Ovogodišnji program Summer Screen donosi šest najnovijih ostvarenja velikih svetskih autora Cristiana Mungiua, Hirokazua Kore-ede, Ryūsukea Hamaguchija, Marie Kreutzer, Jeanne Herry i Lée Mysius.

FILMOVI U PROGRAMU:

FJORD, Cristian Mungiu
Palme d’Or (Zlatna palma) na 79. Filmskom festivalu u Kanu
Kada se u izolovanom fjordu na telu tinejdžerke pojave modrice, idilično prijateljstvo dve potpuno različite porodice pretvara se u mračni sukob oko tradicije, vaspitanja i skrivenih tajni.

IZNENADA / SOUDAIN, Hamaguchi Ryūsuke
Kada se direktorka staračkog doma suoči sa sistemom koji odbacuje dostojanstvo starijih, susret sa neustrašivom japanskom umetnicom pokrenuće emotivnu revoluciju koja menja živote svih oko njih.

JOŠ JEDAN DAN / GARANCE, Jeanne Herry
Talentovana, ali samodestruktivna pariska glumica kreće na bolno putovanje oporavka kada ljubav prema bolesnoj sestri i novoj devojci postane njena jedina slamka spasa.

NOĆNE PRIČE / HISTOIRES DE LA NUIT, Léa Mysius
Dok dve porodice u izolovanoj močvari planiraju rođendansko iznenađenje, jezive i neobične pojave pretvaraju slavlje u opasnu igru preživljavanja i nepoverenja.

NJEŽNO ČUDOVIŠTE / GENTLE MONSTER, Marie Kreutzer
Seoska idila pretvara se u košmar za koncertnu pijanistkinju koja mora da bira između toga da li će zaštititi svog maloletnog sina ili ostati odana svom mužu.

OVCA U KUTIJI / HAKO NO NAKA NO HITSUJI, Hirokazu Kore-eda
U potrazi za utehom nakon misteriozne smrti sina, bračni par suočava se sa opasnom granicom između tehnologije i stvarnosti kada počnu da se zbližavaju sa njegovom naprednom AI replikom.

32. Sarajevo Film Festival biće održan od 14. do 21. avgusta 2026. godine.

Članak Od Kana do Sarajeva: šest filmova koje ne propuštamo se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Pre projekcija publici su se obratili umetnički direktor Beldocsa Marko Grba Singh i selektor festivala Igor Stanojević.

„Dok traje festival sve mi ovo deluje kao neki jako dugačak dan koji se nikako ne završava, nekada je dosta stresno, i poželimo da se odmorimo malo, a onda kad prođe i poslednji dan, onda počne takozvana post-festivalska depresija, koja traje dok ne počnemo da pravimo planove za novi festival.“ – izjavio je Marko Grba Singh

„Zaista je teško sada na kraju festivala sve što se ovih dana dešavalo sročiti u nekoliko reči ili rečenica. Kada spremate godinu dana festival i imate datume godinu dana unapred niko vam ne kaže da će se tokom vašeg festivala desiti neke velike stvari događaji koji obeleže čitav grad i društvo. Uprkos svemu, posebno nam znači što smo imali priliku da našim gostima predstavimo ono najbolje što Srbija danas ima“, rekao je Stanojević, najavljujući dva filma koja na različite načine govore o slobodi.

U ime Delegacije Evropske unije u Srbiji, nagradu publike, za Najbolji evropski film uručio je Ambasador i šef Delegacije Evropske unije u Republici Srbiji, Njegova Ekselencija, Andreas fon Bekerat, Filipu Grujiću i Aleksi Borkoviću za film „Yugo ide u Ameriku“

Filip Grujic i Aleksa Borkovic Foto Luka Milanovic

„Veliko mi je zadovoljstvo što predstavljam Nagradu publike za najbolji evropski dokumentarni film. Ova nagrada ima posebnu težinu upravo zato što o njoj odlučuje publika“. – rekao je Ambasador.

„Pre svega čestitam ekipi Beldocsa koja je u izuzetno teškim okolnostima uspela da organizuje ovakav festival“ – rekao je Aleksa Borković i zahvalio se timu Beldocsa na pažnji koji posvećuju autorima.

„Nagrada publike je za mene najlepša nagrada koju može da dobije jedan film“- rekao je Filip Grujić,koji se zahvalio Beldocsu publici ali i timu koji je stajao iza ovog filma.

Film „Još uvek trčimo“ reditelja Matije Štifanića prati dvojicu studenata kamere koji dokumentuju najdužu štafetnu trku u istoriji, dugu sedamnaest dana. Kroz glas protagonista i sećanja na trenutak kada je sve počelo, film postaje priča o zajedništvu, solidarnosti i kolektivnom iskustvu.

Nakon projekcije publiku je pozdravila ekipa filma, a reditelj Matija Štifanić izjavio je:

„Ovo je pre svega priča o kolektivnoj empatiji. Osetiti energiju koja sedamnaest dana nije jenjavala nijednog trenutka bilo je neprocenjivo iskustvo. Prošli smo kroz predele kroz koje verovatno nikada ne bismo prošli i imali priliku da zabeležimo nešto zaista važno. Prvobitna ideja bila je da zabeležimo samu trku. Međutim, tokom snimanja saznali smo da je Aleksa, jedan od protagonista filma, 1. novembra 2024. bio na železničkoj stanici u Novom Sadu, na peronu u trenutku pada nadstrešnice. Tada sam shvatio da njegovo sećanje mora postati okosnica filma i da upravo kroz njegovu priču govorimo o kolektivnoj borbi koja još traje.“

Film Aleksandera Batista Kajzera „Beograd bez kompromisa“ zatvorio je 19. Beldocs, a nastao je iz želje autora da zabeleže energiju beogradske andergraund scene i ljudi koji je stvaraju.

Samuel Oswald i Alexander Baptiste Kaiser Foto Luka Milanović

„Želeo sam da napravim film o elektronskoj muzici, koja zauzima važno mesto u našim životima. Imao sam ideju, ali ne i saradnika sa kojim bih je realizovao. Sasvim slučajno, preko prijatelja sam upoznao Semjuela i svega dve nedelje kasnije došli smo u Beograd“, rekao je reditelj Aleksander Batista Kajzer.

On je dodao da ih je tokom rada posebno iznenadila otvorenost ljudi koje su upoznali:

„Nije nam bilo teško da snimamo jer su nas svi dočekali izuzetno srdačno. Pozivali su nas na probe, koncerte i druženja.“

Producent i ko-reditelj Semjuel Osvald istakao je da je najveći izazov usledio u montaži:

„Možda je najteže bilo napraviti rezove tokom montaže, jer trenutno imamo zaista ogromnu količinu materijala.”

Gotovo svi protagonisti, predstavnici beogradske andregraund scene, su izašli na binu dočekani ovacijama i dugim aplauzom publike.

U prethodnih sedam dana na Beldocsu je prikazano više od 100 ostvarenja savremene svetske dokumentaristike iz 53 zemlje, imali smo priliku da razgovaramo s autorima, da promišljamo važna pitanja i inspirišemo jedni druge.

Podsetimo, prethodong dana u Domu omladine Beograda prikazan je film Ivana Mandića „Srce kuca dva dva“,koji govori o  diskografskoj kuči „Diskos“

 „Mogu da kažem da je Diskos dao jednu platformu slobode, gde su izvođači, kompozitori i muzičari mogli dosta nesputano da stvaraju u tom kontekstu Socijalističke Jugoslavije, što je bio zanimljiv koncept i na neki način i na tržišnoj osnovi – ako je nešto bilo popularno, ulagalo se u to, a ako nije, prosto se nije dalje ulagalo, tako da se stvorila jedna vrlo zanimljiva kultura i scena.“

Srce kuca dva dva, Fotografija: Sofija Milinković

Na zadovoljstvo fanova Sofije Kopole, ali i ljubitelja mode, prikazan je film „Mark Džejkobs po Sofiji Kopoli“, koji nam  je doneo lični pogled na stvaralaštvo, estetiku i unutrašnji svet jednog od najuticajnijih dizajnera savremene mode.

Gošća Beldocs je poslednjeg dana bila i Suzana Kovač, autorka filma „Tekplomatija“, film koji otvara pitanja regulacije digitalnog prostora, zaštite slobode govora i odgovornosti u eri ubrzanog razvoja veštačke inteligencije.

Beldocs i ove godine omogućava da deo festivalskog programa pogledate online – Beldocs Online počinje danas i traje do 2. juna do ponoći.

Naslovna fotografija: Preventer

Članak Završen 19. Beldocs festival se pojavljuje prvo na Oblakoder.

I ovoga proleća u oko 50 gradova i mesta širom Srbije donosi filmove koji podstiču na razmišljanje, razgovor i zajedničko iskustvo gledanja na velikom platnu.

Turneja je već počela projekcijama u Opovu, Zaječaru, Rumi, Sremskoj Mitrovici, Osečini, Kučevu i Prokuplju, a do kraja juna obići će celu Srbiju od Subotice do Surdulice.

Pred publikom će se naći jedanaest najgledanijih i najzapaženijih filmova sa 21. Festivala Slobodna zona iz devet zemalja sa četiri kontinenta.

Na programu su igrana ostvarenja „Hepiend” iz Japana, „Kako zaraditi milione pre nego što baka umre” iz Tajlanda, „Poseta” iz Francuske, „Voljena” iz Norveške, „Arze” iz Libana i „Srećni praznici” iz Palestine, kao i dokumentarci „Fiume o morte!” iz Hrvatske, „Lula” iz Brazila, „Rjuiči Sakamoto: Koda” iz Japana, „Lajza Mineli: Sjajna i apsolutno istinita priča” iz SAD i „Mi nemamo drugu zemlju” iz Palestine.

Jedan od najboljih i najnagrađivanijih filmova regiona prošle godine, osvajač evropskog Oskara za najbolji dokumentarni film, pobednik Pule i Roterdama, „Fiume o morte!” Igora Bezinovića je komična dokudrama o okupaciji Rijeke. Reditelj je angažovao današnje Riječane da ožive lik italijanskog pesnika, aristokrate, odbeglog oficira i protofašiste Gabrijela Danuncija i njegovih saradnika koji su, od septembra 1919. samoinicijativno zaposeli ovaj istarski grad na 16 meseci.

Tajlandski kandidat za Oskara i najgledaniji film iz Tajlanda na svetu, „Kako zaraditi milione pre nego što baka umre”, Pata Bunitipata dirljiva je komedija o propalom studentu i njegovoj baki. Kada se baka razboli, student iznenada odlučuje da se brine o njoj, ne bi li se dokopao njenog nasledstva, ali ispostaviće se da ni baka nije nimalo naivna…

Mladi reditelj Neo Sora odvodi nas u filmu „Hepiend” u Tokio iz bliske budućnosti. Dvojica učenika, na lošem glasu jer stalno upadaju u nevolje, naprave šalu sa direktorom škole pred svoju maturu, što se završi postavljanjem nadzornog sistema.

Kako izgleda suživot palestinskih i jevrejskih porodica u Haifi dočarao je Skandar Kopti u porodičnoj drami „Srećni praznici” nagrađenoj u Veneciji.

Mnogo dramatičniju situaciju u ovom regionu pratimo u filmu „Mi nemamo drugu zemlju” nagrađenom Oskarom za najbolji dokumentarac 2025. On se bavi višedecenijskim uništavanjem palestinske oblasti Masafer Jate i izraelskim novinarom koji pokušava da svojim sunarodnicima prenese realnu situaciju sa lica mesta.

Četiri žene su u središtu tri filma.

Glavna junakinja norveške drame „Voljena” Lilje Ingolfsdotir je Marija iz Osla koja balansira između četvoro dece i zahtevne karijere, kad saznaje da njen drugi suprug želi razvod.

„Arze” Mire Šaib je priča o majci koja, zajedno sa sinom, kreće u potragu za izgubljenim skuterom koji im je neophodan za egzstenciju, obilazeći živopisne četvrti Bejruta.

Kako će nesrećne okolnosti – bračne posete zatvorenim muževima – dovesti do neobičnog prijateljstva dve supruge iz sasvim različitih socijalnih slojeva, tema je filma „Poseta” Patrisje Mazui sa Izabel Iper i Afsijom Erzi u glavnim ulogama.

Na programu 20. Turneje Slobodne zone su i dokumentarci o velikom kompozitoru Rjuičiju Sakamotu, o filmskoj i muzičkoj divi Lajzi Mineli kao i o brazilskom predsedniku Luisu Inasiju Luli u režiji Olivera Stouna.

Više o programu i rasporedu projekcija po gradovima možete pronaći ovde.

Dvadeseta Turneja Slobodne zone dobila je podršku švajcarske vlade u okviru projekta „Kultura za demokratiju” koji sprovodi Hartefakt fond.

Članak Jubilarna 20. Turneja Slobodne zone donosi najbolje filmove širom Srbije se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Unkovski, nagrađivani scenarista i reditelj čiji su filmovi prikazivani na više od 200 festivala, u ovom filmu ne romantizuje selo niti od njega pravi egzotičnu razglednicu. Umesto toga, gradi modernu priču o odrastanju, o pritisku kolektiva i univerzalnoj potrebi da pronađeš sopstveni glas. Ahmetova borba nije samo lokalna, ona je generacijska. To je priča o mladima koji pokušavaju da pomire ono što se od njih očekuje sa onim što osećaju da jesu.

Film je premijerno prikazan na Sundance Film Festivalu, gde je osvojio Specijalno priznanje žirija i Nagradu publike, a potom je nastavio festivalski život širom sveta. Tako je 26. febrara DJ Ahmet došao i u domaće bioskope i dostupan je za gledanje širom Srbije.

Sa Georgijem Unkovskim razgovaramo o tome kako je nastala ideja o pastiru na tehno žurci, zašto je autentičnost bila neupitna, kulturi jurika i razvoju likova na prvom dugometražnom ostvarenju.

Georgi Unkovski FOTO: Privatna arhiva

Odakle je došla početna ideja za Ahmetovu priču, šta je bio prvi impuls za ovaj film i zašto ste odlučili da ga ispričate kroz spoj muzike i ruralnog okruženja?

Georgi M. Unkovski: Iskreno, sve je počelo od jedne slike koja mi nije izlazila iz glave: pastir koji utrčava na tehno žurku usred šume. Znam da zvuči smešno, ali delovalo mi je kao nešto što bi zaista moglo da se desi u Makedoniji. Sudar ta dva sveta, tradicionalnog seoskog života i savremenog života, bio mi je potpuno iskren. Film zapravo živi u tom sudaru.

Ovo je vaš prvi dugometražni film, koji su bili najveći izazovi u procesu pisanja i snimanja?

Rad na dugometražnom filmu je maraton. Izazovan je na načine koje ne možeš unapred da predvidiš. Scenario je prošao kroz bezbroj verzija i moraš stalno da se držiš onoga zbog čega si uopšte počeo, čak i kada se sve oko tebe menja. Borili smo se sa pronalaženjem pravog tona, sa finansiranjem. Ali najteže je bilo sačuvati srce priče tokom godina razvoja. Od prvog impulsa do početka snimanja ne smeš da izgubiš iz vida šta pokušavaš da napraviš, a ponekad je to zaista teško.

Zašto ste odlučili da radnju smestite baš u taj deo Severne Makedonije? Šta vas je privuklo tom okruženju i kako je ono oblikovalo samu priču?

Prostor je morao da bude deo Ahmetovog identiteta. Taj region ima specifičnu teksturu, ritam života koji ti uđe pod kožu. Tu su drevne tradicije koje stoje rame uz rame sa modernim uticajima, satelitske antene na starim kamenim kućama, pastiri sa ajfonima i 5G mrežom. Balkan ima na stotine filmova o selu, ali ja sam želeo da napravim moderan seoski film. Tenzija između tradicije i modernosti nije nešto što sam morao da izmišljam, ona je već postojala, živa u samom prostoru.

Koliko verno film prikazuje lokalne običaje i porodične odnose u tom regionu? Da li su te tradicije i danas podjednako snažne u ruralnim zajednicama?

Nisam želeo da pravim egzotičnu razglednicu niti da ljude pretvaram u karikature. Porodična očekivanja, struktura zajednice, težina tradicije, sve je to i dalje izuzetno snažno u ruralnim sredinama. Naš pristup je bio da radimo sa ljudima, da posmatramo bez osude i pustimo da autentičnost prirodno izađe na videlo.

Tema zabranjene ljubavi često deluje kao nešto iz prošlosti, a ovde je smeštena u savremeni kontekst. Zašto vam je bilo važno da je istražite baš sada?

Zabranjena ljubav je zapravo ljubav koja mora da se bori protiv spoljašnjih pritisaka. Kod Ahmeta je to sudar između onoga što svi očekuju od njega i onoga što on zaista želi da bude. Njegova ljubavna priča postala je način da se istraži ta tenzija. U ruralnim zajednicama ta očekivanja i dalje imaju ogromnu težinu. Delovalo mi je hitno da se o tome govori sada jer se mladi svuda suočavaju sa tim, pokušavaju da preuzmu kontrolu nad sopstvenom budućnošću, dok istovremeno navigiraju zahtevima sveta oko sebe.

Kako je došlo do toga da tinejdžere u filmu igraju glumci bez prethodnog filmskog iskustva? Da li je to bila namera od samog početka?

Autentičnost je bila neupitna, bez nje film ne bi funkcionisao. Kada smo upoznali Arifa i Aguša, doneli su nešto što nijedan profesionalni glumac ne može da „proizvede“. Njihova prirodnost, stvarnost koju nose sa sobom, oni nose film na svojim ramenima. Nije se radilo o neiskustvu, već o istini. Ponekad je najbolja gluma jednostavno biti svoj.

Ahmet je rastrzan između porodičnih očekivanja i svoje strasti – u ovom slučaju muzike. Da li ste ga zamišljali kao univerzalnu figuru mladih koji pokušavaju da pronađu sopstveni put?

Apsolutno. Specifičnosti Ahmetovog sveta su jedinstvene, ali taj unutrašnji konflikt? To je univerzalno. Svaka mlada osoba dođe do trenutka kada mora da bira između onoga što se od nje očekuje i onoga što doživljava kao slobodu. Muzika je postala jezik njegovog unutrašnjeg života. Nije zapravo reč o dj-ingu, već o tome kako se osećaš živim, kako se lečiš od trauma i kako definišeš sebe kada ti sve oko tebe govori ko bi trebalo da budeš.

Kako ste pristupili prikazu Ahmetovog odnosa sa ocem i njegovih ambicija? Da li ste se oslanjali na konkretne reference ili lična iskustva?

Ne postoji jedna konkretna referenca. Sve je u emocionalnoj istini. Želeo sam da pokažem da možeš nekoga duboko da voliš, a istovremeno da osećaš snažnu frustraciju prema toj osobi, posebno u odnosu između očeva i sinova. Cilj je bio da se ta tenzija prikaže iskreno, bez zauzimanja strana, tako da oba lika ostanu celovita ljudska bića.

Koliko ste blisko sarađivali sa lokalnom zajednicom i u kojoj meri su njihova stvarna iskustva doprinela autentičnosti filma?

Bilo je ključno uključiti juručku zajednicu kao saradnike na ovom filmu. Glumci su dolazili iz tog kraja, a stotine članova zajednice učestvovalo je u filmu. Ta bliskost je učinila da svet filma deluje proživljeno, jer je za mnoge ljude na setu to zaista bio njihov stvarni život.

Koliko se lično osećate blisko kulturi iz koje Ahmet dolazi i da li ste u njegovim dilemama prepoznali sopstvena iskustva?

Osećam duboku povezanost sa tom kulturom jer je ona deo složenog mozaika makedonske kulture. Ali još više od toga, Ahmetove dileme prepoznajem u sebi i u mnogim ljudima koje poznajem. Taj stalni potisak i povlačenje između onoga odakle dolaziš i onoga gde želiš da ideš i napetost pokušaja da izgradiš autentičan put – to je i lično i univerzalno iskustvo.

Šta biste voleli da publika ponese sa sobom nakon gledanja filma „DJ Ahmet“?

Svet je pun kontradikcija, a ponekad se lepota nalazi upravo na mestima gde se svetovi sudaraju. Paradoksalno, verujem da bi naše razlike trebalo da nas zbližavaju.

Fotografije: Promo, ustupljene na korišćenje

Članak Lepota se nalazi na mestima gde se svetovi sudaraju se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U razgovoru sa Dorom otkrivamo kako je iz njenog ugla izgledao ulazak u svet filma, na koji način ona svoje lične dileme prepoznaje u Ajinom liku, kao i o kulturi koja joj je do tada bila potpuno nepoznata i muzici kao ličnom prostoru slobode i izraza.

Ovo je tvoja prva filmska uloga. Kako je izgledao ulazak u svet filma i kakve utiske nosiš sa snimanja?

Dora Akan Zlatanova: Ulazak u svet filma po prvi put bio je istovremeno uzbudljiv i zastrašujući. Navikla sam na nastupe uživo, ali film zahteva drugačiju vrstu suptilnosti i strpljenja. Set je delovao kao mali univerzum u kojem je svaki detalj važan, a bila sam duboko inspirisana posvećenošću čitave ekipe.

Kako si lično doživela priču o Ahmetu i Aji? Da li si se u nekom trenutku prepoznala u njihovim dilemama?

Priča mi je bila veoma bliska jer govori o identitetu, očekivanjima i hrabrosti da slediš sopstveni put. Mislim da se mnogi od nas prepoznaju u tim dilemama, u tenziji između onoga što jesmo i onoga što drugi očekuju od nas. Ali na kraju, duboko u sebi, dileme zapravo i ne postoje – znaš šta je prava stvar. A to je uvek tvoj sopstveni put.

Tvoji likovi su rastrzani između onoga što vole i onoga što se od njih očekuje. Koliko ti je taj konflikt bio blizak dok si gradila ulogu?

Uvek sam verovala u to da treba da biram ono što je istinito mom srcu, čak i kada je teško ili kada drugi to ne razumeju. Dok sam gradila ulogu, osećala sam težinu tog unutrašnjeg konflikta, strah od razočaravanja drugih, ali i tihu snagu koja dolazi iz toga da ostaneš verna sebi.

Koliko si bila upoznata sa kulturom i okruženjem u kojem se film odvija? Da li ti je nešto iz tog sveta bilo potpuno novo?

Iskreno, pre filma nisam znala gotovo ništa o toj kulturi. Tamo sam otišla prvi put upravo zbog snimanja, bez ikakvih posebnih očekivanja. Sve mi je bilo novo, tradicija, atmosfera, razlike u akcentu.

Ako muziku u filmu posmatramo kao simbol slobode, šta je ta „muzika” za tebe lično tvoj prostor bekstva ili strasti?

Za mene je to takođe muzika. Sviranje gitare i pevanje su oduvek bili moj način da izrazim emocije.

Da li te je rad na ovom filmu promenio u načinu na koji razmišljaš o glumi ili o umetnosti uopšte?

Ovaj film je učinio da moja osećanja prema glumi postanu još veća i lepša. Pokazao mi je koliko ona može biti duboka i snažna, kako jedan jedini trenutak na ekranu može nositi toliko istine i emocije.

Šta ti je emotivno bilo najteže, a šta najlepše u tumačenju tvog lika?

Najlepši deo bio je Ajin buntovni duh. Prepoznavanje delova sebe u njoj učinilo je to iskustvo još snažnijim i uzbudljivijim.

Film je u bioskopima širom Srbije od 26. februara!

Fotografije: Promo, dozvoljene za korišćenje

Članak Priča o identitetu, očekivanjima i hrabrosti se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Cilj događaja je da se prikupe sredstva za realizaciju budućih studentskih projekata ove klase i zamišljen je kao spoj klupske večeri i kulturne inicijative.

Svi oni koji budu prisustvovali ovoj žurci pružiće snažnu podršku mladima koji tek ulaze u svet filmske i televizijske industrije. Osim kupovine ulaznice pri samom ulasku u klub po ceni od 500 dinara, prisutni će moći da podrže studente na još jedan način, ostavljajući donacije u kutiju koja će biti postavljena na ulazu.

Organizatori ističu da im je važna podrška na putu njihovog usavršavanja, navodeći da nijedan film koji je još uvek snažno sredstvo komunikacije ne može da postoji bez publike i ljudi koji veruju u budućnost kinematografije.

Za dobar provod i sjajnu muziku sa čak dve bine, na žurci koja počinje u 20 časova i trajaće do dva sata iza ponoći, biće zaduženi dva maestra za miksetom DJ Iron i Sergej Trifunović, dok će im se pridružiti mladi talenti Relja Jovović, DJ Drajzer i DJ Nina koji su već poznati publici. Sve ovo u kombinaciji sa mladalačkim entuzijazmom i energijom nagoveštava žurku godine koja se nikako ne sme propustiti.

Ova studentska inicijativa za pronalaženjem alternativnog modela finansiranja projekata nastala je kao deo ispitne vežbe „Naša klasa“ na predmetu Filmska produkcija koja između ostalog ima zadatak i da predstavi duh vremena u kom se stvara.

Članak Studentska crowdfunding žurka u klubu „Budućnost“ se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Smešten u posttranzicionu Srbiju početkom dvehiljaditih, film prati dvanaestogodišnju Mirnu, koja sa ocem odlazi na republičko takmičenje iz matematike – tokom jednog dana koji postaje prostor bliskosti, tišine i emotivnog razdvajanja. Glavne uloge tumače Goran Bogdan i Maša Radusin, kojoj je ovo prvo pojavljivanje pred kamerom.

U razgovoru za Oblakoder, Jelica Jerinić govori o nastanku filma, autobiografskim impulsima, radu sa glumcima, temi rodnih uloga u nauci, kao i o značaju berlinske selekcije za savremeni kratki film iz Srbije.

„Imaginarni brojevi“ imaju svetsku premijeru na Berlinalu, u programu Generation Kplus. Kako doživljavate činjenicu da će upravo ova intimna i lična priča prvi put biti prikazana pred međunarodnom publikom u Berlinu?

Jelica Jerinić: Ponosna sam i zahvalna čitavoj ekipi Imaginarnih brojeva koja je vredno radila na ovom filmu. Jako me interesuju reakcije publike, nestrpljivo čekam premijeru!

Film je smešten u posttranzicionu Srbiju početkom dvehiljaditih i prati jedan dan u životu devojčice i njenog oca. Šta vas je navelo da baš taj vremenski i prostorni okvir postane pozadina ove priče?

Koscenarista, Aleksandar Marković, i ja smo želeli da ispričamo priču iz našeg detinjstva, tako da se Srbija 2000-ih nametnula kao prirodni i jedini setting.

U izjavama ste naveli da je film delom zasnovan na ličnim sećanjima. Kako izgleda proces pretvaranja intimnih uspomena u filmsku naraciju i gde ste povlačili granicu između autobiografskog i fikcionalnog?

Tokom pisanja scenarija smo se trudili da lična sećanja budu polazna tačka, nadograđivali smo ih i prilagođavali našim fiktivnim protagonistima. Kasnije, u radu sa glumcima, bilo mi je važno da što više uključimo njihova sećanja i iskustva.

Važan sloj filma tiče se i rodnih uloga, kao i vidljivosti devojčica u nauci. Kako ste ovu temu utkali u priču?

Iako je koscenarista matematički genije iz ove priče, odlučili smo da glavni lik našeg filma bude devojčica. Na taj način sam se ja identifikovala sa njom, i unela neka svoja sećanja iz detinjstva, sa ciljem da lik Mirne bude što uverljiviji. Pored toga, želela sam da ovaj film nosi poruku o prevazilaženju prepreka i stereotipa i bude neka vrsta ode ženama u nauci i „muškim” zanimanjima.

Koliko vam je bilo važno da Mirna ostane dete u punom smislu te reči – ne kao simbol ili metafora, već kao konkretna, živa devojčica sa sopstvenim strahovima, radoznalošću i nadama?

To mi je bilo veoma važno. Znala sam da tačno takvu devojčicu tražim, i tokom kastinga mi je postalo jasno da sam je pronašla. Sa Mašom sam se lako povezala, i u njoj prepoznala dosta sličnosti sa mnom iz tog perioda (a i sada).

Ulogu oca tumači Goran Bogdan, dok se Maša Radusin prvi put pojavljuje pred kamerom. Kako je izgledao rad sa njima i na koji način ste gradili njihov međusobni odnos i emotivnu dinamiku na ekranu?

Proces rada sa njima je bio sjajan. Oni su jako brzo razvili neku svoju dinamiku, a ja sam se trudila da budem tu za njih, ali i da poštujem njihov tempo. Oslanjala sam se na Goranovo iskustvo i znanje, Mašinu intuiciju, i zajedno sa ostalim članovima ekipe, i sama veoma emotivno proživljavala to njihovo zajedničko putovanje.

Kako ste sa saradnicima gradili vizuelni jezik filma i kakvu emociju ste želeli da on nosi kroz kadar, ritam i atmosferu?

Sa direktorom fotografije, Tomislavom Sutlarom, smo radili na tome da vizuelni jezik filma prati i upotpunjuje njegovu narativnu i emocionalnu komponentu. Želeli smo da nežna nota u odnosu Mirne i njenog oca bude dominantna, kao i njihova subjektivna vizura takmičenja i uopšteno, sveta oko njih. Hteli smo da ovaj film vizuelno izgleda kao neki isečak iz sećanja, a sjajni kostimi Snežane Veljković, kao i scenografija Dragane Baćović i Ane Ivanišević, i kolor korekcija Filipa Tota, su to i učinili.

„Imaginarni brojevi“ razvijani su kroz više međunarodnih programa. Šta vam je taj proces doneo?

Radionice i programi na kojima smo producentkinja Dragana Antić (This and That Productions) i ja učestvovale, bili su veoma značajan deo procesa razvoja ovog projekta. Zahvaljujući učešću na European Short Pitch-u upoznale smo Tinu Tišljar (Eclectica) iz Hrvatske, koproducentkinju filma. Takođe, programi su nam pomogli da skrenemo pažnju međunarodnih filmskih zajednica i shvatimo da naš projekat ima potencijal da bude prihvaćen kako od strane regionalne, tako i međunarodne publike.

Da li danas kratki film doživljavate kao autonomnu formu ili pre svega kao prostor istraživanja pred dugometražni debi?

Doživljavam i živim ga kao autonomnu formu. Prostor za istraživanje je uvek koristan, i neophodan za svaki sledeći projekat, bio on kratkog ili dugog formata.

Ovo je jedan od prvih srpskih kratkih filmova na Berlinalu nakon osam godina. Kako vidite poziciju kratkog filma iz Srbije danas i šta vam ova selekcija znači u tom širem profesionalnom i kulturnom kontekstu?

Volela bih da ovaj naš uspeh motiviše što više autora i autorki iz Srbije da snima kratke filmove, a pre svega naše filmske i kulturne fondove da podrže i omoguće neophodna finansijska i tehnička sredstva za njihov nastanak.

Film se obraća i mlađoj publici, ali i odraslima. Kako zamišljate dijalog sa publikom nakon projekcija i šta biste voleli da gledaoci ponesu sa sobom iz ovog filma?

Život me je naučio da se dijalozi u mojoj glavi gotovo uvek u stvarnosti odviju potpuno suprotno, tako da se trudim da ih više ne zamišljam. Nadam se da će naš film probuditi emocije i evocirati uspomene publike, ali ih i podstaći na kritičko razmišljanje.

Nakon Berlinala, koji su vaši dalji planovi i kada će domaća publika imati priliku da pogleda „Imaginarne brojeve“?

Moji planovi su da nastavim da snimam filmove sa posvećenom i inspirativnom ekipom kakvu sam imala na Imaginarnim brojevima. A što se tiče domaće publike, jako smo nestrpljivi da pogledaju naš film i nadamo se brzoj regionalnoj premijeri.

Naslovna fotografija: Aleksandar Marković

Članak Imaginarni brojevi Jelice Jerinić se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Festival donosi duh najvećih evropskih i svetskih festivala, otvarajući prostor za susret filmskih profesionalaca i publike kroz ekskluzivne premijere, razgovore sa autorima i tribinski program. 

Ovogodišnji festival otvara „Otac majka sestra brat“ Džima Džarmuša, dobitnik Zlatnog lava na Filmskom festivalu u Veneciji 2025. Projekcija otvaranja je rasprodata.

U programu su i dela renomiranih autora kao što su: Park Čan-vuk, Fransoa Ozon, Tarik Saleh, Mišel Franko, Kler Deni, Naomi Kavaze, Fatih Akin, Pablo Traper, kao i rediteljski klasici braće Darden, Agnješke Holand i mnogih drugi. Uz njih, festival predstavlja i novi talas autora u usponu: Kristen Stjuart sa debitantskim dugometražnim filmom, Haris Dikinson, Eva Viktor, Meri Bronstin, Maks Voker-Silverman i drugi mladi filmski glasovi.

Među najzvučnijim naslovima su i: „Couture“ sa Anđelinom Džoli i Lujem Garelom, „Snovi“ sa Džesikom Čestejn, „Kasna slava“ sa Viljemom Defoom, „Krik stražara“ sa Metom Dilonom, „Pernato stvorenje“ sa Benediktom Kamberbačom i „Privatan život“ sa Džodi Foster. Na BFF-u nas očekuje i film „Je l’ ovo čudo radi?“ u režiji Bredlija Kupera.

Francuski film „Krik stražara“ u režiji Kler Deni vodi nas u Zapadnu Afriku, u svet gradilišta pod opsadom, gde duh iz prošlosti menja živote Hornove porodice i mladog inženjera Kala, dok se pred njihovim očima odvija noćna drama puna napetosti i neizvesnosti.

Film „Snovi“ Mišela Franka donosi priču o ljubavi između bogate američke naslednice i meksičkog baletana, isprepletenu kroz različitost njihovih života i kultura, u kojoj su emocije i odluke svakodnevno iskušavanje identiteta i pripadnosti.

Kadar iz filma Snovi, foto: TEOREMA

„Kasna slava“ u režiji Kenta Džonsa prati zaboravljena dela legendarnog njujorškog pesnika Eda Saksbergera, koja osvajaju grupu mladih kreativaca i ponovo rasplamsavaju umetničku strast, dok prisustvo ekscentrične glumice razotkriva tajne prošlosti.

„Je l’ ovo čudo radi?“ Bredlija Kupera istražuje izazove braka u srednjim godinama, roditeljstva i lične promene, dok se protagonist Aleks upušta u stand-up scenu i zajedno sa svojom suprugom Tes pronalazi novi oblik ljubavi i zajedništva.

Ostvarenje „Couture“ Alis Vinokur prati američku rediteljku Maksin u Parizu, u svetu mode i života koji se pretvara u bitku za opstanak i samospoznaju.

„Privatan život“ Rebeke Zlotovski prati poznatu psihoterapeutkinju Lilijan Štajner, koja pokreće privatnu istragu o smrti jednog od svojih pacijenata, uverena da je reč o ubistvu, dok Džodi Foster unosi dubinu i napetost u ovaj francusko-engleski triler.

„Pernato stvorenje“ Dilana Saderna donosi neobičnu priču o ožalošćenom ocu koji pokušava da odgaja sinove dok se istovremeno suočava sa nepredvidivim, misterioznim gostom u kući, u kojoj se tuga i humor prepliću kroz snažnu izvedbu Benedikta Kamberbača.

Celokupan program Beograd Film Festivala dostupan je na sajtu: https://belgradefilmfestival.rs/

Naslovna fotografija: Kadar iz filma Kasna slava, credits: Late Fame LLC

Članak Objavljen program Beograd Film Festivala se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U tom duhu, izdvojili smo pet filmova koji su ostavili najdublji utisak na našu redakciju. Ovo nije lista „najboljih po pravilima“, već iskren izbor našeg kolektiva – Marine Zec, Marije Todorović i Marije Milić – filmova koji su nas pratili i nakon poslednjeg kadra.

Yugo Florida – Marina

Prosto mi je neverovatno da su mi ove godine, na spisku i za filmove i za serije broj jedan zapravo domaća ostvarenja i to mi se izrazito dopada. Iako je ove godine izašao i The Brutalist koji je odličan film koji uprkos činjenici da traje duže od tri sata zaista drži pažnju (i jeste preporuka), Yugo Florida je film koji sam dublje doživela i koji više pogađa, nekako, u srž. Ono što nosi ovaj film, osim scenarija koji je tako životan, jeste gluma, posebno Andrije Kuzmanovića, koji je stvarno jedano od naših najboljih savremenih glumaca. Film prati život jednog inertnog, skoro pa beživotnog muškarca koji saznaje da mu otac umire (a kako to biva u našim filmovima, otac nije baš neki najlakši tip). Na brojne načine, film je katarzičan, a ne samo na onaj, najočigledniji koji se odnosiu na gubitak roditelja. Film nosi sa sobom različite nivoe kompleksnosti, da ga sve vreme osećate i saosećate se sa likovima, koje istovremeno i osuđujete. U svakom smislu, film je beskrajno životan. I Andrija Kuzmanović je, kao što sam rekla, stvarno mnogo dobar glumac. 

Vetre, pričaj sa mnom – Marija T.

Jedno od najlepših filmskih ostvarenja koje sam gledala u 2025. godini svakako je Vetre, pričaj sa mnom reditelja Stefana Đorđevića. Film prati Stefana koji se, prvi put nakon smrti majke, vraća porodičnom domu kako bi sa najbližima proslavio rođendan bake. Taj povratak kući, pokrenut njegovom potrebom da završi film o majci, ali i pokušajem ličnog iskupljenja kroz spasavanje psa lutalice, prerasta u tiho, duboko introspektivno putovanje.

Inspirisan stvarnim događajima i sniman sa članovima rediteljeve porodice u glavnim ulogama, Vetre, pričaj sa mnom je izuzetno intimno filmsko istraživanje odnosa majke i sina, ali i suočavanja sa gubitkom, krivicom i ljubavlju koja ne prestaje sa smrću. Film se gradi kroz tišinu, poglede i naizgled sitne, ali emotivno snažne trenutke, stvarajući osećaj bliskosti koji se retko viđa na filmu.

Za mene, ovo je jedno od najlepših i najiskrenijih ostvarenja koje sam pogledala ove godine – film koji ne traži pažnju glasno, već je zaslužuje svojom nežnošću i autentičnošću. Vetre, pričaj sa mnom podseća zašto je važno slaviti život, sećanja i ljude koji ga čine vrednim, čak i onda kada ih više nema.

Little Trouble Girls – Marija T.

Debitantski dugometražni film rediteljke Urške Đukić, Little Trouble Girls donosi suptilno, ali snažno osveženje teme odrastanja i ženskog identiteta. Film prati Luciju, tinejdžerku koja se nalazi na razmeđi između detinjstva i adolescencije, u prostoru u kojem se sudaraju telesnost, religija, kontrola i potisnute emocije.

Đukić gradi film kroz precizno oblikovanu atmosferu, izražen vizuelni identitet i izuzetno promišljen dizajn zvuka. Muzika igra ključnu ulogu u emotivnoj strukturi filma, dodatno produbljujući unutrašnji svet glavne junakinje i naglašavajući njenu pobunu koja se odvija više iznutra nego kroz otvoreni konflikt.

Iako se bavi temama koje su često prisutne u savremenom evropskom filmu, Little Trouble Girls uspeva da izbegne klišee i ponudi autentičan, pomalo misteriozan pogled na proces sazrevanja. Film se ne nameće objašnjenjima, već ostavlja prostor za tišinu, nelagodu i interpretaciju, čime se izdvaja kao jedno od upečatljivijih debitantskih ostvarenja godine.

La Grazia – Marija M.

Režija Paola Sorentina, teško može da bude loša, barem što se mene tiče. Još kad je tu i neverovatni Toni Servillo, sad već možemo reći dobro poznato lice Paolovih filmova, s obzirom na to da se pojavio u čak 7 njegovih ostvaranje – čini se da nema mnogo prostora za greške.

Najnoviji film La Grazia je priča o predsedniku Italije, Marianu De Santisu, potpuno imaginarnom liku, kako kaže reditelj, koji se pred sam kraj svog predsedničkog mandata susreće sa moralnim dilemama u čijoj je srži i njegov poslednji predsednički „zadatak“ – usvanjanje zakona o eutanaziji.  Uz to, film se fukusira na karakter glavnog junaka, a sama radnja je dosta spora i većina filma se zapravo odigrava u predsedničkoj palati, gde Mariano De Santis provodi najviše vremena, razmišljajući. A ako bismo gledali šire od toga, cela priča je zapravo priča o ljubavi. Glavni junak se neprestano priseća svoje pokojne supruge, nerešenih rana i neodgovorenih pitanja koja, čini se, ostaju sa nama do kraja života.

Lurker – Marija M.

Potpuno slučajno naletela sam na ovaj film, u nekoj potrazi zvanoj – filmovi koji ne opterećuju. Alex Russell, reditelj serije The Bear režirao je ovaj film, pa me je između ostalog i to privuklo da ga pogledam. Naravno, sama radnja je vrlo zanimljiva, vraća u srednjoškolske dane kad smo gotovo svi bili fanovi raznoraznih slavnih ličnosti. Posebno sredinom prve decenije dvehiljaditih bile su aktuelne i te fandom zajednice i fan fiction stranice. E ovo kao da je jedna od tih fan fiction priča. Lik, poprilično povučen, sasvim slučajno upozna svog omiljenog pevača. Kako već zna sve o njemu, kroz nekoliko prostih koraka privukao mu je pažnju i tako dobio poziv da mu se pridruži u bekstejdžu na koncertu. Nakon toga, ova dvojica postaju sve bolji prijatelji, kako vreme odmiče, njihovo druženje postaje sve kompleksije, ali već tada „nema nazad“. Poprilično zanimljiv film i sa psihološkog i fenomenološkog ugla. 

Članak Filmovi koji su obeležili 2025 se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Trudnoća, starenje i svakodnevni prostori života često se prikazuju kroz filmove kao mesta gde norme i očekivanja oblikuju telo, identitet i izbor. Posebnu pažnju u ovom kontekstu treba obratiti na dom i privatni prostor, koji često funkcionišu kao tiha arena moći i pritiska, gde žensko iskustvo postaje zarobljeno i pod stalnom tenzijom. Kroz sledeće horor filmove razotkrićemo kako se telesnost, prostor i društvene norme prepliću, često intenzivnije nego što bismo to odmah uočili.

TRUDNOĆA I REPRODUKTIVNA KONTROLA

Trudnoća je u hororu često prikazana kao invazija, gubitak kontrole ili otcepljivanje od sebe. Ovi filmovi preispituju strah od ženskog reproduktivnog potencijala i otkrivaju kako potreba da se majčinstvo kontroliše stvara narative o posednutim, izmanipulisanim i ugroženim telima.

Huesera: The Bone Woman (Michelle Garza Cervera, 2022)

Kroz lik Valerije, trudnice koja se postepeno suočava sa natprirodnim silama, film oslikava psihološke pritiske društvenih normi i očekivanja majčinstva. Tokom trudnoće, njen život postaje sve mračniji, dok nepoznate sile i rituali prete da kontrolišu njeno telo i izbore, a Valerija se bori da sačuva svoju autonomiju. Film ilustruje kako tradicija oblikuje žensko telo i iskustvo tokom trudnoće, pretvarajući ga u prostor straha, kontrole, ali i unutrašnjeg otpora u borbi za identitet.

Prevenge (Alice Lowe, 2016) 

Film prati trudnicu Ruth koja počinje da veruje da njen nerođeni fetus naređuje da ubija ljude oko sebe. Ono što je mogla biti zaboravna crna komedija je kroz ovu prizmu anksioznisti i društvenih pritisaka postala subverzivan prikaz majčinstva, telesne autonomije i identiteta žene u okviru ekstremno zahtevne uloge roditeljstva. Film balansira između groteskne zabave i oštre kritike patrijarhalnih očekivanja, dok Ruth koristi nasilje kao radikalni, ironičan izraz autonomije i  kontrole nad sopstvenim životom i telom. 

Rosemary’s Baby (Roman Polanski, 1968) 

U ovom horor klasiku o trudnoći i gaslajtingu, Rosemary se suočava sa paranoičnom atmosferom u kojoj njeno telo postaje tuđe teritorija, nad kojim svi osim nje tvrde pravo. Trudnoća, umesto da bude intimno iskustvo, pretvara se u prostor nadzora, manipulacije i prikrivene kontrole, dok Rosemary oseća da se oko nje steže mreža sumnjivih rituala, „dobronamernih“ saveta i muževljeve izdaje. Film maestralno prikazuje kako se strahovi vezani za majčinstvo i gubitak autonomije pretaču u psihološki horor, gde se ženska intuicija i nelagoda neprestano dovode u pitanje. Upravo u tom jazu između onoga što Rosemary oseća i onoga što joj svet nameće, leži najdublji užas: gubitak autonomije nad telom koje postaje mesto rituala, kontrole i neizgovorenog straha.

STRAH OD ŽENSKOG TELA KOJE STARI 

Starenje ženskog tela jedan je od najvećih društvenih tabua, a horor ga koristi kao površinu na kojoj izbijaju fobije: od gubitka privlačnosti do gubitka društvene vrednosti. Ovi filmovi pokazuju da se strah ne odnosi na starost samu po sebi, već na žensko telo koje odbija da ostane mlado, potrošno i neproblematično.

The Substance (Coralie Fargeat, 2024)

Ovaj brutalno iskren, hiper-stilizovan body horror, u kome telo postaje bojno polje između društvenih očekivanja i autentičnog identiteta, film je koji je obeležio prošlu godinu. Kroz priču o kloniranju žene u „bolju, mlađu verziju sebe“, film raskrinkava kult mladosti, industriju slike i način na koji se ženska vrednost meri površinom kože. Transformacije su ekstremne, krvave i apsurdno teatralne, ali upravo u toj groteski leži komentar o tome koliko je sistemska kontrola ženskog tela normalizovana i koliko smo otupeli na komodifikaciju ženskog tela kao još jednog konzumerističkog proizvoda pod opsesijom večnom mladošću.

X (Ti West, 2022)  

Priča o filmskoj ekipi koja snima porno u ruralnom Teksasu brzo se pretvara u horor o ženskoj želji, strahu od starenja i nasilju koje raste iz potisnutih frustracija. Pearl, starija žena koja čezne za erotikom i životom koji joj je uskraćen, postaje tragično monstruozna figura, ne zato što je „zla“, već zato što je društvo kažnjava zbog žudnje „u svojim godinama“ i zbog telesnosti koja ne sme da postoji. Film brutalno pokazuje koliko je ženska seksualnost i dalje strogo regulisana i koliko je kolektivno neudobno kada pričamo o želji, telu i seksualnosti nakon što žena „pređe rok trajanja“ koji su joj drugi propisali.

What Ever Happened to Baby Jane? (Robert Aldrich,1962)

Ovaj horor klasik, koji je započeo ceo podžanr horora hagspoiltation, pretvara sestrinsku ljubomoru, slavu i starost u gotovo kućni zatvor. Jane, nekadašnja dečja zvezda, postaje groteskna figura žene koju su slava, porodični odnosi i patrijarhalna industrija izlomili do karikature, dok njena sestra Blanche živi u telu zarobljenom invaliditetom i prošlim traumama. Film je mračna studija ženskog starenja i ideje da žene postaju „monstrumi“ onda kada više ne ispunjavaju očekivanja mladosti, lepote i uglađenosti, brutalno pokazujući kako se moć, zavist i identitet raspadaju unutar četiri zida.

The Leech Woman (1960)

Ovaj rani horor, svojevrsni „proto-Substance“, koristi fantastiku kako bi ogolio strah od starenja i mizoginiju koja je oblikovala ženske likove 50-ih i 60-ih u Holivudu. Protagonistkinja otkriva misteriozni ritual koji joj omogućava da povrati mladost, ali po cenu nasilja nad muškarcima i sopstvenog tela. Film funkcioniše kao nehotična feministička parabola o tome kako društvo tera žene da se bore protiv prirodnog procesa starenja, čak i kada ih ta borba uništava. Telo postaje poligon pritiska, pomame i gubitka identiteta, ali i jedino preostalo sredstvo moći. 

DOMESTIFIKACIJA I ZAROBLJENOST U PRIVATNOM PROSTORU 

Iako smo u prethodnim kategorijama govorili o tome kako se žensko telo kontroliše kroz biološke procese, postoji još jedan, tiši i podmukliji oblik nadzora: prostor. Dom, zamišljen kao sigurno mesto, u hororu često postaje pozornica nevidljivih pritisaka, očekivanja i ponavljanja koje izmiče logici. Unutar četiri zida, ženska svakodnevica se prelama kroz senzacije koje su previše intenzivne da bi bile rutinske, a previše obične da bi bile prepoznate kao otpor. Ovi filmovi otvaraju upravo taj pogled u tihe užase domestifikacije.

Swallow (Carlo – Mirabella Davis, 2019) 

Haley Bennett kao protagonistkinja je supruga izolovana u naizgled savršenom braku u raskošnom domu u Njujorku. Dok se njen život odvija kroz pastelno obojene prozore luksuznog doma, počinje da konzumira male predmete koje pronalazi u kući, kuglice, baterije, ekserčiće  i živi za sledeći „high“ ovih radikalnih činova koji su istovremeno očajnički i buntovni. Kroz ovu telesnu, gotovo ritualnu pobunu, film istražuje kako patrijarhalni pritisci pokušavaju da kontrolišu žensko telo, i kako se autonomija oslobađa na bolne i intenzivne načine, sa posledicama koje telo neumoljivo nosi. 

The Babadook (2014)

Ovaj film je često svrstavan u monster horor, ali njegova najdublja snaga leži u tome što prikazuje kako se teskoba, iscrpljenost i neprepoznati emocionalni tereti uvlače u pukotine doma. Kuća majke i sina postaje prošireni prostor unutrašnjeg konflikta u kome svaki zvuk, svaki ugao, svaki predmet nosi težinu neizgovorenog. Dom više nije stabilan, već porozan, kao da reaguje na napetost svoje stanovnice, nagoveštavajući koliko je krhka granica između spoljne stvarnosti i unutrašnjeg emocionalnog pejzaža. 

Safe (1995)

Iako formalno nije horor, Safe je možda strašniji od većine horora upravo zato što svoje najdublje pretnje nikada ne izgovara naglas. Protagonistkinja se suočava sa neobjašnjivim telesnim simptomima, dok joj okolina nudi samo banalne odgovore i pasivno posmatranje. Kuća, predgrađe, „zdrav“ život — sve što bi trebalo da bude predvidljivo i umirujuće postaje pozorište nevidljivog pritiska društvenih očekivanja. Ono što nas plaši koliko i protagonistkinju nije konkretna niti imenovana opasnost, već osećaj da je svaki pokret regulisan i da je svaki prostor već unapred određen.

Meshes of the Afternoon (1943, Maya Deren)

Ovaj avangardni film briljantne Maye Deren — neka vrsta proto-horora kada je ova tema u pitanju — rekonstruiše svakodnevni prostor kao lavirint ženskog nesvesnog. Ponavljanja gestova, predmeti koji poprimaju težinu simbola, sopstvena figura koja se pojavljuje kao stranac: sve to pretvara dom iz mesta sigurnosti u prostor fragmentacije identiteta. Deren otkriva kako sama rutina može da postane klaustrofobična, i kako se „normalno“ pretvara u nemoguće kada subjekt nema gde da izađe iz sopstvenog ciklusa.

U hororu telo žene nikada nije samo telo, već površina na kojoj se ispisuju tuđi strahovi, fantazije, zabrane i kazne. Kroz njega se prelamaju pitanja seksualnosti, puberteta, nasilja, reprodukcije, starosti i identiteta, ali i načini na koje se dominacija konstruiše i održava. Od puberteta, seksa, nasilja i reproduktivnih odluka do trudnoće, porođaja i majčinstva, najintimniji prostori ženskog iskustva postaju narativne strategije za promišljanje apstraktnih, ali duboko političkih tema: ciklične opresije, društvene eksploatacije i svakodnevnih pristrasnosti koje oblikuju naše živote. 

Analiza ovih filmova pokazuje da se „monstruoznost“ retko rađa iz žena samih, već iz pritisaka i struktura koje nastoje da ih oblikuju, kazne ili kontrolišu. Upravo zato savremeni horor sve češće pretvara žensko telo u mesto povratnog udara, prostor otpora, transformacije i ponovnog osvajanja autonomije. Kroz fizičke i emocionalne promene, traumu, grotesku ili seksualnost, junakinje ovih priča razotkrivaju mehanizme nasilja i istovremeno pronalaze načine da ih potkopaju.

Na kraju, horor ostaje jedan od najmoćnijih žanrova za promišljanje politike tela, jer ono čega se u tim filmovima zapravo plašimo nije žensko telo samo po sebi, već njegova moguća autonomija i trenutak kada se ono otrgne kontroli i postane sredstvo samoidentifikacije, pobune i moći.

Članak Telo, trauma, otpor: kontrola, prostor i starenje žena u hororu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Evropska kinematografija ponovo dobija svoj digitalni dom kroz deseto izdanje ArteKino Festivala, jedinstvenog online događaja koji slavi raznolikost, kreativnost i hrabrost novih filmskih glasova širom kontinenta. Pokrenut 2016. godine sa misijom da autorski film približi što široj publici, ArteKino je danas jedna od najvažnijih platformi za predstavljanje savremenog evropskog filma. Zahvaljujući platformama arte.tv i ARTE.tv Culture YouTube kanalu, filmovi su sada dostupni svima – besplatno, jednostavno i bez geografskih granica.

Ovogodišnje izdanje, od 1. do 31. decembra, donosi 12 izuzetnih evropskih filmova, besplatno dostupnih gledaocima u čak 32 zemlje. U selekciji se nalaze ostvarenja koja su već zapažena na velikim međunarodnim festivalima, kao i naslovi koji svoju ekskluzivnu premijeru imaju upravo na ArteKinu. Time festival ostaje veran svojoj misiji: da bude most između mladih autora i publike željne novih perspektiva i savremenih umetničkih izraza.

Festival dodeljuje dve nagrade: Evropsku nagradu publike u iznosu od 20.000 evra, koju biraju online gledaoci, i Nagradu mladog žirija vrednu 10.000 evra, o kojoj odlučuje žiri od petnaestoro mladih Evropljana uzrasta od 18 do 25 godina.

Od 2016. godine, ArteKino ističe evropsku kinematografiju kroz tri programske celine: ArteKino Classics (remek-dela filmske baštine), ArteKino Festival i ArteKino Selection (filmovi mladih evropskih reditelja). 

ArteKino Festival je mnogo više od filmske platforme – on je prostor susreta, dijaloga i razmene. Publika ima priliku da sazna više o autorima koji hrabro istražuju teme ključne za savremeno društvo: životnu sredinu, identitet, migracije, zajedničko evropsko nasleđe i društvene promene. U svetu koji se ubrzano menja, ovi filmovi – igrani i dokumentarni – nude jedinstven pogled na naš odnos prema istoriji, pripovedanju i ličnom i kolektivnom angažmanu. Festival dosledno promoviše raznolikost i rodnu ravnotežu, otvarajući prostor glasovima koji oblikuju budućnost evropske kinematografije.

Ovogodišnji program vodi nas na putovanje kroz evropske kulture i jezike, donoseći filmove iz Portugala, Srbije, Španije, Nemačke, Litvanije, Holandije, Francuske i Irske. Svaki od 12 naslova poziva gledaoce da se prepuste novim narativima, razmisle o vlastitom iskustvu i otkriju lepotu različitosti koja odlikuje evropski filmski pejzaž. Selekcija ističe stvaralačku energiju mladih autora čije priče istovremeno govore o intimnim borbama i širim društvenim procesima, spajajući fikciju i dokumentarno u snažan, emotivan i angažovan filmski izraz.

Među 12 odabranih naslova treba napomenuti i nekoliko teritorijalnih ograničenja u dostupnosti. Film „Have you seen this woman“ nije dostupan gledaocima u Sloveniji, Hrvatskoj i Španiji, dok je „Notes on a Summer“ isključen za publiku u Španiji. Takođe, irski naslov „Frewaka“ neće biti dostupan u Poljskoj i Ujedinjenom Kraljevstvu. Ovo su jedine teritorijalne restrikcije unutar programa, dok su svi ostali filmovi dostupni svima.

Kroz svoje platforme i viziju kulture dostupne svima, ARTE ostaje predan misiji da evropski film učini vidljivim, prisutnim i važnim. ArteKino Festival je poziv svima – filmofilima, radoznalima, mladima, starima, stručnjacima i onima koji tek otkrivaju svet autorskog filma – da zajedno stvaramo prostor u kojem se vrednuje umetnost, raznolikost i zajednička evropska budućnost.

Svi filmovi su dostupni za gledanje sa engleskim titlovima na ARTE.tv/en.

Članak ArteKino Festival 2025: najbolje od evropskog autorskog filma   se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Horor tu razliku iznosi najjasnije. Žensko telo se kroz istoriju žanra prikazuje kao izvor nelagode, fascinacije, haosa i pretnje, nešto što treba nadzirati, obuzdati, kazniti ili „popraviti“. Zato je upravo horor idealno mesto da pratimo kako društvo razmišlja o seksualnosti, reprodukciji, starenju, devijaciji, telu koje odbija poslušnost.

Teoretičarke poput Barbare Creed, Julije Kristeve i Linde Williams pokazivale su da „monstruozna žena“ proizlazi iz kolektivnih strahova vezanih za tela koja krvare, rađaju, menjaju se, stare ili odbijaju normativnu ženstvenost. Ali umesto da se bavim stereotipom monstruma, u ovom tekstu fokusiraću se na politiku ženskog tela u hororu: kako se telo koristi, muči, restrukturiše, ali i kako postaje sredstvo otpora.

Ova analiza zato ne govori o ženama kao horor trope-ovima, već o telima kao mestima gde se ispisuju trauma i borba i filmovima u kojima žensko telo nije dekor, već politički teren. Menja se, preliva, raspada, zaceljuje, odbija poslušnost i time otvara prostor za nove načine razumevanja nasilja, autonomije i otpora.

BODY HORROR: TRANSFORMACIJA KAO GOVOR TELA

U tradiciji body-horrora žensko telo postaje prostor sukoba sa društvenim očekivanjima, identitetom i unutrašnjim tenzijama. Te transformacije nikada nisu samo fizičke: kroz njih izbijaju potisnuti strahovi, mehanizmi kontrole i prvi oblici otpora. Filmovi u ovom poglavlju prikazuju telo koje se menja, puca i pomera granice kako bi izrazilo ono što često ne može da bude izgovoreno.

Nightbitch (Marielle Heller, 2024)

Adaptacija romana Rachel Yoder u režiji Marielle Heller donosi intenzivnu verziju body-horrora u kome Amy Adams tumači iscrpljenu majka zarobljenu u svakodnevnoj rutini koja ju guši, dok se sukobi sa zahtevnim detetom pretvaraju u telesno iskustvo nelagode i frustracije. Njena transformacija u psa, koja se odvija uglavnom van kadra, simbolizuje beg od pritisaka ljudskog života i domestikacije u nešto primordijalno i instinktivno slobodno, dok film pulsira nelagodnim intenzitetom koji prožima glavni lik.

Titane (Julia Ducournau, 2021) 

Nasilje, mutacije i transhumanističke transformacije oblikuju Titane, film koji prati Alexiu, mladu ženu čije telo nosi ožiljak od automobilske nesreće, a čija seksualnost i identitet prkose društvenim normama. Alexia razvija intimnu, gotovo fetišističku vezu sa metalom i automobilima, dok njeno telo postaje prostor ekstremnog otpora i samospoznaje. Kada beži od zakona i ulazi u neočekivani odnos sa nepoznatim muškarcem koji je prihvata kao sina, film istražuje porodicu, identitet i telo kao prostor političke i emocionalne moći. Telesna transformacija ovde je mnogo više od šoka: brutalnost i uznemirenost vode ka oslobađanju kroz želju za kontrolom nad sopstvenim životom i identitetom. 

Raw (Julia Ducournau, 2016) 

Film prati studentkinju veterine kroz niz ekstremnih rituala inicijacije koji uključuju nasilno kršenje njenog doživotnog vegetarijanstva. Ovi događaji bude neutaživu glad koja preti da je proguta, dok pokušava da je kontroliše i razume. Film koristi telesne transformacije i groteskne rituale kao metaforu za odrastanje, porodične pritiske i povezivanje sa sestrinskom solidarnošću dok istražuje kako želja, moć i identitet proizilaze iz najintimnijeg telesnog iskustva.

Goodnight Mommy (Veronika Franz i Severin Fiala, 2014) 

Kroz prizmu estetskih zahvata kao transformacije, film istražuje kako strah i paranoja razaraju poverenje u majčinstvo, dok telo postaje prostor kontrole, identitetske krize i emocionalnog horora, kako od strane protagonistkinje, tako i njenih blizanaca. Majka se vraća kući sa licem prekrivenim zavojima i čudnim, hladnim ponašanjem, a deca sumnjaju da je žena iza zavoja zapravo dvojnica. Sukob koji sledi je mračan, napet i telesno mučan, jer blizanci preuzimaju kontrolu nad njenim telom kroz nasilne igre moći. Film koristi grotesknu deformaciju i distancu tela da prikaže kako paranoja i sumnja mogu razoriti porodične veze, pretvarajući majčinstvo u prostor straha, otpora i horora.

In My Skin (2002), Marina de Van

Marina de Van režira i glumi u ovom debitantskom ostvarenju o Esther, mladoj ženi koju naizgled mala povreda na nozi uvodi u vrstu psihoze. Esther počinje tajno da se povređuje, da „skida“ delove svog tela u pokušaju da preuzme kontrolu nad sopstvenim iskustvom, dok to stvara konflikt i napetost sa njenim partnerom. Film nas stavlja u neposredan kontakt sa osećajem samopovređivanja, mržnjom prema sebi i disocijacije, pokazujući kako žensko telo postaje prostor unutrašnje borbe i refleksije društvenih i emocionalnih pritisaka kroz ekstremnu intimnost bola.

Possession (Andrzej Żuławski, 1981) 

Depikcijom psihičkog raspada kroz telesnu mutaciju, Possession stoji na pragu tenzije između kontrole i disocijacije. Film prati ženu koja se suočava sa raspadom braka dok njeno telo i psiha ulaze u ekstremni haos. Intenzivne emotivne eksplozije kombinovane sa grotesknim telesnim mutacijama prikazuju kako lična trauma, partnersko nasilje i unutrašnji raspad mogu da se manifestuju kroz telo. Jezive scene, od brutalnih fizičkih sukoba do nadrealnih transformacija, čine žensko telo istovremeno ranjivim i zastrašujuće moćnim, pokazujući horor kao prostor gde trauma i otpor postaju vidljivi. Scena u podzemnom prolazu, u kojoj Isabelle Adjani potpuno gubi kontrolu, jedna je od najstrašnijih ikada snimljenih i savršeno enkapsulira užas i horor domestifikacije kao nametnutog izbora.

SEKSUALNOST KAO PRETNJA I KAZNA

Horor je dugo koristio žensku seksualnost kao prostor pripitomljavanja, ali i zastrašivanja. Seksualno aktivne, željne ili normativno „nepoželjne“ žene često se transformišu u figure koje treba kazniti ili obuzdati. Ovi filmovi otkrivaju kako ženska želja postaje pretnja, ne zato što je opasna sama po sebi, već zato što ugrožava strukture koje žele da je kontrolišu. 

Fresh (Mimi Cave, 2022) 

Ovaj film je brutalno iskrena parabola o savremenoj dating sceni. Pratimo mladu ženu koja ulazi u naizgled savršen ljubavni odnos, samo da bi otkrila mračnu i nasilnu stranu modernog zavođenja i kontrole nad ženskim telom. Film koristi grotesknu i ponekad brutalan komični ton da prikaže seksualnu eksploataciju, manipulaciju i nasilje koje se skriva iza romantičnih fantazija, dok protagonistkinja koristi svoju inteligenciju i odlučnost da preživi i uzvrati. Kroz telesnu ugroženost i nasilje nad telom, film kritički osvetljava kako društvo oblikuje i kontroliše žensku seksualnost kroz obmane, pravila i rituale savremenih dejting konvencija.

Jennifer’s Body (Karyn Kusama, 2009) 

Još jedan kultni film poslednjih godina, Jennifer’s Body jasno povezuje horor sa patrijarhalnim normama čistote i devičanstva: Jennifer preživljava ritualno žrtvovanje upravo zato što nije „devica“, a njen posednuti lik pretvara telo u oružje osvetničke moći. Ona utoljava svoj nezajažljivi apetit kroz zavođenje i ubistva vršnjaka, pre svega dečaka koji su je ranije eksploatisali. Kroz groteskna i brutalna ubistva, crnu komediju i prikaz napetosti u sestrinskoj dinamici sa najboljom prijateljicom, film istražuje seksualnost, želju i moć žene, pokazujući kako trauma i društvena pravila oblikuju telo, identitet i kaznu u hororu.

Teeth (Mitchell Lichtenstein, 2008) 

Kombinacija mitologije, satire i groteske čini Teeth kultnim horror klasikom. Mit vagina dentata u ovom filmu oživljava kroz Dawn O’Keefe, pobožnu tinejdžerku koja se suočava sa traumom seksualnog nasilja i istovremeno otkriva neobičnu fizionomiju svog polnog organa. Film koristi apsurd i horor da kritikuje abstinencijsku edukaciju, patrijarhalnu kontrolu nad ženskom seksualnošću i kulturu koja normalizuje nasilje nad ženama. Telo protagonistkinje, iako izloženo i ugroženo, postaje sredstvo otpora: njena novo otkrivena telesna moć preokreće dinamiku moći i transformiše traumatično iskustvo u brutalno, ali oslobađajuće samopouzdanje.

Frankenhooker (Frank Henenlotter, 1990)

Kroz grotesku i crni humor, film brutalno kritikuje patrijarhalnu kontrolu nad ženskim telom i opsesiju „idealnom“ ženskom figurom. Nakon tragične smrti svoje verenice, naučnik je odlučan da je „vrati“ tako što stvara novu ženu spajajući delove tela raznih seksualno objektifikovanih žena koje se bave seksualnim radom. Film kombinuje bizarnu estetiku, telesnu manipulaciju i apsurdnu komediju kako bi prikazao opsesiju muškom željom i društvenim standardima lepote, dok žensko telo postaje i instrument i žrtva manipulacije. Kroz groteskni humor i preterano nasilje, film razotkriva kako društvo seksualizuje i kontroliše ženska tela, pretvarajući ih u površinu za fantazije i eksploataciju.

Cat People (Jacques Tourneur, 1942) 

Ovaj klasični horor pretvara strah od ženske želje u mitsku transformaciju kroz suptilan horor i sugestivnu atmosferu, prikazujući žensku seksualnost kao izvor straha i moći. Irena, mlada žena sa „tajanstvenim“ poreklom (srpskim, ni manje ni više), mora da kontroliše svoje nagone jer je svaka seksualna želja potencijalno smrtonosna: transformiše je u krvožednog crnog pantera. Film istražuje kako društvene norme i strah od ženske seksualnosti oblikuju telo i identitet, dok tenzija između privlačnosti i opasnosti čini horor psihološki intenzivnim i napetim.

PUBERTET, MENSTRUACIJA I POREMEĆAJ RAZVOJA

U hororu je odrastanje oduvek predstavljeno kao oblik transformacije, ali kod devojčica ta transformacija često postaje izvor straha. Menstruacija, hormoni, seksualno sazrevanje i promene tela dramatizuju se kao nešto „opasno“ ili neukrotivo. Ovi filmovi prikazuju kako pubertet razotkriva društvene fobije prema ženskoj telesnosti, posebno kada ona počinje da izlazi izvan kontrole.

Ginger Snaps (John Fawcett, 2000) 

Ovo nije prvi ni jedini primer transformacije u vukodlaka kao metafore za pubertet, ali jeste ključan kada je reč o menstrualnoj evoluciji i istraživanju kako hormoni, bes i telesne promene oblikuju identitet devojčica. Ginger, adolescentkinja suočena sa prvim simptomima transformacije, postaje simbol borbe sa društvenim očekivanjima, sestrinskom vezom i sopstvenim nagonom za kontrolom i oslobađanjem. Horor leži u telesnoj mutaciji i sukobima koje menstruacija donosi u ženskom iskustvu, pokazujući iskonski strah od telesnih promena koje pubertet donosi. 

Thelma (Joachim Trier, 2017) 

Thelma je mlada žena čija represija seksualnosti i emocija vodi do nadprirodnih manifestacija moći telekenize.  Film kombinuje psihološki horor i fantastične elemente da prikaže kako potisnuti identitet i želje oblikuju telo i ličnost, dok njena sposobnost da stvara fizičke „pukotine“ u stvarnosti simbolizuje sukob unutrašnjeg i spoljnog sveta. Kroz telesnu transformaciju i kontrolu moći, film istražuje tenziju između društvenih ograničenja i unutrašnjeg otpora.

Carrie (Brian de Palma, 1976) 

Kultni film Brajane de Palme film koristi menstruaciju kao katalizator telesne i emotivne transformacije Carrie, čija represija i vršnjačko nasilje kulminiraju u destruktivnoj eksploziji telekinetičke moći. Film istražuje kako društvo, religijski pritisci i nasilje vršnjaka na autonomiju i telo oblikuju žensko iskustvo, rezultirajući time da Carrie transformiše energiju telesne traume u u smrtonosni otpor, čineći telo i emocije jedinstvenim instrumentom moći i osvete

Na kraju, čini mi se da je važno naglasiti da ovi narativni motivi nisu tu samo da nas uplaše, već da nas podsete koliko se često ženska iskustva posmatraju kao pretnja ili anomalija. U sledećem tekstu nastaviću da se bavim time kako se ta ista dinamika prelama kroz druge oblike nadzora nad ženskim telom, od strahova vezanih za godine, majčinstvo, pa sve do načina na koje je žensko iskustvo često „zatvoreno“ u privatne, kontrolisane prostore. Ti motivi zajedno otvaraju još jedan širi pogled na to kako horor, možda nenamerno, ali uporno, razotkriva strukture moći koje deluju i van ekrana.

Članak Telo, trauma, otpor: transformacija ženskog tela u hororu  se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U filmu „Otapanje vladara“ reditelj kroz lik Morlaka – svojevrsnog „odjeka” Njegoša – stvara intimno i imaginativno putovanje kroz moć, nasleđe i unutrašnju raspolućenost. O procesu nastanka filma, slojevima likova i temama egzila i lojalnosti, ali i nostalgije, Salatić govori u intervjuu za Oblakoder.

Fotografija: Sarajevo Film Festival

Vaš film prati Morlaka, lika inspirisanim Njegošem, koji spaja istorijsku ličnost i mitološkog vladara. Šta vas je privuklo ovoj priči i zbog čega ste želeli da je ispričate kroz njegovu psihološku i emotivnu dimenziju, umesto kroz možda klasičnu biografiju?

Ivan Salatić: Hteo sam da napravim pomak u odnosu na moje dosadašnje bavljenje filmom i da sebi otvorim prostor za istraživanje. Zanimao me je narativ koji nije linearan, već cikličan, s motivima moći i odnosom centra i periferije. Film se otvara kao polje mogućnosti za zamišljanje, prevazilaženja ustaljenih slika. Biografija kao takva me ne zanima. Referenca na Njegoša je više tačka otklona, neka vrsta ključa koji služi da nas odvede u nešto što je više unutrašnje, imaginarno, nego faktografsko.

Radnja filma prati i Đuku, odanog slugu, koji Morlaka prati kroz bolest, neizvesnost, ali i geografsko udaljavanje od doma. Kako ste gradili njegov unutrašnji svet i emotivni teret koji nosi — da li je raspad njegove „umorne duše“ posledica iscrpljujuće lojalnosti ili dublja egzistencijalna borba čoveka koji živi tuđi život više nego svoj?

Film nema jednu vizuru, pa ni jedan glavni lik. To glavno telo, da tako kažem, sastavljeno je od odnosa između Morlaka i Đuka, ali i ostala dva lika u toj maloj sviti koja funkcioniše čas kao politička pratnja, čas kao disfunkcionalna porodica. Đuko predstavlja život koji je posvećen drugome, ali mene je zanimalo šta se dešava izvan toga. U toj lojalnosti ima i dosade, i depresije, i neke duboke izneverenosti i zasićenosti slikom koja se neprestano mora održavati, a koja se uvek izmiče, rastače se.

Kako ste razvijali odnos između Morlaka i Đuke? Zašto je (vam je bilo) važno sagledati Đukin ugao priče?

Dok sam pisao scenario, oslanjao sam se na Njegoševa pisma i Nenadovićev putopis, jer film upravo taj poslednji deo Njegoševog života koristi kao narativni okvir. U Nenadovićevim zapisima iz Italije postoji jedan trenutak kada je u poseti Njegošu. Tu on u nekoliko reči opisuje perjanika, čuvara koji se dosađuje na balkonu gledajući prolaznike Napuljske ulice. Taj mali detalj mi je otvorio čitav prostor da vidim priču iz ugla tog čoveka. Od tog momenta nadalje sve je dolazilo iz onoga što je neizgovoreno.

U kontekstu moći i mita, Morlak deluje zarobljen između sopstvene poezije, očekivanja koje nosi njegovo nasleđe i lične želje za mirom i isceljenjem. Kako ste tumačili tu unutrašnju raspolućenost i na koji način ste želeli da publika oseti taj konflikt?

Morlak je predstavljen kao plemeniti divljak, ali on je svestan tog koncepta, uloge koju igra i očekivanja koje mu društvo pripisuje. Zanimao me odnos kulture u njenom centru i onome što stoji na margini. Kultura kao instrument moći, kao prostor gde se ljudi oblikuju prema projekciji drugoga.

Jezik u filmu kombinuje arhaično i savremeno. Koliko je on bio ključan za prikaz neravnoteže moći i unutrašnjih borbi likova?

Jezik je jedan od ključnih slojeva filma. Arhaični ton predstavlja tu težinu mita, nasleđa i jednog sveta koji se zapravo raspada. Savremenost ili jednostavnost govora uvode pukotinu, vraćaju nas na imaginaciiu i podrivaju konstrukciju istorijskog viđenja. Taj odnos stvara neravnotežu koja prati likove između epoha.

Kako je rad s Markom Pogačarem, pesnikom u ulozi Morlaka, uticao na psihološku dubinu i poetičnost lika?

Rad s Markom je bio dragocen jer on dolazi iz sveta poezije, a Morlak jeste lik koji nosi poeziju u sebi kao unutrašnju strukturu. Marko je doneo savremenost kao kontratezu mitskom i istorijskom. On nije glumio pesnika nego je prirodno otelotvorio to jedno unutrašnje lutanjе i savremenost.

Italija u filmu simbolizuje „izgubljeno utočište“, ali i egzil. Kako vidite psihološki značaj tog geografskog udaljavanja – kao bekstvo, isceljenje (iskupljenje) ili novu egzistenciju (novi odnos prema “drugima”)?

Za mene Italija predstavlja nešto što je obećanje doma, ali je zapravo prostor privremene iluzije. Egzil ovde nije samo geografski, on je unutrašnje stanje lika. Likovi se udaljavaju od svog sveta u nadi da će se izlečiti, ali zapravo ulaze u prostor gde se suočavaju sa sobom.

Za mlađu publiku koja možda nije upoznata s Njegošem ili crnogorskom istorijom – kako biste objasnili univerzalni značaj priče i njen odjek u savremenom svetu, gde su nostalgija i egzil i dalje prisutni motivi? 

I da ne znamo ništa o istoriji, ostaje priča o čoveku koji se suočava s vlastitim nasleđem, sa ulogom koja mu je nametnuta i s pitanjem gde pripada. To su teme koje su i danas prisutne. I nostalgija, i egzil, i osećaj da živimo između mogućnosti i želje da budemo negde drugo ili nešto drugo.

Da li se i vaš odnos prema ovoj jakoj figuri vladara godinama menjao?

Menjao se svakako. Što sam stariji, sve više vidim slojevitost tih figura, koliko su i sami zarobljeni u predstavi o sebi. Možda je jedina trajna nit to pitanje odgovornosti, odnosno kome čovek odgovara, sebi ili ulozi?

Kakve reakcije očekujete od publike na FAF-u, koja i danas živi okružena mitovima naših prostora? Šta biste želeli da publika ponese iz filma?

Ne očekujem jednoznačne reakcije, niti mi je to cilj. Film je otvoren i traži od gledalaca da se angažuje. U krajnjoj liniji, voleo bih da publika ponese osećaj da se mit može rastvoriti, da postoji prostor između slike koju imamo o istoriji i onoga što osećamo kao pojedinci. Da film otvori pitanja o slikama moći, o identitetu, o načinu na koji zamišljamo…

Članak Otapanje vladara – intimno putovanje o slikama moći, nasleđu i identitetu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U svom novom filmu „Sorella di Clausura“ koji će biti prikazan u okviru takmičarskog programa 31. Festivala autorskog filma Ivana Mladenović istražuje granice identiteta, pripadanja i žudnje. Tridesetšestogodišnja Stela je visoko obrazovana, ali ne uspeva da zadrži posao. Zaljubljuje se u balkanskog muzičara nakon što ga je videla na televiziji i uz pomoć starlete-muzičarke Vere seli se u Bukurešt u želji da ga upozna i pobegne od siromaštva.

Satnice prikazivanja filma možete pogledati na sajtu festivala: https://faf.rs/film/sorella-di-clausura-sorella-di-clausura/

Povod za naš razgovor je vaš najnoviji film „Sorella di Clausura“ koji je ujedno i treći igrani dugometražni film u vašoj karijeri. Kako ste došli na ideju da ekranizujete priču inspirisanu memoarima Liliane Pelici i kako ste razvili njen filmski koncept? Objasnite nam ko je bila Liliana Pelici?

Ivana: Do neverovatne Lilijane Pelici i njenog autobiografskog rukopisa došla sam preko naše zajedničke prijateljice, rumunske pevačice Anke Pop. Anku sam upoznala 2016. godine i vrlo brzo smo se zbližile; kasnije je glumila i u Ivani groznoj, mom drugom igranom filmu. U to vreme bila je duboko posvećena pokušaju da objavi autobiografski rukopis Lilijane Pelici – veoma siromašne mlade žene iz Temišvara, koja je bila gotovo opsesivno zaljubljena u jednog pevača–kantautora. Pratila je njegove koncerte, stalkovala ga na internetu, a ceo njen emotivni svet se vrtio oko te iluzije. Već dan nakon što smo se upoznale, Anka me je zamolila da pročitam Lilianinu knjigu. Rekla mi je da možda jednog dana mogu snimiti film koji bi omogućio da se njena priča čuje. Ono što me je odmah privuklo bio je neverovatno snažan narativni glas — taj punk ton, oštar humor, nemilosrdna autoironija i zapanjujuća hrabrost da piše o sebi bez ikakve zadrške. Ipak, rukopis sam privremeno odložila, jer sam bila pred sam kraj rada na Ivani groznoj. A onda se pred završetak snimanja, dogodila tragedija: Anka je poginula u teškoj saobraćajnoj nesreći. Šok njenog gubitka vratio me je Lilianinom tekstu i naterao da ponovo razmišljam o tom neobičnom odnosu dve, naizgled potpuno različite žene – Anke, lepe, otvorene, pomalo uspešne, koja se za žensku emancipaciju borila unutar sistema, kroz svoje teorije i hipi ideje; i Lilijane, povučene, neprimetne, emotivno krhke. Stalno sam se pitala šta je to što je tako snažno povezalo dve žene iz toliko različitih svetova. Moj pokušaj da razumem tu vezu doveo je i do koncepta filma i do ideje o dva potpuno različita oblika ženske borbe.

Glavna junakinja, Stela, deluje kao sanjarka, ali istovremeno je vrlo svesna realnosti u kojoj živi. Ona je lik koji istovremeno deluje i blizak i enigmatičan — čas kao neko koga poznajemo, čas kao neko ko nam izmiče. Kako ste gradili tu slojevitost njenog karaktera?

Kad praviš film zasnovan na stvarnim ljudima, najčešći savet koji dobiješ je da se udaljiš od realnosti — da napraviš svoju strukturu i likove koji neće biti isti kao u stvarnosti. Ali ja to nisam želela. Htela sam da kroz Stelu Lilijani dam šansu da se čuje i bilo mi je važno da ne izneverim njen glas. U njenom rukopisu me je najviše privukao sudar dva tipa otpora. Vera se predstavlja kao ikona seksualne revolucije, ali takav bunt sistem vrlo lako upije. Stela, s druge strane, nudi potpuno drugačiji, radikalniji otpor: ona odbija i tradicionalni i liberalni narativ. Stela se ne uklapa ni u jedan model-  nije „emancipovana žena“, ali nije ni figura koja sanja muža i decu. Upravo ta njena neuhvatljivost postala je ključ za Stelin lik. Njena odluka da ne pristane ni na jednu ponuđenu ulogu za mene je najčistiji oblik pobune i baš iz toga raste slojevitost njenog karaktera.

Radnja filma je smeštena u Rumuniju 2008. godine, u period ekonomske ekspanzije, ali i krize. Kako vas je taj istorijski i društveni kontekst inspirisao i zašto je bio važan za priču?

Lilijanina autobiografija vremenski se poklopila sa jednim vrlo specifičnim istorijskim trenutkom – kratkim periodom prividnog blagostanja koji je prethodio svetskoj ekonomskoj krizi 2008. Rumunija je tada tek ušla u Evropsku uniju, svuda je vladala euforija, krediti su se dobijali „samo uz ličnu kartu“ i delovalo je kao da prosperitet napokon stiže. Ali sve je to stajalo na vrlo tankoj, krhkoj iluziji. Kad je kriza 2008. probila taj balon, postalo je jasno koliko je to blagostanje bilo nestabilno i prolazno. Stelinina priča je zapravo parabola, priča koja govori o jednom globalnom iskustvu, duboko bliskom celom našem regionu. U filmu njena opsesija prema muzičaru polako jenjava, jer shvata da mora da se vrati u realnost. I tu se otvara pitanje: koliko dugo možeš da živiš u iluziji u društvu koje nema nikakvu socijalnu zaštitu i u kojem novac postaje stvarniji od svega ostalog? Ako je tada kriza došla kao iznenadni zemljotres, danas deluje kao spora, tiha, ali uporno razarajuća erozija. Film pokušava da uhvati baš taj osećaj – produženo, neprimetno propadanje u pejzažu želja, nestabilnosti i razočaranja.

Često pominjete balkanski humor (to se itekako vidi u vašem ostvarenju) i odnos između seksa i kapitala u filmu – kako se ti motivi odražavaju u ovom ostvarenju i šta je za vas suština tog komičnog ali i kritičkog tona?   

U svim mojim prethodnim filmovima likovi se sa svojim teškim životnim okolnostima bore humorom, pa tako i Lilijana u njenom manuskrisu. Mislim da sam taj pristup dobrim delom nasledila iz jugoslovenskog Crnog talasa. Možda sam ranije tim pristupom bila vođena nesvesno, ali u ovom filmu, zahvaljujući dugogodišnjem radu sa piscem Adrianom Šiopom, uspela sam da ga u potpunosti osvestim. Godinama smo u našim ranijim projektima istraživali živote ljudi na margini i ono što se u Rumuniji često nazivau  „umor de autobază“ –  humor koji je sirov, direktan, ponekad grub, ali duboko autentičan i ukorenjen u svakodnevicu ljudi koji žive izvan centara moći. U Sorelli taj humor ima vrlo jasnu funkciju: da prizove gledaoca, da ga približi priči. Razumem da bi neko, suočen sa ekscentričnošću likova, situacija ili jednostavno težinom života na margini, mogao lako da odustane, a ovaj humor služi kao most koji otvara vrata empatiji. Iako se ponekad može pogrešno protumačiti kao vulgaran, ja se sa tim nikako ne slažem. Taj humor nije izraz primitivizma, već je nesavršen, topao, živ, oblik solidarnosti, način borbe protiv usamljenosti.

Ritam vašeg filma je izuzetno dinamičan, gotovo kao da se svaki kadar menja iz minuta u minut. Šta vas je navelo na takvu montažnu strukturu i kakav efekat ste želeli da postignete?

Ritam filma je vrlo dinamičan, nervozan. On opisuje Stelu u sistemu u kojem sve stalno ubrzava: inflacija, očekivanja, pritisci, promene. Iako pokušava da preuzme kontrolu nad sopstvenim životom, svaki njen korak je navikavanje na novonastalu situaciju apsurda. Dinamika nije tu da stvara spektakl, već da reflektuje Stelin unutrašnji tempo, njen pokušaj da ostane prisutna i živa u okolnostima koje joj se neprestano otimaju.

Kako vaš ‘dvoslojni’ identitet — ukorenjen u srpskoj, a profesionalno oblikovan u rumunskoj kinematografiji — utiče na vaš režiserski glas u smislu estetike, humora, ritma rada…? 

Na izgradnju Stelinog lika snažno je uticalo moje interesovanje za jugoslovenski Crni talas. Makavejev me je inspirisao svojim umećem da spoji grotesku, politički esej i seksualnost, ali danas seksualnost više nije prostor oslobađanja kao nekada – često je prostor otuđenja, komerca ili nekog neuspeha. Zato su i seksualne scene u filmu namerno mehanične, nespretne, gotovo komične; one ne oslobađaju Stelu i ne donose joj nikakvu jasnoću ili isceljenje. Pored Žilnika i Makavejeva, koje često pominjem, moram da izdvojim i Aleksandra Sašu Petrovića. Njegov rad sa naturščicima i interesovanje za ljude na društvenoj margini ostavili su na mene dubok trag. Ne mogu da kažem da sam to ikada svesno ‘preuzela’, ali kada ste mladi i vidite nešto što vas snažno inspiriše, ta iskustva vas oblikuju i na neki nacin pomognu da kasnije jasnije shvatite ulogu u drustvu i umetnosti. Kasnije sam rad sa naturščicima posmatrala i kod rumunskih reditelja, naročito radeći sa Florinom Šerbanom na filmu Kad mi se zvuzdi, zvizdim (2012) na radionicama u maloletnickim zatvorima. Tada sam zaista „na terenu“ videla kako se gradi poverenje i autentičnost iz ljudi koji nikada nisu stali pred kameru. To iskustvo me je naučilo da se ne plašim rada sa neprofesionalnim glumcima i da verujem njihovoj energiji. Ipak, specifičan humor koji postoji u dosadašnjim filmovima na kojima sam radila nešto je što najviše delim sa Adrianom Šiopom, poznatim rumunskim piscem. Naša zajednička „istraga“ društva u kojem živimo – kroz rad koji traje već najmanje trinaest godina – utemeljena je u spontanosti i jednoj vrsti energije koja se stalno trudi da razori formu. Upravo u tom sudaru autentičnosti, humora i društvene analize formirao se i Stelin slojeviti karakter.

Pre filmske režije, vaš put je vodio kroz studije prava. Kada ste spoznali da taj svet nije za vas i da želite da se izrazite kroz film?

Tri godine sam studirala pravo u Beogradu. Nikada zapravo nisam želela time da se bavim. Želela sam da upišem filmsku školu u Beogradu, ali ni posle tri pokušaja nisam uspela da prođem prijemni. Onda sam odlučila da odem u Rumuniju – najpre samo da okušam sreću, na deset dana. Na kraju sam ostala… ove godine biće dvadeset godina.

Fotografija: Andrei Runcanu

Šta očekujete od publike ovogodišnjeg FAF-a i na koji način mislite da će reagovati na ovu priču?

Projekcija filma na 31. Festivalu autorskog filma za mene je važna upravo zato što je to susret sa publikom „kod kuće“ – publikom festivala na kome sam odrasla, koja deli sličan kulturni, društveni i emotivni kontekst. Naravno, ne očekujem jednodušnu reakciju, niti bih to želela. Film koji se bavi marginalnošću, neprilagođenošću i tihim oblicima otpora uvek izaziva različite emocije, upravo zato što dotiče nešto što je često potisnuto ili neizgovoreno. Volela bih da publika priđe filmu otvoreno, bez potrebe da odmah pronađe jasnu poruku ili moral. Stelina i Verina priča nije konstruisana da pruži utehu, već da se približi osećanju ranjivosti i nesklada koje mnogi prepoznaju u sebi, ali ga retko artikulišu. Mislim da će deo publike reagovati vrlo intimno – prepoznaće taj osećaj nepripadanja, taj pokušaj da se opstane u svetu koji stalno traži da budete nešto drugo. Drugi će možda film doživeti kroz humor, kroz njegovu grubost i nesavršenosti, i to je jednako legitimno. Ono čemu se nadam jeste da će publika osetiti iskrenost. Da će razumeti da je film nastao iz potrebe da se ispriča jedna mala, tiha priča koja se odvija na marginama – i da upravo te margine imaju mnogo toga da kažu o društvu u celini. Ako publika iz sale izađe sa osećanjem da su makar nakratko bili u nečijoj koži, da su videli svet iz ugla likova koji se obično ne vide, to bi za mene bio najveći mogući uspeh.

Članak Marginalnost, neprilagođenost i tihi oblici otpora na filmu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Selekcija Stefana Ivančića, jednog od selektora festivala, donosi raznovrstan program sa pobednicima svetskih festivala, novim ostvarenjima autora sa različitim poetikama i temama, kao i filmovima koji otkrivaju nove tokove u autorskom filmu.

Satnice prikazivanja možete pogledati na sajtu festivala: https://faf.rs/

Sirat (Oliver Laxe)

„Sirat“ je film godine, pa ako će neko izabrati da gleda samo jedan film na ovogodišnjem Festivalu autorskog filma, to svakako treba biti ovaj. Produciran od strane braće Almodovar, ovogodišnji je dobitnik Nagrade žirija u Kanu i španski kandidat za Oskara, „Sirat“ je film kakvih danas nema – ambiciozan, bigger than life pristup kakav su imali filmovi sedamdesetih godina prošlog veka, film u kom se ukrštaju post apokaliptička atmosfera „Pobesnelog Maksa“, kamioni iz Spilbergovog „Duela“, modernost Monti Helmanovog „Dva sloja asfalta“ i porodična potraga koja vuče korene koliko iz Fordovih „Tragača“, toliko iz Antičke tragedije.

Svi domaći filmovi

Ovogodišnji Festival autorskog filma je u ključu domaćih filmova. U godini kada se nisu održali ni FEST ni Martovski festival, naši filmovi uskraćeni su za dve velike platforme na kojima mogu da se predstave publici. Ovo je takođe godina u kojoj nisu raspisani konkursi Filmskog centra Srbije za sufinansiranje filmova, čime je država de facto ukinula produkciju domaćih filmova. Ni festivali nisu uskraćeni u tom pogledu, jer uobičajne podrške Ministarstva kulture u 2025. nije bilo. Samim tim, važno je da svi zajedno dignemo glas protiv beskrupuloznog i protivzakonitog urušavanja srpske kulture, te pozivam publiku da pogleda domaće filmove „Kako je ovde tako zeleno?“ Nikole Ležaića, „Linije želje“ Daneta Komljena, „Mačji krik“ Sanje Živković, „Sorella di clausura“ Ivane Mladenović, „Vetre, pričaj sa mnom“ Stefana Đorđevića, kratke filmove „Histerični napad smeha“ Dušana Zorića i Matije Gluščevića, „Bazen rupa“ Ane Vučićević, „Tarik“ Adema Tutića, „Slet 1988“ Marte Popivode, „Egzistencija je koincidencija“ Veljka Petrovića, „Podeljeni grad Kosovska Mitrovica“ Marka Grbe Singh, te srpske manjinske ko-produkcije „DJ Ahmet“ Georgia M. Unkovskog, „Otapanje vladara“ Ivana Salatića i „Nestašne devojke“ Urške Đukić…

Ljubav koja preostaje (The Love That Remains, Hlynur Pálmason)

Islandski reditelj Palmason trenutno je jedan od najzanimljivijih svetskih autora, stvaralac koji neprestano donosi nešto novo i sveže, ali ostajući veran svom prepoznatljivom stilu. Poznat publici Festivala autorskog filma po filmu „Beli, beli dan“, koji je prikazanom u takmičarskom programu 2019. godine, njegovo ime se često pominje kao da je jedan od autora koji su najnepravednije potisnuti iz glavnog programa Kana – prema mišljenju međunarodne kritike, njegova poslednja dva filma, „Godland“ i „Ljubav koja preostaje“, trebalo je da se nađu u konkurenciji francuskog festivala. Njegov najnoviji film je duboko lično ostvarenje u kojem Palmason okreće kameru ka sopstvenoj porodici, ka priči o bračnom paru u krizi i životu njihovo troje dece – pri čemu uloge blizanaca i njihove sestre tumače Palmasonova deca u stvarnom životu, a pas Panda je zaista njihov pas. Panda je za svoju ulogu u ovom filmu dobio prestižnu nagradu „Palm Dog“ u Kanu. Ovaj film je podjednako nežan, koliko i gorak.

Mirotvorac (Ivan Ramljak)

„Mirotvorac“ je dokumentarni film od Josipu Rajlu – Kiru, načelniku osiječke policije koji je početkom devedesetih godina pokušavao da pomiri uzavrele društvene tenzije koje su vladale Osijekom, odnosno da se izbegne tragičan rat koji je razorio područje bivše Jugoslavije. Zbog toga je on 1991. godine tragično ubijen, a to ubistvo je i dan danas nerazjašnjeno. Koristeći postojeći arhivski materijal, hrvatski reditelj Ivan Ramljak (poznat po filmovima kao što su „El Shatt – nacrt za utopiju“, „O jednoj mladosti“, „Dom boraca“ i „Kino otok“) vrši filmsko istraživanje ovog zločina, i suočava hrvatsko, ali i srpsko društvo, sa duhovima prošlosti koja možda više nije vremenski bliska, ali jeste nažalost i dalje veoma aktuelna. Jako važan film u vremenu u kom živimo uspon kolektivnih nacionalističkih histerija.

Posetilac (The Visitor, Vytautas Katkus)

„Posetilac“ je dugometražni debi Vitautasa Katkusa, koji je inače priznat i poznat po svojim kratkim filmovima „Trešnje“ (Kan 2022), „Mesta“ (Venecija 2020) i „Kolektivne bašte“ (Kan 2019), ali i svom radu kao direktor fotografije. Autor je slike filma „Toksično“ Saule Bluvajte, koji je bio jedan od prošlogodišnjih otkrića, osvojivši Zlatnog leoparda u Lokarnu, a „Posetilac“ je dobio nagradu za najbolju režiju u Karlovim Varima. Ovo je jedan nežan i melanholičan film koji prati Danieliusa, čoveka koji se vraća u svoj mali rodni grad, prisećajući se svog odrastanja, svoje prošlosti, i koji pokušava da uspostavi vezu sa starim poznanicima i prijateljima. „Posetilac“ je film o usamljenosti, o prolasku vremena i sećanjima, emocijama koje odjednom pokreće slika, reč, predmet, osećanje ili misao.

Barrio triste (Stillz)

„Barrio triste“ je rediteljski debi kolumbijsko-američkog umetnika koji stvara pod pseudonimom Stillz, jednog od najzapaženijih autora muzičkih spotova današnjice. Poznat po svojom saradnjom sa reperom Bad Bunny i Rosalijom, svoj prvi film, čiji bi naslov na srpskom glasio „Tužna četvrt“, realizovao je u produkciji kolektiva EDGLRD koji je pokrenuo slavni Harmony Korine. „Barrio triste“ donosi reinterpretaciju found footage filma u nasilnom i sirovom ambijentu kolumbijskog grada Medeljin krajem osamdesetih godina. Ako sve ovo ne zvuči kao dovoljan stimulans da se pogleda film, treba dodati da je za muziku filma zadužena ARCA, i da gledaoce očekuje neverovatan obrt.

Putovanja i dani (Two Seasons, Two Strangers, Sho Miyake)

„Putovanja i dani“ je ovogodišnji dobitnik Zlatnog Leoparda, najvišeg priznanja filmskog festivala u Lokarnu. Film je inspirisan delima „Pogled na morsku obalu“ i „Gospodin Ben i njegov iglu“ kultnog manga strip crtača Jošiharu Cugea – i radi se o jednom čulnom, emotivnom i intelektualnom putovanju iz dva dela, koje postavlja pitanje suštine samog (umetničkog) stvaralačkog čina. Ovaj film je sjajan primer najboljih kvaliteta japanske kinematografije, koja se na poetski i nenametljiv način bavi duboko filozofskim pitanjima. „Putovanja i dani“ promišlja smisao ljudskog života, prateći puteve kojima u životu kročimo gotovo slučajno, o tome kako svaki novi susret postaje deo našeg postojanja. Uz veliku suptilnost, film dotiče nešto suštinsko, duboko ljudsko.

Članak Šta gledati na 31. FAF-u? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ovogodišnje izdanje festivala održava se od 4. do 7. decembra u Kulturnom centru Beograda i od 11. do 14. decembra u Kulturnom centru Novog Sada i sali 5 bioskopa Cineplexx Niš, u saradnji sa Niškim kulturnim centrom.

Festival otvara „Keln ’75.“  reditelja Ida Fluka, uzbudljiva muzička drama o Veri Brandes – tinejdžerki koja je slučajno ušetala u svet koncertnog biznisa, i potom učestovala u organizaciji legendarnog koncerta i albuma džez genija Kita Džereta. „Pobednice“ Solin Jusef donose emotivnu priču o berlinskom ženskom fudbalskom timu i Moni, kurdskoj Sirijki koja kroz mobing, kulturološke sudare i male lične pobede otkriva šta uopšte znači – pobediti. U „Nestrpljivom srcu“reditelja Laura Kresa, drama između mlade invalidkinje Edit i nesigurnog oficira Isaka pretvara se u precizno seciranje krivice, nemoći i nemogućnosti da budemo iskreno bliski. „Noćna smena“ rediteljke Petre Volpe nas ubacuje direktno u puls švajcarske bolnice, gde Leoni Beneš vodi kroz najintenzivnijih 90 minuta Berlinala – emocionalni triler u realnom vremenu. U potresnom filmu „Karla“ Kristine Turnaces, priča o zlostavljanju ispričana iz dečje perspektive posleratne Nemačke pretvara se u moćni šapat. A u duhovitoj, žanrovski razigranoj komediji „Dve za jednu “Natje Brunkhorst, otkriće skrivenog DDR novca otvara pitanje: kome zapravo pripadamo – i da li je kapitalizam nova bajka ili novi mit koji treba srušiti? Festival zatvara „Fantomi jula“, Radlmajerova politička fantazija o konobarici Ursuli i iranskoj YouTuberki Nedi, nežna i ironična priča o žudnji, pobuni i traženju smisla u svetu koji se raspada – uz dozu magije, humora i neobične lepote.

Selektorka festivalskog programa Sunčica Šido o ovogodišnjem konceptu i selekciji je rekla: “Pitali smo se šta znači „buka“ u vremenu u kome živimo? Ona spoljna – u političkim tenzijama, društvenim podelama, represiji, manipulacijama, svakodnevnoj jurnjavi – ili unutrašnja, sa dilemama, željom za pravednijim društvom i nemirima? GoetheFEST kroz sedam savremenih filmova istražuje tenzije između unutrašnjih impulsa i spoljašnjih poruka. Filmovi ovogodišnjeg programa osvetljavaju lične borbe, društvene konflikte i tihe pobune koje odzvanjaju u savremenom svetu”

Nestrpljivo srce, foto Jan David Gunther

GoetheFEST održava se od 2012. godine i predstavlja presek savremene nemačke kinematografije. Program je tradicionalno okrenut nagrađivanim i najboljim ostvarenjima sa međunarodnih festivala koji prikazuju nemački autorski film.

Više informacija o festivalskom programu pročitajte na festivalskom sajtu: https://www.goethe.de/ins/cs/sr/kul/kue/gf5.html

Fotografije: Kadrovi iz filma

Članak Mladi i pobunjeni u središtu 14. GoetheFEST-a se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ove godine FAF osebnu pažnju posvećuje domaćim ostvarenjima, ističući snagu, raznovrsnost i autentičnost savremenog autorskog izraza na domaćoj sceni. 

Domaći autori i autorke poslednjih godina sve snažnije osvajaju svetske festivalske selekcije i privlače međunarodnu pažnju, a ovogodišnji program FAF-a donosi filmove koji u fokus stavljaju lične priče, preispitivanje identiteta, složene porodične odnose i društvene okolnosti koje oblikuju život na ovim prostorima.

Festival se u petak, 21. novembra u 19 časova u Velikoj sali mts Dvorane otvara premijerom filma „Kako je ovde tako zeleno?“ reditelja Nikole Ležaića, koji se posle skoro 15 godina vraća na filmsku scenu, nakon kultnog ostvarenja „Tilva Roš”. Ležaićevo novo ostvarenje već je prepoznato u regionu, ostvarivši značajna priznanja na festivalima u Puli i Herceg Novom.

Osvajač nagrade „Srce Sarajeva“ za najbolji film na ovogodišnjem Sarajevskom filmskom festivalu, kao i dobitnik brojnih međunarodnih priznanja, film „Vetre, pričaj sa mnom“ Stefana Đorđevića premijerno stiže na FAF u sredu, 26. novembra, u 19 časova u sali 1 mts Dvorane. U pitanju je lična priča Stefana koji se ponovo okuplja sa porodicom kako bi proslavio rođendan svoje bake prvi put nakon nedavne smrti svoje majke. Ovaj povratak kući, vođen željom da završi film o svojoj majci i pokušajem da se iskupi spasavanjem psa lutalice, pokrenuće introspektivno putovanje za Stefana.

Jedan od najiščekivanijih domaćih naslova godine „Yugo Florida“ reditelja Vladimira Tagića, imaće čast da zatvori 31. Festival autorskog filma – u petak, 28. novembra, u 19 časova u sali 1 mts Dvorane. Zoran noći provodi pred monitorima u režiji rijaliti programa, gledajući učesnike kako spavaju. Ovu “uzbudljivu” svakodnevnicu prekinu iznenadne okolnosti, koje ga ponovo povežu sa otudjenim ocem i povedu na emotivno, poslednje zajedničko putovanje. Andrija Kuzmanović, glavni glumac filma, nagrađen je nagradama za najbolju mušku ulogu na Sarajevo Film Festivalu i Filmskom festivalu u Herceg Novom.

Dane Komljen, dobro poznat publici FAF-a, na festival dolazi sa svojim novim ostvarenjem „Linije želje“. Radnja filma prati Branka koji živi na marginama Beograda, izolovan i neispavan, opsednut svojim mlađim bratom čije ga čudno ponašanje uznemirava. Kako paranoja raste, Branko shvata da čudnovatost nije u njegovom bratu, već u njemu samom. Film će biti prikazan u subotu, 22. novembra u 16.30 časova u sali 6 mts Dvorane.

Film „Mačiji krik“, rađen po poslednjem scenariju Gorana Paskaljevića, u režiji Sanje Živković, biće prikazan u subotu, 22. novembra, u 19 časova u Dvorani Kulturnog centra Beograda. Nakon što mu nestane ćerka, Stamen, penzionisani radnik iz nekada industrijskog gradića u Srbiji, mora da se izbori sa nefunkcionalnim sistemom kako bi dobio starateljstvo nad unukom koja boluje od oboljenja poznatog kao „Sindrom mačjeg plača“.

Novo ostvarenje rediteljke Ivane Mladenović, film „Sorella di Clausura“, biće prikazano u utorak, 25. novembra, u 19 časova u sali 6 mts Dvorane. Tridesetšestogodišnja Stela je visoko obrazovana, ali ne uspeva da se zaposli. Zaljubljuje se u srpskog muzičara Bobana nakon što ga vidi na televiziji i uz pomoć starlete-muzičarke Vere seli se u Bukurešt u želji da ga upozna i pobegne od siromaštva.

Festival će uskoro otkriti još domaćih naslova, uključujući filmove iz selekcije „Hrabri Balkan“ koji dodatno osvetljavaju raznolikost regionalne filmske scene.

31. FAF su podržali: Potprogram MEDIA programa Kreativne Evrope, Mreža festivala Jadranske regije, Erste Banka, Ambasada Francuske i Francuski institut u Srbiji.

Ulaznice za filmove mogu se nabaviti na blagajnama bioskopa, i preko sajta mts Dvorane: https://www.mtsdvorana.rs/filmovi/31-faf

Više informacija o programu biće uskoro dostupno na sajtu i društvenim mrežama festivala.

Fotografije: FAF Promo

Članak Premijere domaćih filmova na 31. Festivalu autorskog filma se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Festival, koji je ove godine protekao u svedenijem formatu, bez svečanog otvaranja i zatvaranja, takmičarske selekcije i pratećih programa, predstavio je publici 37 igranih i dokumentarnih filmova iz 20 zemalja.

Uz veliko interesovanje gledalaca za priče koje su ih vodile od Kanade do Japana, sa nekoliko rasprodatih projekcija, 21. Slobodna zona pokazala je da, uprkos smanjenom obimu, kvalitet filmova ostaje njen zaštitni znak, a sam festival jedan od najrelevantnijih filmskih i kulturnih dešavanja u zemlji i regionu.

Slobodna zona na bis biće održana 11. novembra u Dvorani Kulturnog centra beograd i 11. i 12. novembra u Takvud sinepleksu.

U utorak, 11. novembra, u Takvud sinepleksu na programu su dokumentarci o brazilskom predsedniku Luli u režiji Olivera Stouna (u 17 sati) i o muzičaru Džordžu Majklu (19 č).

Istoga dana u Dvorani Kulturnog centra Beograda u 17 časova biće prikazan „Fiume o morte!” Igora Bezinovića, najbolji film po izboru Filmske i TV akademije Jadranske regije, najbolji film uglednog Festivala dokumentarnog filma u Roterdamu i najgledaniji dokumentarac u Hrvatskoj svih vremena, koji se bavi okupacijom Rijeke od strane italijanskog protofašiste i bonvivana Gabrijelea D’Anuncija 1919-20. Film je hrvatski kandidat za Oskara 2026.

Od 19 sati na programu je dirljiva porodična drama „Kako zaraditi milione pre nego što baka umre”, apsolutni hit 21. Slobodne zone, inače najgledaniji tajlandski film u svetu i tajlandski kandidat za Oskara 2024. koji je ušao u širi izbor od 15 najboljih ostvarenja. To je priča o propalom studentu koji počinje da brine o svojoj teško bolesnoj baki, ne bi li nasledio njene milione. Međutim, on ubrzo shvata da ni baka nije nimalo naivna… Ovaj film je na programu i 12. novembra u 19 sati u Takvud sineplesku.

Još jedan film za koji se tražila karta više, „Ogledala br. 3” Kristijana Pecolda, jednog od najcenjenijih savremenih nemačkih autora, publika može da pogleda na bis u DKC 11. 11. u 21 sat. Ovo je četvrta saradnja Pecolda i glumice Paule Ber (Undine, Tranzit, Crveno nebo), premijerno prikazana u Kanu. Paula tumači Lauru, devojku koju, posle preživljenog udesa, Beti uzima kod sebe u dom da neguje. Vremenom, Laura, Beti i Betini suprug i sin, počnu da grade neku vrstu porodične rutine, ali zajednički život otkriće potisnute senke iz prošlosti…

U sredu, 12. novembra, u Takvudu u 17 sati biće prikazana još jedna porodična drama, „Arze” Mire Šaib. Glavna junakinja je samohrana majka Arze koja, zajedno sa sestrom, odgaja sina tinejdžera. Kada im nestane skuter, prevozno sredstvo koje im obezbeđuje egzistenciju, Arze kreće u potragu za njim kroz različite četvrti Bejruta, od kojih svaka ima sopstvenu mikrokulturu, akcenat i običaje…

Festival Slobodna zona podržali su Rekonstrukcija Ženski fond i Francuski institut.

PROGRAM ‒ SLOBODNA ZONA NA BIS

11. 11. Tuckwood Cineplex

17č ‒ Lula

19č ‒ Džordž Majkl

11. 11. DKC

17č ‒ Fiume o morte!

19č ‒ Kako zaraditi milione pre nego što baka umre

21 č ‒ Ogledala br. 3

12. 11. Tuckwood Cineplex

17č ‒ Arze

19č ‒ Kako zaraditi milione pre nego što baka umre

Naslovna fotografija: Promo

Članak Slobodna zona na bis se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Publika će imati priliku da u sali 1 mts Dvorane pogleda filmove autora čija su dela obeležila ovu festivalsku sezonu i osvojila priznanja u Kanu, Veneciji, Lokarnu, Berlinu, Čikagu…

Nagrađivani film „Sirat“ Olivera Lašea, dobitnik nagrade žirija u Kanu i španski kandidat za Oskara, jedan je od istaknutih naslova ovogodišnjeg FAF-a. Radnja filma prati oca i sina koji dolaze na rejv žurku u izolovanom planinskom području južnog Maroka. Traže Mar, ćerku i sestru, nestalu pre nekoliko meseci na jednoj od sličnih maratonskih rejv zabava. Bezuspešno pokazuju njenu fotografiju posetiocima, okruženi elektronskom muzikom i posebnom vrstom slobode kakvu nikad ranije nisu videli. Publika će film moći da pogleda u subotu, 22. novembra od 19 časova.

Film „Jedan običan incident“, dobitnik Zlatne palme na Kanskom festivalu, u režiji iranskog autora Džafara Panahija, istražuje posledice naizgled bezazlenog događaja koji razotkriva duboke društvene i moralne tenzije. Ono što počinje kao manja nesreća pokreće niz eskalirajućih posledica. Film će biti prikazan u nedelju, 23. novembra u 19 časova.

Fotografija: LesFilmsPelleas

Film „Zvuk pada“ nemačke autorke Maše Šilinski, dobitnik nagrade žirija u glavnom takmičarskom programu Kanskog festivala i nemački kandidat za Oskara, biće prikazan u nedelju, 23. novembra u 21.30 časova. Četiri devojke, Alma, Erika, Angelika i Lenka, provode mladost na istoj farmi u severnoj Nemačkoj. Dok se dom menja tokom jednog veka, odjeci prošlosti ostaju u njegovim zidovima. Iako razdvojene vremenom, njihovi životi počinju da liče jedan na drugi.

Dobitnik brojnih međunarodnih nagrada i brazilski kandidat za Oskara, film „Tajni agent“ Klebera Mendonsa Filja biće prikazan u utorak, 25. novembra u 19 časova. Glavnu ulogu u filmu igra Vagner Moura, poznat po legendarnom liku Pabla Escobara u seriji „Narcos“. Radnja filma dešava se u Brazilu, 1977. godine. Marselo, tehnološki stručnjak u ranim četrdesetim, je u bekstvu. Stiže u Resife tokom karnevalske nedelje, nadajući se da će se ponovo sresti sa sinom, ali ubrzo shvata da je grad daleko od nenasilnog utočišta koje traži.

Film „Snovi“ koji je obeležio istoriju Berlinala kao prvi norveški laureat Zlatnog medveda, u režiji Daga Johana Haugeruda biće prikazan u četvrtak, 27.11. u 22h. Radnja filma istražuje Johanu i njene intimne zapise o prvoj ljubavi koji izazivaju neslaganje unutar njene porodice, podstičući njenu majku i baku da preispitaju sopstvenu stvarnost i snove.

Fotografija: Motlys

Festival autorskog filma podržali su: Potprogram MEDIA programa Kreativne Evrope, Mreža festivala Jadranske regije, Erste Banka, Ambasada Francuske i Francuski institut u Srbiji.

Ulaznice za filmove mogu se nabaviti na blagajni mts Dvorane, kao i preko sajta: https://www.mtsdvorana.rs/filmovi/29-faf

Više informacija o programu 31. FAF-a biće uskoro dostupno na sajtu i društvenim mrežama festivala.

Naslovna fotografija: Fabian Gamper – Studio Zentral

Članak Pobednici najznačajnijih svetskih festivala na 31. Festivalu autorskog filma se pojavljuje prvo na Oblakoder.

„Pas je čovekov najbolji prijatelj.“
„Veran kao pas.“
„Dobar kao pas.“

Ove rečenice ponavljamo gotovo mehanički, kao da njima potvrđujemo neku drevnu istinu o nama samima. Pas je oduvek bio simbol nečeg što čovek, paradoksalno, stalno pokušava da pronađe u sebi, kao što su lojalnost, iskonske vrednosti, nepatvorena dobrota. Ipak, pas ne predstavlja hrišćanski ideal žrtve, kao jagnje, već neku drugu vrstu čistote, onu koja dolazi iz instinkta, iz nemogućnosti da bude dvoličan. Psi ne znaju za pretvaranje. U njihovoj prirodi nema kalkulacije.

Istovremeno, pas gotovo doslovno prati razvoj civilizacije. Od trenutka kada je prvi vuk prišao vatri, pas postaje svojevrsna granica između prirode i kulture, između onog što se moglo ukrotiti i onog što je moralo ostati divlje. On je prva pripitomljena životinja, prvi saveznik čoveka u osvajanju sveta, ali i prvi dokaz da svaka civilizacija počinje činom kroćenja – drugog, ali i sebe. Pas je, dakle, i simbol napretka i podsećanje na cenu tog napretka.

Zato je odnos između čoveka i psa na filmu zanimljiv, gotovo filozofski: taj odnos, i način na koji ga prikazujemo, mnogo više govori o prirodi čoveka nego o samom psu. Na filmu, pas postaje ogledalo kroz koje posmatramo sopstvenu moralnost – koliko smo verni, koliko iskvareni, i gde prestaje ono “prirodno” u nama.

Pas, dakle, nije samo filmski motiv, već složen simbol kroz koji se ogleda društvo, moral i identitet. U ovom tekstu pokušaću da istražim kako film koristi psa da govori o nama samima — o sistemima u kojima živimo, našim strahovima i idealima kroz nekoliko tematskih celima.

Pas i klasna ranjivost

Pas u ovom kontekstu funkcioniše kao tihi saputnik onih koji su marginalizovani ili siromašni. On deli njihove teškoće, ali i potvrđuje dostojanstvo koje sistem ne priznaje. Filmovi iz ove kategorije koriste pse da pokažu kako oni najranjiviji pronalaze vezu i otpornost, dok društvo često ostaje ravnodušno prema njihovim borbama. Pas je indikator empatije i ljudske čovečnosti u svetu u kojem materijalno bogatstvo određuje vrednost, te funkcioniše kao moralna konstanta.

A Dog’s Life (1918, Charlie Chaplin)

U ovom nemom filmu pas lutalica deli ulični život sa ikoničnim Čaplinovim likom skitnice. Njihovo sapatištvo funkcioniše kao komentar na kapitalističko društvo koje obesmišljava ljudsko dostojanstvo. Pas je ovde saučesnik u preživljavanju, ali i simbol čovečnosti koja opstaje uprkos bedi. Njihova zajednička borba za opstanak kulminira srećnim završetkom, što potvrđuje da solidarnost i odanost mogu prevazići materijalne teškoće i društvenu nepravdu.

Lassie Come Home (1943, Fred M. Wilcox)

Naizgled porodični film, ali u svojoj suštini klasna parabola. Lassie nije samo simbol lojalnosti, već i otpora – njen beg iz aristokratske porodice i povratak porodici iz radničke klase, iz koje je prodata zbog siromaštva, afirmiše dostojanstvo i moralnu superiornost običnih ljudi u odnosu na privilegovane. Film romantizuje vernost, ali ispod te površine pulsira socijalna nepravda, pokazujući da ljubav i odanost mogu nadvladati ekonomske i društvene prepreke.

Umberto D. (1952, Vittorio De Sica)

Ovaj film je jedan od najsnažnijih prikaza socijalne izolacije u neorealizmu. Umbertov pas je njegova jedina emocionalna veza sa svetom koji ga odbacuje i u kome je postao ekonomski nevidljiv. Njihov odnos otkriva granice sistema u kojem je empatija nepostojeća, a pas postaje jedini koji mu uzvraća dostojanstvo i volju za životom.

Bombón: El Perro (2004, Carlos Sorín)

U argentinskoj pustinji pas donosi smisao čoveku koji je izgubio posao, društvenu ulogu i ekonomsku vidljivost. Bombón postaje katalizator promene i most između marginalnosti i nade, pokazujući da od psa dobijenog na poklon može nastati šampion koji omogućava preživljavanje i zaradu kroz takmičenja. Film otkriva da klasna borba nije samo politička, već i pitanje emotivnog opstanka: pas ovde simbolizuje da čovek, čak i kada ga sistem odbaci, ne mora izgubiti ljudskost.

Wendy and Lucy (2008, Kelly Reichardt)

Lucy je centar emocionalnog sveta Wendy dok putuju kroz ekonomski nesiguran krajolik Amerike. Kada Wendy, zbog nedostatka sredstava, mora da je napusti Lucy koja je u međuvremenu udomljena, film jasno pokazuje kako materijalna ranjivost razara veze i ugrožava identitet. Njihovo razdvajanje postaje jedna od najdirljivijih meditacija o saputništvu na filmu, koja naglašava kontrast između hladne, neosetljive rigidnosti sistema i iskrene odanosti.

Stray (2020, Elizabeth Lo)

Ovaj dokumentarac iz perspektive pasa lutalica u Istanbulu osvetljava ljudsko društvo iz perspektive najugroženijih — iz pogleda bića koje vidi sve, a ne pripada nikome. Pas je metafora za migrante, radnike, marginalizovane dok film briše granice između vrste i klase: svi koji su nevidljivi u sistemu, na neki način žive pseći život.

Pas i ideologija kontrole

U filmovima koji se bave autoritarnim sistemima, pas simboliše instrument moći, ogledalo straha i poslušnosti. U njegovom ponašanju prepoznajemo mehanizme dresure kojima se oblikuje i ljudska svest i ponašanje. Pas postaje političko telo  sredstvo kroz koje ideologija testira granice lojalnosti, kazne i pobune. U tim narativima, pitanje više nije da li je pas slobodan, već da li je iko slobodan.

White Dog (1982, Samuel Fuller)

Film koji brutalno raskrinkava rasizam kao naučenu, dresiranu ideologiju. Pas obučen da napada crnce simbolizuje način na koji društvo oblikuje mržnju pod maskom discipline. Fuller koristi psa kao nosioca sistemskog zla, dokaz da ideologija ne mora da zna da govori da bi ubijala.

The Plague Dogs (1982, Martin Rosen)

Eksperimenti nad psima u laboratoriji simbolizuju kontrolu države i nauke u eri Hladnog rata, kada su strah i paranoja često opravdavali nehumane eksperimente. Psi beže i njihov beg postaje metafora protiv represivnog sistema koji dehumanizuje životinje. Film prikazuje kako hladnoratovska logika, i eksperiment radi „većeg dobra“ može da stvori okruženje u kojem moral ne postoji. Pas ovde nije pasivan, njegova potraga za slobodom osvetljava institucionalnu brutalnost i izaziva gledaoce da preispitaju etičke granice nauke i moći.

Heart of a Dog (1988, Aleksandar Bortko)

Sovjetska satira rađena po Bulgakovoj knjizi u kojoj se pas pretvara u čoveka kroz groteskni medicinski eksperiment. Time postaje karikatura novog sovjetskog građanina – sirovog, poslušnog, ideološki sterilnog. Film razotkriva totalitarnu opsesiju kontrolom prirode, identiteta i tela.

Baxter (1989, Jérôme Boivin)

Baxter je pas koji razmišlja kao čovek, ali usvaja logiku svojih vlasnika – nacizam, agresiju, opsesiju moći. Njegov unutrašnji monolog pretvara psa u svedoka moralne bolesti društva. Film pokazuje da ideologija ne počinje u institucijama, već u svakodnevnim odnosima, čak i onima koji deluju najnevinije.

White God (2014, Kornél Mundruczó)

Mađarski film o psima mešancima koji dižu ustanak protiv ljudi pretvara se u alegoriju klasne i biološke pobune.  Film prikazuje surovost društva koje favorizuje „čiste“ i privilegovane, dok mešanci, simbolično obespravljeni, pokazuju otpornost, zajedništvo i sposobnost otpora. Psi postaju glas potlačenih, a njihova agresija odgovor na nasilje sistema. Mundruczó preokreće poredak moći: oni koji su bili dresirani sada uče ljude lekciji o slobodi i gubitku iste.

Isle of Dogs (2018, Wes Anderson)

U Andersonovoj distopijskoj animaciji, psi su prognani na ostrvo smeća po nalogu autoritarnog režima. Njihovo izgnanstvo postaje alegorija za političko čišćenje, strah od drugog i birokratsko nasilje. Anderson kroz pseću solidarnost gradi antitotalitarni manifest: empatija je najviši oblik otpora.

Pas i porodična paradigma  

Porodica je često predstavljena kao poslednje utočište sigurnosti, ali simbol psa u ovim filmovima razotkriva njenu krhkost. On je središte emotivnog sistema doma, pokazatelj njegove stabilnosti, ali i njegove propasti.

Old Yeller (1957, Robert Stevenson)

Naizgled priča o odrastanju, ali u svojoj suštini moralna lekcija o gubitku nevinosti. Kada dečak mora da ubije svoga psa zaraženog besnilom, čin postaje metafora za bolno odricanje detinjstva i prelazak u svet odraslih, što simbolizuje i odsustvo očinske figure do kraja filma. Pas je oličenje bezuslovne ljubavi, ali i dokaz da svaka ljubav u civilizovanom svetu mora imati svoju granicu.

Cujo (1983, Lewis Teague)

Pas koji se pretvara u pretnju postaje fizička manifestacija potisnutog nasilja unutar američke porodice, kao i straha od ženske nezavisnosti i seksualnosti koja može da naruši paradigmu porodičnog sistema. On je projekcija neizgovorenih strahova, potisnutog besa i unutrašnje neusklađenosti, ali i simbol kazne za one koji izlaze iz društvenih normi i granica dozvoljenog.

Pas kao egzistencijalna metafora

Kada pas izađe iz okvira doma, politike i društva, ostaje ono što je uvek bio – čista svest o postojanju. U ovoj sferi film ga koristi kao simbol čistote duše. Pas postaje biće između sveta i smrti, posrednik koji podseća da moral ne mora biti intelektualan da bi bio dubok. On je ono što ostaje kad nestane sve ljudsko, puls čiste prisutnosti.

Heart of a Dog (2015, Laurie Anderson)

Ljubavna elegija posvećena psu Lolabelle pretvara se u meditaciju o smrti, empatiji i sećanju. Andersonova kroz oči psa istražuje ono što ostaje posle gubitka, ne neophodno na tugu, već na trag postojanja. Pas postaje vodič kroz metafiziku svakodnevice, kroz prostor gde telo nestaje, ali ljubav i sećanja ostaju.

Dog on Trial (2024, Laetitia Dosch)

Film koji koristi suđenje psu kome preti smrtna kazna da bi otvorio pitanje moralne odgovornosti. Pas, koji ne može da govori, postaje idealan svedok jer ne laže, ne manipuliše, ne pregovara i nadasve ne može da se zauzme za sebe i predstavi svoju perspektivu. Kroz njega film propituje granice ljudske pravde, apsurdnosti i (ne)mogućnosti empatije unutar institucionalnog sistema.

Good Boy (2025, Ben Leonberg)

Savremeni horor koji preokreće dosadašnje trope psa: on više nije pasivni svedok, već heroj priče i nosilac moralnog fokusa. Glavni lik, bolestan i ranjiv, polako tone u samouništenje i biva posednut demonskom silom dok se povlači u dedinu kuću, izložen strahu, smrti i sopstvenoj nemoći. Pas neumorno pokušava da ga spasi, postajući svetionik lojalnosti i hrabrosti u kontrastu sa ljudskom slabosti. U njegovoj figuri sabrano je sve ono što glavni lik gubi – empatija, hrabrost i herojstvo. Ovaj najsvežiji primer simbolike psa na filmu pokazuje da pas postaje jedini moralni kompas u svetu u kojem ljudskost biva ugrožena sopstvenom nemoći, transgeneracijskim traumama, strahom i prepuštanjem najmračnijim nagonima.

Ovaj tekst nije nastao samo zato što volim filmove o psima, već zato što živimo u zemlji u kojoj je empatija postala luksuz, a odgovornost prema životinjama pitanje dobre volje, ne zakona. Dok je sistem slep na nehumanost i podstiče nekontrolisani uzgoj, ulice i azili nalik logorima su puni napuštenih života koji su postali nusprodukt sistema bez kontrole i savesti.

Ovi filmovi nisu samo priče o psima, već o nama, zato vas zaista ohrabrujem da ih pogledate. Ako film ima moć da nas podseti na to, onda pas na filmu nije samo simbol – on je moralni test. A na tom testu, bojim se, još uvek padamo.

Članak Simbol psa na filmu – Ko je ovde dobar?  se pojavljuje prvo na Oblakoder.