Godina za nama donela je ono što nam je, iskreno govoreći, nedostajalo – povratak festivalima, bioskopskim salama i onom posebnom kolektivnom iskustvu gledanja filmova. Ponovo smo se zatekli u redovima ispred projekcija, u razgovorima nakon filma i u trenucima kada se utisci još dugo ne sležu. 2025. je bila godina povrataka u bioskopske sale, ali i sjajnih ostvarenja koja su nas podsetila zašto film i dalje ima moć da nas pokrene, uzdrma i poveže.
U tom duhu, izdvojili smo pet filmova koji su ostavili najdublji utisak na našu redakciju. Ovo nije lista „najboljih po pravilima“, već iskren izbor našeg kolektiva – Marine Zec, Marije Todorović i Marije Milić – filmova koji su nas pratili i nakon poslednjeg kadra.
Yugo Florida – Marina
Prosto mi je neverovatno da su mi ove godine, na spisku i za filmove i za serije broj jedan zapravo domaća ostvarenja i to mi se izrazito dopada. Iako je ove godine izašao i The Brutalist koji je odličan film koji uprkos činjenici da traje duže od tri sata zaista drži pažnju (i jeste preporuka), Yugo Florida je film koji sam dublje doživela i koji više pogađa, nekako, u srž. Ono što nosi ovaj film, osim scenarija koji je tako životan, jeste gluma, posebno Andrije Kuzmanovića, koji je stvarno jedano od naših najboljih savremenih glumaca. Film prati život jednog inertnog, skoro pa beživotnog muškarca koji saznaje da mu otac umire (a kako to biva u našim filmovima, otac nije baš neki najlakši tip). Na brojne načine, film je katarzičan, a ne samo na onaj, najočigledniji koji se odnosiu na gubitak roditelja. Film nosi sa sobom različite nivoe kompleksnosti, da ga sve vreme osećate i saosećate se sa likovima, koje istovremeno i osuđujete. U svakom smislu, film je beskrajno životan. I Andrija Kuzmanović je, kao što sam rekla, stvarno mnogo dobar glumac.
Vetre, pričaj sa mnom – Marija T.
Jedno od najlepših filmskih ostvarenja koje sam gledala u 2025. godini svakako je Vetre, pričaj sa mnom reditelja Stefana Đorđevića. Film prati Stefana koji se, prvi put nakon smrti majke, vraća porodičnom domu kako bi sa najbližima proslavio rođendan bake. Taj povratak kući, pokrenut njegovom potrebom da završi film o majci, ali i pokušajem ličnog iskupljenja kroz spasavanje psa lutalice, prerasta u tiho, duboko introspektivno putovanje.
Inspirisan stvarnim događajima i sniman sa članovima rediteljeve porodice u glavnim ulogama, Vetre, pričaj sa mnom je izuzetno intimno filmsko istraživanje odnosa majke i sina, ali i suočavanja sa gubitkom, krivicom i ljubavlju koja ne prestaje sa smrću. Film se gradi kroz tišinu, poglede i naizgled sitne, ali emotivno snažne trenutke, stvarajući osećaj bliskosti koji se retko viđa na filmu.
Za mene, ovo je jedno od najlepših i najiskrenijih ostvarenja koje sam pogledala ove godine – film koji ne traži pažnju glasno, već je zaslužuje svojom nežnošću i autentičnošću. Vetre, pričaj sa mnom podseća zašto je važno slaviti život, sećanja i ljude koji ga čine vrednim, čak i onda kada ih više nema.
Little Trouble Girls – Marija T.
Debitantski dugometražni film rediteljke Urške Đukić, Little Trouble Girls donosi suptilno, ali snažno osveženje teme odrastanja i ženskog identiteta. Film prati Luciju, tinejdžerku koja se nalazi na razmeđi između detinjstva i adolescencije, u prostoru u kojem se sudaraju telesnost, religija, kontrola i potisnute emocije.
Đukić gradi film kroz precizno oblikovanu atmosferu, izražen vizuelni identitet i izuzetno promišljen dizajn zvuka. Muzika igra ključnu ulogu u emotivnoj strukturi filma, dodatno produbljujući unutrašnji svet glavne junakinje i naglašavajući njenu pobunu koja se odvija više iznutra nego kroz otvoreni konflikt.
Iako se bavi temama koje su često prisutne u savremenom evropskom filmu, Little Trouble Girls uspeva da izbegne klišee i ponudi autentičan, pomalo misteriozan pogled na proces sazrevanja. Film se ne nameće objašnjenjima, već ostavlja prostor za tišinu, nelagodu i interpretaciju, čime se izdvaja kao jedno od upečatljivijih debitantskih ostvarenja godine.
La Grazia – Marija M.
Režija Paola Sorentina, teško može da bude loša, barem što se mene tiče. Još kad je tu i neverovatni Toni Servillo, sad već možemo reći dobro poznato lice Paolovih filmova, s obzirom na to da se pojavio u čak 7 njegovih ostvaranje – čini se da nema mnogo prostora za greške.
Najnoviji film La Grazia je priča o predsedniku Italije, Marianu De Santisu, potpuno imaginarnom liku, kako kaže reditelj, koji se pred sam kraj svog predsedničkog mandata susreće sa moralnim dilemama u čijoj je srži i njegov poslednji predsednički „zadatak“ – usvanjanje zakona o eutanaziji. Uz to, film se fukusira na karakter glavnog junaka, a sama radnja je dosta spora i većina filma se zapravo odigrava u predsedničkoj palati, gde Mariano De Santis provodi najviše vremena, razmišljajući. A ako bismo gledali šire od toga, cela priča je zapravo priča o ljubavi. Glavni junak se neprestano priseća svoje pokojne supruge, nerešenih rana i neodgovorenih pitanja koja, čini se, ostaju sa nama do kraja života.
Lurker – Marija M.
Potpuno slučajno naletela sam na ovaj film, u nekoj potrazi zvanoj – filmovi koji ne opterećuju. Alex Russell, reditelj serije The Bear režirao je ovaj film, pa me je između ostalog i to privuklo da ga pogledam. Naravno, sama radnja je vrlo zanimljiva, vraća u srednjoškolske dane kad smo gotovo svi bili fanovi raznoraznih slavnih ličnosti. Posebno sredinom prve decenije dvehiljaditih bile su aktuelne i te fandom zajednice i fan fiction stranice. E ovo kao da je jedna od tih fan fiction priča. Lik, poprilično povučen, sasvim slučajno upozna svog omiljenog pevača. Kako već zna sve o njemu, kroz nekoliko prostih koraka privukao mu je pažnju i tako dobio poziv da mu se pridruži u bekstejdžu na koncertu. Nakon toga, ova dvojica postaju sve bolji prijatelji, kako vreme odmiče, njihovo druženje postaje sve kompleksije, ali već tada „nema nazad“. Poprilično zanimljiv film i sa psihološkog i fenomenološkog ugla.
0 Comments