Muzika je deo mog bića i pomaže mi da iskristališem misli, osećanja i stavove

Glumica i kantautorka Kristina Kika Jovanović spaja svoje dve profesije kroz ritam i pričanje priča. Uz muziku je gradila karakter, ali kroz osmeh govori i da je kroz muziku i procenjivala ljude. Njeno stvaralaštvo inspirisano je stvarima iz života, pisanje joj pomaže da iskristališe misli i osećanja, a često pesme nastaju dok se vozi u autobusu, dok šeta ili kada je sama. U Zappa Bazi je za 9. mart zakazana rođendanska promocija albuma „Na ivici mogućnosti” koji je nastao u nestabilnom periodu pandemije, međutim, taj period je za Kiku bio veoma inspirativan za stvaranje muzike. Bend KIKA Kristina je pokrenula na nagovor kompozitora Mihajla Bogosavljevića, a zajedno sa bendom ona će na koncertu izvoditi pesme sa albuma u novim aranžmanima i tada će publici predstaviti i tri nove pesme.

Sa Kristinom Kikom Jovanović razgovarali smo o stvaranju i inspiraciji za pisanje pesama, spoju muzike i glume, ali i društvenim situacijama koje često preispituje kroz svoje pesme.

Imali smo priliku da te gledamo na malim ekranima, dugo se baviš glumom, međutim, pored toga si i kantautorka, kako si počela da se interesuješ za muziku?

Kristina Kika Jovanović: Muzika je deo mog bića od rođenja, u mojoj porodici je muzika jako važan segment života. Kroz muziku sam oduvek, uz proživljavanje emocija, gradila i karakter i sve što ide uz to, a u nekom periodu sam i ljude procenjivala kroz izbor muzike (smeh). Sa druge strane, izvođenje muzike mi je utkano u gene.

Fotografije: Andreja Marković

Ove dve vrste umetnosti naizgled su dosta slične, u čemu se međusobno preklapaju, da li ti jedna profesija pomaže u drugoj ?

Ono što im je zajedničko su ritam i pričanje priče, načini se razlikuju, ali svakako nadopunjuju jedna drugu. Svakako je divno imati izbor kako ćeš se izraziti i nemati presiju da to bude samo kroz jedan vid umetnosti, a i uvek se klacka između toga šta mi je od ta dva posao, u smislu šta me hrani u tom periodu, od čega mogu da živim, a kroz šta oživljavam, i tako se prepliću i prave dinamiku u kojoj nema opuštanja, ali uvek ima inspiracije i želje za usavršavanjem.

Da li je zahtevno balansirati ta dva posla, a da pritom oba ostanu podjednako važna?

Jeste, ali nekako je život uvek u talasima donosio „poslove”, tako da do sada zaista nisam morala da biram između ta dva, čak mi se ispunila i želja da se ta dva spoje i da zaigram u mjuziklu, što je opet treća vrsta rada, usavršavanja, usklađivanja i usmeravanja energije.

Kako je došlo do toga da osnuješ bend KIKA?

Mihajlo Bogosavljević me je nagovorio.

Fotografija: Ana Miladinović

Kantautorka si, samostalno pišeš svoje pesme, šta ti je najveća motivacija da stvaraš?

Život. Pisanje mi pomaže da iskristališem stanja, misli, osećanja i stavove. To što uz pisanje dolaze i melodije i stihovi je samo plus jer baš volim da pevam i stvaram sa ljudima koji uvek nude kreativna rešenja i nov pogled na nešto predloženo.

Da li imaš neki poseban trenutak kad ti baš prija da pišeš pesme?

Kada putujem negde, autobusom po gradu, kada šetam ili kada sam danima sama sa sobom. Ali nekada je momenat koji doživimo toliko jak da sam sebe napiše.

Album „Na ivici mogućnosti” je nastao u doba korone, te je naziv simboličan, kako ti se sada, sa distance, čini taj period?

Teško je o tome pričati jer jeste taj period bio i strašan i tragičan i bolan za mnoge, ali, eto, meni je doneo vreme da sebe analiziram, preispitam, pobedim neke stvari, a da prepoznam one sa kojima tek treba da se izborim i nadam se da ih pobedim.

Koliko i na koji način takvi krizni i nestabilni periodi utiču na jednog umetnika?

Biti umetnik je, verujem, neko zvanje koje drugi ljudi daju ljudima, meni nekako lepše zvuči „radnik u umetnosti”. Verujem da svako ljudsko biće, shodno svom životnom iskustvu, doživljava te momente na jedinstven način. E, sad, „oruđa” i pomagala da preživimo, pobedimo i izborimo se u tim momentima su drugačija. Možda su umetnici osetljiviji i doživljavaju stvari jače, ali imaju i tu sreću da njihova borba i tuga i muka mogu da iznedre nešto lepo, korisno drugima, nešto što će možda nekome doneti nesto dobro i samim tim iz nekog momenta destrukcije može da izađe delo koje će biti korisno društvu, na duhovnom nivou.

Šta možemo da očekujemo na nastupu u Zappa Bazi, da li će pesme možda biti u malo drugačijem aranžmanu?

Neke pesme da, sviraćemo dve pesme sa prethodnog albuma koje su zvučno drugačije nego na samom albumu. Drugačiji su aranžmani i energija, ali je suština pesama očuvana. Pored „starih” stvari, sviraćemo i tri nove pesme na kojima još uvek radimo, ali smo zaljubljeni u njih i želimo da ih podelimo uživo sa ljudima.

Kroz pesmu „Pokvarila” u određenoj meri preispituješ situacije u društvu, te jedan stih kaže: „Oni koji se ne prilagode, brzo ih tama pojede”, da li misliš da je današnje društvo zaista postalo mnogo surovije za različitosti i drugačija mišljenja?

Pa, ja samo ovo društvo i poznajem i u tim parametrima i možda donosim zaključke, mislim da se sa ovako dostupnom tehnologijom mnogo toga promenilo, ubrzalo i da postoji opasnost od amputiranja emocija, proživljavanja i da se krećemo ka otaljavanju života, življenju po impulsima i strastima koje ne zadiru u dubinu življenja. Mislim da je uvek postojao otklon od onih koji se ne uklapaju, koji misle i žive drugačije, i mislim da u ovom vremenu, u ovoj trci da budemo što posebniji, luđi i unikatniji u stvari baš to gubimo. Mrak može i figurativno da nas pojede (da sami sebe ubijamo, izgubimo, poništimo da bi ugodili okolini), a naravno i u tom smislu da, ako mnogo smetaš, može „da te pojede mrak” .

Ranije si bila prateći vokal E Play-a, koliko je to iskustvo doprinelo tvom sadašnjem stvaralaštvu?

Veliko je iskustvo i uživanje bilo raditi i biti deo takvog sastava. Mnogo sam naučila i iskusila sa njima i naravno da samim tim jeste uticalo na moj pogled prema tom „poslu”, u smislu profesionalizma, odnosa, komunikacije, a i uživanja na bini sa izvanrednim muzičarima!

Koliko ti je bilo izazovno da pronađeš svoj pravac u muzici?

Jako, jer iz dana u dan menjam ideju o tome u kom smeru treba ići, ali, na sreću, okružena sam ljudima koji se ne boje eksperimenta i onda zajedno nalazimo jezik kojim treba pesma da se ispriča.

Šta privatno naviše voliš da slušaš?

Baš zavisi od stanja i trenutka! Ovo je najteže pitanje!

Fotografija: Ana Miladinović

Ko sa domaće scene te posebno inspiriše?

Oduševljena sam mladim bendovima koji pristupaju „poslu” sa posebnom pažnjom i rade na svetskom nivou i spotove, i PR i vode računa o svojoj estetici, prave svoju priču na najvišem nivou, to me jako čini srećnom i, da, inspiriše, jer to znači da više nema opravdanja i izgovora. Ako ste vredni, radni i požrtvovani, kvalitet će isplivati.

Sa kime bi volela da sarađuješ ili deliš scenu?

Evo, dajte vi predlog.

Da li nas uskoro očekuje novi singl ili možda album?

Nadam se uskoro EP.

Naslovna fotografija: Andreja Marković