeće godine objavim zbirku priča, a nakon toga, nadam se, za par godina i roman. Možda u međuvremenu sleti još neka zbirka pesama. A možda i ne, ako provalim da se baš očekuje.
Za kraj – kad si napisao svoju prvu pesmu u životu, da li je se sećaš i kakva je ona bila?
Bio sam četvrti razred osnovne. Napisao sam je za svoj prvi virtueni bend The Insects. Bila je na engleskom jer sam očekivao da The Insects pokore ceo svet. Počinjala je stihovima „I dress my Adidas, Texas jacket and five hundred one, and I run to be with her, because sir, she’s my baby, and maybe, she loves me”. Imao sam 10 godina i fond od 100 engleskih reči. Ali ložio sam se. I to je ključ u svemu, za sve i svuda. Loženje. Bez njega nema ničeg.
Naslovna fotografija: Lazar Jablanović
0 Comments