,,Rastenija bez koren nosi puls prethodne tri godine mog života – ispunjene rastom, preispitivanjima, tišinom i bukom. Pesme su snimane na različitim lokacijama, u različitim trenucima i sa različitim ljudima. Zbog toga ne uspevam da mu dodelim žanr – album je šaren, živ, organski i, pre svega, iskren. Dok sam stvarala nisam razmišljala kako se numere zajedno uklapaju. Ali kad sam pesmama dodelila naslove i redosled – sve je odjednom dobilo smisao. Kako muzički, tako i psihološki“, poručuje Dina osvrćući se na 9 pesama koji čine njen album prvenac.

Dina Jashari godinama gradi svoj jedinstveni muzički svet, u kojem se nežni vokal, sanjive harmonije, moderni bitovi, promišljeni aranžmani i poetski tekstovi prepliću u duboko emotivnom izrazu. Još pre premijernih nastupa sa bendom, Dinine prve pesme ,,Boi” i ,,Posledna Minuta” našle su put do srca privržene publike iz Makedonije, Srbije, Hrvatske i Slovenije. Sa pesmom ,,Doma” Dina Jashari je 2022. godine postala dobitnica ugledne muzičke nagrade koju dodeljuje Zadužbina Milana Mladenovića za najbolju pesmu u regionu. Postajući tako regionalno afirmisan izvođač i omiljena autorka muzičke javnosti – Dina Jashari dobija vetar pod svojim stvaralačkim krilima i krajem maja 2025. godine objavljuje album prvenac.

Na albumu ,,Rastenija bez moren” sarađivali su njeni dugogodišnji muzički partneri: Luka Tošev (gitara), Dragan Teodosiev (bubnjevi), Andrea Mirčeska (bas) i Dragi Ivanov (miks). Dina je autorka muzike i tekstova, dok je aranžmane i produkcijski pristup pažljivo gradila kombinujući akustične izvedbe sa elektronskim elementima.

„Svaka pesma ima svoju priču, a ovog puta sam napravila prostor da više ljudi uđe u proces stvaranja, što je za mene bilo novo iskustvo. Na kraju se ispostavilo da imam savršen tim ljudi koji su učinili da sesije snimanja budu magične“, objašnjava Dina.

Neke od pesama  – „Rastenija bez koren“, „Moreto me tera da mislam“ i „Raboti što nemaat smisla“ – namenjene su istrumentalnom izvođenju i tako snimane u studiju Alšar sa Ivicom Jankulovskim. Posebnu pažnju privlači duet „Krevka“ u kojem Dina sarađuje sa poznatim kantautorom Pijan Slavej (Foltin), kompozitorom Dukeom Bojadžiev i gitaristom Lukom Toševim.

Vizuelni identitet albuma potpisuju fotografkinja Aleksandra Kostadinovska i stilistkinja Sara Stojčevska.

Naslovna fotografija: Aleksandra Kostadinovska

Članak Dina Jashari objavila debi album – Rastenija bez koren se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Iako peva još od osme godine, tokom odrastanja fokus joj je prvobitno bio na sportu, i to jednoj veoma zanimljivoj disciplini – tekvondu, koji je trenirala 11 godina. Pri kraju studija i tokom lockdown-a počela je da razmišlja i o muzici, kada je odlučila da objavi nekoloko cover-a.

Kako je dalje tekao razvoj njenje muzičke karijere, šta inspiriše njenu muziku i tekstove, kako se nosi sa izazovima – o ovim i drugim temama, razgovarali smo sa Miach.

Foto: Ana Cindrić

Pre nego što se vratimo na sam početak tvoje muzičke karijere, moramo da spomenemo i tvoj nedavno održan veliki koncert u Tvornici kulture. Publika je sjajno reagovala, ali kako je to izgledalo iz tvog ugla?

Miach: Taj koncert je stvarno nadmašio sva moja očekivanja. Prvenstveno, nisam očekivala da ću rasprodati Tvornicu dva tjedna unaprijed, a zatim da će biti tako dobar vibe kakav je bio. Na prvoj pjesmi smo za koreografiju trebali slušati beat pjesme, a publika se toliko derala da sam ih jedva čula, tako da sam odmah osjetila ljubav i pozitivu publike i znala da će biti super koncert. Odmah sam se opustila na pozornici jer su ljudi bili toliko sretni, pjevali su i skakali da je baš bio gušt vratiti im istu energiju nazad.

Da li je ovaj koncert delom i ostvarenje tvojih snova sa početak karijere?

Da, sigurno. Moj prvi koncert ikada je bio isto u Tvornici kulture na festivalu „Lil Drito” gdje sam nastupala ispred 400 ljudi i tada sam se zaljubila u live nastupanje. Nisam mogla ni zamisliti da ću dvije godine kasnije nastupati ispred samostalno rasprodane Tvornice i to je svakako ostvarenje jednog sna kojeg iskreno nisam očekivala tako rano ispuniti.

O čemu je Mia zapravo razmišljala kada je počinjala da se bavi muzikom?

Moja glazbena karijera je zapravo počela dosta „kasno”. Pjevam od svoje 8. godine, ali mi je glavni prioritet uvijek bio tekvondo kojim sam se bavila preko 11 godina, tako da je pjevanje bilo u drugom planu. Nakon završetka srednje škole upisala sam fakultet i opet je pjevanje bilo zaboravljeno. Tek pri kraju studiranja i za vrijeme lockdown-a sam krenula puno razmišljati što zapravo želim raditi u životu i primjetila sam da, uz sve što sam do tada radila, pjevanje me uvijek nekako pratilo i htjela sam se okušati u tome jer nisam htjela jednog dana požaliti zašto nikada nisam. I tako sam prvo objavila nekoliko cover-a, a zatim sam se upoznala s producentom Lockroom-om s kojim i dan danas surađujem i krenula objavljivati svoje stvari i tako je sve lagano krenulo.

Foto: Ana Cindrić

Kako je izgledao taj put od početka karijere do sada? Koliko se tvoj muzički izraz menjao?

Prvu pjesmu „23 32” objavila sam u 11. mjesecu 2021. godine i to je bila prva pjesma koju sam ikada napisala i time sam si nekako dokazala da to mogu, što do tada nisam znala. Nakon toga su uslijedila još dva singla, a nakon toga moj prvi EP „Između Nas” na kojem se nalazi pjesma „NLO”. Nakon toga sam objavila još nekoliko singlova i raznih suradnji, a zatim je u 11. mjesecu 2023. godine izašao moj prvi album „Insomnia”.

Jako sam sretna i zadovoljna kako za sada sve ide, jer od samog početka nisam imala nikakve obrasce niti želje u što želim da se moja glazba uklapa već sam htjela, što i dan danas želim, stvoriti kvalitetnu glazbenu priču i stvarati muziku iza koje stojim u potpunosti.

Žanrovski sam na početku više htjela stvarati na području RnB-a i trap-a, ali se umjesto trap-a, u RnB umiješao pop i house.

Jesi li nailazila na prepreke i kako si ih prevazišla?

Jesam, naravno. Na početku sam dobila puno „ne”, zbog čega sam često mislila da ovo možda i nije za mene, ali sam uvijek nastavila dalje i samo radila i nekako je sve došlo na svoje. Mislim da je najbitniji rad i vjera u sebe i u to što gradiš. U redu je imati trenutke kad se loše osjećaš oko nečega, ali bitno je da to na kraju zaobiđeš i nastaviš dalje.

Foto: Ana Cindrić

Duetska pesma sa Hiljsonom je delom bila i prekretnica tvoje karijere. Koliko takve stvari mogu biti mač sa dve oštrice za mlade izvođače u kontektu daljeg stvaralaštva?

Zauvijek ću biti zahvalna Hiljsonu što je prepoznao nešto u toj pjesmi i meni, i odlučio biti dio te pjesme iako tada nisam bila prepoznatljivo ime. Iako je hit na početku karijere svakako nešto čemu se svi nadamo i težimo, takve stvari stvarno znaju biti dvosjekli mač, jer odmah imaš sve oči na sebi i veća očekivanja, a tek si krenuo i zapravo se još, ajmo reći, učiš.

Meni osobno je bio pritisak objaviti sljedeću pjesmu nakon NLO-a, ali iskreno brzo sam izašla iz tog negativnog mentaliteta i nastavila raditi kako bih i inače radila. Ne može sve biti uspjeh, to nikada ne znaš, samo je bitno ne izgubiti se u svemu tome nego nastaviti raditi dalje i sve će doći na svoje. Jako sam zahvalna da sam tako rano u svojoj karijeri prepoznata od publike i, iako to ima nekih negativnih strana, to nekako postane nebitno uz sve pozitivno što mi je to donijelo.

Na albumu Insomnia imala si i par saradnji sa artistima koji se na neki način i žanrovski razlikuju , šta su ti na ličnom nivou takve saradnje donele?

Jako volim raditi sa drugim artistima, stvarali mi sličan žanr ili ne. Volim uvijek vidjeti kako oni razmišljaju i na koji način oni čuju pjesmu i baš mi je bio gušt raditi sa svima njima na ovom albumu i smatram da je svatko od njih savršeno upotpunio pjesmu na kojoj je.

Šta smatraš da je najvažnija stvar za razvoj jednog mladog umetnika?

Oduvijek za sve u životu, a tako i za muziku, smatram da je rad najbitniji od svega. Po mom mišljenju i iskustvu, rad će uvijek nadmašiti talent i smatram da je uz to vrlo bitno znati zašto i za što to sve radiš, koji je neki finalni cilj i jednostavno raditi prema tome i ne dopustiti da te nešto smetne s tog puta. U ovom poslu ima svakakvih prepreka, ali najbitnije je unatoč svemu samo nastaviti raditi dalje i sve će se na kraju posložiti kada je vrijeme za to.

Kako vidiš svoju ulogu mlade ženske umetnice u RnB industriji danas?

Iskreno, teško mi je odgovoriti na to pitanje, jer za sebe smatram da je još puno rada i potrebnog znanja i iskustva ispred mene da bih mogla imati neki utjecaj, ali svakako mislim, barem se nadam da sam pridonijela uvođenju nekog modernijeg, stranog zvuka i širenju RnB-a na našem području. Smatram da to super rade i Jymenik, Tam i Sara Jo i drago mi je vidjeti da ima sve više i više žena koje stvaraju kvalitetan RnB.

Tvoji tekstovi deluju veoma lično, da li su produkt mašte ili ipak inspiracija dolazi iz ličnih iskustava?

Inspiraciju najviše vučem iz privatnog života i nekih mojih bivših i trenutnih situacija. Također, pronalazim je često i u situacijama mojih prijateljica. Volim promatrati stvari i zamišljati kako bih se ja osjećala u toj situaciji, ali isto tako neke stvari su u potpunosti plod moje mašte. Na primjer, pjesma NLO je inspirirana filmom „Men In Black”, tako da stvarno mogu reći da inspiraciju tražim u svemu. Najviše volim pisati iz nekih svojih iskustava samo zato što znam koje emocije to budi pa mi nekako i najlakše tekst dolazi, ali također, dosta pjesama su plod moje mašte, odnosno nešto što me tada inspiriralo, a da nisam nužno to prošla. Miks je svega po malo, ali
prevladavaju pjesme iz mojih iskustava.

O čemu bi posebno želela da govoriš kroz svoje pesme, a da možda već nisi?

Voljela bih se dotaknuti i nekih životnih priča koje nisu vezane uz ljubav. Osobno jako volim glazbenicu Jhene Aiko i divim se njenim tekstovima, jer na jako lijep i muzikalan način opisuje neke teže životne situacije i također se dotiče duhovnosti, što mi se uvijek sviđalo. Voljela bih kroz godine i iskustvo moći ispričati i takve priče, a da je pjesma i dalje „catchy”. Sada mi je to nekako teže, te i dalje najveću inspiraciju dobivam iz ljubavi, ali pjesme pišem tek 2 i pol godine, tako da sam svjesna da je sve to proces i laganim koracima radim prema tome.

Foto: Marko Lopac

Sećaš li se nekog stiha koji si napisala, ali ga do sada nikada nismo čuli?

Ima jedan cijeli vers koji mi je možda i moj najdraži napisani vers, ali se nažalost nalazi na „odbačenoj” pjesmi. Neću vam ga sada reći, jer i dalje sa svakim projektom tražim način da se taj tekst nekako ubaci, tako da neka ostane iznenađenje, jer sam sigurna da će na neku pjesmu uskoro odgovarati.

Šta se nalazi na tvojoj plejlisti u poslednje vreme?

Oduvijek sam slušala samo strani rap i RnB, ali u zadnje vrijeme mi jako odgovaraju nove pop cure, tako da dosta slušam Tylu, Sabrinu Carpenter, Tate McRae i SZA uvijek. Imam osjećaj da se pop kultura opet budi i za sada mi se sve novo sviđa.

Kako vidiš budućnost RnB scene na našim prostorima?

Iskreno, mislim da RnB nekako nikada nije zaživio na našoj sceni, odnosno da nije otišao u „mainstream”. To mi je jako žao, jer je meni osobno to najdraža vrsta muzike i smatram da postoji puno domaćih izvođača koji na super način iznose RnB i zaslužuju puno više prepoznatljivosti nego što dobivaju. Nadam se da će se kroz godine pojaviti još takvih izvođača jer vjerujem da to samo po sebi gradi, jača i širi scenu i veselim se vidjeti kako će se stvari odigrati sa RnB scenom.

Šta nam pripremaš u narednom periodu?

Radim na novim stvarima, na svom novom singlu, na nekim uzbudljivim suradnjama i naravno biti će puno gaža preko ljeta po cijeloj obali i nadam se da ću uskoro imati priliku po prvi put doći nastupati i u Srbiji.

Članak Najbitniji je rad, vjera u sebe i to što gradiš se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ovoga puta, sa tam smo razgovarali o malo drugačijim temama, poprilično iskreno, a ona nam je otkrila šta se sve promenilo za ovih pet godina, otkada je počela da stvara, kako je stekla sigurnost u sebe i samopouzdanje, čemu su je naučile dvadesete godine i šta joj je bilo najteže da objasni roditeljima.

Nedavno si objavila novi singl dugo i ono što je kod tebe posebno zanimljivo je što ti je svaka pesma drugačija, ali je vrlo jasno da si to ti. Šta je inspirisalo dugo i ovaj novi ritam koji nam donosiš?

tam: Najviše me inspiriše da istražujem, jako sam radoznala. Volim da se izražavam u različitim domenima, na različite načine. Izabrala sam muziku, osim zbog toga što mi je oduvek najdraža, zato što pruža mnogo mogućnosti za stvaranje. Ne samo komponovanja i pisanja pesama, već i vizuelne, primenjene umetnosti, filmske.

Imala sam period kada nisam imala inspiraciju. Burnout-ovala sam prethodne godine. Prva iskra koju sam osetila je bila kada sam, posle dužeg vremena, čula baćatu i setila se vremena kada sam igrala latino plesove i pomislila: Pa, ja bih baš volela da radim ovaj zvuk! Onda sam to rekla Novaku Aškoviću koji je jedan od producenata koji radi u studiju u kome i ja radim. Krenuli smo sa muzikom i melodijom. Baćata jeste senzualna, ali je najveći deo tih pesama tužan. Tada sam se zapitala šta je ona za mene i shvatila da je doživljavam kao nostalgiju za letom. Tako je nastao i tekst, zamislila sam ljubavnu priču i setila se nekih svojih – nešto poput Summertime sadness.

Ono što je dugo donela, pored promene u muzičkom izrazu, jeste i promena boje kose. Da li nam to najavljuješ novu tam, ne samo kroz promenu u muzičkom smislu, već i kroz neku vrstu vizuelne promene?

Dugo sam plava i najbolje se osećam kao plavuša. Iako sam bila riđa više puta, gde god da krenem, plavoj se vratim ponovo (smeh). Ovo zapravo nije bila moja inicijalna ideja, već mojih ljudi i fanova. Nakon što sam izbacila tizer za dugo, stiglo mi je nekoliko desetina poruka: Molim te, farbaj se u riđe, to je tvoja boja. Pre toga mi nije palo na pamet, ali me je to poguralo da malo promenim boju kose. Pustila sam i šiške, taman nova era. Neko vreme ćemo ovako, pa koliko izdržim.

Publika u jednu ruku očekuje da stalno stvaraš i izbacuješ nove stvari, da li nekada osećaš i tu vrstu pritiska?

Pritisak je konstantan. Mislim da publika nema u potpunosti osećaj za to koliki deo radim sama i da je za to potrebno puno energije, emocija, živaca i novca. Posebno uzimajući u obzir to što sam izabrala da radim ovu vrstu muzike, malo alternativniji put, teži u našoj zemlji, a ne finansiraju me roditelji, nemam veze, niti zaleđinu tog tipa. Deluje mi da nekada publika nema osećaj, ali ne mislim da je nužno loše to što žele i smatraju da mogu još. Biće kad sam ja spremna, kad ja to mogu. Apetiti su veliki, ali moram da slušam sebe jer, ako se slomim, niko neće preuzeti i završiti pesmu.

Moja publika zna da ne očekuje isto od mene. Ja nisam samo jedno i vodim se time da radim šta mi se radi i šta osećam u tom momentu i to mi je najbitnije. Volim da udovoljim ljudima, da za svakog ima po nešto. Baš iz razloga jer me prati dosta različita publika, alternativna, kojoj se neće svideti neke moje komerc pesme, a sa druge strane, ona kojoj su upravo te najdraže. Sada, na primer, za album, znam kako ću da se odnosim prema singlovima, a kako prema ostalim pesmama. Moraš da kalkulišeš ponekad, a izazovno je kada ti nešto što voliš postane posao i moraš da kalkulišeš.

Pomenula si da si u jednom periodu burnout-ovala, kako prebrodiš kreativne blokade, šta te najviše pokrene?

Upravo sam i pregorela zato što sam u jednom periodu mislila da moram sve, ne smem ništa da odbijam, ni nastupe, saradnje, koncerte, žurke, događaje…Tada sam naučila da moram prvo da pratim sebe i ono što želim. Stalno mi je tako kada napravim veću pauzu. Na primer, sada, dok pišem album, često zastajkujem i osećam strah, kao da sam zaboravila kako se to radi. Svaki put, naravno, nastanu pesme koje još više volim, međutim, prisutna je bojazan da sam završila svoje i da nemam ništa novo da ponudim. Iako racionalno znam da nije tako, taj osećaj već godinama stalno dolazi, a mislim da je tako kod većine ljudi koji nešto stvaraju.

Kada pišeš pesme, da li tekstovi uglavnom nastaju kao produkt mašte ili je veći deo pesama zapravo realna priča koja ti se dogodila?

Imam dosta iskustva (smeh). Često mi kažu: Jao, sad si srećno zaljubljena, morate da raskinete na dva dana da bi pisala pesme. Mislim da je dosta. Imam puno priča iz kojih mogu da crpim inspiraciju za ljubavne balade. Sve je to iskustvo, ako ne trenutno, onda prethodno, ako ne moje, onda ljudi oko mene.

Počela si da se baviš muzikom pre skoro pet godina, šta si na početku znala o ovom poslu i šta ti je, ako pogledaš iz ove perspektive, trebalo da čuješ tada?

U suštini, ja na početku ništa nisam znala. Kada sam izbacila prvu pesmu, nije mi bila namera da se full time bavim muzikom. Iako je to bio moj san celog života, trebalo je mnogo kockica da se poklopi da zaista uplovim u ovo. Ja sam tada i dalje imala posao. Sada, kad razmislim šta bih sebi rekla, možda: Izgrađuj svoj stav, stil i nemoj da se preterano vezuješ ni za ljude, ni za koncepte u stvaranju zato što je tvoje prvo i poslednje, jer tvoje ime i vizija stoje ispred toga. Prethodno nauči što više i budi vredna i radoznala. To sam morala da shvatim na teži način. Volim ljude i brzo sam se vezivala za njih, a oni možda u ovom trenutku rade ovaj projekat, ali sledeći ne, jer se promene okolnosti i to je okej. Teško sam prihvatala kada neko ne shvati ozbiljno nešto što stvaramo i ne vidi u tome prostor za sopstveni izraz. Rekla bih da mi je to savet, verovatno ne bih tako lako podnela da ga čujem u tim godinama, ali sam isto toliko teško podnela kada mi se dogodilo.

Izgrađuj svoj stav, to zaista kad si mlad zvuči veoma izazovno i teško, mislim da se svi i dalje pitamo kako se to radi. Kako si ti kroz godine gradila to samopouzdanje iz kog nekako proizilazi i stav?

Samo iskustvom, radom, i radom sa različitim ljudima. Baš sam počela da verujem sebi i svom ukusu, što je rezultiralo velikim uspehom nekih mojih projekata koji nisu bili kalkulisani. Što sam više znala i učila, sve sam više gradila svoj stav. Volim da učim od drugih ljudi, jako ozbiljno shvatam kad mi kolege daju neke savete, ali opet – to uzmam sa rezervom, jer ne mora uvek da znači da je primenjivo na moje stvaralaštvo. Uzmem samo ono što mi ima smisla.

Do sada si radila sa raznim domaćim i regionalnim izvođačima/cama, pored toga, ne kriješ da slušaš raznovrsnu muziku, što sigurno dovodi do određene širine kada se je pisanje i pravljenje muzike u pitanju. Kako si uopšte počela da pišeš muziku i za druge artiste?

To se desilo baš u periodu kada nisam bila preterano prisutna u sopstvenom životu. I dalje ne mogu da prespojim da je to stvarno. Meni je to bio neki dugoročni cilj kao tekstopisca i kompozitorke, mislila sam da će se to dogoditi za pet godina, a desilo se prošle godine. Bilo je divno iskustvo. Mnogo sam ponosna i nekako je bilo lako i prirodno. Još jedna moja crtica sa bucket liste.

Šta ti je generalno važno kada pišeš pesme?

Kada me zovu drugi izvođači, ne želim da štancam, da uđem u taj mood da uradim bilo šta. Pogotovo što u ovom trenutku imam 10 pesama da završim za sebe, nekako je to mnogo sporije, jer volim da se posvetim. Odlučila sam da ostane tako jer vidim šta se dešava oko mene. Danas se ljudi koji rade pesme za druge izvođače retko kada udube u bilo šta i postoji previše slične muzike, ja to zovem digital trash. Za mene lično bi bilo poražavajuće da uradim dve iste pesme. Prioritet mi je da nešto bude dobro i kvalitetno i da meni ima neku vrednost pre nego da dođem i kažem: Jao, ja sam radila ovo. Na primer, preponosna sam na pesmu koju sam uradila za Mayu.

Je l’ ti se dešavalo da pesmu napišeš za par sati?

Da, Žad sam napisala za pola sata. Poganu za 45 minuta, melodiju malkice duže i uz pomoć Mirde i Teya Dore. Moje najpoznatije pesme su najkraće nastajale.

Kako nastaju pesme koje praviš za druge? Da li više voliš da znaš za koga pišeš?

Ja sam 2020. godine prvi put imala ideju da želim da radim pesmu za nekog. Međutim, sa tim pesmama se kasnije ništa nije desilo, osim sa jednom. Kasnije sam počela više da radim i gradim svoju karijeru, tako da sam se vodila time – pisaću kada naiđe prilika, kada me neko pozove i to ako imam vremena. Skoro sam shvatila da mnogo više volim da radim kada me neko pozove, volim da znam za koga radim i šta ta osoba želi. Zvali su me nedavno da pišem pesme za mlade artiste koji tek treba da izgrade svoj stil, to mi je mnogo teško. Sigurna sam, da imam drugačiji pristup, sada bih bila uspešnija i verovatno imala više para, ali nije mi to prirodno, ni prijatno. Čuvam i pazim svoju energiju i kreativnost koliko mogu.

Neguješ li svoje unutrašnje dete?

Da, to je mnogo bitno. U jednom trenutku je nestalo jer mi se muzika pretvorila u posao, ali ne smem to da izgubim nikada, baš se trudim da igra bude što više prisutna. Malo zvuči paradoksalno – trud i igra, ali nažalost, kada porasteš, svet ti guši to dete i treba uložiti svestan napor da ono bude prisutno i radosno.

Kako si se osećala na samom početku, jesi li imala podršku okruženja kada si izbacila prvi singl? Šta ti je bilo najizazovnije da objasniš roditeljima, s obzirom na to da su oni druga generacija i nekada im ovakve stvari budu neobične?

Oni su odrastali i sazrevali u nekim drugim vremenima. Moji su u istim firmama proveli ceo radni vek, preselili su se sa Kosova, što je jedna vrsta traume i meni je trebalo dugo da to shvatim, da su oni sve vreme u fazonu: nešto može da se desi. Tako je moj prvi posao bio u Narodnom pozorištu, ali to nije život koji je za mene i koji ja želim da živim. Razumem da su oni želeli da imam siguran posao. Naravno, nije im svejedno, i imaju nekad komentare tipa: što si završavala faks, ako si sad pevačica. To ne znači da ću se zauvek baviti ovim. Imam više vizija za svoj put, na primer, volela bih nekad da se bavim profesurom. Znam da brinu za mene i muči ih to što je svaki mesec drugačija priča sa obavezama i prihodima. Sa druge strane, da me znaju malo bolje, ne ono prilagođeno kakva sam bila dok sam živela sa njima, možda bi im bilo jasnije.

Imam mnogo dobrih i bliskih prijatelja, oni su me na samom početku jako podržali, baš zato što me znaju, istinski, a ne to moje prilagođeno dete.

Čemu su te naučile dvadesete?

Naučile su me mnogo, ali najviše da je najbitnije da sam mentalno i fizički zdravo. Da vredi da se boriš za ono što voliš i da na kraju sve bude okej, stvarno bude okej. Naučile su me istrajnosti i tome da nema brzih pobeda, naročito na mom putu. Svaka prečica koja mi je relativno bila data, nije bila prečica.

S obzirom na to što si aktivna na mrežama i imaš blizak odnos sa pratiocima, čini mi se kao da imaju safe space na tvom profilu. Da li možda doživljavaš sebe kao glas generacije? Čini mi se da m u našem tinejdžerskom periodu nismo imali mlade izvođače sa kojima smo mogli da se poistovetimo ili komuniciramo na ovaj način.

Baš sam razmišljala o tome. Ne znam da li sam glas generacije, ali mislim da su se ljudi prepoznali u meni, što mi je jako drago. Kao dete, nisam prepoznavala u javnosti naše zemlje nikoga na koga mogu da se ugledam na bilo koji način. Nisam imala nikoga sa kime bih se poistovetila. O tome sam razmišljala kada sam nedavno bila u Jagodini, bio je intimniji nastup, jer je tako postavljena scena i videla sam sve ispred sebe. Ono što mi je posebno privuklo pažnju jeste gomila devojaka koje izgledaju isto kao ja. Bilo mi je prelepo i posebno drago što imaju nekog ko ih predstavlja na neki način. Nadam se da to ima smisla i da ne zvuči egocentrično. Drago mi je što imaju nekoga toliko blizu ko izgleda kao one i što se prepoznaju u mojim pesmama, jer ja nisam imala. Neko ko im je dostupan, koga mogu da zagrle, pošalju i prime podršku. Čini mi se da je poslednjih godina sve veći diverzitet na sceni i to me jako raduje.

Iskrena si i dosta pričaš o emocijama, jesi li se nekada zapitala da li si možda previše otvorena ili si od starta znala da želiš tako da komuniciraš sa publikom?

Nekada se zapitam da li je to kul, zato što mnogi kompenzuju svoje nesigurnosti ‘bad bitch i loši momci ’ pričom i komunikacijom, a u stvari se samo nezdravo kompenzuje nešto iznutra. Ne želim da budem to. Sklonila sam se od narativa takvih jer nisu iskreni, iza lažnog fronta se krije patnja. Jesam emotivna i osetljiva, ali sam takođe i samopouzdano i seksualno biće.

Da li možeš sebe da zamisliš u inostranstvu ili da pevaš na engleskom?

Kada sam bila mlađa, češće sam pisala na engleskom, ali ne bih nikad to forsirala. Iz Beograda to ne bih probala, jedino kada bi se preselila negde. Žao mi je što se nisam preselila u Španiju kad sam htela, to mi je životni san. Ne znam da li ljudi znaju da sam jedan period živela u Australiji, htela sam tamo da se preselim, ali sam se jako brzo vratila jer mi se nije dopalo. Mentalitet i način života mi nisu bliski. Mediteran je nešto što me privlači i gde se osećam kao kod kuće.

Koliko su stvari koje samostalni artist radi izazovne i šta sve to obuhvata, pored toga što samostalno praviš muziku?

Mnogo je kompleksno, baš je biznis. Osećam se kao da imam svoj preduzetnički projekat. Izdavačka kuća pomaže, ali je većina toga na meni. Volela bih da u jednom trenutku imam nekoga ko će mi pomagati. Sada imam devojku koja radi booking, ali mi treba neko ko će se aktivno baviti organizacijom, marketingom i mrežama jer vremena u danu nije beskonačno. Od gomile drugih stvari koje radim, najmanje se bavim pisanjem, zato sam i burnout-ovala. Drugačije je kad pevačice kupe pesmu, dođu u studio, otpevaju i odu, ja to sve radim sama i uz to još mnogo drugih propratnih obaveza. Kako napredujem, verujem da će sve to doći na svoje. Ne žurim, idemo jedno po jedno.

Šta nam pripremaš u narednom periodu, album si već više puta pomenula, kada možemo da ga očekujemo?

Album planiramo za jesen, biće novih deset pesama. U međuvremenu, biće još nekih projekata o kojima neću još ništa da otkrivam.

Fotografije: Ana Melentijević

Zahvaljujemo se Vilidž Baru što su nam ustupili prostor zaa fotografisanje!

Članak Što sam više znala i učila, sve sam više gradila svoj stav se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Gaye Su Akyol je kantautorka, slikarka i antropološkinja rođena 1985. u Istanbulu. Pre nego je započela solo karijeru bila je u bendovima Mai, Toz Ve Toz i Seni Görmem İmkansız. 2014. izdala je album prvenac Develerle Yaşıyorum (I’m Living With Camels), a u realizaciji joj je tad pomogao tročlani bend Bubituzak. Ona u svom izrazu meša tradicionalne turske melodije i njihove tipične strukture s elementima psihodelije, surf rock i grungea. Naravno, sve to uz njen hipnotički vokal i prstohvat nekonvencionalne teatralnosti koja svakako ide uz njen lik i delo.

Kao glavne uzore navodi tursku klasičnu muziku koju je slušala uz svoju majku, a zatim Nirvanu i Kurta Cobaina. Muzika koju stvara Gaye Su Akyol primecena je i od najpoznatije world music izdavačke kuće Glitterbeat koja joj je izdala posljednja tri albuma, uključujući i najaktuelniji Anadolu Ejderi (“Anatolian Dragon”) koji će ovom prilikom promovisati u Dorćol Platzu. Vrlo uticajni časopis Songlines proglasio ju je izvođačem godine za 2019., dok je prošlu godinu zakucala nastupom na KEXP-u. Ističe se i svojim aktivističkim angažmanom, posebno pomerajuci norme i veća prava za LGBT zajednicu i žene u Turskoj.

Dan kasnije nastupice i u zagrebačkoj Močvari, takođe u organizaciji Hangtime Agencyja.

Pretprodajne ulaznice po ceni od 2600 dinara mogu se kupiti putem Gigstixa, a na ulazu će im cena biti 3000 dinara.

Fotografija: Promo

Članak Turska psihodelična senzacija Gaye Su Akyol stiže u Dorćol Platz se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Novi solo singl „Pogledam” je upečatljiva pop-dance melodija sa prizvukom drum & bass-a koju je producirao beogradski producent A.N.D.R. aka Andrija Gavrilović. Pesma je osnažujuća mantra o samopouzdanju, povezanosti sa univerzumom i osećaju slobode. Atmosfera pesme je mistična i inspirativna, dok brz i dinamičan tempo pesme čini da se ne možete suzdržati od plesa. MISH je poznata po svom originalnom i autentičnom stilu, a njeni stihovi su puni dubokog značenja i otvaraju nove perspektive na svet oko nas.

Video spot su osmislile, napisale i snimile Milica Cvetković i Petra Pelemiš kako je puno ime umetnice koja se krije iza alijasa MISH.

Članak Pevačica i kantautorka MISH predstavlja novu pesmu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Sa Kristinom Kikom Jovanović razgovarali smo o stvaranju i inspiraciji za pisanje pesama, spoju muzike i glume, ali i društvenim situacijama koje često preispituje kroz svoje pesme.

Imali smo priliku da te gledamo na malim ekranima, dugo se baviš glumom, međutim, pored toga si i kantautorka, kako si počela da se interesuješ za muziku?

Kristina Kika Jovanović: Muzika je deo mog bića od rođenja, u mojoj porodici je muzika jako važan segment života. Kroz muziku sam oduvek, uz proživljavanje emocija, gradila i karakter i sve što ide uz to, a u nekom periodu sam i ljude procenjivala kroz izbor muzike (smeh). Sa druge strane, izvođenje muzike mi je utkano u gene.

Fotografije: Andreja Marković

Ove dve vrste umetnosti naizgled su dosta slične, u čemu se međusobno preklapaju, da li ti jedna profesija pomaže u drugoj ?

Ono što im je zajedničko su ritam i pričanje priče, načini se razlikuju, ali svakako nadopunjuju jedna drugu. Svakako je divno imati izbor kako ćeš se izraziti i nemati presiju da to bude samo kroz jedan vid umetnosti, a i uvek se klacka između toga šta mi je od ta dva posao, u smislu šta me hrani u tom periodu, od čega mogu da živim, a kroz šta oživljavam, i tako se prepliću i prave dinamiku u kojoj nema opuštanja, ali uvek ima inspiracije i želje za usavršavanjem.

Da li je zahtevno balansirati ta dva posla, a da pritom oba ostanu podjednako važna?

Jeste, ali nekako je život uvek u talasima donosio „poslove”, tako da do sada zaista nisam morala da biram između ta dva, čak mi se ispunila i želja da se ta dva spoje i da zaigram u mjuziklu, što je opet treća vrsta rada, usavršavanja, usklađivanja i usmeravanja energije.

Kako je došlo do toga da osnuješ bend KIKA?

Mihajlo Bogosavljević me je nagovorio.

Fotografija: Ana Miladinović

Kantautorka si, samostalno pišeš svoje pesme, šta ti je najveća motivacija da stvaraš?

Život. Pisanje mi pomaže da iskristališem stanja, misli, osećanja i stavove. To što uz pisanje dolaze i melodije i stihovi je samo plus jer baš volim da pevam i stvaram sa ljudima koji uvek nude kreativna rešenja i nov pogled na nešto predloženo.

Da li imaš neki poseban trenutak kad ti baš prija da pišeš pesme?

Kada putujem negde, autobusom po gradu, kada šetam ili kada sam danima sama sa sobom. Ali nekada je momenat koji doživimo toliko jak da sam sebe napiše.

Album „Na ivici mogućnosti” je nastao u doba korone, te je naziv simboličan, kako ti se sada, sa distance, čini taj period?

Teško je o tome pričati jer jeste taj period bio i strašan i tragičan i bolan za mnoge, ali, eto, meni je doneo vreme da sebe analiziram, preispitam, pobedim neke stvari, a da prepoznam one sa kojima tek treba da se izborim i nadam se da ih pobedim.

Koliko i na koji način takvi krizni i nestabilni periodi utiču na jednog umetnika?

Biti umetnik je, verujem, neko zvanje koje drugi ljudi daju ljudima, meni nekako lepše zvuči „radnik u umetnosti”. Verujem da svako ljudsko biće, shodno svom životnom iskustvu, doživljava te momente na jedinstven način. E, sad, „oruđa” i pomagala da preživimo, pobedimo i izborimo se u tim momentima su drugačija. Možda su umetnici osetljiviji i doživljavaju stvari jače, ali imaju i tu sreću da njihova borba i tuga i muka mogu da iznedre nešto lepo, korisno drugima, nešto što će možda nekome doneti nesto dobro i samim tim iz nekog momenta destrukcije može da izađe delo koje će biti korisno društvu, na duhovnom nivou.

Šta možemo da očekujemo na nastupu u Zappa Bazi, da li će pesme možda biti u malo drugačijem aranžmanu?

Neke pesme da, sviraćemo dve pesme sa prethodnog albuma koje su zvučno drugačije nego na samom albumu. Drugačiji su aranžmani i energija, ali je suština pesama očuvana. Pored „starih” stvari, sviraćemo i tri nove pesme na kojima još uvek radimo, ali smo zaljubljeni u njih i želimo da ih podelimo uživo sa ljudima.

Kroz pesmu „Pokvarila” u određenoj meri preispituješ situacije u društvu, te jedan stih kaže: „Oni koji se ne prilagode, brzo ih tama pojede”, da li misliš da je današnje društvo zaista postalo mnogo surovije za različitosti i drugačija mišljenja?

Pa, ja samo ovo društvo i poznajem i u tim parametrima i možda donosim zaključke, mislim da se sa ovako dostupnom tehnologijom mnogo toga promenilo, ubrzalo i da postoji opasnost od amputiranja emocija, proživljavanja i da se krećemo ka otaljavanju života, življenju po impulsima i strastima koje ne zadiru u dubinu življenja. Mislim da je uvek postojao otklon od onih koji se ne uklapaju, koji misle i žive drugačije, i mislim da u ovom vremenu, u ovoj trci da budemo što posebniji, luđi i unikatniji u stvari baš to gubimo. Mrak može i figurativno da nas pojede (da sami sebe ubijamo, izgubimo, poništimo da bi ugodili okolini), a naravno i u tom smislu da, ako mnogo smetaš, može „da te pojede mrak” .

Ranije si bila prateći vokal E Play-a, koliko je to iskustvo doprinelo tvom sadašnjem stvaralaštvu?

Veliko je iskustvo i uživanje bilo raditi i biti deo takvog sastava. Mnogo sam naučila i iskusila sa njima i naravno da samim tim jeste uticalo na moj pogled prema tom „poslu”, u smislu profesionalizma, odnosa, komunikacije, a i uživanja na bini sa izvanrednim muzičarima!

Koliko ti je bilo izazovno da pronađeš svoj pravac u muzici?

Jako, jer iz dana u dan menjam ideju o tome u kom smeru treba ići, ali, na sreću, okružena sam ljudima koji se ne boje eksperimenta i onda zajedno nalazimo jezik kojim treba pesma da se ispriča.

Šta privatno naviše voliš da slušaš?

Baš zavisi od stanja i trenutka! Ovo je najteže pitanje!

Fotografija: Ana Miladinović

Ko sa domaće scene te posebno inspiriše?

Oduševljena sam mladim bendovima koji pristupaju „poslu” sa posebnom pažnjom i rade na svetskom nivou i spotove, i PR i vode računa o svojoj estetici, prave svoju priču na najvišem nivou, to me jako čini srećnom i, da, inspiriše, jer to znači da više nema opravdanja i izgovora. Ako ste vredni, radni i požrtvovani, kvalitet će isplivati.

Sa kime bi volela da sarađuješ ili deliš scenu?

Evo, dajte vi predlog.

Da li nas uskoro očekuje novi singl ili možda album?

Nadam se uskoro EP.

Naslovna fotografija: Andreja Marković

Članak Muzika je deo mog bića i pomaže mi da iskristališem misli, osećanja i stavove se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Jana Vuković je mlada kantautorka iz Beograda i do sad nam je priredila singlove „Slaži” i „Ćutanje”, koji su deo njenog EP-ja koji izlazi u maju. Janu su Beograđani nekada mogli da čuju na ulicama grada, a zatim smo svi  mogli da je gledamo u X Factoru Adria. Završila je Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu. Sa svojim bendom nastupala je za Sofar Sounds Belgrade, festival Devet i po mnogobrojnim beogradskim i novosadskim klubovima.

Ovog puta sa njom smo pričali o njenim počecima bavljenja muzikom, spotovima, potencijalnim saradnjama, inspiraciji kao i značaju ranog kontakta sa umetnošću za kasnije oblikovanje umetnika.

Kada i kako te je zainteresovala muzika?

U mojim najdaljim sećanjima izmišljam melodije dok preskačem gume u vrtiću, tako da ne znam u kom trenutku tačno sam počela da se zanimam muzikom, ali moj tata je voleo muziku kao niko koga poznajem, pa mislim da je samo preneo svoju zaljubljenost na mene. Muzika nikad nije bila svestan izbor, već je na meni jedino bilo da je prihvatim. Sećam se da je uvek umeo da me zaintrigira neki akord toliko da sedim ispred kasetofona satima i preslušavam određene delove pesme i čekam da se naježim, tako da u nekom smislu sam možda tada izabrala da želim da jednog dana mogu da nateram nekoga da uradi isto.

Kada si počela da stvaraš?

Kako sam odrastala u porodici novinara, pisanje je došlo prvo. Pisala sam stihove, priče, dnevnike i izmišljene reči. Onda sam na napisane priče krenula da pišem muziku. Prvu  „pesmu” u celosti sam napisala u drugom razredu i izuzetno sam zahvalna što su svi diktafoni na koje su moji autorski počeci bili zabeleženi pokvareni i niko ne može da me ucenjuje njima. Ozbiljnije sam počela da pišem kada su ozbiljnije stvari počele da mi se dešavaju ali i kad je moje znanje o muzici dozvolilo da mogu da se izrazim kako želim.

Kakvi su bili tvoji počeci, kako je to izgledalo?

Prvi nastupi su bili sa horom i znala sam da moje samopouzdanje dolazi od činjenice da i da pogrešim niko to neće čuti u moru glasova. Zato sam odlučila da počnem da pevam na ulici uz gitaru. Nekad sam pevala sama, nekad sa drugom. Ulica je najzahtevnija  „scena” jer niko nije tu zbog tebe, tako da ako uspeš da zaustaviš nekoga ili izazoveš osmeh, osećaj je predivan. Posle toga sam počela da pišem horske aranžmane za mali pop hor koji smo napravili u srednjoj školi. To iskustvo je bilo predivno jer smo svi bili podjednako entuzijastični i zaljubljeni u muziku.

Učestvovala si na X Factoru Adria 2013. godine, reci nam nešto više o tome.

Zapravo je do učešća na X Factoru došlo tako što nas je njihov skaut čuo kako pevamo u prolazu kod bivšeg Doma Sindikata. To takmičenje je bila jedna velika lekcija za mene. Posle tog iskustva smo Luka, koji je učesvovao sa mnom, i ja dosta odrasli i doneli neke odluke po pitanju pravca u kojem želimo da idemo i šta ćemo izbegavati, pa makar se više nikada ne pojavili javno. Večno ću biti zahvalna na lepim uspomenama i na prijateljima koje sam tada upoznala i sa kojima sam i dalje u kontaktu.

Kada dobijaš inspiraciju?

Inspiraciju imam gotovo uvek, ali je pitanje koliko je glasan kritičar u mojoj glavi u tom momentu jer se nekim danima baš dere, pa mi je lakše da ne pišem. Kad mislim da nemam šta da kažem, ja odem na krov svoje zgrade koji mi je omiljeno mesto i tamo uvek pronađem reči.

Kako izgleda tvoj stvaralački proces?

Volela bih da kažem da imam stvaralački proces, ali on je različit od pesme do pesme. Nekada improvizujem na gitari ili klaviru dok ne pronađem harmonije i progresije akorda koje me inspirišu da napišem reči. Nekada krene da me proganja melodija i čujem je dok hodam ulicom ili kad legnem da spavam i onda uzmem gitaru i tražim odgovarajuću atmosferu za tu melodiju. Nekada pišem jednu pesmu mesecima a nekada me jedna rečenica ili samo reč inspirišu da napišem celu pesmu odjednom kao da je već bila napisana momenta kad sam uzela olovku.

Sviraš više instrumenata, možeš li da nam kažeš koji su to?

U nižoj muzičkoj školi sam svirala flautu i violinu, mada nisam sigurna da bih danas umela da odsviram nešto smislenije od „Na kraj sela žuta kuća” na tim instrumentima, a posle sam naučila da sviram gitaru i klavir.

Čime se još baviš?

Društvene igre su moja druga ljubav, neke od njih i na štetu prijateljstava. Volim da se šetam sa svojim patuljastim šnaucerom, igram stoni tenis, čitam i gledam filmove.

Sa kim sarađuješ, imaš li svoju  „ekipu”?

Moj bend je moja ekipa. Pored njih moj najveći saradnik je producent Dalmo. Uvrstila bih i svoje najbliže ljude u saradnike s obzirom da sve što napišem šaljem njima u bezbroj verzija. Zbog činjenice da se ne bave muzikom, čuju stvari koje ja ne čujem i mnogo mi pomažu pri donošenju odluka.

Kako izgleda saradnja sa tvojim producentom, gde snimaš?

Kod pesama koje radim sa producentom, saradnja izgleda tako što kada napišem pesmu snimim instrumente i napravim instrumental a onda sa tim trakama idem u studio kod Aleksandra Maldanera, Dalma i onda dodajemo još neke instrumente i izbacujemo suvišne delove.

Kako je izgledalo snimanje spota za pesmu  „Ćutanje” i ko je sve učestvovao u njegovoj realizaciji?

„Ćutanje” sam radila sa prijateljima sa FDU-a – direktorkom fotografije Milicom Cimi Drinić, dramaturgom Andrijom Ilić i producentkinjom Anđelom Zebić. Sa njima sam radila i predstojeći spot. Uvek mi se sviđala Miličina estetika tako da je bilo lako doneti odluku za saradnju. Bitno mi je da verujem ljudima sa kojima radim, a u ovu ekipu imam potpuno poverenje.

Da li postoji neko sa kim bi volela da sarađuješ?

Postoji mnogo autora sa kojima bih volela da sarađujem i sa nekima od njih već čujem oređene stihove. Među tim autorima je bend Irie FM. Takođe mi je neostvarena želja da sarađujem sa Vedranom Vukojević bilo da se radi o fotografiji ili režiji. Naravno, u mojim najluđim snovima pevam sa Frank Oceanom za pedeset ljudi.

Šta svojom muzikom pokušavaš da preneseš publici?

Pišem muziku isključivo iz sebičnih razloga – da meni bude lakše. Dok pišem nikada ne razmišljam da li ću tu pesmu izdati ili neću. Meni je bitno da se isplačem, naljutim, volim ili samo pričam dok se ne umorim, a kada je priča ispričana drugi faktori određuju da li će neko čuti tu pesmu ili ne. Kada izdam pesmu želja mi je da je ljudi čuju, ma kako god je oni doživeli jer oni slušaju i svoju priču a ne samo moju. Pričam o onoj vrsti aktivnog slušanja kad si sam sa sobom i svojim mislima.

Gde vidiš sebe na muzičkoj sceni?

Mislim da danas scene nisu tako jasno podeljene kao nekad. Ljudi se manje plaše da eksperimentišu sa svojom muzikom, tako da i sama ne bih znala kojoj sceni pripadam, ali ima sve više izvođača koje pronađem slučajno na društvenim mrežama i oduševim se. Među njima je autor iz Novog Sada pod imenom nekud, zatim Luka Rajić koji je skoro objavio svoju prvu pesmu na srpskom jeziku i mladi autor iz Bosne pod imenom Svoje. Mislim da je budućnost alternativne muzike u Srbiji obećavajuća samo bih volela da je malo lakše da se dođe do tih autora, da to ne bude slučajna objava na Instagramu već i da ponekad i oni iskaču iz frižidera.

Najavila si novu pesmu  „Vrati mi vreme”, šta da očekujemo?

Vrati mi vreme je treći deo priče  „Krila od papira”. Žanrovski je najbliža elektro-popu. Očekujte kontradiktornosti u odnosu teksta i muzike, kakav je i moj odnos prema događajima o kojima sam pisala.

Kakvi su ti planovi posle toga?

U maju ću izdati EP “Krila od papira”, koji je sada na miksu. Sa ovim izdanjem ću izbaciti dva spota. Jedva čekam da ljudi čuju pesme jer je uloženo mnogo truda i ljubavi u njih, a stvaranje ovog EP je bio dugačak proces usled niza nekih životnih okolnosti. Sve pesme su povezane i prate jednu priču iz mog života. Trenutno pišem svoj prvi album koji ću snimati na leto.

Fotografije: Tijana Vuksanović

Članak Jana Vuković: sa ulica Beograda do muzičkog studija se pojavljuje prvo na Oblakoder.