fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji

Što sam više znala i učila, sve sam više gradila svoj stav

Razgovarali smo sa Tamarom Popović tam
Piše: Marija Milić

26. March 2024

Znate li onaj osećaj kada ste u isto vreme srećni i tužni? Tako bih opisala pesme mlade kantautorke tam – kao neku vrstu razdragane melanholije, iako sam gotovo sigurna da ne postoji takva kategorija u muzici. Ne moram posebno da vam nabrajam njene popularne hitove i u par rečenica prepričam njenu biografiju i diskografiju jer, ako ste već u tekstu, vrlo dobro sve to znate. A i da ne znate, saznaćete u intervjuu. Možda će vam zanimljivije biti da pročitate da njena prva pesma nosi naziv kako treba i da je, kako to obično biva, u muzički svet ušla neplanirano, bez namere da joj to postane full time posao, iako je muzika oduvek bila njen san, koji se nakon par godina i ostvario.

Ovoga puta, sa tam smo razgovarali o malo drugačijim temama, poprilično iskreno, a ona nam je otkrila šta se sve promenilo za ovih pet godina, otkada je počela da stvara, kako je stekla sigurnost u sebe i samopouzdanje, čemu su je naučile dvadesete godine i šta joj je bilo najteže da objasni roditeljima.

Nedavno si objavila novi singl dugo i ono što je kod tebe posebno zanimljivo je što ti je svaka pesma drugačija, ali je vrlo jasno da si to ti. Šta je inspirisalo dugo i ovaj novi ritam koji nam donosiš?

tam: Najviše me inspiriše da istražujem, jako sam radoznala. Volim da se izražavam u različitim domenima, na različite načine. Izabrala sam muziku, osim zbog toga što mi je oduvek najdraža, zato što pruža mnogo mogućnosti za stvaranje. Ne samo komponovanja i pisanja pesama, već i vizuelne, primenjene umetnosti, filmske.

Imala sam period kada nisam imala inspiraciju. Burnout-ovala sam prethodne godine. Prva iskra koju sam osetila je bila kada sam, posle dužeg vremena, čula baćatu i setila se vremena kada sam igrala latino plesove i pomislila: Pa, ja bih baš volela da radim ovaj zvuk! Onda sam to rekla Novaku Aškoviću koji je jedan od producenata koji radi u studiju u kome i ja radim. Krenuli smo sa muzikom i melodijom. Baćata jeste senzualna, ali je najveći deo tih pesama tužan. Tada sam se zapitala šta je ona za mene i shvatila da je doživljavam kao nostalgiju za letom. Tako je nastao i tekst, zamislila sam ljubavnu priču i setila se nekih svojih – nešto poput Summertime sadness.

Ono što je dugo donela, pored promene u muzičkom izrazu, jeste i promena boje kose. Da li nam to najavljuješ novu tam, ne samo kroz promenu u muzičkom smislu, već i kroz neku vrstu vizuelne promene?

Dugo sam plava i najbolje se osećam kao plavuša. Iako sam bila riđa više puta, gde god da krenem, plavoj se vratim ponovo (smeh). Ovo zapravo nije bila moja inicijalna ideja, već mojih ljudi i fanova. Nakon što sam izbacila tizer za dugo, stiglo mi je nekoliko desetina poruka: Molim te, farbaj se u riđe, to je tvoja boja. Pre toga mi nije palo na pamet, ali me je to poguralo da malo promenim boju kose. Pustila sam i šiške, taman nova era. Neko vreme ćemo ovako, pa koliko izdržim.

Publika u jednu ruku očekuje da stalno stvaraš i izbacuješ nove stvari, da li nekada osećaš i tu vrstu pritiska?

Pritisak je konstantan. Mislim da publika nema u potpunosti osećaj za to koliki deo radim sama i da je za to potrebno puno energije, emocija, živaca i novca. Posebno uzimajući u obzir to što sam izabrala da radim ovu vrstu muzike, malo alternativniji put, teži u našoj zemlji, a ne finansiraju me roditelji, nemam veze, niti zaleđinu tog tipa. Deluje mi da nekada publika nema osećaj, ali ne mislim da je nužno loše to što žele i smatraju da mogu još. Biće kad sam ja spremna, kad ja to mogu. Apetiti su veliki, ali moram da slušam sebe jer, ako se slomim, niko neće preuzeti i završiti pesmu.

Moja publika zna da ne očekuje isto od mene. Ja nisam samo jedno i vodim se time da radim šta mi se radi i šta osećam u tom momentu i to mi je najbitnije. Volim da udovoljim ljudima, da za svakog ima po nešto. Baš iz razloga jer me prati dosta različita publika, alternativna, kojoj se neće svideti neke moje komerc pesme, a sa druge strane, ona kojoj su upravo te najdraže. Sada, na primer, za album, znam kako ću da se odnosim prema singlovima, a kako prema ostalim pesmama. Moraš da kalkulišeš ponekad, a izazovno je kada ti nešto što voliš postane posao i moraš da kalkulišeš.

Pomenula si da si u jednom periodu burnout-ovala, kako prebrodiš kreativne blokade, šta te najviše pokrene?

Upravo sam i pregorela zato što sam u jednom periodu mislila da moram sve, ne smem ništa da odbijam, ni nastupe, saradnje, koncerte, žurke, događaje…Tada sam naučila da moram prvo da pratim sebe i ono što želim. Stalno mi je tako kada napravim veću pauzu. Na primer, sada, dok pišem album, često zastajkujem i osećam strah, kao da sam zaboravila kako se to radi. Svaki put, naravno, nastanu pesme koje još više volim, međutim, prisutna je bojazan da sam završila svoje i da nemam ništa novo da ponudim. Iako racionalno znam da nije tako, taj osećaj već godinama stalno dolazi, a mislim da je tako kod većine ljudi koji nešto stvaraju.

Kada pišeš pesme, da li tekstovi uglavnom nastaju kao produkt mašte ili je veći deo pesama zapravo realna priča koja ti se dogodila?

Imam dosta iskustva (smeh). Često mi kažu: Jao, sad si srećno zaljubljena, morate da raskinete na dva dana da bi pisala pesme. Mislim da je dosta. Imam puno priča iz kojih mogu da crpim inspiraciju za ljubavne balade. Sve je to iskustvo, ako ne trenutno, onda prethodno, ako ne moje, onda ljudi oko mene.

Počela si da se baviš muzikom pre skoro pet godina, šta si na početku znala o ovom poslu i šta ti je, ako pogledaš iz ove perspektive, trebalo da čuješ tada?

U suštini, ja na početku ništa nisam znala. Kada sam izbacila prvu pesmu, nije mi bila namera da se full time bavim muzikom. Iako je to bio moj san celog života, trebalo je mnogo kockica da se poklopi da zaista uplovim u ovo. Ja sam tada i dalje imala posao. Sada, kad razmislim šta bih sebi rekla, možda: Izgrađuj svoj stav, stil i nemoj da se preterano vezuješ ni za ljude, ni za koncepte u stvaranju zato što je tvoje prvo i poslednje, jer tvoje ime i vizija stoje ispred toga. Prethodno nauči što više i budi vredna i radoznala. To sam morala da shvatim na teži način. Volim ljude i brzo sam se vezivala za njih, a oni možda u ovom trenutku rade ovaj projekat, ali sledeći ne, jer se promene okolnosti i to je okej. Teško sam prihvatala kada neko ne shvati ozbiljno nešto što stvaramo i ne vidi u tome prostor za sopstveni izraz. Rekla bih da mi je to savet, verovatno ne bih tako lako podnela da ga čujem u tim godinama, ali sam isto toliko teško podnela kada mi se dogodilo.

Izgrađuj svoj stav, to zaista kad si mlad zvuči veoma izazovno i teško, mislim da se svi i dalje pitamo kako se to radi. Kako si ti kroz godine gradila to samopouzdanje iz kog nekako proizilazi i stav?

Samo iskustvom, radom, i radom sa različitim ljudima. Baš sam počela da verujem sebi i svom ukusu, što je rezultiralo velikim uspehom nekih mojih projekata koji nisu bili kalkulisani. Što sam više znala i učila, sve sam više gradila svoj stav. Volim da učim od drugih ljudi, jako ozbiljno shvatam kad mi kolege daju neke savete, ali opet – to uzmam sa rezervom, jer ne mora uvek da znači da je primenjivo na moje stvaralaštvo. Uzmem samo ono što mi ima smisla.

Do sada si radila sa raznim domaćim i regionalnim izvođačima/cama, pored toga, ne kriješ da slušaš raznovrsnu muziku, što sigurno dovodi do određene širine kada se je pisanje i pravljenje muzike u pitanju. Kako si uopšte počela da pišeš muziku i za druge artiste?

To se desilo baš u periodu kada nisam bila preterano prisutna u sopstvenom životu. I dalje ne mogu da prespojim da je to stvarno. Meni je to bio neki dugoročni cilj kao tekstopisca i kompozitorke, mislila sam da će se to dogoditi za pet godina, a desilo se prošle godine. Bilo je divno iskustvo. Mnogo sam ponosna i nekako je bilo lako i prirodno. Još jedna moja crtica sa bucket liste.

Šta ti je generalno važno kada pišeš pesme?

Kada me zovu drugi izvođači, ne želim da štancam, da uđem u taj mood da uradim bilo šta. Pogotovo što u ovom trenutku imam 10 pesama da završim za sebe, nekako je to mnogo sporije, jer volim da se posvetim. Odlučila sam da ostane tako jer vidim šta se dešava oko mene. Danas se ljudi koji rade pesme za druge izvođače retko kada udube u bilo šta i postoji previše slične muzike, ja to zovem digital trash. Za mene lično bi bilo poražavajuće da uradim dve iste pesme. Prioritet mi je da nešto bude dobro i kvalitetno i da meni ima neku vrednost pre nego da dođem i kažem: Jao, ja sam radila ovo. Na primer, preponosna sam na pesmu koju sam uradila za Mayu.

Je l’ ti se dešavalo da pesmu napišeš za par sati?

Da, Žad sam napisala za pola sata. Poganu za 45 minuta, melodiju malkice duže i uz pomoć Mirde i Teya Dore. Moje najpoznatije pesme su najkraće nastajale.

Kako nastaju pesme koje praviš za druge? Da li više voliš da znaš za koga pišeš?

Ja sam 2020. godine prvi put imala ideju da želim da radim pesmu za nekog. Međutim, sa tim pesmama se kasnije ništa nije desilo, osim sa jednom. Kasnije sam počela više da radim i gradim svoju karijeru, tako da sam se vodila time – pisaću kada naiđe prilika, kada me neko pozove i to ako imam vremena. Skoro sam shvatila da mnogo više volim da radim kada me neko pozove, volim da znam za koga radim i šta ta osoba želi. Zvali su me nedavno da pišem pesme za mlade artiste koji tek treba da izgrade svoj stil, to mi je mnogo teško. Sigurna sam, da imam drugačiji pristup, sada bih bila uspešnija i verovatno imala više para, ali nije mi to prirodno, ni prijatno. Čuvam i pazim svoju energiju i kreativnost koliko mogu.

Neguješ li svoje unutrašnje dete?

Da, to je mnogo bitno. U jednom trenutku je nestalo jer mi se muzika pretvorila u posao, ali ne smem to da izgubim nikada, baš se trudim da igra bude što više prisutna. Malo zvuči paradoksalno – trud i igra, ali nažalost, kada porasteš, svet ti guši to dete i treba uložiti svestan napor da ono bude prisutno i radosno.

Kako si se osećala na samom početku, jesi li imala podršku okruženja kada si izbacila prvi singl? Šta ti je bilo najizazovnije da objasniš roditeljima, s obzirom na to da su oni druga generacija i nekada im ovakve stvari budu neobične?

Oni su odrastali i sazrevali u nekim drugim vremenima. Moji su u istim firmama proveli ceo radni vek, preselili su se sa Kosova, što je jedna vrsta traume i meni je trebalo dugo da to shvatim, da su oni sve vreme u fazonu: nešto može da se desi. Tako je moj prvi posao bio u Narodnom pozorištu, ali to nije život koji je za mene i koji ja želim da živim. Razumem da su oni želeli da imam siguran posao. Naravno, nije im svejedno, i imaju nekad komentare tipa: što si završavala faks, ako si sad pevačica. To ne znači da ću se zauvek baviti ovim. Imam više vizija za svoj put, na primer, volela bih nekad da se bavim profesurom. Znam da brinu za mene i muči ih to što je svaki mesec drugačija priča sa obavezama i prihodima. Sa druge strane, da me znaju malo bolje, ne ono prilagođeno kakva sam bila dok sam živela sa njima, možda bi im bilo jasnije.

Imam mnogo dobrih i bliskih prijatelja, oni su me na samom početku jako podržali, baš zato što me znaju, istinski, a ne to moje prilagođeno dete.

Čemu su te naučile dvadesete?

Naučile su me mnogo, ali najviše da je najbitnije da sam mentalno i fizički zdravo. Da vredi da se boriš za ono što voliš i da na kraju sve bude okej, stvarno bude okej. Naučile su me istrajnosti i tome da nema brzih pobeda, naročito na mom putu. Svaka prečica koja mi je relativno bila data, nije bila prečica.

S obzirom na to što si aktivna na mrežama i imaš blizak odnos sa pratiocima, čini mi se kao da imaju safe space na tvom profilu. Da li možda doživljavaš sebe kao glas generacije? Čini mi se da m u našem tinejdžerskom periodu nismo imali mlade izvođače sa kojima smo mogli da se poistovetimo ili komuniciramo na ovaj način.

Baš sam razmišljala o tome. Ne znam da li sam glas generacije, ali mislim da su se ljudi prepoznali u meni, što mi je jako drago. Kao dete, nisam prepoznavala u javnosti naše zemlje nikoga na koga mogu da se ugledam na bilo koji način. Nisam imala nikoga sa kime bih se poistovetila. O tome sam razmišljala kada sam nedavno bila u Jagodini, bio je intimniji nastup, jer je tako postavljena scena i videla sam sve ispred sebe. Ono što mi je posebno privuklo pažnju jeste gomila devojaka koje izgledaju isto kao ja. Bilo mi je prelepo i posebno drago što imaju nekog ko ih predstavlja na neki način. Nadam se da to ima smisla i da ne zvuči egocentrično. Drago mi je što imaju nekoga toliko blizu ko izgleda kao one i što se prepoznaju u mojim pesmama, jer ja nisam imala. Neko ko im je dostupan, koga mogu da zagrle, pošalju i prime podršku. Čini mi se da je poslednjih godina sve veći diverzitet na sceni i to me jako raduje.

Iskrena si i dosta pričaš o emocijama, jesi li se nekada zapitala da li si možda previše otvorena ili si od starta znala da želiš tako da komuniciraš sa publikom?

Nekada se zapitam da li je to kul, zato što mnogi kompenzuju svoje nesigurnosti ‘bad bitch i loši momci ’ pričom i komunikacijom, a u stvari se samo nezdravo kompenzuje nešto iznutra. Ne želim da budem to. Sklonila sam se od narativa takvih jer nisu iskreni, iza lažnog fronta se krije patnja. Jesam emotivna i osetljiva, ali sam takođe i samopouzdano i seksualno biće.

Da li možeš sebe da zamisliš u inostranstvu ili da pevaš na engleskom?

Kada sam bila mlađa, češće sam pisala na engleskom, ali ne bih nikad to forsirala. Iz Beograda to ne bih probala, jedino kada bi se preselila negde. Žao mi je što se nisam preselila u Španiju kad sam htela, to mi je životni san. Ne znam da li ljudi znaju da sam jedan period živela u Australiji, htela sam tamo da se preselim, ali sam se jako brzo vratila jer mi se nije dopalo. Mentalitet i način života mi nisu bliski. Mediteran je nešto što me privlači i gde se osećam kao kod kuće.

Koliko su stvari koje samostalni artist radi izazovne i šta sve to obuhvata, pored toga što samostalno praviš muziku?

Mnogo je kompleksno, baš je biznis. Osećam se kao da imam svoj preduzetnički projekat. Izdavačka kuća pomaže, ali je većina toga na meni. Volela bih da u jednom trenutku imam nekoga ko će mi pomagati. Sada imam devojku koja radi booking, ali mi treba neko ko će se aktivno baviti organizacijom, marketingom i mrežama jer vremena u danu nije beskonačno. Od gomile drugih stvari koje radim, najmanje se bavim pisanjem, zato sam i burnout-ovala. Drugačije je kad pevačice kupe pesmu, dođu u studio, otpevaju i odu, ja to sve radim sama i uz to još mnogo drugih propratnih obaveza. Kako napredujem, verujem da će sve to doći na svoje. Ne žurim, idemo jedno po jedno.

Šta nam pripremaš u narednom periodu, album si već više puta pomenula, kada možemo da ga očekujemo?

Album planiramo za jesen, biće novih deset pesama. U međuvremenu, biće još nekih projekata o kojima neću još ništa da otkrivam.

Fotografije: Ana Melentijević

Zahvaljujemo se Vilidž Baru što su nam ustupili prostor zaa fotografisanje!

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *