Iako ga gotovo dve decenije više nema na ulicama, K67 prototip kioska iz 1966. godine se već godinama čuva u Njujorku, u Muzeju moderne umetnosti (MoMA).

Izvor: Arch Daily

Svrha mu je bila raznovrsna, počev od prodavnice namirnica, preko novinarnice, zlatare i poslastičarnice, pa sve do stanice za žičare na planinama, a koristio se i kao kućica za graničnu policiju. Zapravo, namene su bile razne, a funkcionalnost očigledno savršena, baš kako je i sam slogan komunicirao: „jedno rešenje za sve potrebe”.

Fotografije preuzete sa sajta The Calvert Journal (kiosk K67 širom Evrope)

Ovaj simbol samoupravnog socijalizma nastao je 1966. godine. U okviru planskog sistema započeo je prvi talas modernizacije Jugoslavije, koji je sa sobom doneo urbanizaciju, industrijalizaciju i početke masovne proizvodnje robe široke potrošnje. Tražili su se proizvodi koji su jednostavni, jeftini, modularni i laki za masovnu proizvodnju.

Tada mladi arhitekta Saša Mehtig, student slavnog slovenačkog moderniste Edvarda Ravnikara, saznao je da gradski službenici raspisuju konkurs za ljubljanske kioske. Sam je pripremio dizajn, a po uzoru na ranije radove, već je imao zamisao modularnog kioska koji je, zapravo, spoj dve pravougaone cevi. Kao glavnu boju odabrao je crvenu – inspirisan radiom Brionvega. Tadašnjim čelnicima ljubljanskog urbanističkog zavoda ideja se odmah dopala, pogurali su je na zvaničnim nivoima i legenda je rođena. 

Ubrzo je počela i veća proizvodnja, te se K67 masovno širio bivšom Jugom, ali je izvestan broj izvezen u inostranstvo – Poljsku, Austriju, Japan, bivše zemlje Sovjetskog Saveza, ali i u SAD.

Kiosk je predstavljao jedan od retkih eksperimentalnih projekata šezdesetih godina, posebno zbog svog kompaktnog dizajna i lake konstrukcije, bilo je moguće kombinovati veliki broj pojedinačnih jedinica (modularnost). Tako je svaki kisok mogao da se nadoveže na drugi, te je praktično mogao da nastane svojevrsni „grad kioska”. Saša je čak imao nacrt sa različitim varijacijama.

Izvor: Arch Daily

Nažalost, proizvodnja je prestala 1999. godine, a do tada je proizvedeno oko 7.500 modula.

K67 danas je gotovo nemoguće naći u glavnom gradu, možda još poneki postoji u manjem mestu, te verovatno zapušten, obrastao bršljenom, budi nostalgiju. Zbog promene urbanističkih planova većina ovih kisoska je zauvek uklonjena sa ulica i verovatno truli na deponijama.

Ipak, čest je slučaj da drugi poštuju naše patente mnogo više nego mi, te se ovaj kisok prošle godine našao na Tajm Skveru u okviru projekta Times Square Transmissions 2021, i koristio se kao DJ kabina za puštanje muzike. Posebno je interesantan zbog svog neobičnog oblika i futurističkog dizajna, koji se uklapa u današnje standarde (naročito povratak retro vajba i osamdesetih koji je sveprisutniji u umetnosti i kulturi).

Izvor: Times Square Arts/ Maria Baranova

Mladi umetnik iz Prištine Ilir Dalipi je nedavno pokrenuo projekat u okviru kog želi da izvede takozvanu restauraciju kioska K67. Kako kaže,ovaj nekada sveprisutan model postao je redak prizor na ulicama Prištine. Umetnik je postavio ovaj kiosk na glavni trg u Prištini kako bi skrenuo pažnju na urbanizam, koji predlaže brza i mala rešenja.

Kiosk K67 našao se i u berlinskoj četvrti Krojcberg. Martin Ruge fon Lev, berlinski dizajner, tokom svog putovanja kroz Poljsku devedesetih, naišao je na ovaj kiosk i poželeo da ga prisvoji. Ruge fon Lev, pre četiri godine realizovao je svoju zamisao staru dvadesetak godina i jedan kiosk iz Ljubljane, nakon temeljne restauracije pod budnim okom idejnog tvorca Saše Mehtiga, dopremio u Berlin.

Stoga, nemojte se iznenaditi ako u nekom od evropskih gradova naiđete na prepoznatljiv K67.

Izvor: DW (Saša Mehtig ispred kisoka u Berlinu, 2018.)

Kako u tekstu na sajtu Dojče Wele navodi arhitekta Saša Mehtig, ⁠on se od toga nikad nije obogatio. Dugo godina bio je u sporu sa fabrikom Imgrada koja mu nije isplaćivala honorare. Kada je firma izgubila proces i bila prisiljena da isplati zaostali novac, inflacija je u međuvremenu pojela najveći deo honorara. 

„Imao sam uvek dovoljno za solidan život. Ali, verovali vi meni ili ne, novac u tadašnje doba nije bio na prvom mestu. Mi arhitekte smo hteli da učinimo nešto za društvo u kojem smo živeli i u koje smo verovali. A K67 je bio nešto dobro za društvo“, zaključuje Mehtig.

Kako se mnogim stvarima ne bismo divili samo na fotografijama koje bude nostalgiju, a posle nekog vremena pređu u zaborav, na nama je da vredne stvari sačuvamo, restauiramo ili im nađemo novu namenu. A do tada, ostaje da vidimo da li će ove današnje kioske zameniti neki novi mladi Saša Mehtig – da i mi možda dobijemo obeležje našeg odrastanja.

Članak Vremenska kapsula – Kiosk K67 se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Razgovarali smo sa nekima od kreativaca koji ove motive obrađuju, u želji da saznamo njihovu stranu priče – zbog čega ih baš yugo motivi privlače da se njima bave u svojim radovima, na koji način spajaju prošlost i sadašnjost, kao i koje sadržaje i sami konzumiraju i koriste kao polaznu osnovu za dalji rad.

Dejan Medojević (Dejoslavija)

Dejan Medojević, koji stoji iza profila @dejoslavija, grafički je dizajner iz Podgorice koji je iz hobija počeo da se bavi crtežima, odnosno kolažima u vezi sa Jugoslavijom. Ideje bratstva i jedinstva su mu usađene od rođenja, jer ga je, kako kaže, majka uspavljivala uz pesme poput Po šumama i gorama. Ipak, veća zainteresovanost za bavljenje jugoslovenskim motivima počela je od muzike.

„Dok sam bio mali nisam se previše interesovao, sve do početka srednje škole i istraživanja jugoslovenske muzike. Prvo što me je kupilo su omoti ploča, a onda i kompletan jugoslovenski dizajn, računajući i komunističku ikonografiju.“

Kaže da ga jugonostalgični motiv podstiče da kreira kolaže jer sebe po prirodi smatra nostalgičnim. „Nostalgičan sam za za prošlom nedeljom, a kamoli za nečim što nisam ni doživio. Osim priče o bratstvu i jedinstvu (koja je nešto najljepše što je dala naša istorija) privlači me i minimalistički dizajn, jednostavnost oblika, a opet je poruka jasna do detalja. Kad govorimo o kolažima, tu su mogućnosti neograničene i to je ono najljepše. Takođe, tu je i kombinacija boja – plave, bijele i crvene koja je nepogriješiva, kako god da se upotrijebi.“

Na Dejanovim kolažima na istom mestu ćete videti stih iz pesme Nemam ti kad i Tita koji vozi pored znaka Titograd. On kombinuje motive prošlosti i sadašnjosti kako bi svojim radovima produžio životni vek. „Koliko god ja volio Yugowave, Retrowave ili kako se već zove, mislim da je to jedna od onih prolaznih, usputnih kultura. Zato se trudim da je spojim sa nečim modernijim, kako bih joj dao duži životni vijek ili kako ne bi dosadilo ljudima.“ Novina koju on donosi svojim radom je spoj pop kulture sa jugoslovenskim motivima tamo gde naizgled nema za to mogućnosti ili je neočekivano.

Kada je reč o idejama, objašnjava da mu dolaze usputno, uglavnom tokom slušanja muzike. „Određeni stih me podsjeti na nešto potpuno drugo sa čime bi mogao da se poveže. Ono što sam u početku zamislio najčešće nema dodirnih tačaka sa onim što dobijem na kraju rada. Trudim se da objave idu redovno i bez višednevnih pauza, pa su zbog toga i radovi nešto jednostavniji.“

Privlačni su mu sadržaji koji u sebi sadrže dozu magije ili misterije. „U filmu je to svakako Science-Fiction žanr. Filmovi kao što su Povratak u budućnost, Ready Player One ili Blade Runner su vječita inspiracija. U muzici je to synthwave čije instrumentale uvijek slušam dok crtam. Kad se sve to pomiješa u mojoj glavi, nastaje ilustracija Bajage koji baca pilule kao proizvod spajanja njegove pjesme Šarene pilule sa igricom Dr. Mario.“

YugoWave kolektiv

Ekipa koju čine tri momka – Marko, Rade i Stefan – poznatiji kao Yugowave kolektiv na svojim društvenim mrežama (Instagramu, Fejsbuku) objavljuju kolaže inspirisane yugo motivima. Pored toga, uređuju i emisiju YUGO.WAV na RadioAparatu. Tokom 2018, 2019. i početkom 2020. organizovali su niz žurki, na kojima su rekreirali ambijent jugoslovenskih zabava, uz mnogo jugoslovenske synth i disko muzike. Njihovo interesovanje počelo je 2018. godine, kako i sami kažu, na talasima vaporwave estetike koju su konzumirali i reprodukovali. „Taj žanr ima jaku nostalgičnu crtu, pa nam je bilo zanimljivo da jugonostalgiju kao veoma prisutan fenomen na ovom prostoru inkorporiramo u tu estetiku.“

Zbog čega im je jugonostalgični fenomen inspirativan?

„Možda Jugoslaviju volimo da zamišljamo kao neki paralelni svet iz snova koji vidimo samo u tragovima, pa ih koristimo da kroz maštu rekonstruišemo taj svet po svojoj volji.“

Oni ne prave oštru razliku između motiva iz sadašnjosti i prošlosti. „Sve su to motivi koje je ovaj narod proizveo i proizvodi. Možda nas je baš privukla ideja da razbijemo taj zid između starog i novog, te da na našim radovima pokažemo da je svejedno iz kojeg vremena neki motiv dolazi, dok god pogađa ljudska osećanja.“

Kažu da ideje dobijaju sa različitih mesta, ali ono što im je najbitnije je da pogode emociju koristeći se jugonostalgičnim motivima i to je zanimljivo raditi menjanjem konteksta. Za njih, ideja postoji tek kad se poklope 2 komponente: postojeći kulturni motiv i rekontekstualizacija emocije. „Nekad ta ideja sedi nedeljama i mesecima, a nekad odmah sedneš da radiš. Dok radiš ona se oblikuje i obogaćuje, često ispadne drugačije, nekad bolje ili gore nego što si inicijalno zamislio. Niko od nas nije profesionalac u ovome, tako da uvek dosta novog naučimo dok radimo. U toku rada šaljemo jedni drugima predloge i podsticaj. To dosta znači, jer kad si sam možeš da upadneš u dubiozu ili izgubiš motivaciju. Povratna informacija je dosta bitna.“

Momci iz Yugowave-a takođe smatraju da je za održanje inspiracije važno redovno konzumirati sadržaj. „Inspiraciju pronalazimo svuda – u domaćim, ali i stranim filmovima, u muzici, u nekim starim reklamama i posterima. Na Instagramu i Pinterestu pratimo neke retrowave kolažne profile.“

Ivana Ljubičić (Amio Mon)

Ivana na svom profilu @amio_mon deli svoje digitalne kolaže inspirisane retro stilom. Jedna od kolekcija kolaža koje je napravila nosi naziv „SFRetro Jugoslavija“, predstavljena na Oblakoderovoj virtuelnoj izložbi u februaru ove godine. Za radove iz ove kolekcije karakteristično je to što je koristila stare fotografije iz Jugoslavije i predstavila ih u drugačijem svetlu. Kaže da je kolažima počela intenzivno da se bavi pre godinu i po dana: „Zapravo se uopće ne sjećam točno kako je došlo do toga da je to baš Jugoslavija, ali u stvari mi ima smisla. Ne osjećam se jedinom i posebnom u tome da me privlači taj neki retro stil, čini mi se da je to danas jako popularno, i vizualno i glazbeno. Jugoslavija je retro ostavština naših prostora“.

Opisujući proces nastanka jednog kolaža, kaže da najpre pronalazi slike koje joj zapadnu za oko, jer u njima prepoznaje način na koji će ih iskoristiti. „Neko vrijeme su me fascinirale razglednice jugoslavenskih gradova jer mislim da su predivne, monumentalno slikane. Kad nađem sliku koja mi se sviđa, odrežem je u fotošopu i onda se igram sa slaganjem kolaža.“

Ono originalno što Ivana svojim radovima donosi je finalni rezultat kolaža koji odiše svojevrsnim osećanjem pripadnosti. „Čini mi se da su moji kolaži možda zanimljivi upravo zato što uzimam stare slike iz Jugoslavije, a osim što nisam vidjela nikog drugog da to radi, nekako je privlačno nama s ovih prostora, osjećamo se kao da je to nešto naše.“

Nabrojala je neke od umetnika čiji rad joj služi kao inspiracija. „Inspiriraju me i podstiču mnogi drugi artisti kao što su Bernarda Conić, slovenska umjetnica koja radi pod imenom Nibera, ruski umjetnik Philipp Igumnov, dva dečka koja zajedno rade pod imenom Salmon Matte Studios, zatim Marco Tammen koji radi predivne retro kolaže, Aina Giró de Pedro koja radi predivne svemirske kolaže, kao i Gaia Radić. Uz njih, inspirira me i SF art velikana prošlog stoljeća.“

Jovana Radujko (Brutalizam i renesansa)

Crteže inspirisane socijalističkim arhitektonskim nasleđem Jovana Radujko objavljuje na profilu @brutalizam_i_renesansa. Kada je reč o počecima njenog interesovanja, kaže da joj je teško da razgraniči momenat u kom je dečija fasciniranost velikim betonskim svemirskim brodovima i ljubav prema kraju i zajednici dobila nadgradnju u vidu interesovanja za socijalističko nasleđe. „Sve je to nekako išlo prirodno, Novi Beograd je uvek bio deo mene i ja sam oduvek bila deo njega. Uvek sam želela da na neki način izrazim svoju zahvalnost što je tako. To je spontano rezultiralo projektom Brutalizam i renesansa. Za mene je Novi Beograd jedan veliki živi spomenik eri koja je prošla i koja se nikada neće vratiti; spomenik jednoj viziji; spomenik zajednici, spomenik svima koji su ga gradili, svima koji su živeli i koji žive tu. Za mene su pojam brutalističkog nasleđa Novog Beograda i pojam jugoslovenskog perioda neodvojivi.“

Zbog čega joj je brutalizam kao arhitektonsko nasleđe socijalističkog perioda služi kao izvor inspiracije? „Fascinantan mi je dijapazon mogućnosti koje jedan materijal pruža; količina precizno definisanih funkcionalnih detalja, ritmičnost fasade, prelomi, otvori, zarezi – sve od betona. Inspiriše me težina i monumentalnost takvih građevina, naoko zastrašujućih, a opet – veoma pitomih i udobnih za jedan običan život.“

Crtanjem zgrada čije poreklo seže iz jugoslovenskog perioda pored ličnih, predstavlja i kolektivne znamenitosti: „Raduje me to što su ljudi jako srećni kad prepoznaju baš svoj kraj, svoju zgradu ili svoj ulaz na mojim crtežima; što mogu da kroz crteže na sebi svojstven način pokažem snagu kolektiva i makar neki deo duha Novog Beograda kakav je danas.“

Jovana kaže kako najviše vremena provodi birajući kadar, jer kroz kadriranje traži način da predstavi atmosferu ili emociju. Najviše voli kada lično može da fotka objekat koji će potom crtati. „Nakon toga skiciram gabarite objekta običnom olovkom, popunjavam detalje crnim rolerima i biram boju neba, opet u skladu sa tom atmosferom koju želim da prikažem.“

Jovanu, pored estetike, ličnih afiniteta i sećanja inspirišu i sami ljudi, kao i zajednica. „Bilo mi je izuzetno milo kada sam nacrtala zgradu u kojoj živim, okačila veliki poster u ulaz i videla reakciju komšiluka –  inspiriše me kada neko prepozna nešto što je njemu bitno u mojim radovima; inspiriše me ta želja i vizija o kolektivu koju stanovnici Novog Beograda nose u sebi, ljubav prema svom kraju, ljubav prema domu.“

Brend Yugoteka

Brendovi Yugoteka i Manonija predstavljaju i fizičko otelovljenje motiva Jugoslavije. Momci koji su pokrenuli Yugoteku, Luka i Nikola, kažu da je njihova ideja da stvaraju, rebrendiraju i čuvaju jugoslovenske znamenitosti (memorabilije). Na majicama, cegerima, beležnicama koje dizajniraju nalaze se različite ilustracije inspirisane yugo motivom – poput spomenika posvećenog Bitki na Sutjesci, Zastave 750 ili čuvenih stihova Vlade Divljana iz pesme Odnesi me. Kažu da se interesovanje javilo iz zajedničke potrebe da nešto naprave: „Razgovarali smo, gledali razne artefakte iz minulog vremena i rekli jedan drugom kako bi baš bilo kul da se to sve na neki način rebrendira, nešto čak i izmašta (na šta nas je inspirisao i mockumentary o jugoslovenskom kosmičkom programu).“

Yugo motive smatraju inspirativnim zbog nostalgije i zbog tendencije da se prošla vremena idealizuju. „Nesumnjivo je da je u periodu postojanja Jugoslavije ovaj prostor doživeo najveću modernizaciju u svojoj istoriji, možda čak i veću od epohe kada nas je zapljusnuo vizantijski uticaj: žene su dobile pravo glasa, pravo na rad, počele da učestvuju u društvenom životu. To je jedan od ključnih napredaka iako ne idealan, ali barem je pokrenuo stvar sa mrtve tačke. Pored toga, radilo se na opismenjavanju, uređenju gradova, emancipaciji i modernizaciji. Vodilo se računa da se prate trendovi, pa su tako i primenjene umetnosti išle u korak sa svetom i, uopšte uzev, ti artefakti i danas zrače ubedljivošću i kvalitetom, nekad u tolikoj meri da možda stvaraju utisak da je to društvo bilo naprednije nego što je uistinu bilo. I u tome je njihova inspirativnost i snaga.“

Levo: Yugoteka beležnica inspirisana Dolinom heroja. / Desno: ceger sa stihovima Vlade Divljana.

Njih dvojica porede princip aproprijacije, odnosno prelamanje motiva iz prošlih i sadašnjih vremena sa uvođenjem tuđica u jezik – čime se govor osavremenjuje. „Vizuelni jezik u tom smislu dosledno prati književni. On je, na kraju krajeva, sredstvo komunikacije i na taj način volimo da mislimo da će kroz naše proizvode ljudi osetiti potrebu da se podsete – ukoliko su Jugoslaviju doživeli, ili da se sa njom upoznaju – ukoliko nije deo njihovog iskustva. Taj princip aproprijacije možemo da ilustrujemo primerom koji nam je juče pao na pamet. Dogovorili smo saradnju sa Muzejem Jugoslavije i to da se naši proizvodi nađu u njihovom gift shopu, na šta smo neobično ponosni jer je to najkvalitetniji muzej u zemlji, i odlučili da za jedan broj gostiju muzeja koji dolaze iz Kine napravimo proizvode sa sloganom Valter branio je Sarajevo sada brani mene, što je genijalan verse legenadrnog Moskrija. To je primer kako umetnost može da poveže i uspostavi komunikaciju između bilo koja dva čoveka na svetu.“

Objašnjavaju kako se trude da uz retro motive kombinuju i one savremene. Inspiraciju pronalaze u pop kulturi, naglašavajući kvalitetnu i aktuelnu kulturu kao još jednu odliku bivše države. „Kao što smo rekli, jedan od slogana je direktan omaž legendi domaćeg hip-hopa. Volimo da koristimo reference koje nisu prvoloptaške, već ih prepoznaju fanovi određenog fenomena ili benda, ali su istovremeno komunikativne i podstiču na, što bi se na srpskom reklo – ingejdžment.“

Brend Manonija

Mirjana i Miloš ispred brenda Manonija usmereni su prvenstveno na revolucionarni period pred Drugi svetski rat i tokom njegovog trajanja. Ilustracije inspirisane motivima kao što su fotografije sa zasedanja AVNOJ-a u Jajcu ili fotografijom članica KPJ na Visu mogu se naći na duksevima, majicama, tefterima ili cegerima. One promovišu antifašističko nasleđe Jugoslavije i slave borbu protiv nacističkog okupatora. „U više projekata, kao KURS udruženje, obrađivali smo različite događaje iz tog vremena koji su povezani sa studentskim, radničkim pokretom, Komunističkom partijom Jugoslavije i Narodno oslobodilačkim pokretom. Teško je reći koji je prelomni trenutak. Kako smo oboje rođeni osamdesetih, naše detinjstvo i odrastanje je obeležilo uništavanje Jugoslavije, propadanje industrije, infrastrukture, privatizacija i degradacija društva. Referisanje na period Jugoslavije se čini kao neminovnost“, govori ekipa iz Manonije.

Oni smatraju korisnim da se iz današnje pozicije, uz istorijsku distancu analiziraju revolucionarni događaji.

„To nije samo nostalgija ka Jugoslaviji, to je oživljavanje sećanja na proces borbe, emancipatorske politike i na iskustva koja su tada stečena, kao i na greške koje su pravljenje. Ne treba bežati od činjenice da SFRJ nije bilo idealno društvo, ali je istina da je bilo ravnopravnije nego ovo u kome sada živimo. Takođe, korišćenje tih motiva je i jedan od načina borbe za društveni i medijski prostor koji se ne sme prepustiti samo desnici.“

U kontekstu oživljavanja minulih vremena u sadašnjim, kažu da je teško postavljati direktne paralele tadašnjeg i sadašnjeg perioda, ali da se neke podudarnosti ipak mogu pronaći. „Na primer, studenstki protesti, loša socijalna politika, siromaštvo, problemi umetnika… Određena prava i slobode koja su izborena tokom Drugog svetskog rata i izgrađena u periodu SFRJ, nama su danas san. Obrazovanje nije dostupno svima, zadravstvo je skoro uništeno, radna prava se ne poštuju, sve je više ljudi koji žive u siromaštvu, ljudima se oduzima krov nad glavom zbog sitnih dugova. Naša društvo je nestabilno i postoji jedno generalno nezadovoljstvo. U takvim okolnostima, mi želimo da podsetimo na borbu naših predaka, da podsetimo da je borba moguća i da možemo da učimo iz prošlih iskustava.“

Za Miloša i Mirjanu proces od ideje do realizacije nije linearan, već je uvek drugačiji. Ipak, zajedničko za svaki rad jeste da se bazira na arhivskom istraživanju i da je taj proces deo prakse i rada na sličnim temama u različitim formama. „Dosta dobro poznajemo period NOP-a, pre svega kulturne aktivnosti za vreme rata i tačno znamo zašto smo izabrali baš taj motiv. Sa Manonijom smo proširili naše tematsko polje, pa pored revolucionarne tematike, veliku pažnju posvećujemo životnoj sredini i pitanju odmora. Svaka ilustracija iza sebe ima sate istraživačkog rada i traženja informacija i utemeljenja za njeno korišćenje.“

Veliki izvor vizuelne inspiracije za njih predstavlja foto arhiva iz NOP-a, a pored toga i poezija im je veoma važna. „Poezija je isto važan segmet našeg rada i često nas stihovi povuku ka nekim motivima. Svakako ne treba zanemariti uticaj umetnika iz prošlosti koji su povezani za različitim revolucionarnim pokretima, posebno perioda avangardnih pokreta prve polovine XX veka i Jugoslovenske revolucionarne i socijalne umetnosti.“

Članak Jugoslavija kao inspiracija – motivi prošlosti koji odolevaju vremenu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Fenomen jugonostalgije koji je u poslednjih nekoliko godina postao predmet sve većeg interesovanja teoretičara društvenih nauka, ali i vidiljiviji deo naše svakodnevice, nije pojava novijeg datuma. Prvi jugonostalgičari postojali su još onda kada je SFRJ bila pred raspadom, a sam pojam imao izrazito negativnu konotaciju. Međutim, usled socijalnih i ekonomskih kriza i pojave „gubitnika tranzicije”, želja za povratkom u prošlost i „boljim vremenima“ učinili su da priča o jugonostalgiji na postjugoslovenskom prostoru postane važan deo alternativne kulture sećanja. Popularna muzika, filmovi, serije, moda, turizam  – ma kakav lični odnos i stavove gajili prema SFRJ i njenom nasleđu, sećanje na izgubljenu zemlju živo je i prisutno gotovo u svakom segmentu naše svakodnevice.

Dok se pojam najpre doživljava kao žaljenje za nestalim vrednostima socijalizma, posebno od strane onih koji su ga iskusili, postavlja se pitanje zbog čega su generacije rođene tokom devedestih godina prošlog veka, pa i kasnije, nostalgične?

Da li je reč o čežnji za izgubljenom državom i njenim vrednostima? Da li je jugonostalgija fenomen okrenut ka prošlosti ili nam govori o našem identitetu, nudi odgovore šta jesmo i želimo da budemo?

O (jugo)nostalgiji

Bolest, melanholija, tuga za domovinom, sećanje na izgubljenu prošlost – različiti su načini kojima su doktori, filozofi, psiholozi, antropolozi, sociolozi, ali i laici, nekoliko vekova unazad pokušavali da objasne nostalgiju.

Sam pojam je kovanica starogrčkih reči algos, što znači bol i čežnja, i nostos, koja se odnosi na povratak domovini. Izraz je prvi put upotrebio 1688. godine švajcarski doktor Johanes Hofer, prvenstveno kao pojavu u medicini, u svom spisu „Dissertatio medica di nostalgia“, pa se ona odnosila na bol i čežnju za domovinom raznih raseljenika koji su se tokom 17. veka našli u Švajcarskoj. Dakle, nostalgija je imala status bolesti.

Kako lečenje pijavicama, opijumima i hipnotičkim emulzijama nije davalo efekta, krajem 19. i tokom 20. veka tumačenje nostalgije kao medicinskog fenomena se počelo napuštati i shvatati u kontekstu širih društvenih odnosa. Tako je rastom interesovanja za proučavanjem kolektivnog pamćenja i kulture sećanja, nostalgija postala podjednako kulturna, odnosno društvena konstrukcija. Iako ni danas ne postoji jedinstvena definicija, a različite discipline daju drugačija objašnjenja, prisutna je prećutna saglasnost da nije reč o fenomenu koji se isključivo odnosi na prošlost, već je duboko utemeljen u sadašnjosti.

Kada govorimo o jugonostalgiji, reč je o nostalgiji primenjenoj na prostor Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, tj. državu kojom je vladao Josip Broz Tito. Smatra se da je sam pojam prvo upotrebljen 1992. godine u hrvatskom nedeljnom tabloidu Globus, u atmosferi rastućeg nacionalizma, ratnih dešavanja i rekonstrukcije istorije i sećanja. Krajem devedestih godina književnica Dubravka Ugrešić, koju je i sam Globus u jednom članku etiketirao kao jugonostalgičnu, navela je da se termin jugonostalgičan koristi „kao politička i moralna diskvalifikacija, za sumnjivu osobu, „državnog neprijatelja“, „izdajnika“, osobu koja žali za kolapsom Jugoslavije, protivnika demokratije“.

Nakon zvaničnog stupanja na snagu novih ideoloških i političkih vrednosti početkom ovog veka, nastojalo se da se i simbolički raskrsti sa ostacima komunizma i socijalizma. Iako se nastavilo sa negovanjem antifašistikog nasleđa, promena imena ulica, naziva državnih institucija i uklanjanje zvezde „petokrake“ sa istih trebalo je da označi vidljivi prekid sa socijalističkom prošlošću.

Međutim, da li je to moglo da iz glava ljudi obriše lična sećanja na život u zemlji koje više nema?

Izneverena očekivanja, nesigurnost, polarizacije, estradizacija kulturnog i političkog života, težak društveni i ekonomski položaj, rezultirali su da priča o jugonostalgiji u savremenoj Srbiji, ali i bivšim zemljama SFRJ, izgubi svoju prvobitno negativnu definiciju i postane pojam koji će mnogi različito tumačiti. Iako, kao i kod same nostalgije, ne postoji saglasnost šta jugonostalgija zapravo predstavlja, različita objašnjenja ipak sadrže jednu zajedničku tačku – reč je o fenomenu koji nije isključivo okrenut ka prošlosti, već predstavlja pogled na sadašnjost, svojevrsnu kritiku postojećeg stanja, kao i način na koji zamšljamo bolju budućnost.

Foto: Yugowave

Zašto jugonostalgija?

„Razne oblike „crvene nostalgije“, fenomena koji pre dvadeset godina sigurno niko nije očekivao, susrećemo na raznim nivoima, u raznim sredinama, generacijama, konstelacijama i pod raznim imenima“, piše slovenački kulturolog Mitja Velikonja u radu „Povratak otpisanih: Emancipatorski potencijali jugonostalgije“.

Zaista, tvrdnja da nakon revolucije dolazi nostalgija, vidljiva je na primeru sloma većine komunističkih režima krajem prošlog veka. Tako se, nakon pada Berlinskog zida, slično kao i u Jugoslaviji, javio poseban vid nostalgije za Istočnom Nemačkom, poznat kao ostalgija. Trka za posedovanjem Trabanta, odsedanje u hotelima sa ambijentom kao u doba DDR-a, majice sa natpisima „Rođen u DDR-u“, oslikavaju živu prisutnost ostalgije u savremenoj Nemačkoj, zemlji koja je do skoro važila za najjaču ekonomsku silu u Evropi.

Zbog čega ljudi gaje sećanja na život u režimima koji su u osnovi okarakterisani kao autoritarni i porobljivački?

Jedno od objašnjenja može biti da ljudi žale za onim čega više nema, za izgubljenom domovinom, ma kakva ona bila. Kako je to naglasila istoričarka i autorka studije ,,Kokakola socijalizam” Radina Vučetić: „Nostalgično sećanje na SFRJ nije stvar žaljena za izgubljenom komunističkom, odnosno ideologijom socijalizma. Lične istorije i sećanja na detinjstvo provedeno uz stripove, Politikin Zabavnik, Džuboks, jedan televzijski kanal, gramofonske ploče, predstavljaju osnov na kome jugonostalgija počiva.”

Međutim, kako objasniti nostalgiju ljudi koji nisu imali direktno iskustvo socijalizma?

Roditelji stalno pričaju kako su lepo živeli Jugoslaviji – odgovor je koji ćete najčešće dobiti ako pitate nekog zbog čega su mladi jugonostalgični. Kada čujete priču kako su pre nekoliko decenija ljudi vaših godina mogli da putuju svuda po zemlji i svetu, da se besplatno školuju, imaju omladinske kulturne centre, sjajne muzičke i omladisnke časopise, prisustvuju koncertima muzičara i grupa koje i vi volite, nostalgija je veoma izvesna ukoliko ste sami uskraćeni za sve to. Tako priča o jugonostalgiji kao kritici društva i fenomenu utemeljnom u sadašnjosti, a ne isklučivo okrenutom ka prošlosti, postaje relevantna.

Takođe, ako uzmemo u obzir da je, prema nedavnom istraživanju Geografskog fakluteta u Beogradu, oko 40 odsto mladih u Srbiji nezadovoljno lošom ekonomskom situacijom,  otežanim pronalaženjem posla i korupcijom, ne čini li se onda logičnim bežanje od takve situacije? Makar i u nostalgiju.

Izvor: YouTube Screenshot

Popularna kultura i tržište

Prizivanje prošlosti dešava se svesno i nesvesno, svuda oko nas. Knjige, reklame, društvene mreže, svakodnevni razgovori, samo su neka mesta na kojima sećanje počiva.

Internet je u tom smislu možda najviše doprineo stvaranju „alternativne“ kulture sećanja na SFRJ. Različiti blogovi, sajtovi, društvene mreže predstavljaju platforme na kojima se razmenjuju sećanja, ali i konstruišu nova. Editovane fotografije sa kultnim scenama iz jugoslovenskih filmova sa opisima koji odgovaraju nekoj aktuelnoj društvenoj situaciji, zanimljiv su primer kako se jugonostalgija može očitati na polju popularne kulture. Tako Yugowave Fejsbuk i Instagram stranica na kreativan način revitalizuje nasleđe jugoslovenske popularne kulture i uklapa ga u savremeni kontekst. U tom smislu, možemo uočiti da jugonostalgija nije puka imitacija prošlosti, već sa uklapanjem u različite okvire može postati i zabavna i satirična.

Veliko interesovanje postoji i za tematske Yugo.wave žurke koje se najčešće organizuju u prostorima alternativne kulture u zemlji i bivšim državama SFRJ. Zvukove jugoslovenskog roknerola šezdesetih, šlagera, jugofanka, sinta, post-panka možete čuti i na žurkama pod nazivom „I Tito je Jovanku vodio na igranku“. Obeležavanje datuma smrti novotalasnih muzičara Vlade Divljana, Milana Mladenovića, Ivice Vdovića, Margite Stefanović povod su za mnoge muzičke događaje u gradu, izložbe i tribine čiji je cilj podsećanje na jednu kulturnu klimu u Jugoslaviji koja sama po sebi često zna da bude predmet nostalgičnih narativa. Takođe, sastavi poput VIS Limunade i Sputnika su primer savremenih grupa koje neguju zvukove određenih pravaca jugoslovenske popularne muzike.

S druge strane, televizija i mediji obiluju sadržajima u kojima možemo pronaći elemente jugonostalgije. Zanimljiv primer jeste serija „Crno-bijeli svijet“ koja je počela da se emituje 2015. godine na hrvatskoj nacionalnoj televiziji, a za koju je novinar Dragan Ilić u komentaru za nedeljnik Vreme istakao da je „taj trenutak kolektivne utopije, osećaj bliskosti jedne generacije, ma kako bio varljiv, za neke bio toliko ubedljiv da ga ni ratovi nisu mogli izbrisati“. Oživljavanje sećanja na osamdesete godine, život omladinaca uz pank, novi talas, „Studentski list“ i „Polet“, bio je lajtmotiv, kao i svakodnevne nedaće običnog čoveka koje nam se, sa aspekta sadašnjice, mogu čak učiniti „simpatičnim“.

Naravno, ne smemo zanemariti komercijalni potencijal koji jugonostalgija, ali i nostalgija uopšte, sa sobom nosi.  Turizam je, možda, u ovom smislu najbolji reprezent upotrebe nostalgije u komercijalne svrhe. Tako je pre šest godina jedan Danac pokrenuo „Yugotour“, projekat čija je ideja bila da turiste upozna sa srpskom prestonicom prevozeći ih 33 godine starim Zastavinim automobilima. Slično tome, Plavim vozom možete doputovati do „Užičke Republike“ za nešto više od deset hiljada dinara.

 „Imao sam jednu zemlju – Jugoslaviju. I nisam odustao od nje“, reči su Blaška Gabrića, čoveka koji je na svom imanju u blizini Subotice podigao „Mini Jugoslaviju“, turističko mesto koje spomenicima i različitim artefaktima iz doba socijalizma gaji sećanje na bivšu državu. Kafane „SFRJ“, „TITO“, „Korčagin“, „Nostalgija“, hoteli i vile u kojima je odsedao Josip Broz, na listi su mapa domaćih i stranih posetilaca.

Da li ovde govorimo o ljubavi prema zemlji koja ne postoji i želji da se revitalizuje sećanje na nju ili je reč o trci za profitom, objašnjenja su različita. Ono što stoji jeste da je jugonostalgija tu, oko nas, u kafeima, zgradama, automobilima, parkovima, prodavnicama, muzejima, koncertnim salama, pa i u našim domovima i ličnom prostoru.

Foto: Facebook

Pogled u budućnost

Jugonostalgija je, u neku ruku, plod neispunjenih očekivanja i vere u bolji život koji je trebalo da nastupi. Ona nam govori šta nam sve nedostaje u ovom trenutku za svakodnevicu koji bismo smatrali „normalnom“. Kao svojevrsna kritika, ona je utočište mnogima koji se osećaju izneverenim i koji je, na neki način, doživljavaju kao alternativu postojećem. To je naša reakcija na sadašnjost.

Zbog čega je onda važno pričati o prošlosti koje više nema i sadašnjosti koju sami možemo da spoznamo?

Priča o jugonostalgiji, ali i nostalgiji uopšte, nosi sa sobom utopijske elemente i način na koji zamišljamo „bolju budućnost“. Odgovore na pitanja ko sam, gde pripadam i koji je moj cilj, nostalgija nudi u mnogim svojim segmentima. Ako uzmemo u obzir da traganja za smislom i identitetom leže u biti svakog čoveka, onda nostalgija u sebi sadrži potencijale koje ne možemo lako odbaciti.

Za jugonostalgičare, SFRJ jeste bila simbol bratstva, jednakosti, kulture druženja, rada i mirnog života. Lične vrednosti prenete na priču o jednoj državi. Tako, sama jugonostalgija nema za cilj povratak u prošlost i ideju ponovne izgradnje zemlje koje nema i njene ideologije. Revitalizacija sećanja na SFRJ jeste simptom nezadovoljstva, a, samim tim, i potreba da se stvori neko humanije i bolje društvo. Ne „žal za prošlošću“, već vera u „bolju budućnost“ – osnov je jugonostalgije, a ujedno i najveći potencijal koji sa sobom nosi.

Članak Jugonostalgija: beg u prošlost ili vera u bolju budućnost se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Jugoslovenske zastave, kadar iz spota Lepa Brena – Jugoslovenka

Ovo svakako nije predstava u kult narodne pevačice Lepe Brene, već razumevanje vremenskog konteksta u kome je ona stvarala.

Koristeći figuru Lepe Brene kao fenomen vremena u kojem je njen glas postao senzacija šoubiznisa, nastao je projekat autora i glumca Vladimira Aleksića i Olge Dimitrijević. Usko povezana sa Jugoslavijom, Brena je postala inspiracija za pozorišni komad koji trenutno doživljava veliko interesovanje u Srbiji i inostranstvu. U predstavi, Brena se pojavljuje kroz pet figura koje predstavljaju određene segmente: Brene seksualnosti, biznismenke, graditeljke, Brene pesme i Brene Jugoslovenke. Glumice Jovana Gavrilović, Jasna Đuričić, Jelena Ilić, Tamara Krcunović i glumac Ivan Marković uspeli su da naprave zabavu i proizvedu jugonostalgiju kroz svoje monologe, igranje i pesmu.

U sinoćnom izvođenju mnogi gledaoci se nisu stideli da zajedno sa svim Brenama na sceni zapevaju i zaigraju uz koreografiju Igora Koruge i muziku Draška Adžića. Kao simbol vremena u kojem su mnoge generacije odrasle, predstava pronalazi svoje mesto u društveno-političkom kontekstu, kritikujući savremeno društvo na jedan duhovit način, ujedno podsećajući nas na svu lepotu koju je država Jugoslavija posedovala. Možda je upravo ova predstava podsticaj da se stvori utopija.
Ljubav prema državi koja više ne postoji, u kojoj mnoge mlađe generacije iz publike nisu živele, širi se po sceni tokom celog izvođenja. Razlog zbog kojeg publika reaguje na svaku ponuđenu emociju iz predstave je što Lepa Brena project predstavlja jednu otvorenu formu u kojoj glumačka scena, parter i balkon međusobno komuniciraju. Razgovarajmo, složimo se – to je i bio cilj nekadašnje države.

Glumica Jelena Ilić u ulozi Brene Pesme

Kakva je razlika između šoubiznisa danas u odnosu na onaj koji je postojao u Jugoslaviji? Ovim projektom obuhvaćene su mnogobrojne društveno-političke transformacije i pitanja provučena kroz filter samo jednog imena, koje je, složiće se mnogi, najveća atrakcija tog vremena. Podseća nas na osećaj kolektivnog iskustva i zajednice tokom socijalističke kulture na jugoslovneskim prostorima.

Pored jugonostalginčnih momenata kojima nisu odolele starije dame iz publike, predstava se bavi i danas prisutim problematikama. Jedna od Brena, koju igra glumac Ivan Marković predstavlja preobražaj mladog momka Živojina u šoubiznis ikonu Brennu. Dva slova n su ono što ga deli od već postojećeg imena pevačice koja je ujedno i njegov idol. Probleme, prepreke i osećanja sa kojima se nosi transeksualna osoba na estradi, Ivan iznosi veoma dobro, donoseći na scenu razigranost, smeh i sveprisutnu tegobu.

,,Šećeri, nisam ja uvek izgledao ovako,” kaže u predstavi Ivan Marković kao Brenna

Lepa Brena project je premijerno izvedena u decembru od kada se redovno može  naći na repertoaru Bitef teatra u Beogradu.

Izvor fotografije: kolekcija Bitef teatra

Članak Lepa Brena project u Bitef teatru se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Muzeji i kulturne institucije, kako kod nas, tako i u svetu sve češće izlaze iz klasičnih okvira osmišljavanja sezonskih programa. Na takav potez se odlučio i Muzej Jugoslavije (do skoro Muzej istorije Jugoslavije) i osnovao program Leto u Muzeju. Ovim programom Muzej u bukvalnom smislu izlazi iz svojih okvira – program se održava ispred muzejske zgrade, na platou i stepenicama. Sara Sopić, kustoskinja Muzeja Jugoslavije, ističe da je trend nekonvencionalne nadgradnje programa nastao jer su muzeji shvatili da je neophodno privući pažnju lokalne publike uzimajući u obzir da su posetioci muzeja uglavnom turisti. Leto u Muzeju je prvi put organizovano prošle godine kada su upriličen nastup grupe Nouvelle Vague, veče YU fanka, berza ploča, kao i festival Krokodil. Publika je pokazala veliko interesovanje što je bio motiv da se Leto u Muzeju organizuje ponovo.

Program Leto u Muzeju smo organizovali birajući ljude koji odgovaraju ideji jugoslovenskog nasleđa, jer se na neki način bave njegovom interpretacijom danas. Ideja nam je da pokažemo da muzeji nisu samo ono što se čuva u depoima, nego mnogo više. Ovim programom na otvorenom ne izlazimo puno iz naše oblasti delovanja, ali sa druge strane poenta jeste da privučemo ljude da uđu i vide šta se dešava u Muzeju i vide izložbu. Malo je mamac, a malo neki novi vid ostvarivanja muzejskog programa.

Program se sastoji od nekoliko manifestacija u maju, junu, julu i avgustu, a biće otvoren simbolično koncertom VIS Limunada 25.maja, na Dan mladosti, u pokušaju da kako naglašava Sara Sopić, ožive duh onoga što je Dan mladosti nekada bio. VIS Limunada svoj imidž zasniva na pop kulturi pedesetih i šezdesetih godina, što se čini posebno prigodnim za otvaranje ove manifestacije.

Mi se trudimo da pravimo neku savremenu muziku koja je inspirisana trajnim vrednostima međunarodne, ali i naše, domaće kulture i muzike tih nekih pedesetih i šezdesetih godina bez neke konkretne nostalgije ni prema zvuku ni prema događajima i ličnostima tog vremena. Nemamo nostalgični nego baš progresivni pogled u budućnost, objašnjava Miodrag Ninić, frontmen VIS Limunade.

Koncert će obogatiti i veliki broj pratećih izvođača, različite koreografije i modna revija. Plan je da ceo nastup izgleda kao muzički festivali koji su nekada bili važni u Jugoslaviji, poput festivala u Opatiji. Tu će biti konferansijei, najavljivaće se svaka pesma, a u okviru revije učestovaće i domaći mladi dizajneri sa kojima Muzej Jugoslavije planira saradnju.

U junu će nastupiti Nežni Dalibor koji je pažnju Muzeja privukao novim albumom i pesmom Prvomajska jer su u njoj čuli krik mlade generacije koja u savremenom odsustvu jasnih društvenih vrednosti traži neke odgovore u vrednostima prošlog vremena. Čini se, ipak, da se odnos prema jugoslovenskom nasleđu u kulturi mladih menja u poslednjih par godina, pogotovo od kada su u modi i muzici postale popularne retro osamdesete. Mnogi ovaj period doživljavaju kao vesele osamdesete, vreme diska, razvoja elektro zvuka, tufnica i neonskih svetala. Ukoliko se priča proširi na politiku, stavovi se menjaju.

Ambivalentno je. Do skora je postojao veliki antagonizam mladih koji su nekako imali otklon prema tom periodu, videli ga kao diktaturu, čak i ako se nisu priklonili nacionalističkoj struji i dalje su period Jugoslavije gledali dosta negativno. Sada se situacija menja, preispituju se generalno na globalnom nivou te neke levičarske vrednosti i ta opšta ideja socijalizma se vraća na velika vrata zato što je stanje takvo kakvo jeste. Kod nas ovde je isto tako, mladi levičari su česti posetioci naših diskusionih programa, dolaze ovde i traže odgovore na razna pitanja koja ih muče danas. Mi ne bežimo od toga da pričamo o tome da li je to bila diktatura i ne bežimo od toga da negativno predstavljamo određene aspekte tog perioda, i to i jeste zapravo i  uloga muzeja, pojašnjava kustoskinja Muzeja Jugoslavije.

Sara Sopić navodi i činjenicu da je otporu mladih prema muzejima doprineo i krah obrazovnog sistema koji je nekada podrazumevao redovne odlaske u muzeje.  Sa druge strane problem predstavljaju i kulturne potrebe mlađih koje se usložnjavaju, te im je atraktivno sve što je digitalno, a finansijske prilike, kada govorimo o kulturi, nisu idealne. Ipak muzeji pokušavaju da prate svetske trendove, jer se i uloga muzeja u društvu menja.

Vrlo je uzbudljivo posmatrati šta se dešava sa muzejima svuda, pa i kod nas. Sa jedne strane muzeji se otvaraju, postaju demokratičniji, prave programe koji su namenjeni svima. Dakle, nisu to više elitističke institucije. S druge strane to nekad odlazi pomalo previše u zabavne parkove i teško je naći dobar balans. Ono što ja vidim kao važno je da muzej mora da nađe svoje mesto u samoj lokalnoj zajednici i da radi za nju. Ta društvena odgovornost je zaista primarna i svi projekti koji mogu nekako da istaknu u prvi plan tu ideju, su prvi projekti u koje treba ulagati. U muzeju bi trebalo da nam bude omogućena rasprava o svim temama, iako su konzervativne i škakljive, a pogotovo u našem slučaju kada je tema Jugoslavija, gde je to pomirenje sa prošlošču toliko osetljivo i neophodno sivma nama, mi moramo te stvari da radimo, da pokrećemo te teme, zaključuje Sara Sopić.

Članak Leto u Muzeju – novi vid interpretacije jugoslovenskog nasleđa se pojavljuje prvo na Oblakoder.