Za mlade ljude svet je prepun obećanja i izazova. Putovanja, kupovina garderobe, odlasci na koncerte omiljenih izvođača i inspirišuće izložbe samo su deo mogućnosti koje bi u savremenom svetu svima trebalo da budu dostupne. Međutim, u tom istom svetu novac je često prepreka koja čini neodvojivi deo izazova odrastanja sa kojim se mladi suočavaju, postajući stručnjaci za preživljavanje u trenucima kada se potrebe koje imaju pretvaraju u luksuz. Pritisak i teret ograničenih resursa za većinu mladih u Srbiji ogleda se već u nemogućnosti osamostaljivanja, te tako stanovanje postaje prvi nepremostivi korak ka prelasku u odrasli život.

Mnogi mladi tako sanjare o svom prvom stanu, ali suočavaju se sa visokim cenama stanova i kirija koje su van njihovog dosega. Možda im se čini da će zauvek ostati pod istim krovom sa roditeljima, odgađajući svoju nezavisnost. Onda pomisle da je obrazovanje ključ njihove bolje i srećnije budućnosti, ali kako platiti školarine i ostale troškove školovanja kada prihodi koje ostvaruju nisu dovoljni da ispune sve njihove potrebe?

U kriznim vremenima (koja su na ovim prostorima, čini se, trajna kategorija), kupovne navike mladih ograničene su na pažljiv odabir, a „luksuzni proizvodi” ostaju nedostižni. Stoga ne treba da čudi činjenica da najveći broj mladih u Srbiji najčešće biva prinuđen da bude racionalan u izborima i da mora da vaga svaki trošak. Rekreacija i društveni život su takođe na udaru usled loše ekonomske situacije u našoj zemlji, pa tako odlasci na koncerte, izložbe i putovanja, kao i rekreativno bavljenje sportom i odlaženje na treninge za mnoge mlade češće predstavljaju izuzetak, nego pravilo. Ovaj konstantni nesklad između želja koje mladi imaju i mogućnosti da te iste želje i ostvare, dovodi nas do pitanja – čega se sve mladi u Srbiji odriču zarad zadovoljavanja osnovnih životnih potreba?

Mladi u Srbiji troše više od 40% prihoda na troškove stanovanja

Poslednji izveštaj Beogradskog centra za ljudska prava pod nazivom „Ljudska prava mladih u Republici Srbiji u 2022. godini” pokazuje da su se brojni izazovi u prethodnoj godini izrazito nepovoljno odrazili na ostvarivanje ljudskih prava mladih u Srbiji, i to posebno u ostvarivanju prava na adekvatno stanovanje i prava na adekvatnu zaradu. Unutrašnje i globalne društvene, političke i ekonomske okolnosti dovele su do drastičnog skoka cena stanarine i rasta inflacije, zbog čega je došlo do urušavanja životnog standarda mladih u Srbiji.

Urednica izveštaja i koordinatorka Omladinskog programa Beogradskog centra za ljudska prava Nevena Trofymenko na predstavljanju pomenutog izveštaja ukazala je na to da su mladi u Srbiji preopterećeni stambenim troškovima, da troše više od 40% budžeta domaćinstva na rentu ili ratu, te da prekarnost u sektoru zakupa, kao i u oblasti rada predstavlja posebno opterećenje za mlade.

Slične podatke pokazalo je i Istraživanje o „Odnosu studenata prema povećanju cena zakupa nekretnina” koje su sproveli studenti master studija Fakulteta tehničkih nauka iz Novog Sada u periodu od 23. maja do 6. juna 2022. godine. S obzirom na veliki skok cena zakupa stanova koji se dogodio u tom periodu, cilj istraživanja je bio da se utvrdi da li će ovo povećanje cena uticati na kvalitet i organizaciju života i studiranja učesnika istraživanja u toku naredne školske godine.

Skoro svi učesnici istraživanja (96,1% od 410 anketiranih) kao najčešće razloge za porast cena stanova navodili su: inflaciju, dolazak državljana iz Rusije i Ukrajine, kao i pohlepu i bezobrazluk vlasnika stanova. Prema navodima ispitanika, za poslednjih godinu dana od datuma kada je istraživanje vršeno, vlasnici stanova podigli su stanarinu skoro jednoj četvrtini njih (23,4%), a bilo je i onih kojima je stanarina podizana više puta u toku 2021, a posebno tokom 2022. godine (4,6%). Povećanje cene zakupa stana u proseku je iznosilo 100 evra.

Ovo istraživanje dovelo je do zaključka koji je glasio da su anketirani studenti iskazali visok nivo realnosti u pogledu tržišnih previranja cena iznajmljivanja stanova i zbog toga izrazili zabrinutost za mogućnost nastavljanja studija. Ipak, i pored toga, većina njih nije bila spremna da napusti fakultet i mesto studiranja, čime su pokazali da su spremni na skromnost i različita odricanja, ali i odlučnost da nastave svoje visoko obrazovanje.

Sa ovim stavovima poklapaju se i stavovi mladih uzrasta između 18 i 30 godina koji su učestvovali u Oblakoderovoj anketi, a koji su ocenili da, pored troškova kirije i računa, najviše novca mesečno izdvajaju za – hranu.

Koliko novca je dovoljno za dostojanstven život u Srbiji?

Prema podacima Ministarstva unutrašnje i spoljne trgovine Republike Srbije, minimalna potrošačka korpa za jul 2023. godine iznosi 52.062,53 dinara. Kada se na to dodaju troškovi stanarine i računa, postavlja se pitanje koliko je novca potrebno da bi se na mesečnom nivou pokrili osnovni troškovi života?

„Grupa organizacija civilnog društva i sindikata potpisala je deklaraciju Plata za život ( eng. living wageiliti dostojanstvena zarada) koja podrazumeva onu platu i onaj iznos zarade koji je dovoljan za pristojan život, odnosno onaj iznos koji pokriva troškove realnog života, u ovom konkretnom slučaju u Srbiji. Mi imamo situaciju da se kroz minimalnu zaradu u odnosu na koju se meri životni standard, to zapravo vezujemo za minimalnu potrošačku korpu, a minimalna potrošačka korpa je indikator potrošnje, ona ne govori o tome koliko nama treba da bismo živeli pristojan život”, napominje Nevena Trofymenko, koordinatorka Omladinskog programa Beogradskog centra za ljudska prava.

Upitani koliko novca smatraju da je dovoljno za dostojanstven život u Srbiji (pod pretpostavkom da je u pitanju jedna osoba koja treba da pokrije troškove stana, računa, hrane i ostalih životnih potreba), 33.7% anketiranih odgovorilo je da je to iznos veći od 120.000 dinara, 32.5% navelo je da je dovoljno imati na raspolaganju između 100.000 i 120.000 mesečno, dok je 24.1% ispitanih mišljenja da je za pristojan život potrebna zarada koja iznosi između 80.000 i 100.000 dinara na mesečnom nivou.

Novinari „Nove ekonomije” od februara 2022. godine krenuli su da prate promene u cenama nekih od osnovnih životnih potrepština – tačnije, cene 15 različitih artikala i njihovo variranje. Cene prate na osnovu tržišnih cena (ne računajući povremene akcijske cene) u jednom trgovinskom lancu u Beogradu.

*Gramaže/pakovanja proizvoda su smanjene, odnosno Nova ekonomija nije uspela da u trgovinskom lancu pronađe u pakovanjima/količinama koje je prvobitno počela da prati (prašak koji su pratili sada se prodaje u pakovanju od 2.7 kg, pasta za zube u pakovanju od 75 ml, a grašak u pakovanju od 400 g).

Kako je navedeno i u tekstu na sajtu „Nove ekonomije”, ako pogledamo njihov „barometar“, lako je uočiti da je najveći broj artikala poskupeo za oko 50% u periodu od 18 meseci. Situacija je još gora ako se uzme u obzir da su pojedini proizvođači počeli da koriste trik sa smanjivanjem „težine“, pa se tako grašak iz tabele Nove ekonomije ne prodaje više u pakovanju od 450 grama već 400 grama, deterdžent više nije u pakovanju od 3 litra već od 2.7 litara, a slično je i sa pastom za zube.

Pored toga, najavljeno je i poskupljenje struje od 1. novembra za 8%, kao i poskupljenje gasa za 10%. Došlo je i do značajnog skoka cene nafte i naftnih derivata. Rast cena energenata uticaće na cene svih artikala, kao i komunalnih usluga. Na primer, cena grejanja direktno zavisi od cene gasa, jer oko 70% troškova elektrana upravo čini cena gasa, kako je objašnjeno u tekstu na istom sajtu.

Čega se mladi u Srbiji najčešće odriču?

Sva ova poskupljenja prelivaju se na čitavo stanovništvo, te ni mladi nisu pošteđeni uticaja trenutne ekonomske situacije u Srbiji. Tako, na pitanje da li su prestali da kupuju ili su uskratili sebi nešto što su ranije kupovali zbog povećanja cena, 77,4% mladih koji su učestvovali u Oblakoderovoj anketi dalo je potvrdan odgovor.

„Garderobu više gotovo uopšte ne kupujem, mnogih prehrambenih namirnica sam se odrekao i kupujem samo najosnovnije, ove godine nisam uspeo da skupim pare da otputujem na odmor”, glasio je jedan od odgovora.

Druga ispitanica navela je kako je morala da se odrekne ajvara, ali je napisala i da čeka da reši ginekološke probleme kako bi mogla ponovo da koristi menstrualnu čašicu i prestala da kupuje uloške.

„Sada kupujem jeftiniji prasak za veš i omekšivač, ne kupujem više određene sireve i ne poručujem hranu”, glasio je još jedan od odgovora.

Ispitanici i ispitanice Oblakoderove ankete kao najčešće stvari kojih su morali da se odreknu naveli su kupovinu knjiga i kozmetike, putovanja, koncerte i izložbe, a nemali broj odgovorio je i kako ne može sebi da priušti redovne i preventivne preglede i tretmane kod stomatologa i ginekologa, kao ni razgovore sa psihologom koje smatraju veoma važnim.

Najveći procenat njih (75%) istakao je kako bi se, u situaciji u kojoj mora da bira, najpre odrekao garderobe, zatim namirnica koje im nisu neophodne (65.5%), ali i izlazaka (60.7%), dok su kao najteže stvari kojih bi morali da se odreknu naveli studiranje (6%), samostalan život (17.9%) i odlazak kod lekara (11.9%).  

Anketiranima smo postavili još jedno veoma važno pitanje – da li stvari koje ne mogu da priušte sebi smatraju luksuzom ili smatraju da su im nedostupne zbog ekonomske situacije u Srbiji?

„Smatram da u Srbiji nažalost ne može dostojanstveno da se živi ni sa platom malo većom od prosečne, pa samim tim neke stvari uslovno postaju luksuz.“


„Smatram da ništa u čemu oskudevam nije neophodno da covek zivi ili, bolje reći, preživi. Isto tako smatram da bih, kao neko ko radi 48 sati nedeljno trebalo da mogu da priuštim sebi i putovanje, i dobre patike, kao i da mogu da sredim stan i pokrijem sve ostale troškove života.”


„Smatram da jednim delom utiče ekonomska situacija, ali i kapitalistično razmišljanje svih nas kako nam je sve potrebno, pa često kupujemo i dosta stvari koje nam nisu potrebne, a mislimo da jesu. Gledam da novac trošim na ono što me zaista ispunjava i, naravno, ono što mi je potrebno.”


„Smatram da su mi nedostupne zbog ekonomske situacije. Sa platom koju trenutno imam pre par godina sam zapravo mogla lagodno da zivim. Ne luksuzno, ali da lagodno.”


„Ja smatram luksuzom kad kupim koka-kolu na trafici jer mi se tad pije, iako ne bi trebalo tako da se osećam, jelte.”


„Na momente pomislim: ma, šta ja izvoljevam, a onda shvatim da to nije izvoljevanje, da to što bih volela da mi je dostupno nije luksuz…”


„Mislim da je gorenavedeno ipak luksuz. Nekad se stidim osećaja da mi to sve fali, ali činjenica je da se zbog terapije i kvalitetnije hrane mnogo bolje osećam. Ne živim sama jer ne mogu to da priuštim, i dalje sam kod roditelja, tako da se odričem svesno već neko vreme jer želim samostalnost. Međutim, u slučajevima kada je trošenje opravdano, mislim da preterujem i da odricanje nije toliko loše (iako nisam zadovoljna generalno). U suštini, nabijam sebi krivicu kada kupim nešto što želim ili što je zapravo dobro za mene. “


„Nisu luksuz, nego je naš životni standard takav da smo mi ubeđeni da je to luksuz. O pravom luksuzu mi praktično nemamo ni pojma.”

Osnovne životne potrebe, poput hrane, stana i zdravstvene zaštite, čine temelj bez kojeg nema dostojanstvenog života. Međutim, mladi su sve više svesni da kvalitetan život ne sme biti luksuz, već pravo svakog pojedinca i traže više od puke egzistencije, izražavajući potrebu za bogatijim i ispunjenijim životnim iskustvima. Svesni su da sreća i zadovoljstvo dolaze iz različitih izvora – putovanja, umetnosti, kulture, obrazovanja i zajedničkih iskustava. Ipak, oni sami teško da mogu da promene ekonomsku situaciju u Srbiji. Tim problemom bi, najpre, trebalo da se bave donosioci odluka.

„Bilo bi zanimljivo uraditi istraživanje informisanosti o pravu na dostojanstven rad, jer to nije bilo kakvo pravo na rad, ali ne da bi pitali mlade o tom pravu, jer mladi u Srbiji žive kršenje tog prava, već da pitamo donosioce odluka, one koji kreiraju politike, da vidimo koliko su oni informisani o pravu na dostojanstven rad”, napominje Nevena Trofymenko.

Kako ekonomska situacija mladih u Srbiji može postati bolja?

Podnošenjem Izveštaja Beogradskog centra za ljudska prava u koaliciji sa drugim organizacijama mladih i za mlade 2021. godine Komitetu za ekonomska, socijalna i kulturna prava, a u odnosu na Pakt o ekonomskim, socijalnim i kultrunim pravima, pokrenut je proces izveštavanja pred međunarodnim mehanizmima koji su dostupni organizacijama civilnog društva. Ovim postupkom pažnja je usmerena na položaj mladih i izazove sa kojima se mladi u Srbiji suočavaju pri ostvarivanju ekonomskih i socijalnih prava. Time je otvoren proces za dijalog sa Komitetom i državom Srbijom o potrebama i preporukama koje se odnose na unapređenje položaja mladih u oblasti socijalnih i ekonomskih prava.

Komitet je dao sledeće preporuke državi i država u sledećem ciklusu izveštavanja država mora da izvesti šta je uradila po ovim pitanjima:

• Intenziviranje napora za smanjenje nezaposlenosti, posebno među mladima;
• Unapređenje mera aktivne politike zapošljavanja otkrivanjem uzroka problema dugoročne nezaposlenosti i osmišljavanjem programa za njihovo rešavanje;
• Preduzimanje efikasne mere za zaštitu učenika u dualnom sistemu obrazovanja i mladih ljudi na programima prakse, kao što je, na primer, „Moja prva plata” od radne eksploatacije i obezbedi da su mladi zaštićeni propisima o radu;

„Zaključna zapažanja o Trećem periodičnom izveštavanju za Srbiju koja se direktno odnose na mlade obavezujuća su za Srbiju koja je ratifikovala i Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima i Revidiranu evropsku socijalnu povelju. Pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori su sastavni deo našeg pravnog poretka i kao takva se moraju neposredno primenjivati u Srbiji”, podseća Nevena Trofymenko.

Dakle, potrebno je formulisati ciljeve i mere koje bi osigurale puno zapošljavanje mladih i pravične uslove rada za sve uključene u programe aktivnih politika zapošljavanja (pravo na jednaku zaradu za rad jednake vrednosti, pravo na sindikalno organizovanje i pravo na socijalno osiguranje u punom obimu).

Napredak, obrazovanje, kultura i umetnost čine suštinu ljudske egzistencije i često su pokretači pozitivnih promena u svetu. Ambicija i težnja za napretkom treba da budu podsticaj za sve, a ne samo privilegija nekolicine.

Ilustracije: Olga Đelošević

Tekst je podržan od strane Evropske unije i nemačkog Saveznog ministarstva za ekonomsku saradnju i razvoj. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu „Scroll’n’Share” Oblakoder magazina ne izražavaju stavove Evropske unije i nemačkog Saveznog ministarstva za ekonomsku saradnju i razvoj.

Članak Život između želja i mogućnosti se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Članak Anketa: Mladi i pravo na dostojanstven život se pojavljuje prvo na Oblakoder.

A onda kapetan Kostas, koji pristaje svojim čamcem, moli te za uslugu. „Ne bilo ti zapoveđeno’’, kaže on: „a pošto znam koliko voliš da roniš, da li bi zaronila i zakačila moje sidro za ovo uže? Sam bih to uradio, ali ova reuma me danas ubija’’. „Naravno’’, odgovaraš mu i sva ponosna skačeš u more.

Ovako počinje drugo poglavlje knjige Moji razgovori s ćerkom o ekonomiji bivšeg Grčkog ministra finansija, Janisa Varufakisa naslovljeno Cena naspram vrednosti. Ovim primerima on pokušava da objasni nekome ko ulazi u svet odraslih pojam dobra:

Zalazak sunca. Parisovi vicevi. Radost što si zaronila kako bi učinila uslugu kapetanu Kostasu. Tri stvari tbog kojih se lepo osećaš. Tri dobra. Koja je razlika između dobra i robe? Roba jesu dobra (kao na primer tvoj iPad), ali dobra nisu obavezno i i roba. Tri dobra koja smo naveli nisu ponuđena na prodaju.

Šta je to što fudbal prodaje? Jesu li to ulaznice, dresovi, šalovi, suveniri? Jesu li to fudbaleri i njihovi profesionalni ugovori? Jesu li to golovi i svi oni momenti ezgaltacije koje vidimo na reklami za MasterCard uz potpis – Neke stvari se ne mogu kupiti novcem?

Pitajmo se, takođe, i ovo – šta je to što u fubalu nema cenu i ne može se kupiti ili prodati?

O ovim i drugim pitanjima navijači širom sveta dumaju poslednjih decenija, u eri agresivne komercijalizacije fudbala. Međutim, tek je zbog nedavne odluke 12 najbogatijih timova Evrope da pokrenu sopstveno takmičenje, kakvo do sad nije viđeno, prvi put progovoreno i o tim tabuima.

Kada su 18. aprila, u redovnom terminu Engleske Premijer Lige, šuškanja o osnivanju Evropske fudbalske Superlige (u daljem tekstu ESL) došla do Gerija Nevila, bivšeg fudbalera Mančester Junajteda, sa sigurnošću možemo reći da se on nije setio Varufakisovih primera, pre svega zato što ne postoji engleski prevod te knjige. Ali, ipak je vođen intuicijom, Nevil osuo paljbu po 12 evropskih timova koji su odlučili da osnuju ESL. Nazvavši u direktnom prenosu svoj bivši klub „odvratnim’’, i „pohlepnim do srži’’, zahtevao je oduzimanje bodova svim inkriminisanim klubovima, kao i još žešće kazne.

Inkriminsani timovi bili su Real Madrid, Barselona i Atletiko Madrid iz Španije, Mančester Junajted, Mančester Siti, Liverpul, Arsenal, Čelsi i Totenhem iz Engleske, i Juventus, Inter i Milan iz Italije.

Cinik bi verovatno podsetio Nevila na enormnu platu koju je zarađivao tokom dvadesetogodišnje karijere na Old Trafordu, ali činjenica je da je Nevilova izjava sve osim pogrešna. Najbogatiji timovi sveta uključeni u projekat ESL zapravo su među timovima koji su i najzaduženiji u fudbalu, i zahvaljujući dodatnim dugovima koje su stvorili uslovi igranja mečeva bez publike tokom pandemije virusa COVID-19, pokušali su da odmetanjem od krovne organizaije evropskog fudbala UEFA i Lige šampiona, ne u cilju poboljšanja fudbala (šta god to značilo – kako nam i poručuje Miloš Janković u ovom tekstu), već iz čiste pohlepe i još veće zarade.

U najkraćem, ESL bila je zamišljena tako da 12 najbogatijih timova igra sredinom nedelje međusobno u ligaškom sistemu, bez opcije da ispadnu. Pobednici bi nastupali u plej ofu, i onda bi se igralo finale. Još tri tima učestvovalo bi svake sezone putem vajld-kard pozivnice. Bilo je predviđeno da američka investiciona banka JP Morgan uloži 4,5 milijarde evra i finansira ovo takmičenje. Amazonov striming servis bi prenosio te mečeve uživo za pretplatnike.

Tog 18. aprila, predsednik UEFA, Aleksandar Čeferin, bio je prepun gneva.

U medijima se pojavila informacija da je vlasnik Juventusa i predsednik Zajednice Evropskih klubova, Andrea Anjeli, napustio tu poziciju i objavljeno je kako je on sada jedan od potpredsednika ESL, zajedno sa amerikancima Džoelom Glejzerom (jednim od vlasnika Mančester Junajteda), Džonom Henrijem (jednim od vlasnika Liverpula) i Stenom Krenkeom (jednim od vlasnika Arsenala). Za predsednika bio je izabran Florentino Perez, izvršni direktor Real Madrida i vlasnik grupe ACS (Actividades de Construccion y Servicios S.A.) koja se bavi inžinjeringom i svim vrstama telekomunikacija.

Čeferin je imao razloga za bes. UEFA je nastavila dugogodišnju praksu da maksimalno izlazi u susret najbogatijim timovima, oblikujući kontinentalna takmičenja tako da najbogatiji maltene uopšte ne ispaštaju. Najrecentniji korak bilo je objavljivanje novog formata Lige Šampiona, prema kojem bi najbogatiji timovi zauvek opstali kao članovi, bez obzira na pozicije u domaćim šampionatima.

„Nismo znali da gajimo zmije u svojoj blizini’’ – Čeferinova izjava zazvučala je veoma živopisno. Dovoljno da se fanovi širom sveta zahuktaju i da od ponedeljka, 19. aprila, stadioni bogatih timova budu zatrpani ogorčenim porukama protiv ESL, kao i da osvanu grafiti sa sličnim ostrašćenim izjavama. Među najzanimljivijim komentarima navijača bili su oni koji predviđaju „sokerizaciju’’ i „amerikanizaciju’’ fudbala, predviđajući prekide na svakih desetak minuta za još jedan Bijonsin koncert u međuvremenu.

Činjenica je, ipak, i da Čeferin ne vodi bitku protiv ESL da bi „spasio fudbal’’, već zato što bi cene TV prava na prenose izgubile na vrednosti ako najbolji timovi istupe. U mnoštvu analiza kojima imamo pristup, negde se provlači ovaj podatak – UEFA zadržava oko 30 posto ukupnog profita od svake sezone LŠ, dok timovi učesnici dele ostatak novca prema zaslugama. Najbogatiji su smatrali da su tako zakinuti za ogroman deo kolača i odlučili da iseku posrednika, odnosno UEFA.

Evo kako je prethodne sezone izgledao sistem nagrađivanja u Uefinoj Ligi Šampiona.

Svaki tim koji se domogne grupne faze, odnosno uopšte učestvuje, dobija 15 miliona evra.

Za svaku pobedu tokom grupne faze, tim dobija blizu 3 miliona, a oko jedan milion za nerešen rezultat.

Napredak u nok-aut fazu donosi 9,5 miliona evra. Četvrtfinalisti inkasiraju 11 miliona, a polufinalisti još 12. Ulazak u finale donosi još 15 miliona, a pobeda u finalu još 4. Dakle, šampion može da zaradi minimum 75 miliona evra.

Ali, najveći deo para klubovi dobijaju kroz sistem UEFA koeficijenata – dakle, na osnovu rezultata u prethodnih deset godina. Takoreći, na staru slavu. Tako je, na primer, u sezoni 2018/19, Liverpul, kao Šampion Evrope, zaradio manje od Barselone koja je ispala u polufinalu.

Prisećajući se na koliko očiju je zažmurio kada su u pitanju bogataši, Čeferin je sutradan izjavio: „Gospodo, napravili ste ogromnu grešku, ali još uvek ima vremena da promenite mišljenje’’. Uprkos snažnim izjavama Anjelija i Pereza kako „nema nazad’’, do javnosti su stidljivo dopirale vesti poput ove: na Zoom sastanku vlasnika italijanskih prvoligaša, predsednik Torina Urbano Kairo je, u jednom momentu, zaurlao na Anjelija, nazivajući ga izdajnikom.

U predvečerje tog utorka, sve više su se čuli disonantni glasovi. Svi kapiteni engleskih premijerligaša izjavili su da su protiv ESL, a čak je i trener Mančester Sitija, Pep Gvardiola, rekao da „nema smisla takmičiti se ako ne možeš da izgubiš’’.

Postepeno, suočeni sa protivljenjima navijača, najavama drakonskih kazni od UEFA poput izbacivanja iz domaćih prvenstava i potmulog režanja britanskog premijera, Borisa Džonsona, bogati klubovi, jedan po jedan, istupali su iz ESL. Prvi Čelsi, a potom i ostali, dok nisu ostali samo Barselona i Real Madrid. Na kraju je, makar privremeno, odustao i Florentino Perez. „Evropka Super Liga će jednom ugledati svetlost dana’’, obećao je.

UEFA je možda dobila bitku, ali deluje da se tek zahuktava ratno stanje. Uostalom, UEFA ne nudi efikasno rešenje da najveći, ali istovremeno i najzaduženiji klubovi smanje svoje dugove. Primera radi, Real Madrid i Juventus, najgrlatiji u pokušaju uspostavljanja ESL, dužni su  337 miliona funti i 147 miliona funti, tim redom. Uopšte, svi osnivači ESL ukupno duguju 2,4 milijarde funti. Jedino se Čelsi nalazi u plusu, na oko 16 miliona.

Hajde da pretpostavimo da Real i Barselona bankrotiraju, ili makar dospeju u situaciju da ne mogu da plaćaju svoje igrače. Oni će i dalje na tržištu moći da unovče svoj talenat, iako po nešto nižim platama. Na primer, Luka Modrić neće više igrati za 10 miliona evra godišnje, već za nekih 5 ili 6, u nekom manjem timu, gde će imati i veći sportski motiv da pruža bolje partije. A gde je još 7 od 50 najboljih igrača sveta iz Reala (prema novinaru Vladimiru Novakoviću)?

Vratimo se onda na pitanje – čemu uopšte fudbal, ako bude postao totalni zombi tržišta?

Odgovor možda nudi ovaj odlomak iz Varufakisove knjige:

U našem društvu postoji tendencija da se dobra pobrkaju s robom i da se smatra kako će, što je veća cena nekog dobra, neko radije poželeti da ga ponudi na prodaju. Ali nije tako. To važi za robu: Što smo mi spremniji više da platimo kako bismo kupili iPad, to je Apple spreminiji da proizvede veći broj iPadova. Ali to ne važi po svaku cenu za Parisove viceve.

Kao što ne važi ni za međusobne utakmice vrhunskih timova. Ono što svako finale i borbu za isto čini životno vrednim upravo je nepredvidivost: ta borba koja traje čitavu sezonu, kao i saznanje da, ako ne dostigneš slavu, prestiž i mesto u fudbalskoj istoriji, možeš da pokušaš ponovo tek sledeće sezone. I to samo ako si među najimućnijima. A gde je mesto za snove svih onih drugih miliona klubova? Zašto se navijači Steaue i Zvezde, jedinih timova istočne Evrope koji su osvajači Lige Šampiona, toliko ponosni na tu činjenicu da su osvajači? Zato što se upravo to pamti, a ne ko je bio najskuplje prodat igrač na zapadu ili koliku je platu tamo imao.

U redovnoj epizodi fudbalskog podkasta Piramida radosti na Sportklubu, novinari Darko Plavišić i već pomenuti Vladimir Novaković zauzeli su svoje pozicije za i protiv ESL. Plavšić je napomenuo: „Meni nije zanimljivo da svaki dan gledam Real i Barsu, što će ovo takmičenje i doneti…’’

Novaković je upitao: „A da li svaki dan želiš da gledaš Barsu i Hetafe (osrednji tim u Španiji, prim.aut.)?’’

P: „Ali, vidi, svakako je već previše utakmica u kalendaru.’’

N: „Ja mislim da je ESL pravi put ka tome da ih bude manje. Da ostanu samo one najznačajnije.’’

Kako tačno merimo najzančajnije? Ako gledamo isključivo prema profitu, ne bi trebalo uopšte da postoje navijači timova van inkriminisanih 12. Ostali treba da postanu neka vrsta čistilišta i fabrike za fudbalere koji će nastupati u nekom od poluvremena oko nastupa Due Lipe.

Međutim, ona vrsta vrednosti koja okuplja navijače oko timova širom planete jeste životna vrednost, odnosno onaj deo koji nema cenu. Ništa ne može da se poredi sa jednostavnim iskustvom odlaska na utakmicu sa prijateljima, neizvesnošću rezultata do samog kraja i nade da, ako ste slabiji, savladate najjačeg. Uostalom, Zvezdina pobeda iz 2018. nad ESL osnivačem Liverpulom, aktuelnim vicešampionom i budućim šampionom Evrope nema možda finansijsku vrednost, ali to je ono o čemu se i dan – danas priča i razlog je zašto neisplativi, neperspektivni napadač Milan Pavkov veća legenda od skupo prodanog Nemanje Radonjića za navijače Zvezde.

Životna vrednost jednog odlaska na meč, slavlja zbog postignutog gola, tuge i besa zbog poraza, nešto je sasvim različito od njihove cene.

Te dve vrste vrednosti – životna i razmenska – ne bi mogle, u suštini, biti više različita jedna od druge. U današnjim društvima, međutim, vrlo se često sve vrednosti mere kao da jesu razmenske. Postoji težnja da se sve što nema cenu, sve ono što se ne može prodati uz dobit – smatra bezvrednim, i obrnuto.

Imajući ovo u vidu, pitanje ESL jeste nešto oko čega morate zauzeti jasan stav. Jeste li za ili protiv?

Iluzorno bi bilo misliti da je otkazivanje ESL pobeda romantike nad profitom, jer naprosto nije. Vrhunski fudbal se igra, a jaz se i dalje proširuje samo jer se tako isplati moćnicima, a šizma, ako se dogodi, dogodiće se samo jer nečija pohlepa nije zadovoljena.

Do tada, ako zaista volite fudbal, počnite da navijate i podržavate svoj lokalni tim umesto onaj koji troši tuđi novac, a kada i njega nestane, traži još tuđeg novca da taj nedostatak nadomesti.

Naslovna fotografija: Jannik, Unsplash

Članak Evropska Super liga – preispitivanje smisla fudbala se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Gunnersaurus je postao maskota 1993, kada je na konkursu za maskotu pobedio crtež dečaka koji je u dres Arsenala obukao Tiranosaurus Rexa, nazvavši ga, dečje domišljato, Gunnersaurus Rex (za one sa jeftinijom ulaznicom, Arsenal navijači nazivaju Tobdžijama, odnosno Gunnersima). Od tada, dugogodišnji  navijač, gospodin po imenu Džeri Kvaj navlači na sebe odelo zelenog dinosaurusa u crvenom dresu belih rukava, bodri publiku i igrače na mečevima, učestvuje u promotivnim kampanjama i humanitarnim akcijama kluba.

Treba da napomenemo da to nije toliko lagodan posao kao što izgleda. U Engleskoj, fudbalski stadioni uglavnom nemaju atletsku stazu, pa su navijači bliže terenu nego što je uobičajeno. Kada timu ne ide dobro, Gunnersaurus je bio na prvoj liniji besa navijača, njihovih uvreda i prozivki, o čemu svedoče brojni klipovi na Jutjubu (malo stariji navijači Partizana sigurno pamte legendarnog Čempija i čega se taj čovek sve naslušao). U svim drugim situacijama, momka u zelenom i crvenom navijači su svakako voleli da vide, pogotovo oni najmlađi.

Problem je nastao krajem septembra. Zbog pandemije COVID19, publika je otišla sa engleskih stadiona još tokom proleća, pre kraja prethodne sezone, a još uvek se ne zna pouzdano kad će se vratiti. Kako klubovi ogroman novac zarađuju od ulaznica, primorani su da rasterete budžet rezervisan za plate. Tako se, kao višak radne snage, odjednom prepoznao i Džeri, odnosno Gunnersaurus.

Navijači su loše i sa nezadovoljstvom podneli tu vest. Gunnersaurus je tokom godina postao deo navijačkog folklora i mlađe generacije su ga zavolele. Veliko nezadovoljstvo preplavilo je društvene mreže i zvanične naloge Aresnala. Navijači nisu želeli da se oproste od voljene maskote, a vest je doprla do najčitanijih medija, poput Gardijana.

Potom se oglasio i jedan od najplaćenijih fudbalera ovog kluba, Mesut Ezil. Na svom tviter nalogu napisao je kako je Gunnersaurus deo identiteta kluba, kako ga navijači, ali i igrači i ostali zaposleni u klubu vole i ne mogu zamisliti klub bez njega. Ponudio je da do daljnjeg sam plaća Džerija, i to u potpunom iznosu.

Gunnersaurus i Ezil

Klub nije zvanično reagovao na ovu ponudu, kratko navodeći da „Gunnersaurus nije ugrožena vrsta, već će se vratiti na teren zajedno sa publikom’’, ali ne navodeći šta će biti sa Džerijem u međuvremenu, niti da li će baš on obavljati taj posao kada se jednom publika vrati na stadion.

Mnogi fanovi su istakli kako je klub na dovođenje novih igrača tokom leta potrošio čak 86 miliona evra, te da je licemerno reći da ne može da se pronađe novac za platu maskote. Malo je ispod radara javnosti prošao podatak da su još 55 zaposelenih oko kluba, mahom ljudi na poslovima održavanja i takozvani „manuelci’’, takođe viđeni kao tehnološki viškovi i uručeni su im otkazi.

Suština problema krije se u loše postavljenom ekonomskom sistemu koji je još jednom pokazao kako nema rešenje za ekonomske krize.

Posmatrajući tržišnu logiku, Arsenal kao preduzeće nije mogao da napravi pametnije poteze. U nedostatku priliva novca od ulaznica, stagnirajuće prodaje dresova i ostalog mercha, kao i manjih nagrada zbog lošijih rezultata (što je neka druga priča), prvo reže plate na najmanje važnim mestima po suv opstanak preduzeća. To što je ogromna suma izdvojena na pojačanja na terenu je sasvim normalno jer se radi o investiciji koja treba da preduzeće ostavi konkurentnim, po mogućstvu da ga na duže staze i unapredi. A tada će nastupiti bolje doba i moći ćemo ponovo da zapošljavamo. A do tada, ko se kako snađe. Stegnite kaiš. I tako dalje i tome slično. Obradujte se ako naiđe neka milostiva dobričina poput Ezila koja će višak svog novca da podeli sa vama.*

Hajde da vidimo – zašto je loše da Ezil plaća Džerija? Iz perspektive kluba, to je loše u onom smislu da će navijači dodatno omrznuti rukovodstvo i ne treba očekivati da se dozvoli da Ezil ostvari tu nameru. Iz perspektive samog Džerija, to je loše zato što, čak i ako bude primao celokupnu platu direktno od Ezila, to će biti fudbalerova milostinja. Iako iz najbolje namere, ona bi u postojećem sistemu činila magareću uslugu jer bi status quo bio očuvan, odnosno, okolnosti koje dozvoljavaju da je profit i bogaćenje vlasnika važnije od poslova i redovnih primanja radnika, ostale bi netaknute. Zamislimo, takođe, da Ezil napusti Arsenal iz sportskih razloga – recimo da se ne uklapa u trenerovu viziju tima. Ili, klub ga proda kao najplaćenijeg igrača, jer mora da dodatno rastereti kasicu za plate. Šta bi se tada zbilo sa Džerijem?

Ovo je primer samo jednog kluba, u samo jednoj ligi jedne zemlje. A verujem da, kada pogledate oko sebe, vidite daleko živopisnije primere viška radne snage od neke tamo maskote fudbalskog kluba iz dalekog Londona.

U svakom slučaju, želimo Džeriju Kvaju da što pre ponovo obuče kostim Gunnersaurusa i nastavi plemenitu misiju zaljubljivanja dece u sport i fudbal.

*Da ne ispadne da smo zajedljivi. Mesut Ezil je čovek koji mnogo zarađuje (samo na ime plate nešto više od 450 hiljada evra nedeljno, a gde su sponzorski ugovori), ali verovatno i najviše od svih fudbalera daje u humanitarne svrhe. Poznato je da na godišnjem nivou daje više stotina hiljada evra kao pomoć gladnima u Siriji, Somaliji i Turskoj, a nedavno je pokrenuo proizvodnju sopstvene marke obuće, od koje je celokupan profit namenjen u iste svrhe.

Članak Slučaj Gunnersaurus, ili zašto milostinja nije rešenje se pojavljuje prvo na Oblakoder.