Iskreno, razmišljala sam o tvojoj dilemi lično – kolektivno i shvatila sam da nemamo nikakav problem. Kao i ti, i ja sam apsolutni stereotip milenijalke – kontam da sam taj identitet počela da gradim sa Bridžet Džouns, koja je bukvalno arhetip haotične milenijalke, pa sam došla do tačaka da se identifikujem sa likovima kao što je, na primer, glavna junakinja filma Najgora osoba na svetu ili likova iz romana Sali Runi. Mislim, o čemu pričamo, došla sam u London na levičarski fakultet na Gender, culture and media program. Mojoj mami i dalje nije jasno šta ja studiram (na oba fakulteta) osim što misli da je sve to jedan običan milenijalski bullshit. Ali, ne moramo da se slažemo oko svega. Btw, ne znam da li si video, izlazi novi film o Bridžet Džouns – jedva čekam! A i da budem iskrena, promocija filma me je podsetila na to da Hju Grant i ja sada živimo u istom gradu, pa se nadam da ću ga možda ovih dana sresti, recimo u metrou – znam da ga koristi, on ti je jedan od oniih down to earth poznatih ličnosti, kao. Mislim, okej mi je da sretnem i Herija Stajlsa, neću se buniti.

Shvatila sam da ovog puta ne želim da ti pišem ni o čemu konkretnom, nego o svemu, pomalo. Na primer, o tome da živim u, pazi sad, social housing zgradi. To su zgrade za neprivilegovane, siromašnije grupe, pa u njima žive po nižim cenama. E sad, neki ljudi su kupili te stanove, pa ih onda iznajmljuju strancima i studentima po privilegovanim cenama, hehe. Ali, svejedno, zbog estetike kraja osećam da se nisam pomakla iz Paviljona u kojima sam odrasla. Htela bih da kažem da se osećam kao Del Boj (jer je i on živeo u social housing-u), ali je istina da sam u poslednje vreme više Rodni, haha. Iskreno, nije mi bilo baš svejedno kada sam se tek doselila, a i nije baš posh britansko iskustvo (ako želiš da vidiš kako to izgleda, guglaj Whitechapel Social Housing). Međutim, već bukvalno drugog dana sam se navikla na svoju dodgy (to mi je jedan od omiljenih engleskih izraza) multikulturnu zgradu i kraj. Jedino što je totalno bizarno je što se pored moje metro stanice nalazi bukvalno buvljak na ulici za koji su tezge ispred Starog Merkatora kulturni program, tako da nije sve bolje tamo negde – buvljaci i tezge su ipak više naša stvar.

Znam da si kao foru bacio pitanje gde ću za Novu, ali, moram da te razočaram – ovde je to pitanje veoma legitimno. Gradske ulice su već okićene, svakog vikenda niču novi božićni marketi i klizališta, tako da je ovde božićni duh već uveliko u vazduhu. Prošle nedelje je čak i pao sneg (ne ozbiljan, ali je ovde to fascinacija). Shvatila sam da bih baš volela da bude snega za Novu godinu ovde, a što se provoda tiče, dolaze mi drugarice (koje vrlo dobro znaš hehe), a i ovde imam mnogo divnih prijatelja, tako da je pitanje gde popuno nebitno, nego je prioritet ono sa kime (znam, znam, zvuči kao kliše, ali realno – nije).

Normalno, znam šta te najviše zanima – koncerti. Pisala sam ti da sam bila na Vaccinesima i Interpolu i Interpol je stvaaarno odličan bend. Shvatila sam da ono što ljudi rade sa onlajn šopingom, praćenjem popusta, brendova i slično, ja radim, naravno, sa kulturom. Sreća je moja da ovde imam dovoljno prijatelja koje mogu da maltretiram da idu sa mnom na različite događaje, ali mi je najmanji problem i da odem sama. Moje omiljene aplikacije, na kojima trošim pare kao ljudi na Kupujem-prodajem sajtu, Temuu ili sajtu Zare, su- Dice (za koncerte) i TodayTix (za pozorište). U jednom od svojih napada kupovine koncertnih karata mi se desilo da sam kupila karte za dva nastupa, Saru Kinsli i bend Feet. Ono što nisam skontala jeste da sam kupila karte za isti dan, pa sam ubrzo shvatila da je nemoguće da odem na oba nastupa, pogotovo jer su udaljeni jedan od drugog sat vremena metroom. Nažalost, morala sam da izaberem jedan, što je za mene bila ogromna agonija. Ono što je još gore jeste da mi se na proleće već desilo da nisam otišla na Feet za koji sam imala kupljene karte jer su Libertines-i objavili da će imati nastup istog dana, ko će da propusti Libertinese, a i pod dva, koliko će još Doerti moći da izdrži? I tako, pošto nisam otišla na Feet, kada se približavao ovaj, novi datum, bila sam odlučna da ću otići na njih. Međutim, što se datum nastupa više približavao, suštinska dilema se svela na pitanje- bend iz Londona koji će sigurno još da nastupa u Velikoj Britaniji vs kantautorka iz Los Anđelesa koja će ko zna kada da dođe? Jasno ti je da sam otišla na Saru Kinsli, a mislim da bi sada već bila fora da nikada ni ne odem na Feet, nego da ih samo podržavam kupovinom karata haha.

Ti znaš da ja volim da plačem na koncertima (mislim ko još plače na koncertu Herija Stajlsa ili Arctic Monkeysa – ja?), i iskreno kada sam otišla na Interpol sam očekivala da ću dušu da ispustim, ali – ništa. Očekivala bih od benda kojem je pola pesama na temu egzistencijalne krize da će da me trigeruju, ali, ni da me čačne. E, onda sam otišla na Saru Kinsli (dakle, imala sam celu ovu prethodnu dilemu), sama, u gej klub na Charing Cross-u gde je bio nastup. Naštelovala sam da preskočim predgrupu i dođem tačno na početak koncerta (da, ovde se počinje u minut kao što je najavljeno što strašno cenim), i iskreno, čim sam čula prve taktove naravno poznatih pesama, tako su krenule da mi liju suze. Ti znaš da sam ja osoba koja nema intenzivan osećaj za blam, a i realno plakanje u javnosti, u klubu u višemilionskom gradu kao što je London gde te malo ko zna je bukvalno još nekako izolovanije nego kada se rasplačeš sam u sobi. U sobi nekako moraš da sretneš sebe, ovde se samo prepustiš. Prilično je oslobađajuće, probaj nekad. A i iskreno, čim je krenulo plakanje, znala sam da sam izabrala pravi koncert. Muzički, Sara Kinsli je izuzetna i neverovatno je kakav glas i energiju ima – lepršavu, ženstvenu, nekako, najbolja reč mi je – slobodnu. Hipnotisano sam je posmatrala dva sata. Na koncertu je bilo dosta mladih (pošto se privikavam da prelazim u kateogirju starijih mladih, punim 30 godina za tri meseca, čoveče), ali je pored mene, takođe sama, bila jedna koleginica mojih godina, pa smo u solidarnosti stajale same i uživale u nastupu. To je još jedna stvar koja se pojavljuje u višemilionskom, usamljenom gradu – prećutna solidarnost da zajedno učestvuješ u nečemu sa nekim, tako što samo stojite jedno pored drugog, bez reči. I nikada nemaš potrebu da probiješ tu tišinu, ali imaš osećaj da deliš nešto. Nekada se desi da se taj osećaj potvrdi osmehom, i to je to. Nadam se da razumeš o čemu pričam.

Imam i jedan totalni offtopic. Ne znam da li si ispratio, ali Damiano David je izbacio pop pesmu koja i zvuči i izgleda kao rip off Harija Stajlsa – ništa mu ne zameram, samo napred, sve ga podržavam. Najgore je što je moj TikTok algoritam skontao koliko mi se dopao ovaj njegov rebranding, pa sam se sad navukla ne na njegovu novu pop pesmu, nego na neku koju još nije izbacio, zove se Next Summer, koju su fanovi snimali na nekom nastupu, pa sada postoje snimci cele pesme na TikToku, koju ja vrtim na repeat. Tipična milenijalka, kažem ti.

Takođe, moram da podelim sa tobom, shvatila sam da mi strašno prija ovo pisanje. Osećam da imam priliku da dublje razmišljam i razvijam misli, a kao posledicu daleko manje doomscroll-ujem. Osim kada slušam Damiano Davida na TikToku – hahaha.

Mnogo sam toga trenutno nabacala, ali, ne razikuje se puno London od Beograda, znaš. Naravno, jasno mi je da to zvuči kao nemoguća izjava, ali zaboravljamo često koliko je Beograd zapravo dinamičan grad internacionalnog karaktera (iako ga stalno ruše i gaze). Tako, ovde iskreno ima svega što ima kod kuće (nije kao da je neki kulturološki šok kada se preseliš ovde), samo mnogo više svega – kultura, prilika, mogućnosti, funkcionalnog prevoza, ali i nažalost, socijalnih razlika, i kao rezultat toga, beskućnika. Ispred moje zgrade često sedi jedna devojka za koju nisam sigurna šta joj se dešava, često sa sobom ima ili alkohol ili neku flašicu (u kojoj je verovatno isto alkohol). Nisam sigurna šta se radi u takvoj situaciji, da li nekoga treba da zovemo, nekome da prijavimo, baš nisam pametna. Moja cimerka je primetila pre par nedelja i sve nas ta tema sekira (pošto nas tri živimo u stanu). E i da, razlika je što se ovde ljudi ne svađaju u saobraćaju i ne biju u javnom prevozu, a i bilo kakva vrsta maltretiranja u javnom prevozu ovde je prepoznata, za razliku od Srbije, gde kada god čujem da se neki frik trljao o ženu doživim napad besa, pošto naravno da se i meni to desilo.

Ali, da se vratim na sličnosti, evo, da se vratimo i na mesto odakle si ti započeo kolumnu, a to je Cetinjska, i ovo pismo ti pišem iz (normalno) hipsterskog kafića koji podseća na Zaokret. Naravno, moji senzori za pronalaženje prostora bliskih onome što je kuća su se odmah upalili, pa me je tako ovaj kafić bukvalno pronašao sam.

Da zaokružim priču – London je stvarno izuzetan grad. Radujem se stvarno da ti pišem o njemu – imam tooooliko toga što želim da podelim. A ti piši šta ima novo u Beogradu, šta sve propuštam i šta se dešavalo. Shvatila sam da sam tačno dva meseca ovde, i da je počelo da mi se dešava da mi nedostaje naš grad. A onda pročitam vesti o aktuelnim dešavanjima, pa to malo izbledi. Ali se brzo vrati.

Nego, a gde ćeš ti za Novu, a? Kuća pa Zaokret, ili Zaokret pa kuća?

Šaljem pozdrave iz mog lažnog Zaokreta,

M

Članak Alo Alo: Nekonkretno se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kako mogu da tvrdim ovo? Pa, zato što sam milenijal i osetio sam to na sopstvenoj koži. Nedavno smo na poslu ispraćali stažistkinju i ubrzo nakon otvaranja jeftinog šampanjca i kolača iz supermarketa, upoznao sam drugog stažistu, dečka koji je stigao u firmu pre nešto manje od mesec dana. Sledi kratak transkript razgovora.

Ja: Čekaj, ti beše radiš na mrežama?

Stažista: Aha.

Ja: Imate Tiktok?

Stažista: Naravno.

Ja: Vidiš, na mom prethodnom poslu, urednica mi je tražila da napišem tekst o Tiktoku. To je bilo pre nekoliko godina, kada se pojavio, ne sećam se kad tačno, ali pre pandemije. Uglavnom, skinuo sam aplikaciju, startovao je i prepao se. Delovalo mi je kao da ljudi samo viču na mene sa svih strana, i nisam baš znao kako da podesim to sve, uspaničio sam se, pa sam bacio telefon u bokal s vodom. Tekst nikada nisam napisao.

Okej, ovaj deo sa bokalom sam izmislio, usled napada panike izazvanog razgovorom na temu o kojoj ne znam skoro ništa, ali i užasavajućeg saznanja do kojeg sam došao tokom tog istog razgovora. Zvučao sam kao stara osoba. Pokušao sam da se borim protiv toga, ali svi dokazi su ukazivali na suprotno. Ja sam 32-godišnjak koji priča sa deset godina mlađom osobom, o društvenoj mreži od koje je bukvalno pobegao, iako je imao radnu obavezu (na bivšem poslu kojim se već dugo ne bavi aktivno jer je prešao u drugi sektor, što ukazuje na višegodišnji razmak između pozicije na kojoj radi sada i one na kojoj je nekada radio) i koristi izraze poput “pre pandemije” kao da govori o periodu iz drevne istorije.

Osetio sam se poptuno očajno. Da li je ovo moj život sada? Da li će ovako izgledati svaki small talk sa osobom kojoj Euro 2000 ne predstavlja ništa drugo od godine i kontinenta njenog rođenja? Šta je sledeće? Tombola i jednodnevne ekskurzije do obližnjeg manastira, uz povratak u večernjim časovima taman pred Dnevnik?

Međutim, saznao sam da nisam jedini, što mi pritom uopšte nije pomoglo, ali hajde. Nedavno sam čitao tekst o osobi koja pripada generaciji milenijalsa koja je otišla na dejt sa osobom koja pripada generaciji Z. I milenijal je morao da objašnjava zumeru šta je mp3. trudeći se pritom da ne zvuči kao apsolutni bumer. Dakle, pokušavao je nemoguće. Tekst ne navodi kako je dejt prošao, ali, iako poznavanje različitih formata zvuka nije nužno za uspešnu vezu, nešto mi govori da nisu daleko dogurali.

Ovo mi je pomoglo da shvatim da, koliko god se obe strane trudile (mada se ova starija iz malopre pomenutih, i krajnje sebičnih, razloga trudi mnogo više) ipak postoji čitavo more termina, uređaja i događaja koje nas razdvaja. I zato (uz rizik da ovo zvuči kao slogan vladine kampanje za bolju brigu prema penzionerima), dragi zumeri, ukoliko želite bolje da nas razumete i lakše da komunicirate sa nama, možda imam rešenje.

Predstavljam vam MILENIJALSKI REČNIK. Spisak pojmova koji mogu da iskoče tokom razgovora sa milenijalsima. I kako bismo izbegli neprijatne situacije (neprijatne po nas, vas baš briga i treba da vas bude baš briga), pozivam vas da konsultujete rečnik pre nego što započnete razgovor, jer je guglanje neke reklivije iz devedesetih i početka dvehiljaditih tokom razgovora jednako neprijatno kao i objašnjavanje tih pojmova (opet, samo nama).

P.S. Ne očekujemo isti rečnik od vas, jer ćemo se truditi svim silama da ostanemo u toku.

P.P.S. Zaista ne mogu da objašnjavam šta je mp3.. Ukoliko vas zanima, bolje da posetite neku instituciju, poput arhiva Radio Beograda i tamo potražite odgovor.

Bravo – Usklik čestitanja ili odobravanja, ali takođe i magazin koji je edukovao milenijalse o seksu (upitno), spojlovao im filmove (bezrazložno), donosio tekstove omiljenih stranih pesama i njihove prevode na srpski (možda korisno) i omogućio trojici momaka da provedu ceo dan sa članovima grupe V.I.P..

Rebra Merlina Mensona – Izvađena, kako bi muzičar sam sebe oralno zadovoljavao. Glasina koja nije imala nikakvog osnova u realnosti. Ipak, činjenica da se proširila celim svetom, bez interneta, smatra se uspehom čitave generacije.

R.Q. – Komplet koji je uključivao kapul i šal. Dokaz dobrog modnog ukusa, ali i socijalnog staleža, u zavisnosti od toga koliki broj perli na trakicama kape bi njen vlasnik uspeo da sakupi. Doduše, perle se nisu uvek sakupljale legalnim putem, već često prikrivenim skidanjem ili brutalnim otimanjem od slabijih ili manje uticajnih vlasnika R.Q. kape. Šalovi nikoga nisu posebno zanimali.

Segoteke – Prostorije u kojima se igrala jedna od najpopularnijih konzola devedesetih – Sega Mega Drive (na američkom tržištu poznatija kao Sega Genesis). Segoteke su, prirodnim putem, postepeno evoluirale u Soniteke, zatim u igraonice, da bi na kraju poprimile finalni oblik kladionice ili pekare.

Hugo – Najlakši način da nabijete račun za fiksni telefon, a da pritom nemate nikakav užitak. U pitanju je video igra o trolu Hugu koji mora da oslobodi njegovu suprugu Hugolinu i decu trolce od veštice. Hugo se igrao putem televizora, ali su igrači umesto džojistika koristili tipke na telefonu. Preporučljivo je bilo imati bežični telefon, ili jedan sa jako dugačkim kablom, koji bi igrači poneli sa sobom u dnevnu sobu. U suprotnom bi morali da prenose televizor do prostorije u kojoj je telefon, ili da igraju naslepo, dok bi im saigrač vikao komande iz dnevnog boravka. Igrači bi se prijavljivali za igru pozivom na telefonski broj, što ih je skupo koštalo, jer je sam proces prijave trajao predugo. Televizijska kompanija bi srećne dobitnike pozvala i uključila u program, povezavši ih telefonskim putem. Nikakve garancije nije bilo da će takmičari, nakon prijave, dobiti priliku da učestvuju u igri. Do sada nije zabeležen nijedan slučaj živog čoveka koji je mogao da posvedoči da se oprobao u ovoj igri, iako se iznova i iznova prijavljivao telefonom.

Tamagoči – (Ljubimac, prim. prev.). Digitalni kućni ljubimac. Služio je kao zamena za pravog kućnog ljubimca ili test kojim su deca dokazivala da li su sposobna da vode brigu o nekoj pravoj životinji. Nakon uključivanja Tamagočija, na malom ekranu bi se pojavilo jaje iz kojeg bi se izlegao ljubimac o kojem su vlasnici morali da vode računa, svakodnevno. To je uključivalo serviranje obroka (hleb ili hamburger), užine (slatkiši ili torta), igranje i vršenje nužde. Briga o ljubimcu pratila se putem hunger, happy i training metera (hranometar, srećometar i kondicionometar, prim. prev.). Kako bi ono što je digitalnog ljubimca održavalo u životu (gomila glutena i šećera) pravog ljubimca ubilo u roku od dve nedelje, većina vlasnika Tamagočija srećom nije čuvala pravu životinju kasnije u životu.

Krekovanje – Kompleksni oblik hakovanja koji su samo najprefinjeniji IT stručnjaci uspevali da izvedu. Većina kompjuterskih igara obično bi se instaliravala lako, prateći next-yes-accept-yes-yes formulu. Međutim, nekada je bilo potrebno krekovati igricu, i tada bi ekspert (najčešće drugar iz škole ili nešto stariji komšija) stupao na scenu. Krekovanje se skupo naplaćivalo, obično u formi limenke gaziranog soka i pakovanja Eurokrem Blok čokoladica. Ubrzo se saznalo da je u pitanju više nego prosta procedura, pa je svako krekovao za sebe.

Teletekst – Televizijski program, na televizoru. Zelena, plava, žuta i crvena slova po uzoru na poster za film Matriks obaveštavala su gledaoce o tome šta je trenutno na programu, kao i šta će biti. Pojava teleteksta smatrala se začetkom nove industrijske revolucije, a očevi širom sveta ponosno su izvikivali “Nemoj neko više da je uneo štampani TV program u kuću, čak ni novogodišnji!”. Međutim, budućnost je imala druge planove. Štampani TV program još uvek može negde da se vidi. Teletekst više ne.

Infrared – Način prenosa podataka (najčešće fotografija) između mobilnih telefona koji je zahtevao da telefoni nepomično stoje jedan do drugog, pa je možda i logičnije bilo samo pokazati fotografiju osobi s kojom razgovarate, ali ko ne bi želeo Tokio Hotel pozadinu za Nokiju N73?

Dopuna – Kolokvijalni govor. Skraćeni oblik procedure pod nazivom “Dopuna kredita mobilnog telefona”. Proces se započinjao odlaskom do trafike, blagim savijanjem i urlanjem kroz otvor “IMAŠ DOPUNU ZA ŠEZDES-ČETVORKU / TROJKU?”. Ukoliko bi radnik odgovorio potvdno, klijent bi mu potom izdiktirao broj mobilnog telefona i sumu koju želi da uplati. Kredit je mogao trajati dugo ili kratko, u zavisnosti od toga da li je kupac, u trenutku kupovine dopune, bio u ljubavnoj prepisci sa nekim.

Cimanje – Metoda udvaranja, proistekla upravo iz nedostatka kredita. Tehnika se zasnivala na pozivanju simpatije, a zatim prekidanju veze milisekund nakon zvonjave. Simpatija bi pritom videla propušten poziv i znala da je u pitanju romantični akt. Danas ovakva praksa opravdano potpada pod sajber uznemiravanje.

MSN – Mesindžer za komunikaciju zbog kojeg su učenici i studenti trčali kući kako bi što pre razgovarali sa drugarima iz škole/faksa od kojih su se malopre rastali. Korisnici su mogli da koriste emotikone (prapreci emodžija, prim. prev.) za koje su morali da znaju prečice poput : ) ; ) (h) :@ :S <:o), spamuju prijatelje vinkovima (najčešće u obliku pesnice koja kuca na ekran ili usana koje ga ljube, u zavisnosti od bliskosti), pišu imena ovako °º¤ø,¸¸,ø¤º°`°º¤ø umesto normalnim slovima, tresu ekran drugima kada im ne odgovaraju i histerično lupaju SPACE + ENTER ukoliko im roditelji uđu u sobu.

Naravno, ja nisam ultimativni autor milenijalskog rečnika. Imate na umu još neki pojam koji vredi uvrstiti? Slobodno se javite!

Članak Milenijalski rečnik se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Korisnicima TikTok-a termin „tihi otkaz” nije nepoznat. Naprotiv, na ovoj društvenoj mreži objavljeno je preko 153 miliona video snimaka pod heštegom #quietquitting. Međutim, ovde nije reč samo o popularnom TikTok trendu, već o fenomenu koji je sve više prisutan u poslovnoj praksi, iako se o samoj definiciji pojma „tihog otkaza” polemiše i nema jedinstvenog dogovora oko toga šta tačno ovaj pojam označava. Za jedne, „tihi otkaz” predstavlja puko odrađivanje minimuma na poslu, za druge je to psihički odmak od posla i emotivno distanciranje od istog, za treće predstavlja neprihvatanje povećanog obima rada bez odgovarajuće dodatne finansijske naknade.

Smatra se da je „tihi otkaz” najviše rasprostranjen među generacijom Z, mada nije svojstven samo pomenutoj grupaciji. Milenijalci takođe vide „tihi otkaz” kao odgovor na godine prekovremenog rada u kompanijama koje su za posledicu imale epizode burnout-a usled nepostavljanja granica na poslu i dozvoljavanja da poslovni život gotovo u potpunosti zameni slobodno vreme. Tihi otkaz, čini se, zbog toga ne možemo posmatrati kao karakteristiku jedne generacije, već fenomen na koji u velikoj meri utiče radno okruženje i priroda posla koju zaposleni obavljaju. Tako je – parola davno prisutna među Srbima „ne može on toliko malo da me plaća koliko ja mogu malo da radim” konačno je dobila svetski pandan. Međutim, tihi otkaz nije isto što i „zabušavanje”, koje se na našim prostorima smatra delom tradicije u državnim preduzećima. Na tihi otkaz odlučuju se najčešće oni zaposleni koji su pre toga doživeli burn out.

„Umesto da rade prekovremeno petkom, organizuju poslovna putovanja ili besplatno poslu uče šefove rođake, ovi pojedinci izbegavaju da čine više nego što je nužno potrebno i odbijaju pridruživanje mentalitetu probijanja na poslu. Oni rade samo ono što moraju, odlaze sa posla po isteku radnog vremena i gase službene mobilne telefone”, piše Guardian.

Koje okolnosti su uticale na to da tihi otkaz postane trend?

Osećaj „satiranja” na poslu, premorenost i frustriranost, kao i nedovoljna „nagrada” za dobro obavljen posao koja dolazi u vidu adekvatne finansijske naknade ili priznavanja zasluga zaposlenom mogu da budu dovoljni razlozi da osoba jednostavno poželi da promeni posao jer ne smatra da je dovoljno cenjena na mestu gde radi. Međutim, iako logična, otkaz nekada nije i moguća opcija, a postoji više objašnjenja za to, mada se kao najčešći problemi javljaju nepovoljni uslovi na tržištu rada i strah – od promene, novog radnog okruženja, adaptiranja na drugačiji sistem rada, i kao najjači – javlja se egzistencijalni strah koji parališe nezadovoljnog zaposlenog da uradi nešto i promeni nepovoljnu situaciju u kojoj se nalazi. Tada, umesto „pravog”, nastupa „tihi” otkaz.

Kako prenosi BBC na srpskom, prošle godine je više od četiri miliona Amerikanaca dalo otkaz na poslu, što je deo trenda koji ekonomisti nazivaju Velika ostavka. Bio je to do sada najveći zabeleženi skok, prema analizi američkog Ministarstva rada. Ipak, ova činjenica ne treba da iznenađuje, jer je primećeno da je tihi otkaz prisutniji u većim, nego u manjim gradovima, i usko je povezan sa kapitalizmom i velikim korporacijama koje svoj profit ostvaruju eksploatišući radnike. Sudeći prema društvenim mrežama, tihi otkaz je značajno pogodio i Kinu, u čijem socijalističkom uređenju kapital ipak vodi glavnu reč.

Još jedan od faktora koji je uticao na to da se kod ljudi „probudi svest” o tome da posao ne treba da im okupira veći deo dana (a posledično i života) jeste pandemija, kao i ekonomska kriza koja je usledila. Svakako, pandemija je nedvosmisleno ukazala na fleksibilnost rada na daljinu koji se pokazao produktivnijim, ali se kod određenog dela ljudi probudila zainteresovanost za ekologiju i socijalna pitanja. Zbog toga „tihi otkaz” ne posmatramo samo kao promenu načina rada, nego i promenu načina života. Ljudi više ne žele da izgaraju na poslu kako bi preživljavali jer, kada uporede trud i rad koji ulažu i platu koju zarade – računica je jasna. Mladi ljudi danas, sa inflacijom koja je prisutna na globalnom nivou, gotovo da jedva uspevaju da sastave kraj sa krajem, a ušteđevina, putovanja ili kupovina nekretnine za većinu njih predstavljaju misaonu imenicu. Ako u obzir uzmemo i prognoze stručnjaka koji najavljuju da za 50 godina planeta na kojoj živimo neće moći da zadovolji potrebe čitavog čovečanstva, trend tihog otkaza još više ima smisla, jer – čemu trud, ako je budućnost toliko neizvesna?

Koliko posla je „dovoljno”?

Narativ koji je do momenta omasovljavanja fenomena tihog otkaza bio dominantan komunicirao je sa mladima na, slobodno možemo reći, pogrešan način. Mladima se prilika da se zaposle predstavljala kao veoma srećna okolnost i stalno su podsećani na to kako treba da budu zahvalni jer su dobili priliku da rade i uče, stiču nova znanja i veštine, kao i da plata nije nešto što je toliko važno pored toliko drugih „benefita” koji su im ukazani prilikom zapošljavanja. Prekovremeni sati na poslu, preuzimanje dodatnih zadataka, responzivnost i odgovaranje na poruke, mejlove i telefonske pozive van radnog vremena postali su nešto što se apsolutno podrazumeva. Jer, kako drugačije zaposleni može da pokaže da mu je stalo da sačuva posao? I da li je taj posao sam po sebi dovoljan, ili se podrazumeva da je uvek potrebno uraditi „još”?

Otići na još jednu edukaciju, odraditi još jedan vikend, obaviti još jedan zadatak, preuzeti još jedan deo zaduženja, odmeniti još jednog kolegu, otići na još jedan poslovni sastanak… Sve to, da biste na kraju, ukoliko iz bilo kog razloga prestanete da obavljate funkciju na kojoj ste trenutno, lako bili zamenjeni. I upravo u tome leži još jedna bitna činjenica – kompanije se prema radnicima ne ponašaju kao prema osobama od važnosti i ne stavljaju im do znanja da je njihova uloga na radnom mestu koju obavljaju bitna. Jer, već koliko sutra će doći neko novi ko će obavljati isti taj posao. Pa, zbog čega bi onda osoba određivala svoju vrednost prema stepenu uspeha na poslu, ukoliko nagrada za taj isti uspeh izostaje i ukoliko obavljanje tog istog posla ne čini da se ona oseća kao da je to što radi nešto vredno? I, ne, količina novca koju zaposleni dobija za posao koji obavlja nekada nije jedina „nagrada”. Vrlo često na nezadovoljstvo zaposlenog utiče i nedovoljno vremena za odmor, količina stresa, kao i toksično radno okruženje.

Izgleda da je „tihi otkaz” došao kao odgovor na „hustle” kulturu koja nas je učila da rad 24/7 dovodi do najboljih rezultata. Međutim, prekovremeni rad, pritisak na poslu i previsoka očekivanja ne dovode do obećanog uspeha i unapređenja, već do sagorevanja i premora, a da bi efikasno i kvalitetno obavljali svoje poslove, zaposlenima je potrebno i lično zadovoljstvo, a ne samo povećan broj radnih sati. Kvalitet rada ne treba da se meri količinom uloženog vremena, a vreme za predah i opuštanje neophodno je svima. Ipak, količina posla koju zaposleni može da obavlja, a da sebe ne dovede do burn out-a je individualna. Zbog toga treba znati kada treba reći „ne”, postaviti granicu između poslovnog i privatnog života i znati koliko je posla zapravo dovoljno posla.

Da li tihi otkaz ima i loše strane?

Davanje tihog otkaza ima i svoje negativne elemente, do kojih dolazi ukoliko osoba koja se odlučila na ovaj korak zapravo nije dovoljno promislila da li je sve ono što tihi otkaz podrazumeva u potpunosti u skladu sa njenim profesionalnim karakteristikama i ličnim osobinama. Tihi otkaz vrlo lako može da dovede do nedostatka motivacije, stagniranja i manjka želje za timskim radom. Ova praksa, takođe, može biti uzrok sukoba među zaposlenima jer će neki od njih osećati da drugi ne doprinose dovoljno.

Manje motivisanosti za rad i manje angažovanje u obavljanju posla može rezultirati višim stepenom nezadovoljstva, pa čak i depresijom među zaposlenima koji su ambiciozni, vredni i žele da se usavršavaju i napreduju, a ipak su se odlučili da praktikuju tihi otkaz, te ovaj metod možda nije najbolje rešenje za one koji streme ka karijernom usponu jer će, pre ili kasnije, krenuti da se osećaju krivim što nisu dali sve od sebe na poslu.

Ako je, međutim, tihi otkaz rešenje za hustle kulturu (kao što smo u prethodnim redovima naveli da jeste), odgovor na tihi otkaz javio se u vidu tihog otpuštanja, za šta, opet, deo krivice možemo pripisati već pomenutom radu na daljinu koji je stvorio određeni komunikacijski jaz između zaspolenih i poslodavaca koji su shvatili da kompanija u kojoj rade osobe koje su pribegle tihom otkazu nije produktivna onoliko koliko oni smatraju da bi trebalo da bude.

Kao posledica toga, javlja se pasivno-agresivni „rat” između zaposlenih koji ulažu minimum napora pri obavljanju posla i poslodavaca koji isključivanjem tih istih zaposlenih iz određenih aktivnosti žele da dovedu do toga da tihi otkaz preraste u konačan. To isključivanje ogleda se u izbegavanju razgovora sa zaposlenima i davanja povratnih informacija na učinkovitost njihovog rada, nedavanju krucijalnih informacija u vezi sa poslom i planiranim aktivnostima, „preskakanju” unapređenja i bonusa i dodatnom demotivisanju zaposlenog kako bi, naposletku, i sam konačno odustao od posla i upraznio mesto nekom drugom. Međutim, ovakva postavka stvari definitivno nije održiva i ne donosi zadovoljstvo ni zaposlenima, ni poslodavcima.

Šta bi bilo potencijalno rešenje?

Umesto da odgovornost po inerciji prebacimo isključivo na zaposlene, treba da se zapitamo šta kompanije konkretno rade kako bi unapredile položaj radnika i doprinele boljim uslovima za rad.

Sonja Ćetković, direktorka grupacije sajtova za zapošljavanje i ljudske resurse Poslovi Infostud, je, kako prenosi hrlab.rs, na vebinaru „Šta se događa na tržištu rada u regionu i EU?“ istakla da danas kompanije treba da ulože znantno više truda kako bi ostale atraktivne kandidatima. Međutim, ono što kompanije često ne vide je koji su to problemi sa kojima se zaposleni susreću.

Sonja je u tom kontekstu savetovala da je potrebno stvoriti humanije uslove za rad i da treba mnogo više voditi računa o balansu života radnika. Današnji čovek, koji je svestan da postoji još mnogo opcija za zapošljavanje, će više težiti da nađe posao na kome će moći da uskladi privatan život i napredak u karijeri.

„Investiranjem u humanije radne uslove, dobijamo zdraviju atmosferu među zaposlenima, ali i zdraviju zajednicu”, podvukla je Sonja tom prilikom.

Jednom kada kompanije shvate da njihov najvažniji resurs nije kapital, već su to ljudi, možemo se nadati boljitku. Iz ove perspektive, međutim, zadovoljan radnik deluje kao daleka i nedostižna utopija. Barem za sada.

Vizuali: Isečci iz filma Office space (1999)

Članak Tihi otkaz – postavljanje zdravih granica u radnom odnosu ili odlika lenjih zaposlenih? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U 2020. godini posebno je bilo važno da budemo okupirani laganim temama.  U trenucima kada smo bili izolovani, internet prodavci su osetili naše potrebe (baš kao ulični prodavci kišobrana) i virtuelni svet kome pristupamo svakodnevno obojili najrazličitijim ponudama.

U ponudi su bili dodatni sadržaji na platformama za gledanje serija i filmova, koji se plaćaju. Kupovali smo lepe zaštitne maske i plaćali ih. Kupujemo vreme, internet druženje, šarene rokovnike za beskonačne planove.

Kada je sve postalo reklama?

Ideje o velikim kupovinama i trošenju novca rodile su se u bogatijim zemljama od naše. Međutim, kako danas svi komuniciramo jedni sa drugima preko interneta, razmenjujemo humor, poglede pa i kulturne obrasce, preuzeli smo i brojne obrasce koji pripadaju kapitalističkom sistemu.

Ekonomski sistem koji se zasniva na privatnom vlasništvu postaje dominantan i u našoj zemlji, a posebno sa osipanjem nekadašnje, socijalističke ideje o državi. Ideja o tome da je u središtu svega materijalno dobro postepeno je dolazila do svih nas. Ipak, kroz odrastanje većine milenijalaca u našoj zemlji provlačile su se dve dominantne teme. Sa jedne strane je komunizam, a sa druge je kapitalizam. I dalje slušamo priče naših roditelja o nekadašnjoj Jugoslaviji u kojoj su svi bili jednaki u tadašnjem sistemu. Poslovi su bili takvi da su sa jednom platom mogli da odu na letovanje. Veliki tržni centri nisu postojali. Kupovalo se provereno u poznatim firmama koje su u svojim nazivima imale neizbežni prefiks „jugo”. Međutim, novo društvo troši i razmišlja drugačije.

Zanimljivo je to što je društvo današnjice odraslo u potpuno drugačijem sitemu. Ipak, čini se da svi jednako nasedamo na dobru reklamu.

Je li sve počelo od Crnog petka?

Petak nakon Dana zahvalnosti koji se slavi u Sjedinjenim Američkim Državama, rezervisan je za vrtoglave popuste i trošenje novca.

Zanimljivo je napomenuti kako se naziv „Black Friday” prvobitno odnosio na kraću ekonomsku krizu na njujorškoj berzi iz 1869. godine. 

Danas postoje priče kako su na ideju oko naziva došli policajci iz Filadelfije pedesetih godina prošlog veka, kad su morali da dežuraju usled velike posete turista koji su pravili gužve u saobraćaju i po radnjama.

Dugo smo gledali na filmovima kako izgleda jedna prosečna trka ljudi za proizvodom na popustu. Dočekali smo da Crni petak svane i nama. Poslednjih godina postao je neuništiva karika na listi naših potrošačkih slabosti. Nekad se čini da smo sve akcije od novembra do decembra počeli da naglašavamo kao „Black Friday”. Očekivalo bi se da će ove godine Crni petak biti nešto drugačiji. Međutim, redovi ispred jedne poznate radnje u Beogradu pričaju nam drugačiju priču. Internetom će kratko kružiti osude i odbrane onih koji su bili u redovima. Ipak, ova slika sa sobom nosi i istinu o svima nama. Postali smo deo jedne šire kapitalističke ideje. Ponekad svi ostavimo prizemno rasuđivanje ispred radnje u koju ćemo ući u trci za popustom.

Manipulcije kojima ne odolevmo

U godini koja polako ističe posebno smo bili fokusirani na sadržaj sa interneta, pa se i kupovina, više nego ikad, premestila u virtuelni prostor. U prvim mesecima pandemije koja nas je zadesila Instagram je bio pretrpan reklamama za onlajn dostavu hrane. S obzirom na to da je zatvaranje i ograničavanje radnog vremena uticalo na zaradu onih koji rade u uslužnim delatnostima, jasno je zbog čega je ova opcija postala toliko dostupna.

Međutim, u jednom trenutku počinjemo svuda da vidimo logo dostavljača, a posebno zahvaljujući instagram influenserima. Ponekad se čini da nisu svesni ko je sve njihova publika. Zar je očekivano da prosečan stanovnik Srbije, sa prosečnom platom, svakodnevno naručuje hranu za svoje članove porodice i sebe?

Zanimljivo je kako firme razmišljaju u kriznim situacijama. Učine da se osetimo ušuškanim u njihov popust i besplatan sadržaj. Okruženi smo reklamama za internet platforme na kojima možemo da gledamo serije i filmove. Međutim, besplatni sadržaji koji su najavljeni krupnim slovima nisu baš potpuno besplatni. Naime, dok vam je jedan deo ponude otključan, postoji i onaj drugi deo, koji treba da doplatimo, a koji se posebno reklamira dok ne privuče vašu pažnju.

 Jednom mesečno plaćamo svoj hobi gledanja serija ili dopisivanje sa prijateljima. Ukalupljeni smo u taj mesec brojem gigabajta. Ako ništa, bar nas mobilni i internet operateri neće zaboraviti, pa će nas redovno zvati da nas podsete na enormne popuste, minute, gigabajte i poruke. Ne možemo da pobegnemo od njihove uviđavnosti.

Ukoliko ste planirali da kupite komad odeće preko interneta pa ste se predomislili, niz sličnih firmi pronaći će put do vas. Sigurno vam se desilo da nakon jedne pretrage, danima viđate reklame za sličan ili isti odevni predmet. Vremenom počinjemo da mislimo o tome što stalno viđamo. Dok smo tako ušuškani u svoj virtuelni svet, ne ostavljamo sebi mnogo prostora za promišljanje pre klika kada vidimo da je prilika za kupovinu sad ili nikad, jer je baš takav popust sad ili nikad.

Preduzetničko razmišljanje je toliko ukorenjeno u sistem danas da nekad i ne obratimo pažnju na sitne manipulacije kojima se brojne firme služe da bi kupile našu pozornost. Vremenom smo otkrili kako blizu kase u radnjama stoje izloženi proizvodi koji deluju kao da nam baš trebaju, posebno u trenucima dok čekamo red. Reč popust se toliko vidljivo ističe, da ne primetimo kako je razlika u ceni ponekad neprimetna. Kako smo postali deo takvog sistema, zaboravljamo da se zapitamo da li neki proizvod vredi onoliko koliko košta na sniženju ili van sniženja?

Decenijama unazad neko je otkrio da nije teško manipulasati ljudskim emocijama, kako bi se uvećao profit. Setimo se samo brojnih televizijskih emisija koje slave ljubav i humanost, istresajući pred nas sve potencijalne tužne teme, kojima će kupiti masu i prikovati je za televizor. U središtu ovakvog vida manipulacije često je pozivanje na ljudsko saosećanje.

Humanost je i danas posebno velika tema. Međutim, javlja se nova humanost – preduzetnička. Brendovi se neretko oglašavaju povodom humanitarnih akcija. Pozivaju nas na kupovinu, deljenje, lajkovanje, a sve sa višim ciljem – da bi se naš novac preusmerio na pomoć onima kojima je potrebna. I sami postajemo agresivno humani dok kačimo, lajkujemo i učestvujemo u reklamiranju brenda. Nije li tužno da reagujemo humano u zavisnosti o toga koliko je vidljiva i, u cilju samoreklame, predstavljena ljudska nesrećna priča?

Pozitivno razmišljanje i materijalno blagostanje

Kroz sve navedeno provlači se jedno – postali smo deo sistema koji promišlja preduzetnički, a sve u cilju da zaboravimo stvarnost koja nas okružuje. O tome svedoče i brojne internet stranice koje ističu teoriju pozitivnog razmišljanja.

Pozitivno razmišljanje danas se tumači i predstavlja na različite načine. Javlja se u jednostavnim interpretacijama gde se ističe kao princip dostizanja mira. Sa takvim idejama susrećemo se svakodnevno. Međutim, često se susrećemo sa povezivanjem ovog termina sa uspehom. Dakle, uspeh se meri količinom novca i kupovnom moći. Ukoliko ukucamo na pretraživaču „pozitivno razmišljanje” pojavljuje se lista naslova koji uglavnom povezuju ovakvo razmišljanje i uspeh:

Tri koraka do uspeha na poslu, Pozitivno razmišljanje donosi uspeh, Pozitivno razmišljanje za uspeh na poslovnom planu...

Neke od najprodavanijih knjiga u zemlji i regionu jesu one iz oblasti savremene psihologije o ličnom razvoju, a posebno su zanimljive one koje u svom naslovu već imaju reč uspeh ili simbole američkog dolara na koricama. Neke od najprodavanijih knjiga na svetskom nivou naslovom obećavaju razotkrivanje uspeha: Sedam tajni uspeha, Uspeh, što da ne, Kaluđer koji je prodao svoj ferari.

Bez namere da se kritički pristupi čitanju navedenih dela i tumačenju teorija o ličnom razvoju, zanimljivo je istaći zašto su baš ove knjige toliko popularne u našem društvu danas?

Ako bismo pitanje postavili preciznije, ono bi glasilo – Zašto se u našoj zemlji toliko često kupuju knjige o planovima uspeha i dostizanja materijalnog blagostanja?

Još preciznije – Zašto mi toliko želimo novac?

Jednostavno – zato što ga nemamo.

Odgovor se jasno nameće ukoliko obratimo pažnju na brojke koje nam svedoče o ekonomskom položaju stanovništva u našoj zemlji. Posebno je važno istaći mlado stanovništvo. Naime, prema Alternativnom izveštaju KOMS-a o položaju i potrebama mladih za 2020. godinu broj mladih koji su nezaposleni u maju 2020. godine iznosi 104 702 osobe. To znači da jednu petinu ukupno nezaposlenih u Republici Srbiji čine mladi uzrasta od 15 do 30 godina.

Brojevi ukazuju na to da mladi ljudi stagniraju. Sa druge strane, na internetu postoji pritisak zbog potenciranja ideje uspeha koja povlači materijalni uspeh, dobar položaj na poslu i izvesno zvanje. Dakle, u zemlji u kojoj je stopa nezaposlenosti mladih visoka, a životni standard nije na zavidnom nivou, knjige o uspehu i afirmaciji nalaze se neretko među najprodavanijima. 

Rastrzanim između ušuškanog roditeljskog doma i pritiska o uspehu, generacijama mladih ljudi koje stasaju za posao posebno se nameće ideja sigurnosti koju će pronaći u novcu.

Na kraju, kupci internet sadržaja, zaštitnih maski, rokovnika, hrane koja se ostavlja na adresu, oni koji doniraju u humanitarne svrhe sms porukama, lajkovima i praćenjem na instagramu često su upravo ti mladi ljudi iz izveštaja. Ovde se vraćamo na početak i temu rađanja kapitalizma u ovim krajevima. Milenijalci, o kojima pre svega govorimo kada ističemo radno sposobne mlade ljude danas, rođeni su devedesetih. Odrastanje u godinama inflacije, ekonomske krize i u postratnom, postrevolucionarnom društvu, uslovilo je kod roditelja strah od nemaštine. U toplini roditeljskih domova rodila se ideja o životu bez stresa. Te želje pogurao je i novi sistem, u čijem središtu je upravo ideja o materijalnom blagostanju kao izvoru spokoja.

Međutim, da li je zaista moguće dostići spokoj na taj način?

Među brojnim izveštajima i prognozama o mladima, važno je istaći i to da mladi danas sve češće pate od depresije i anksioznosti. Prema istraživajima koje sprovodi The Health of America prognozira se i da će najveći uzrok smrti milenijalaca biti upravo stres, anksioznost, depresija…

Čini li nas ovaj sistem srećnima, onda?

Kupujemo i težimo materijalnom radi postizanja sreće i mira, ako je verovati reklamama koje nam to obećavaju. Ipak, rezultati su nešto drugačiji. Stvara se utisak da to nije potraga za srećom, već potraga za skretanjem pažnje sa stvarnih problema. Spremni smo na to da ulažemo i novac koji nemamo. Spremni smo i na to da se okrenemo teoriji pozitivnog razmišljana. Čini se da je sve jednostavnije od života u stvarnosti danas.

Teško je izbeći sve zamke svakodnevice u svetu koji razmišlja preduzetnički. Otvoreno se smejemo svojim potiskivnjima i tome što smo žrtve sistema. Sve je postalo velika internet šala. Međutim, kako i sami ne bismo postali samo šala sistema važno je da iskorenimo probleme koji su duboko u nama kako bismo bili korisniji članovi jednog društva.

Članak Koliko nas košta mir? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Međutim, milenijalci nikako da odrastu. Milenijalci su najanksioznija i najdepresivnija generacija od svih, što pokazuje istraživanje koje je u novembru prošle godine objavila inicijativa The Health of America. Prema ovom istraživanju, prognozira se da će, za razliku od prethodnih generacija kojima su se kao uzrok smrti pripisivale različite bolesti, najveći uzrok smrti milenijalaca biti upravo stres, anksioznost, depresija, predoziranje ili samoubistvo. Optimistično, zar ne?

Milenijalci su, takođe, prema drugim istraživanjima, generacija koja je znatno obrazovanija od prethodnih, te zato ima šire poglede na život od svojih prethodnika. Procenjuje se da su milenijalci odrasli u boljim uslovima od prethodnih generacija, kao i da su im pružene veće životne mogućnosti nego prethodnim generacijama, ali i da su imali humanije uslove odrastanja od mlađih generacija (tačnije da je njihovo odrastanje bilo manje posredovano tehnologijom).

Ako je zaista tako, zašto onda istraživanja pokazuju da su oni rođeni i pre i posle milenijalaca srećniji, a da milenijalci predstavljaju generacijsku crnu rupu?

Odrastanje milenijalaca

Istraživanja pokazuju da problem milenijalaca i borbe sa mentalnom stabilnošću i unutrašnjim mirom nije pitanje pojedinca, već društveni problem. Razlog tome jesu, ni manje ni više, društveno-ekonomske okolnosti u kojima su milenijalci takozvanog zapadnoevropskog sveta odrastali. A da, iako pogođeni specifičnim okolnostima devedesetih, tom svetu trenutno pripadamo i mi.

Milenijalce su odgojile dve generacije, bumeri i pripadnici generacije X, u periodu globalne političke i ekonomske stabilnosti. To znači da nije dolazilo do tektonskih promena u svetu (sa kojima se, recimo, danas suočavamo), iako jeste bilo ratova na Balkanu i u drugim delovima sveta. Ipak, na svetskom nivou, ekonomija je rasla, a države su koliko-toliko vodile računa o građanima. Život je bio jednostavniji, jer su društveno-ekonomski procesi bili jednostavniji (tačnije, niste morali da frilensujete na tri posla bez dana staža, a ni odmora), a životna shvatanja roditelja milenijalaca, prilagođena su tom – jednostavnijem životu, po kome, ukoliko učite i radite vredno, sa lakoćom ćete u budućnosti moći da nađete stalan posao, kupite automobil, stan ili kuću, što danas, u trenutku kada milenijalci samostalno vode svoje živote (ili bi trebalo) nije istina.

Milenijalci su, dakle, uglavnom odrastali u ušuškanim domovima, obasipani ljubavlju i pažnjom roditelja, igrali su se napolju, imperativ je bio učenje i odlazak u školu, a obećano im je da će ostvariti sve u životu. Ili da će makar biti uspešniji od svojih roditelja. Umesto toga, milenijalci u godinama kada su njihovi roditelji stvarali svoje porodice, žive sa roditeljima i u retkim slučajevima imaju plan da se osamostale.

Život bez stalnog zaposlenja 

Veliki uticaj na „izgubljenost” milenijalaca ima fenomen da su milenijalci zapadnog sveta odrastali, kako smo već rekli, u relativno stabilnim ekonomskim sistemima (osim na Balkanu). Međutim, dok su milenijalci odrasli i postali radno sposobni, desilo se mnogo toga, što je potpuno promenilo dotadašnji sistem života. Tačnije, desili su se: razvoj rizičnog kapitala, svetska ekonomska kriza 2008. godine, osiromašenje srednje klase, propadanje sindikata, kraj ere stalnog zaposlenja, razvoj interneta i nestanak i nastanak brojnih zanimanja.

Milenijalci kao radnici, u savremenim uslovima, uvek su zamenljivi, nemaju nikakvu sigurnost na poslu, rade u proseku više od 8 sati dnevno i često se bave prekarnim radom. Oni ni na jedan način nisu zaštićeni, kao što su nekada bili u porodičnom domu, a profesije kojima su želeli da se bave (sećate se – lekar, pekar, apotekar, ili realnije astronaut, policajac, vatrogasac, čak i đubretar – jer se vozi na kamionu), obezvređene su. Milenijalci, ipak, žele da se bave cenjenim poslovima (marketing, IT), te se odlučuju za njih umesto da ispunjavaju svoje snove, koji su predstavljali vrednovane poslove u mladosti prethodne generacije. Ideja o profesiji kojom će promeniti svet i učiniti ga boljim obila se o glavu svakom milenijalcu i sada mu preostaje da, više nego ijedna generacija, bude očajan zbog svakodnevne rutine, iako bi ratne generacije verovatno bile zadovoljne današnjim poslovima. Ili bi bile zgrožene?

Kao posledica izrazito brzih promena u različitim industrijama, milenijalci često moraju da se prekvalifikuju za novi posao, iako su završili studije koje su, pogotovo u Srbiji, naštelovane po vremenu koga više nema. Osim toga, dok ne pronađu posao kojim žele da se bave i za koji su se školovali, milenijalci moraju da rade druge poslove koji ili nemaju veze sa onim što ih interesuje, ili se svode na volontiranje. Mnogi često ostanu zaglavljeni na tom prvom, „probnom” poslu i nikada ne postignu ono što su želeli. Osim toga, iako su tokom odrastanja bili ubeđivani da „bez završenog fakulteta neće naći posao” , milenijalci su se našli u situaciji da im je za posao potreban i fakultet i master, ali ne smetaju ni dodatni kursevi i usavršavanja, što često na kraju ne predstavlja garanciju zaposlenja. Takođe, ubeđivani su da će marljivim radom moći da obezbede sebi pristojan život, a većina njih zbog uslova rada nemaju ni penziono osiguranje, a kamoli mogućnost da kupe kuću ili stan.

The Guardian, skrinšot

Ono što predstavlja možda najveći problem kada govorimo o uticaju ekonomske nestabilnosti i promene u različitim industrijama na mentalno zdravlje milenijalaca, jeste činjenica da su milenijalci odgajani u ubeđenju da je njihovo poslovno ostvarenje jednako njihovom ličnom ostvarenju. Kada ta slika o idealnom sebi i smislu počinje da se ruši, milenijalci ostaju bez ičega. Najpametnija generacija do sada ostaje bez novca, ali i bez vrednosti i smisla. Ili samo pokazuje svoje pravo lice razmažene generacije kojoj je obećan svet na dlanu, a ona sama ne ume da se izbori za njega?

Generacija bez vrednosti i smisla

Milenijalci su, takođe, verovatno najsarkastičnija i najciničnija generacija. Njihovi roditelji, bake i deke, kroz odrastanje, a kasnije i život, imali su velike orijentire i vrednosti kojima su se vodili. Šta to znači? U moru besmisla svakodnevice ranije generacile imale su na raspolaganju smisao – koji su najčešće pružale ili religija ili ideologija.

Sa dominantnim prelaskom iz verovanja u religiju na verovanje u nauku kao religiju, milenijalci su postali „racionalna generacija” koja retko „pada na te velike priče”. Oni se svakodnevno koriste cinizmom i racionalnošću, koji ih često ostavljaju praznim. Ostaju bez odgovora na velika pitanja o smislu i životu i samim tim, u trenutku kada počnu da se suočavaju sa takvim životnim pitanjima, postaju još depresivniji i anksiozniji nego što su bili kada su tražili posao i uslove rada koje nikada neće naći. Njihova životna pitanja pronalaze odgovore u nihilizmu i ispraznom pogledu na svet – koji kroz takve „naočare” postaje samo jedno surovo i ružno mesto.

Zbog toga, milenijalci su najletargičnija, ali najidealističnija generacija, često željna, ali nesposobna da pokrene neku društvenu promenu. Milenijalci imaju razvijeniju društvenu svest od prethodnih generacija i veću želju za tolerancijom i solidarnošću, zbog čega se teže upliću u politiku, ne pristajući na dosadašnje, sada već zastarele političke modele. Oni izražavaju svoj glas, na potpuno drugačiji način, najčešće kroz pobunu i proteste – kako u realnom prostoru, tako i na društvenim mrežama. Ne žele da učestvuju u „velikim prljavim političkim igrama”, zbog čega postoji privid da su politički i društveno najuspavanija generacija, kojoj će biti nametnuto da donosi mnoge važne odluke. Da li će se oni aktivirati i razbiti predrasude o sebi ili će, razočarani u savremeno funkcionisanje sveta, odluke prepustiti starijima ili mlađima?

Da li će milenijalci, generacija kojoj je priča o liberalnom kapitalizmu najuspešnije usađena u um tokom odrastanja, jer oni ne vide mogućnost nikakve promene sveta i smatraju da je takav kakav jeste – zadat, odustati od poriva da svet promene na bolje? Ili će se otrgunti od svih „zadatih” i „racionalnih” principa i skupiti hrabrost da krenu sa stvaranjem solidarnijeg, humanijeg društva, koje ne robuje tehnološkom i ekonomskom razvoju? Čini se da će jedino na ovaj način, aktivnim učešćem u razvoju sveta, milenijalci uspeti da odrastu.

Generacija obeležena strahom

Kao posledica svih faktora koji su uticali na odrastanje milenijalaca, ova generacija danas ima ogroman problem sa strahovima. Strahom da li će naći posao, pritiskom da moraju da budu najbolji, strahom od toga da samostalno žive, da istraže život, prepuste mu se, strahom od vezivanja, u suštini – strahom od življenja. Za svaki strah koji postoji na svetu, verovatno postoji makar jedan milenijalac koji se svakodnevno sa njim bori. A zbog čega, kada su njihovi roditelji imali najbolje namere kada su ih vaspitavali? Zašto kada realno ne žive na ulicama i u najdubljem siromaštvu? Zato što milenijalci stalno imaju (podsvesni) utisak, zbog pritiska društveno-ekonomskih okolnosti, da im konstantno izmiče tlo pod nogama. 

The Guardian, skrinšot

Milenijalci su svesni da posao koji imaju danas, možda sutra neće biti tu, da ne postoji raj i da su političke okolnosti nešto protiv čega je teško izboriti se. Zato – biraju da, kao što smo već rekli, rade komercijalne poslove i svoje vreme provedu neangažovano, lišeni smisla, animirani novom sezonom nove serije na Netflixu. Ipak, besmisao, nesigurnost i prebrze promene koje se svakodnevno dešavaju imaju svoj danak – strahovi, anksioznost i depresija veoma su česte pojave kod milenijalaca.

S druge strane, iako obeleženi strahovima, milenijlaci su generacija koja je uspela da destigmatizuje pitanja koja se tiču mentalnog zdravlja, kao i pitanje lečenja mentalnih problema – od odlaska kod psihologa, do pijenja lekova. Iz svojih strahova izborili su se za nešto – za pravo da javno govore o svojim problemima.

Dakle, kada govorimo o strahovima i mentalnim problemima, milenijalci su, ipak, iz potrebe napravili veliku društvenu promenu i uspeli u nečemu što je prethodnim generacijama bilo teško zamislivo, a to je da destigmatizuju ne samo ovaj fenomen, već i brojne druge – kao što je pozicija LGBT osoba u društvu i pozicija žena na poslu i u politici.

Ipak, o unutrašnjoj patnji milenijalaca, najbolje svedoči nemerljiv broj mimova na ovu temu.

Stvaran problem ili traženje pažnje?

Činjenica je da se milenijalci suočavaju sa velikim brojem problema: nestabilnim poslovima, krizom identiteta, pandemijama novog doba, novim perfidnim ekonomskim ratovima, novom tehnološkom realnošću.

Sa druge strane, čini se da je život, koliko surov, ipak mnogo ušuškaniji nego što je bio pre sto godina. Ne postoje veliki svetski ratovi, životni standard je izrazito veći, kao i životni uslovi kojima je doprineo razvoj tehnologije. U čemu je onda problem?

Da li onda moguće da su sloboda i tehnološki razvoj, vrhovne vrednosti savremenog sveta, zapravo dve zamke koje su pokorile milenijalce? Da li su, umesto da doprinesu razvoju solidarnosti i zdravog društva, samo doprinele da se osamimo, zabuljeni u svoje crne ekrane (black mirror-e) i da se otuđimo od ljudi koje mislimo da poznajemo, jer ih uglavnom procenjujemo putem profila na društvenim mrežama?

Pojedini istraživači i autori smatraju da svet i nije tako surovo mesto, već da su milenijalci takozvana me, me, me (ja, ja, ja) generacija, konstantno razočarana i nezadovoljna svetom u kome, ipak, ne može sve i odmah. Ali, takođe smatraju da je taj sebičluk upravo onaj pogon koji će podstaći uspon milenijalaca.

Milenijalci – uprkos svemu, obećana generacija?

Na žalost milenijalaca, ali i drugih fanova gotovih rešenja, cilj ovog teksta nije da ih ponudi, već da preispita zbog čega su brojni istraživači došli do rezultata da su milenijalci najanksioznija i najdepresivnija generacija. Što i jesu, ali i nisu.

Uprkos analizi faktora koji su uticali na razvoj milenijalaca, važno je da shvatimo da milenijalci trenutno prolaze kroz jednu fazu kroz koju su prolazile i prethodne generacije – a to je prelazak mlade osobe u odraslu osobu. A taj period je svakoj generaciji zahtevan, jer nosi svoje dileme i sumnje.

Takođe, milenijalci su pod stalnom lupom savremenenog sveta, te ukoliko guglate o odlikama milenijalaca, uglavnom ćete naići na studije koje „koriste” preduzetnicima da priviknu milenijalce na uslove rada. Milenijalci nisu eksperimentalna grupa, već generacija kao i bilo koja prethodna, a i ko zna šta bismo sve saznali o prethodnim generacijama u trenucima kada su njihovi pripadnici imali između 20 i 30 godina, da smo ih ovako detaljno analizirali?

Ipak, važno je da milenijalci prihvate da su oni nosioci društvenih promena koje nam svima slede – i da je sada prilika da svet menjaju u pravcu u kome bi želeli. A to sigurno ne mogu iz udobnosti spavaće sobe, dok bindžuju seriju ili pukim besnim tvitovanjem. I da, naravno, u skladu sa takvom odgovornošću – odrastu.

Iako je sklonost milenijalaca da, kako bi pronašli sigurnost, pristaju na šablone i kalupe, možda jedino što možemo da zaključimo je da je za milenijalce, čini se, najbolje da se otrgnu ove nametnute etikete i ne pristaju na interiorizaciju uloge tužnih, pametnih milenijalaca (slično nametnutnoj ulozi tužnih pesnika).

Milenijalci ne moraju da budu lišeni vrednosti i smisla – oni imaju mogućnost da kreiraju svoje nove vrednosti i uzroke smisla, čemu svakodnevno svedočimo. Milenijalci su tvorci startapova, ekoloških pokreta i organizacija. Milenijalci nisu samo pasivni posmatrači koji žive na kaučima svojih roditelja – oni su empatični, društveni i sposobni. Sposobni da sami utiču na svoje živote i učine ih najboljim mogućim.

Ili sposobni da još jednom danas prevrnu očima, uz misao „ko će njima da objašnjava kako će da žive”.

Članak Milenijalci – generacija bez vrednosti osuđena na propast? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Govorili su: Aleksandar Mijailović – Zajedno za Srbiju, Velibor Pavlović – Demokratska omladina, Katarina Senić- Socijaldemokratska stranka i Boban Stojanović, ispred Krovne organizacije mladih Srbije.

Ujedinjenje Demokratske stranke donelo je i ujedinjenje omladinaca i omladinki. Njihovim starijim kolegama ovo je povratak na poznato jer su do 2012. godine svi oni bili jedna stranka. Odnosno ZZS i SDS proizašli su iz Demokratske stranke.

Šta o ujedinjenju misle mladi milenijalci?

„Nikad nisam razdvajala te dve stranke. Uvek sam govorila „dve duše jedno telo“, tako da mi je sve ovo došlo prirodno. Apsolutno sam bila za ovakvu ideju.“, kaže Katarina Senić.

„Za nekoga ko nikada nije bio u DS-u, ja na ovo više gledam kao na neko spajanje. Vrednosno smo veoma bliski. Ujedinjenje je veoma dobar korak za ubuduće.“ , rekao je Aleksandar Mijailović.

Milenijalci – generacija mladih rođena u periodu od osamdesetih do dvehiljaditih godina. Za njih se kaže kako intenzivno koriste savremene tehnologije, vole da prave „selfie“, stalno menjaju posao. Pored toga, manje se interesuju za politiku nego prethodne generacije, njihovi politički stavovi često se označavaju kao konfuzni. Smatra se i da su najrazmaženija generacija u istoriji.

„Ne mislim da su milenijalci razmaženi, možda u svetu, kod nas ne bih rekla. S’obzirom na to da smo prošli ratove devedesetih, petooktobarske promene, nekako smo porasli uz sva ta dešavanja. Čini mi se da nas je to ojačalo“, kaže Katarina Senić.

Akcenat je stavljen na temu mladi i politika. Na koji način se približiti mladima, kako ih privući da razmišljaju o politici na drugačiji način, da izađu na izbore i učestvuju u političkim debatama, kao i kako sprečit „odliv mozgova“?

 Politički analitičar, Boban Stojanović, prokomentarisao je visoki procenat odlaska mladih iz naše zemlje: „Jedno je da vidite 73% na televiziji, na nekom grafikonu, drugo je kad vidite taj stav mladih uživo. Toliko je jasno zašto oni žele da idu da nema potrebe da se bilo šta objašnjava. Eto, to su najveći problemi.“

Velibor Pavlović, ispred Demokratske omladine govorio je o tome kako mlade zainteresovati za politiku: „Mislim da ćemo imati dosta problema da nađemo pravi način kako da pridobijemo, ne njihov glas, već njihovo interesovanje. Trudimo se da što više budemo vidljivi spolja tom mladom narodu, sutra će oni biti ti koji treba da odlučuju.“

„Treba da koristimo svaki vid komunikacije kako bi približili mladima šta je zapravo politka.“ dodaje Senićeva.

Današnje generacije mladih su u posebno nepovoljnom položaju. Doživele su promene državnih režima, suočene su sa nezaposlenošću, ekstremizmom, ekonomskom krizom. Šta je to što je potrebno politici u Srbiji kako bi se mladi zanimali za istu?

Članak Milenijalci sa planom se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U BINA FOKUSU ove godine je stvaralaštvo i rad uvaženog arhitekte Aleksandra Stjepanovića. U okviru ovog programa, na svečanom otvaranju manifestacije, u Artget galeriji Kulturnog centra Beograda, u četvrtak, 9. maja u 20 sati, biće otvorena studijska izložba “Arhitekta Aleksandar Stjepanović”, autora Jelice Jovanović, Relje Ivanić i Marka Kažića. U okviru ovog programa, u petak, 10. maja u 18 sati, na istom mestu biće održan razgovor na temu “Arhitektura Aleksandra Stjepanovića – Infrastruktura društva: stanovanje i prateće funkcije, objekti dečije zaštite, školstva i visokog obrazovanja. Mogućnost zaštite i sanacije objekata”. U razgovoru učestvuju arhitekta Aleksandar Stjepanović, Tanja Damljanović Konli i Ivana Vesković, moderator je Jelica Jovanović.

U BINA FOKUSU ove godine je stvaralaštvo i rad uvaženog arhitekte Aleksandra Stjepanovića. U okviru ovog programa, na svečanom otvaranju manifestacije, u Artget galeriji Kulturnog centra Beograda, u četvrtak, 9. maja u 20 sati, biće otvorena studijska izložba “Arhitekta Aleksandar Stjepanović”, autora Jelice Jovanović, Relje Ivanić i Marka Kažića. U okviru ovog programa, u petak, 10. maja u 18 sati, na istom mestu biće održan razgovor na temu “Arhitektura Aleksandra Stjepanovića – Infrastruktura društva: stanovanje i prateće funkcije, objekti dečije zaštite, školstva i visokog obrazovanja. Mogućnost zaštite i sanacije objekata”. U razgovoru učestvuju arhitekta Aleksandar Stjepanović, Tanja Damljanović Konli i Ivana Vesković, moderator je Jelica Jovanović.

U okviru BINE tradicionalno se predstavljaju gostujuće izložbe koje ove godine dolaze iz regiona i sa severa Evrope.

U okviru večeri svečanog otvaranja manifestacije u četvrtak, 9. maja, nakon otvaranja izložbe “Arhitektura Aleksandra Stjepanovića” publika će se spustiti u Likovnu galeriju KCB gde će u 20.30 sati biti  otvorena izložba “Nova tradicija – Za stolom sa arhitekturom i umetnošću iz Južnog Tirola” kustosa Davida Kalasa i Lize Trokner. Dva dana kasnije od 18 sati, na programu je stručno vođenje kroz izložbu, uz prisustvo kustosa, umetnika i arhitekata, učesnika ove grupne izložbe. Izložbu realizuje udruženje Südtiroler Künstlerbund uz podršku Austrijskog kulturnog foruma u Beogradu. Koncept izložbe počiva na čuvenom južnotirolskom gostoprimstvu i odražava njegov kulturni i višejezični karakter. Posetioci će moći da sednu za veliku trpezu gde će se služiti (prikazivati) arhitektonska i umetnička jela.

BINA tradicionalno predstavlja presek arhitektonskih aktivnosti u period između dve manifestacije kroz prikaz  Arhitektonskih  i urbanističkih konkursa i  nagrade, koji će moći da se pogleda u Likovnoj galeriji.

Izložba “Savremena danska arhitektura” autora Ministarstva spoljnih poslova Danske, Udruženja danskih arhitektonskih kompanija i Inicijative za dansku arhitekturu i dizajn biće otvorena u ponedeljak, 13. maja u 17.30, na Platou ispred Kulturnog centra Beograda, na Trgu Republike. Istog dana u 18 sati u Galeriji Artget na programu je serija predavanja Olge Popović Larsen i Jakoba Knudsena, koje moderira Aleksandra Stupar. U ponedeljak 20. maja od 18 sati u Galeriji Artget, biće održana još jedna serija predavanja uz učešće studija ADEPT i Jakoba Matsena iz Kopenhagena, i moderatorke Žakline Gligorijević. Programi  se realizuje u saradnji sa Danskom Ambasadom u Beogradu.

U okviru programa Noći muzeja, u subotu, 18. maja, od 16 sati na Trgu Republike kod fontane održaće se performans “Plastika nema granice” španskog kolektiva Basurama i Ide-Mari Korel u, saradnji sa galerijom Kolektiv. U okviru gostovanja španskih umetnika, biće održano i više različitih radionica.  Basurama i Ida-Mari Korel sarađuju na performansu sa haljinama od plastičnih kesa kao instalacijama.  Plastična kesa predstavlja naše globalno masovno i spontano potrošačko društvo. Dok pristalice globalnog masovnog turizma i konzumerizma i dalje nose plastične kese kao trofeje, plastične kese su jedino i najjeftinije sredstvo za izbeglice koje prelaze granice i mora, noseći lične stvari koje su im preostale. 

Izložba “Nagrada Piranezi 2018” nastala u saradnji sa Danima arhitekture u Piranu, biće otvorena u sredu, 22. maja u 19 sati, u Galeriji Kolektiv, nakon čega sledi i razgovor sa gostima iz Slovenije. Prestižna međunarodna arhitektonska nagrada Piranezi, koja se dodeljuje od 1989. godine, deo je međunarodne konferencije Piranski dani arhitekture (PDA). Posle duže pauze 2018. godine u jubilarnoj tridesetoj sezoni dodele nagrade Piranezi u nominaciju su uključeni radovi srpskih arhitekata izvedenih u poslednje dve godine. Selektor za Srbiju bio je slovenačko-srpski arhitekta Andrej Strehovec.

Svake godine BINA predstavlja arhitekte mlađe generacije.

Izložba “Ponesi svoj projekat” biće otvorena u četvrtak, 16. maja u Skandinavskom paviljonu (FLU), I predstaviće projekte AKVS I URED studija. AKVS će svoje projekte prikazati iz perspective korisnika prostora fotografijama ili kompjuterskim simulacijama prostora. Na izložbi i pratećim predavanjima, odabrani projekti će biti sagledani kroz prizmu sedam tema koje usko određuju pristup arhitektonskom projektovanju u studiju – svetlost, vazduh, materijal, veza spolja–unutra, životni scenario, individualna interpretacija i neprekinuta putanja kretanja. Izložbom „Ponesi svoj projekat“ URED studio predstavlja rezultate interdisciplinarnog delovanja u arhitektonskoj praksi preko izvedenih projekata različitih tipologija, rekonstrukcije i adaptacije enterijera, konkursnih projekata i radionica.

Izložba “Moderni u Beogradu” biće otvorena u petak, 17. maja u 19 sati u Galeriji FLU i okupiće grupu arhitekata (Bekić Iva, Gajić Irena, Dukanac Dalia, Đorđević Stefan, Zlatković Snežana, Ješić Mirjana, Stojanović Hristina, Cigić Petar) sa posebnim interesovanjem i angažmanom u oblasti ilustracije, grafičkog dizajna i likovnih umetnosti.

U okviru ovogodišnjeg programa BINA tim predstavlja projekat Gradovi deljenja dvodnevnim programom – 17. maja biće organizovana panel diskusija “Prostori produktivnosti” u galeriji Artget u Kulturnom centru Beograda.  Učesnici panela su: Čuvari parka; Škograd; Novo kulturno naselje – Novi Sad; Svetlana Volic, Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu; Nana Radenković, Nova Iskra; Jovana Timotijević, Instituta za urbane politike i Platforma za teoriju i praksu društvenih dobara – Zajedničko.org, Tatjana Vukosavljević, BINA tim; Lusi Šeren Švajcarska; Zuzana Cermakova, Goethe Institut Prag, Češka i Roland Krebs, Superwien, Austrija. Razgovor moderira Ivan Kucina, programski direktor projekta Gradovi deljenja, BINA tim. Takođe, projekat Gradovi deljenja biće predstavljen 18. maja u 14:30 časova u Goethe-Institutu Beograd, tom prilikom biće predstavljen projekat “Gradsko čvorište 2 – Multifunkcionalni krug”  koji BINA realizuje u saradnji sa timom Škograd, Goethe-Iinstitutom Beograd i Osnovnom školom „Vlada Obradović Kameni” u naselju Ledine. “Gradsko čvorište 2 – Multifunkcionalni krug” je kolektivno zamišljena intervencija u školskom dvorištu – letnja učionica u otvorenom javnom prostoru naselja Ledine – čiji je cilj da unapredi kvalitet života u zajednici.

Kao i prethodnih godina, Beogradska Internacionalna Nedelja Arhitekture – BINA 2019, organizuje brojne šetnje po Beogradu i okolini, kao i dva specijalna izleta: u Novi Sad i Pančevo. Ove godine, BINA vas vodi kroz aleje Novog groblja, staro jezgro Zemuna, naselje Cerak vingoradi, zgrade Radio Beograda, Tanjug-a, Jugoslovenske udružene banke Huga Erliha, a upoznaće vas i sa ženama u arhitekturi između 1900. i 1960. godine, kao i jevrejskim nasleđem u Beogradu. Izlet u Novi Sad pod nazivom “Arhitekta Aleksandar Stjepanović – Prostori obrazovanja / Novi Beograd – Novi Sad” zakazan je za nedelju, 19. maj, dok će se poseta Pančevu organizovati 26. maja.

Manifestaciju BINA već četrnaest godina organizuje Društvo arhitekata Beograda i Kulturni centar Beograda, uz pokroviteljstvo Grada Beograda, Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, Inženjerske komore, Kreativne Evrope; i podršku Austrijskog kulturnog foruma, Ambasade Danske i Ambasade Finske i brojnih sponzora i medija.

Članak Bina 2019 / Pozitivno – Aktivno se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ipak, kao po najboljoj režiji, ova tema počela je da mi se mota po glavi još pre par dana kada sam nabasao, lutajući bespućima interneta, na studiju o radnoj etici kod (us*aću se) milenijalaca. Komparativnim metodama ispostavilo se da, za razliku od bejbibumera, ove mlađe generacije u mnogo većoj meri gaje poslovnu etiku. Za ovo tumačenje postoje 2 razloga, prvo milenijalci nisu skloni zavaravanju da posao treba da bude užitak na bilo koji način već na rad gledaju kroz čist neoliberalno lanac premisa:

Hoću da trošim–>Trebaju mi pare–>Zaradim pare–>Trošim

Što bi moja keva rekla- “pa to i ne čudi, to su generacije kojima su pucale bombe nad glavama od najranijeg detinjstva!“. Ipak ova studija ne priča o mladima iz Srbije, Crne Gore, Bosne ili Hrvatske, pa mi zato ova teza smrdi na previše olako prihvatanje stereotipa, koje ću zarad ovog teksta preskočiti jer iziskuje osvrt za sebe. Ipak drugi razlog mi je mnogo simpatičniji jer on kaže da su milenijalci, gledajući svoje roditelje, stekli potpuno suprotan odnos prema radu i poslu uopšte. Za razliku od svojih roditelja koji su se poslu davali “i dušom i telom” mladi se radu okreću kao imanentnoj društvenoj pojavi i time vrlo nesvesno dokazuju tezu o društvenoj cirkularnosti i točku “jakih” i “slabih” generacija.

Koliko god se trudio i donekle poistovetio sa tezom o jakoj radnoj etici u milenijalaca, ova studija me je ostavila u čudu. Jer barem na ovom našem parčetu planete, mladi proživljavaju, u najmanju ruku, vrlo loše napisane epizode alana forda počevši od obrazovanja pa sve do prvih radnih iskustava.

Kada bi nabacali sve na kelnersko blokče, mladi bi, da bi došli do posla, trebali da pretrče vrlo ozbiljnu trku sa preponama, gde foto-finiš igra presudnu ulogu a visina prepona varira od metra do metra. Pa bi tako na samom startu zapela već nekolicina koja ne pokaže razumevanje i barem osnovno shvatanje procesa mejoze i mitoze. Ona deca čija bi pažnja usled apstraktnosti pojmova i procesa, počela da luta po učionici bili bi predstavljeni roditeljima kao nedorasli, ponekad priglupi a dešavalo se i poluretardirani.

Velika gospođa Indira, bivša pevačica Kolonije, jednom je otpevala da “svet voli pobednike” pri čemu duboko verujem da je, zbog nepravilne metrike, iz finalne verzije otpao ostatak stihe koji kaže “i mediokritete” ali dobro pobednici su ostali. Isti ti pobednici upisali su željene srednje škole a kasnije i fakultete, probijali su se skoro savršenim interpretacijama pasusa iz knjiga kroz obrazovni sistem i brzinom svetlosti došli u položaj da traže posao.

E tu počinje jednačina sa bezbroj nepoznatih.

Osim u slučaju da određena mlada osoba ne želi da se zaposli u IT sektoru, u svim drugim branšama su scenariji do dolaska do posla šareni(pod uslovom da do tada ista ta mlada individua nije zapalila preko najbližeg graničnog prelaza). Od onih koji volontiraju do beskraja jer ih “uvode u posao” do onih koji mimo svojih master diploma rade u magacinima Ikea, Lidlova i sličnim jer, poređenja radi, plata mladog novinara kreće se između 25000 i 35000(u najboljem slučaju) dinara, dok sve gore navedene firme nude veće plate za poslove sa manjom spremom. Pa gde su se sakrili oni Montipajtonovci pa režiraju ovo?!

Čak 22% nezaposlenih čine mlađi od 30 godina, što je očajna statistika, i za suze i za smeh. Za smeh? Pa i za smeh jer mi je drugar koji drži firmu za mašinsku obradu(inače moj vršnjak) ne može već godinama da pronađe mlade koji bi učili da rade na mašinama za obradu-“pa gde da ih nađem, iz škola izađu bez znanja a i većina njih će pre da radi na pumpi za 25000 nego da se prlja za mašinom za 60000 dinara“

Ovakvim kontradiktornostima nikad kraja, što je u neku ruku i logično jer sistem koji je stvorio Barbaru Životić, u kom svaki fakultet ima smer za neki menadžment(što će se ispostaviti kao najskuplja reč u srba) i koji mlade podstiče da postanu roditelji dečijim pesmicama i rimama, verovatno drugačije ne bi opstao.

Protivrečnost je i to što se praznik rada vrlo progresivno pretvorio u samo “1. maj” pa je tako srž ostala pokopana negde na periferiji domaće istorije a forma pijanke proživljava svoje nove inkarnacije. Pa će tako po mnogim livadam i odmorištima, proslava dana rada postati i kontradikcija samoj sebi. A puste i đubreta pune poljane će već drugog maja biti samo slika sistema koji prvi maj pamti po roštilju, sebe definiše kroz uspehe svojih mediokriteta, svoje heroje zaboravlja i patetično liže rane svojih pogrešnih izbora.

Članak Banalitika: Prvomajske kontradiktornosti se pojavljuje prvo na Oblakoder.