Priča je stara već nekoliko nedelja: usled bolnih rezova koje su preduzeća širom sveta primorana da naprave zbog krize izazvane pandemijom, fudbalski klub Arsenal otpustio je čoveka koji je poslednjih 27 godina obavljao ulogu maskote tog kluba oblačeći se nekoliko puta nedeljno u kostim Gunnersaurusa.
Gunnersaurus je postao maskota 1993, kada je na konkursu za maskotu pobedio crtež dečaka koji je u dres Arsenala obukao Tiranosaurus Rexa, nazvavši ga, dečje domišljato, Gunnersaurus Rex (za one sa jeftinijom ulaznicom, Arsenal navijači nazivaju Tobdžijama, odnosno Gunnersima). Od tada, dugogodišnji navijač, gospodin po imenu Džeri Kvaj navlači na sebe odelo zelenog dinosaurusa u crvenom dresu belih rukava, bodri publiku i igrače na mečevima, učestvuje u promotivnim kampanjama i humanitarnim akcijama kluba.
Treba da napomenemo da to nije toliko lagodan posao kao što izgleda. U Engleskoj, fudbalski stadioni uglavnom nemaju atletsku stazu, pa su navijači bliže terenu nego što je uobičajeno. Kada timu ne ide dobro, Gunnersaurus je bio na prvoj liniji besa navijača, njihovih uvreda i prozivki, o čemu svedoče brojni klipovi na Jutjubu (malo stariji navijači Partizana sigurno pamte legendarnog Čempija i čega se taj čovek sve naslušao). U svim drugim situacijama, momka u zelenom i crvenom navijači su svakako voleli da vide, pogotovo oni najmlađi.
Problem je nastao krajem septembra. Zbog pandemije COVID19, publika je otišla sa engleskih stadiona još tokom proleća, pre kraja prethodne sezone, a još uvek se ne zna pouzdano kad će se vratiti. Kako klubovi ogroman novac zarađuju od ulaznica, primorani su da rasterete budžet rezervisan za plate. Tako se, kao višak radne snage, odjednom prepoznao i Džeri, odnosno Gunnersaurus.
Navijači su loše i sa nezadovoljstvom podneli tu vest. Gunnersaurus je tokom godina postao deo navijačkog folklora i mlađe generacije su ga zavolele. Veliko nezadovoljstvo preplavilo je društvene mreže i zvanične naloge Aresnala. Navijači nisu želeli da se oproste od voljene maskote, a vest je doprla do najčitanijih medija, poput Gardijana.
Potom se oglasio i jedan od najplaćenijih fudbalera ovog kluba, Mesut Ezil. Na svom tviter nalogu napisao je kako je Gunnersaurus deo identiteta kluba, kako ga navijači, ali i igrači i ostali zaposleni u klubu vole i ne mogu zamisliti klub bez njega. Ponudio je da do daljnjeg sam plaća Džerija, i to u potpunom iznosu.
Gunnersaurus i Ezil
Klub nije zvanično reagovao na ovu ponudu, kratko navodeći da „Gunnersaurus nije ugrožena vrsta, već će se vratiti na teren zajedno sa publikom’’, ali ne navodeći šta će biti sa Džerijem u međuvremenu, niti da li će baš on obavljati taj posao kada se jednom publika vrati na stadion.
Mnogi fanovi su istakli kako je klub na dovođenje novih igrača tokom leta potrošio čak 86 miliona evra, te da je licemerno reći da ne može da se pronađe novac za platu maskote. Malo je ispod radara javnosti prošao podatak da su još 55 zaposelenih oko kluba, mahom ljudi na poslovima održavanja i takozvani „manuelci’’, takođe viđeni kao tehnološki viškovi i uručeni su im otkazi.
Suština problema krije se u loše postavljenom ekonomskom sistemu koji je još jednom pokazao kako nema rešenje za ekonomske krize.
Posmatrajući tržišnu logiku, Arsenal kao preduzeće nije mogao da napravi pametnije poteze. U nedostatku priliva novca od ulaznica, stagnirajuće prodaje dresova i ostalog mercha, kao i manjih nagrada zbog lošijih rezultata (što je neka druga priča), prvo reže plate na najmanje važnim mestima po suv opstanak preduzeća. To što je ogromna suma izdvojena na pojačanja na terenu je sasvim normalno jer se radi o investiciji koja treba da preduzeće ostavi konkurentnim, po mogućstvu da ga na duže staze i unapredi. A tada će nastupiti bolje doba i moći ćemo ponovo da zapošljavamo. A do tada, ko se kako snađe. Stegnite kaiš. I tako dalje i tome slično. Obradujte se ako naiđe neka milostiva dobričina poput Ezila koja će višak svog novca da podeli sa vama.*
Hajde da vidimo – zašto je loše da Ezil plaća Džerija? Iz perspektive kluba, to je loše u onom smislu da će navijači dodatno omrznuti rukovodstvo i ne treba očekivati da se dozvoli da Ezil ostvari tu nameru. Iz perspektive samog Džerija, to je loše zato što, čak i ako bude primao celokupnu platu direktno od Ezila, to će biti fudbalerova milostinja. Iako iz najbolje namere, ona bi u postojećem sistemu činila magareću uslugu jer bi status quo bio očuvan, odnosno, okolnosti koje dozvoljavaju da je profit i bogaćenje vlasnika važnije od poslova i redovnih primanja radnika, ostale bi netaknute. Zamislimo, takođe, da Ezil napusti Arsenal iz sportskih razloga – recimo da se ne uklapa u trenerovu viziju tima. Ili, klub ga proda kao najplaćenijeg igrača, jer mora da dodatno rastereti kasicu za plate. Šta bi se tada zbilo sa Džerijem?
Ovo je primer samo jednog kluba, u samo jednoj ligi jedne zemlje. A verujem da, kada pogledate oko sebe, vidite daleko živopisnije primere viška radne snage od neke tamo maskote fudbalskog kluba iz dalekog Londona.
U svakom slučaju, želimo Džeriju Kvaju da što pre ponovo obuče kostim Gunnersaurusa i nastavi plemenitu misiju zaljubljivanja dece u sport i fudbal.
*Da ne ispadne da smo zajedljivi. Mesut Ezil je čovek koji mnogo zarađuje (samo na ime plate nešto više od 450 hiljada evra nedeljno, a gde su sponzorski ugovori), ali verovatno i najviše od svih fudbalera daje u humanitarne svrhe. Poznato je da na godišnjem nivou daje više stotina hiljada evra kao pomoć gladnima u Siriji, Somaliji i Turskoj, a nedavno je pokrenuo proizvodnju sopstvene marke obuće, od koje je celokupan profit namenjen u iste svrhe.
0 Comments