Hej Mimi,
Iskreno, razmišljala sam o tvojoj dilemi lično – kolektivno i shvatila sam da nemamo nikakav problem. Kao i ti, i ja sam apsolutni stereotip milenijalke – kontam da sam taj identitet počela da gradim sa Bridžet Džouns, koja je bukvalno arhetip haotične milenijalke, pa sam došla do tačaka da se identifikujem sa likovima kao što je, na primer, glavna junakinja filma Najgora osoba na svetu ili likova iz romana Sali Runi. Mislim, o čemu pričamo, došla sam u London na levičarski fakultet na Gender, culture and media program. Mojoj mami i dalje nije jasno šta ja studiram (na oba fakulteta) osim što misli da je sve to jedan običan milenijalski bullshit. Ali, ne moramo da se slažemo oko svega. Btw, ne znam da li si video, izlazi novi film o Bridžet Džouns – jedva čekam! A i da budem iskrena, promocija filma me je podsetila na to da Hju Grant i ja sada živimo u istom gradu, pa se nadam da ću ga možda ovih dana sresti, recimo u metrou – znam da ga koristi, on ti je jedan od oniih down to earth poznatih ličnosti, kao. Mislim, okej mi je da sretnem i Herija Stajlsa, neću se buniti.
Shvatila sam da ovog puta ne želim da ti pišem ni o čemu konkretnom, nego o svemu, pomalo. Na primer, o tome da živim u, pazi sad, social housing zgradi. To su zgrade za neprivilegovane, siromašnije grupe, pa u njima žive po nižim cenama. E sad, neki ljudi su kupili te stanove, pa ih onda iznajmljuju strancima i studentima po privilegovanim cenama, hehe. Ali, svejedno, zbog estetike kraja osećam da se nisam pomakla iz Paviljona u kojima sam odrasla. Htela bih da kažem da se osećam kao Del Boj (jer je i on živeo u social housing-u), ali je istina da sam u poslednje vreme više Rodni, haha. Iskreno, nije mi bilo baš svejedno kada sam se tek doselila, a i nije baš posh britansko iskustvo (ako želiš da vidiš kako to izgleda, guglaj Whitechapel Social Housing). Međutim, već bukvalno drugog dana sam se navikla na svoju dodgy (to mi je jedan od omiljenih engleskih izraza) multikulturnu zgradu i kraj. Jedino što je totalno bizarno je što se pored moje metro stanice nalazi bukvalno buvljak na ulici za koji su tezge ispred Starog Merkatora kulturni program, tako da nije sve bolje tamo negde – buvljaci i tezge su ipak više naša stvar.
Znam da si kao foru bacio pitanje gde ću za Novu, ali, moram da te razočaram – ovde je to pitanje veoma legitimno. Gradske ulice su već okićene, svakog vikenda niču novi božićni marketi i klizališta, tako da je ovde božićni duh već uveliko u vazduhu. Prošle nedelje je čak i pao sneg (ne ozbiljan, ali je ovde to fascinacija). Shvatila sam da bih baš volela da bude snega za Novu godinu ovde, a što se provoda tiče, dolaze mi drugarice (koje vrlo dobro znaš hehe), a i ovde imam mnogo divnih prijatelja, tako da je pitanje gde popuno nebitno, nego je prioritet ono sa kime (znam, znam, zvuči kao kliše, ali realno – nije).
Normalno, znam šta te najviše zanima – koncerti. Pisala sam ti da sam bila na Vaccinesima i Interpolu i Interpol je stvaaarno odličan bend. Shvatila sam da ono što ljudi rade sa onlajn šopingom, praćenjem popusta, brendova i slično, ja radim, naravno, sa kulturom. Sreća je moja da ovde imam dovoljno prijatelja koje mogu da maltretiram da idu sa mnom na različite događaje, ali mi je najmanji problem i da odem sama. Moje omiljene aplikacije, na kojima trošim pare kao ljudi na Kupujem-prodajem sajtu, Temuu ili sajtu Zare, su- Dice (za koncerte) i TodayTix (za pozorište). U jednom od svojih napada kupovine koncertnih karata mi se desilo da sam kupila karte za dva nastupa, Saru Kinsli i bend Feet. Ono što nisam skontala jeste da sam kupila karte za isti dan, pa sam ubrzo shvatila da je nemoguće da odem na oba nastupa, pogotovo jer su udaljeni jedan od drugog sat vremena metroom. Nažalost, morala sam da izaberem jedan, što je za mene bila ogromna agonija. Ono što je još gore jeste da mi se na proleće već desilo da nisam otišla na Feet za koji sam imala kupljene karte jer su Libertines-i objavili da će imati nastup istog dana, ko će da propusti Libertinese, a i pod dva, koliko će još Doerti moći da izdrži? I tako, pošto nisam otišla na Feet, kada se približavao ovaj, novi datum, bila sam odlučna da ću otići na njih. Međutim, što se datum nastupa više približavao, suštinska dilema se svela na pitanje- bend iz Londona koji će sigurno još da nastupa u Velikoj Britaniji vs kantautorka iz Los Anđelesa koja će ko zna kada da dođe? Jasno ti je da sam otišla na Saru Kinsli, a mislim da bi sada već bila fora da nikada ni ne odem na Feet, nego da ih samo podržavam kupovinom karata haha.
Ti znaš da ja volim da plačem na koncertima (mislim ko još plače na koncertu Herija Stajlsa ili Arctic Monkeysa – ja?), i iskreno kada sam otišla na Interpol sam očekivala da ću dušu da ispustim, ali – ništa. Očekivala bih od benda kojem je pola pesama na temu egzistencijalne krize da će da me trigeruju, ali, ni da me čačne. E, onda sam otišla na Saru Kinsli (dakle, imala sam celu ovu prethodnu dilemu), sama, u gej klub na Charing Cross-u gde je bio nastup. Naštelovala sam da preskočim predgrupu i dođem tačno na početak koncerta (da, ovde se počinje u minut kao što je najavljeno što strašno cenim), i iskreno, čim sam čula prve taktove naravno poznatih pesama, tako su krenule da mi liju suze. Ti znaš da sam ja osoba koja nema intenzivan osećaj za blam, a i realno plakanje u javnosti, u klubu u višemilionskom gradu kao što je London gde te malo ko zna je bukvalno još nekako izolovanije nego kada se rasplačeš sam u sobi. U sobi nekako moraš da sretneš sebe, ovde se samo prepustiš. Prilično je oslobađajuće, probaj nekad. A i iskreno, čim je krenulo plakanje, znala sam da sam izabrala pravi koncert. Muzički, Sara Kinsli je izuzetna i neverovatno je kakav glas i energiju ima – lepršavu, ženstvenu, nekako, najbolja reč mi je – slobodnu. Hipnotisano sam je posmatrala dva sata. Na koncertu je bilo dosta mladih (pošto se privikavam da prelazim u kateogirju starijih mladih, punim 30 godina za tri meseca, čoveče), ali je pored mene, takođe sama, bila jedna koleginica mojih godina, pa smo u solidarnosti stajale same i uživale u nastupu. To je još jedna stvar koja se pojavljuje u višemilionskom, usamljenom gradu – prećutna solidarnost da zajedno učestvuješ u nečemu sa nekim, tako što samo stojite jedno pored drugog, bez reči. I nikada nemaš potrebu da probiješ tu tišinu, ali imaš osećaj da deliš nešto. Nekada se desi da se taj osećaj potvrdi osmehom, i to je to. Nadam se da razumeš o čemu pričam.
Imam i jedan totalni offtopic. Ne znam da li si ispratio, ali Damiano David je izbacio pop pesmu koja i zvuči i izgleda kao rip off Harija Stajlsa – ništa mu ne zameram, samo napred, sve ga podržavam. Najgore je što je moj TikTok algoritam skontao koliko mi se dopao ovaj njegov rebranding, pa sam se sad navukla ne na njegovu novu pop pesmu, nego na neku koju još nije izbacio, zove se Next Summer, koju su fanovi snimali na nekom nastupu, pa sada postoje snimci cele pesme na TikToku, koju ja vrtim na repeat. Tipična milenijalka, kažem ti.
Takođe, moram da podelim sa tobom, shvatila sam da mi strašno prija ovo pisanje. Osećam da imam priliku da dublje razmišljam i razvijam misli, a kao posledicu daleko manje doomscroll-ujem. Osim kada slušam Damiano Davida na TikToku – hahaha.
Mnogo sam toga trenutno nabacala, ali, ne razikuje se puno London od Beograda, znaš. Naravno, jasno mi je da to zvuči kao nemoguća izjava, ali zaboravljamo često koliko je Beograd zapravo dinamičan grad internacionalnog karaktera (iako ga stalno ruše i gaze). Tako, ovde iskreno ima svega što ima kod kuće (nije kao da je neki kulturološki šok kada se preseliš ovde), samo mnogo više svega – kultura, prilika, mogućnosti, funkcionalnog prevoza, ali i nažalost, socijalnih razlika, i kao rezultat toga, beskućnika. Ispred moje zgrade često sedi jedna devojka za koju nisam sigurna šta joj se dešava, često sa sobom ima ili alkohol ili neku flašicu (u kojoj je verovatno isto alkohol). Nisam sigurna šta se radi u takvoj situaciji, da li nekoga treba da zovemo, nekome da prijavimo, baš nisam pametna. Moja cimerka je primetila pre par nedelja i sve nas ta tema sekira (pošto nas tri živimo u stanu). E i da, razlika je što se ovde ljudi ne svađaju u saobraćaju i ne biju u javnom prevozu, a i bilo kakva vrsta maltretiranja u javnom prevozu ovde je prepoznata, za razliku od Srbije, gde kada god čujem da se neki frik trljao o ženu doživim napad besa, pošto naravno da se i meni to desilo.
Ali, da se vratim na sličnosti, evo, da se vratimo i na mesto odakle si ti započeo kolumnu, a to je Cetinjska, i ovo pismo ti pišem iz (normalno) hipsterskog kafića koji podseća na Zaokret. Naravno, moji senzori za pronalaženje prostora bliskih onome što je kuća su se odmah upalili, pa me je tako ovaj kafić bukvalno pronašao sam.
Da zaokružim priču – London je stvarno izuzetan grad. Radujem se stvarno da ti pišem o njemu – imam tooooliko toga što želim da podelim. A ti piši šta ima novo u Beogradu, šta sve propuštam i šta se dešavalo. Shvatila sam da sam tačno dva meseca ovde, i da je počelo da mi se dešava da mi nedostaje naš grad. A onda pročitam vesti o aktuelnim dešavanjima, pa to malo izbledi. Ali se brzo vrati.
Nego, a gde ćeš ti za Novu, a? Kuća pa Zaokret, ili Zaokret pa kuća?
Šaljem pozdrave iz mog lažnog Zaokreta,
M
0 Comments