Petnaestogodišnji Ahmet živi između dva sveta, onog koji mu je unapred određen i onog koji tek pokušava da osvoji. U tom sudaru svetova, između pastirskog života i tehno muzike, zabranjene ljubavi i porodične dužnosti, nastaje DJ Ahmet – dugometražni debi reditelja Georgija M. Unkovskog.
Unkovski, nagrađivani scenarista i reditelj čiji su filmovi prikazivani na više od 200 festivala, u ovom filmu ne romantizuje selo niti od njega pravi egzotičnu razglednicu. Umesto toga, gradi modernu priču o odrastanju, o pritisku kolektiva i univerzalnoj potrebi da pronađeš sopstveni glas. Ahmetova borba nije samo lokalna, ona je generacijska. To je priča o mladima koji pokušavaju da pomire ono što se od njih očekuje sa onim što osećaju da jesu.
Film je premijerno prikazan na Sundance Film Festivalu, gde je osvojio Specijalno priznanje žirija i Nagradu publike, a potom je nastavio festivalski život širom sveta. Tako je 26. febrara DJ Ahmet došao i u domaće bioskope i dostupan je za gledanje širom Srbije.
Sa Georgijem Unkovskim razgovaramo o tome kako je nastala ideja o pastiru na tehno žurci, zašto je autentičnost bila neupitna, kulturi jurika i razvoju likova na prvom dugometražnom ostvarenju.
Georgi Unkovski FOTO: Privatna arhiva
Odakle je došla početna ideja za Ahmetovu priču, šta je bio prvi impuls za ovaj film i zašto ste odlučili da ga ispričate kroz spoj muzike i ruralnog okruženja?
Georgi M. Unkovski: Iskreno, sve je počelo od jedne slike koja mi nije izlazila iz glave: pastir koji utrčava na tehno žurku usred šume. Znam da zvuči smešno, ali delovalo mi je kao nešto što bi zaista moglo da se desi u Makedoniji. Sudar ta dva sveta, tradicionalnog seoskog života i savremenog života, bio mi je potpuno iskren. Film zapravo živi u tom sudaru.
Ovo je vaš prvi dugometražni film, koji su bili najveći izazovi u procesu pisanja i snimanja?
Rad na dugometražnom filmu je maraton. Izazovan je na načine koje ne možeš unapred da predvidiš. Scenario je prošao kroz bezbroj verzija i moraš stalno da se držiš onoga zbog čega si uopšte počeo, čak i kada se sve oko tebe menja. Borili smo se sa pronalaženjem pravog tona, sa finansiranjem. Ali najteže je bilo sačuvati srce priče tokom godina razvoja. Od prvog impulsa do početka snimanja ne smeš da izgubiš iz vida šta pokušavaš da napraviš, a ponekad je to zaista teško.
Zašto ste odlučili da radnju smestite baš u taj deo Severne Makedonije? Šta vas je privuklo tom okruženju i kako je ono oblikovalo samu priču?
Prostor je morao da bude deo Ahmetovog identiteta. Taj region ima specifičnu teksturu, ritam života koji ti uđe pod kožu. Tu su drevne tradicije koje stoje rame uz rame sa modernim uticajima, satelitske antene na starim kamenim kućama, pastiri sa ajfonima i 5G mrežom. Balkan ima na stotine filmova o selu, ali ja sam želeo da napravim moderan seoski film. Tenzija između tradicije i modernosti nije nešto što sam morao da izmišljam, ona je već postojala, živa u samom prostoru.
Koliko verno film prikazuje lokalne običaje i porodične odnose u tom regionu? Da li su te tradicije i danas podjednako snažne u ruralnim zajednicama?
Nisam želeo da pravim egzotičnu razglednicu niti da ljude pretvaram u karikature. Porodična očekivanja, struktura zajednice, težina tradicije, sve je to i dalje izuzetno snažno u ruralnim sredinama. Naš pristup je bio da radimo sa ljudima, da posmatramo bez osude i pustimo da autentičnost prirodno izađe na videlo.
Tema zabranjene ljubavi često deluje kao nešto iz prošlosti, a ovde je smeštena u savremeni kontekst. Zašto vam je bilo važno da je istražite baš sada?
Zabranjena ljubav je zapravo ljubav koja mora da se bori protiv spoljašnjih pritisaka. Kod Ahmeta je to sudar između onoga što svi očekuju od njega i onoga što on zaista želi da bude. Njegova ljubavna priča postala je način da se istraži ta tenzija. U ruralnim zajednicama ta očekivanja i dalje imaju ogromnu težinu. Delovalo mi je hitno da se o tome govori sada jer se mladi svuda suočavaju sa tim, pokušavaju da preuzmu kontrolu nad sopstvenom budućnošću, dok istovremeno navigiraju zahtevima sveta oko sebe.
Kako je došlo do toga da tinejdžere u filmu igraju glumci bez prethodnog filmskog iskustva? Da li je to bila namera od samog početka?
Autentičnost je bila neupitna, bez nje film ne bi funkcionisao. Kada smo upoznali Arifa i Aguša, doneli su nešto što nijedan profesionalni glumac ne može da „proizvede“. Njihova prirodnost, stvarnost koju nose sa sobom, oni nose film na svojim ramenima. Nije se radilo o neiskustvu, već o istini. Ponekad je najbolja gluma jednostavno biti svoj.
Ahmet je rastrzan između porodičnih očekivanja i svoje strasti – u ovom slučaju muzike. Da li ste ga zamišljali kao univerzalnu figuru mladih koji pokušavaju da pronađu sopstveni put?
Apsolutno. Specifičnosti Ahmetovog sveta su jedinstvene, ali taj unutrašnji konflikt? To je univerzalno. Svaka mlada osoba dođe do trenutka kada mora da bira između onoga što se od nje očekuje i onoga što doživljava kao slobodu. Muzika je postala jezik njegovog unutrašnjeg života. Nije zapravo reč o dj-ingu, već o tome kako se osećaš živim, kako se lečiš od trauma i kako definišeš sebe kada ti sve oko tebe govori ko bi trebalo da budeš.
Kako ste pristupili prikazu Ahmetovog odnosa sa ocem i njegovih ambicija? Da li ste se oslanjali na konkretne reference ili lična iskustva?
Ne postoji jedna konkretna referenca. Sve je u emocionalnoj istini. Želeo sam da pokažem da možeš nekoga duboko da voliš, a istovremeno da osećaš snažnu frustraciju prema toj osobi, posebno u odnosu između očeva i sinova. Cilj je bio da se ta tenzija prikaže iskreno, bez zauzimanja strana, tako da oba lika ostanu celovita ljudska bića.
Koliko ste blisko sarađivali sa lokalnom zajednicom i u kojoj meri su njihova stvarna iskustva doprinela autentičnosti filma?
Bilo je ključno uključiti juručku zajednicu kao saradnike na ovom filmu. Glumci su dolazili iz tog kraja, a stotine članova zajednice učestvovalo je u filmu. Ta bliskost je učinila da svet filma deluje proživljeno, jer je za mnoge ljude na setu to zaista bio njihov stvarni život.
Koliko se lično osećate blisko kulturi iz koje Ahmet dolazi i da li ste u njegovim dilemama prepoznali sopstvena iskustva?
Osećam duboku povezanost sa tom kulturom jer je ona deo složenog mozaika makedonske kulture. Ali još više od toga, Ahmetove dileme prepoznajem u sebi i u mnogim ljudima koje poznajem. Taj stalni potisak i povlačenje između onoga odakle dolaziš i onoga gde želiš da ideš i napetost pokušaja da izgradiš autentičan put – to je i lično i univerzalno iskustvo.
Šta biste voleli da publika ponese sa sobom nakon gledanja filma „DJ Ahmet“?
Svet je pun kontradikcija, a ponekad se lepota nalazi upravo na mestima gde se svetovi sudaraju. Paradoksalno, verujem da bi naše razlike trebalo da nas zbližavaju.
Fotografije: Promo, ustupljene na korišćenje
0 Comments